Sirotinja beše, golema. Od imanjice, još malko pa ništa, žena neje za u rabotu
pogolemu, a deca se iznarađala, jedno dodrugo, jedno ne mož da stigne da
preraste kojo je obleklo, a drugo stiza za u tej dreje.
Slušala
sam ovu priču o “Dklemu” toliko puta. I svaki put sam s uzbuđenjem čekala kraj,
kao da je prvi put čujem i kao da je kraj neizvestan.
Kad si
priraboti dom kvo si ima, oko gradinu i drvca, vodu prinese na ženu,on ide u nadnicu.
Da se naede kako čovek i neku paru
zbere, deca su mu išla u školu, pa i na nji je povećke trebalo.
Dojde
jutrom, porani, ne mogu da reknem, vredan je i pošten bil, pa zapuca koje se ima raboti, ne
stanjuje. Za doručak se natepa, pošteno, i odma ustanjuje, nastavlja si rabotu.
Kad dojde ručak, zasedne, samo mete kvo je ispred njeg, ima se pituješ kude me
sve stanjuje. Jadan, jede da se raspukne, kuj znaje kada će pa negde raboti pa
da ne mora zalci da si broji.
Jemput, izneli
pred njeg vruć leb i sirće, onoj kad
se naseče lučak sas perca, strlja se sas
sol i nasipe se sirće razblaženo sas vodicu. Mislel on, neće ima ništa više, pa
zapucal, kako samo on umeje. Taman da se diza, gazdarica iznela đuvečku i jošte
takvo-nekvo, a on ucaklil sas oči, krivo mu, pa će pukne od muku