IZ sasvim DRUGOG UGLA: Negoslava Stanojevic o stvaralastvu,autor Milena ...

Negde pred ispraćaj 2014. godine pozvala me koleginica Milena Vidojković, trenutno novinar niške TV Belle amie, da malo pričamo uz kamere. Neposredni povod, moja knjiga. I jošte neku reč da joj reknem.

Srbija ima suvenir za po-jesti!

Mnogo se radujem ovom demantiju- juče sam na Fejsbuk šerovala stari tekst na temu Zašto Srbija nema suvenir za pojesti i ubrzo mi je stigao odgovor, sa sve ovom fotografijom kao dokazom

Dakle, stvarno ima!

I to suvenir u kojem je sadržana jedna lepa priča o Srbiji, kroz motive na medenjacima i kolačićima, koje pravi Ljiljana Kampe, magistar ekonomskih nauka i certifikovani računovođa, od aprila 2013. godine preduzetnica i, kako ističe, ponosna vlasnica Radnje za izradu keksa i medenjaka Creative cookies u Beogradu.

Pletenje kape- dva, tri... u jedan

Prošle godine sam isplela sebi kapu i napisala tekst na tu temu, u kojem je i uputstvo sa neta za pletenje cvetića.

Ove godine sam uradila prijateljici crvenu kapu, sa crvenim cvetovima. No, budući da mi je, kada sam je pitala koje boje da bude kapa rekla, pa ti znaš, moje su boje crvena i crna, odlučila sam da joj uz tu crvenu kapu uradim i nekoliko cvetova u crnoj i teget boji, kako bi imala mogućnosti i za kombinacije u slučaju da uz crveno nosi teget ili crno. Ali i da je nosi klot crveno onda kada kombinuje neke druge boje garderobe.

Budući da sam tu kapu već isporučila, a pri ruci mi se našla kapica za jednu princezicu- Micku, iskoristila sam je za fotografisanje ove ideje.

                                                Mickina kapa

Krojači afera su na svakom koraku, samo su neki mali, a neki veliki

Čitam jutros po novinama tvrdnje o tome da je ugled Srbija opet u minusu, posle ujdurme s lažnim pornićem novoizabrane hrvatske predsednice, jer je montiranje ove afere nanelo više štete Srbiji nego Hrvatskoj. Analitičari tvde da nije slučano što se to dešava baš sada i da neko, zapravo, ovime podriva srpsko-hrvatske odnose.

Montiranih afera, kao što i sami znate, ima svuda i na svakom nivou- pa zar i one komšijske spletke i izmišljanja razno-raznih prevara i švaleracija nisu upravo to? A tek one, u čije se krojenje umešaju obaveštajne službe, najveći belosvetski obaveštajci, vrhunski kreatori laži i haosa. 

Dr Marija Vukić- KNjIGA TREBA DA BUDE STRPLjIVA, OPET ĆE DOĆI NjENIH PET MINUTA

Rođena je jednog prohladnog decembarskog dana 1976. godine u Beogradu,kao jedino dete divnih, građanski nastrojenih roditelja od kojih je preuzela osećaj za estetiku, rokenrol i umetnost života. Završila je osnovnu školu kao prosečan učenik, zatim zahtevnu Zemunsku gimnaziju, a diplomirala je na Filološkom fakultetu. Dugo vremena se bavila turizmom, još od vremena honorarnih zaposlenja tokom studija. Posle 10-ak godina, shvativši da nema prostora za dalje napredovanje jer je došla do pozicije direktora turističke agencije, a i zasićenja radeći nešto što je ne ispunjava, rešila je da se posveti onome čemu je oduvek težila, a to su kultura i umetnost. S obzirom na to da je već magistrirala na odseku za Teoriju kulture, odlučila je da upiše doktorske studije. 


Doktorirala je 2013. godine na temu knjige kao kulturološkog fenomena. 

Radila je u Kulturnom centru “Kuća kralja Petra I” kao zamenik umetničkog direktora, bila je
angažovana na raznim umetničkim projektima kao što su “Noć muzeja”, galerijske izložbe, redigovala je romane, režirala kratke priloge, držala predavanja kao gostujući predavač na fakultetu...

Poslednje dve godine radi u producentskoj kući i bavi se proizvodnjom filmova. 

U slobodno vreme, koga i nema previše, najradije čita. I trudi se da isprati sve kvalitetne 
umetničke sadržaje- izložbe, pozorišne predstave, filmske festivale, promocije knjiga. 

Bavi se intenzivno sportom, skija, vozi bicikl i igra tenis. 

Neizmerno voli druženja, jer su ona poligon za razmenu mišljenja, podstiču nove ideje, sjajna razmena energije. Voli umetnost koja podstiče, izaziva emociju, koja angažuje na delovanje. 

Ne voli nevaspitane i bahate ljude, ne voli glupost i površnost, prezire “narodnjake” i svaki oblik primitivnog ponašanja.

Ne zamerajte se bednim piskaralima u liku novinarčića, možete ostvanuti na naslovnoj strani iz čista mira

Odmah da vam kažem- nemam dokaza za ovo što ću vam prepričati, osim ovog malog parčeta velike sramote onih koji bi da sebe nazovu novinarima, a samo brukaju profesiju, nekada cenjenu i časnu.

Bila je duboka noć kada sam ugledala tekst  pod naslovom "Ko je rekao da su medicinske sestre lepe:Horor Olja, ženo na šta ličiš!?". 

Donje Dragovlje- staro zaplanjsko selo i crkva za dva sveca

Nisam kročila u mnoga  zaplanjska sela mada se odavno dogovaram sa prijateljima da krenemo i jednu malu ekskurziju kako bi oni videli Zaplanje, a ja zavirila u ta meni nepoznata sela i pokupila malo materijala za pisanje.

No, zahvaljujući internetu u prilici sam da povremeno objavim zapise (tuđe) iz bar nekih sela- i bar dok se pomenuti plan ne realizuje.

Ovoga puta, zahvaljujući ljubaznosti Milice Cvetanović vodim vas u Donje Dragovlje. Selo je u podnožju Babičke gore, 13 km jugoistočno od Gadžinog Hana, opštinskog središta.

Turski popis niške nahije (sa njenih 111 sela) kazuje da se selo još 1516. godine zvalo Donje Dragovlje i da je imalo 31 kuću, dva udovička i šest samačkih domaćinstava.

Novo viđenje zaplanjskih priča: Milan Todorović- Značaj beleženja glasa kraja koji nestaje

Obećam sebi da neću više da pišem o ovim mojim zaplanjskim pričama, sve iz straha da ne budem pre-dosadna, a onda me moji drugari blogeri tako razneže i, čak i ne znajući za moja razmišljanja, "ubede" da objavim još ponešto.

Niš nema Bus-plus, al' mu kondukteri "sačuvaj me Bože" i putnici "od zla oca i od gore majke" ne manjkaju

-Baš sam se iznervirala danas. Uđem ti u onaj brzobrodski autobus, sednem, a  do mene seda osoba ženskog pola pristojnog izgleda i odmah počinje da prebira po svojoj tašni. Vadeći novac za kartu, nonšalantno gužvu papira laganim pokretom ruke ispušta na pod.

Daklem i daklem, dva daklema

     Sirotinja beše, golema. Od imanjice, još malko pa ništa, žena neje za u rabotu pogolemu, a deca se iznarađala, jedno dodrugo, jedno ne mož da stigne da preraste kojo je obleklo, a drugo stiza za u tej dreje.

     Slušala sam ovu priču o “Dklemu” toliko puta. I svaki put sam s uzbuđenjem čekala kraj, kao da je prvi put čujem i kao da je kraj neizvestan.

     Kad si priraboti dom kvo si ima, oko gradinu i drvca, vodu prinese na ženu,on ide u nadnicu. Da se naede kako čovek i neku paru  zbere, deca su mu išla u školu, pa i na nji je povećke trebalo.

Ooooo, Cane Dušanovo, oka Cane Đurino

     Odnapred nesmo imali ovija telefoni, pa si uzneš slušalicu na uvo i rekneš si sve koje imaš komu i da si rabote posvršiš koje trebe.Al da znaš, kad bi se nešto negde desilo, začas bi se od jedan kraj selo do drugi čulo, pobrgo nego da si na radio objavil.

     A nešto važno kad je, da se ljudi zberu da se nešto dogovore, imalo si je svako selo selskoga birova, pozivara. Imal si je nekvo plateno za toj, ono li se pa tag mlogo imalo, nego se zbere u svaku kuću, kolko da mu neje asli za džabe.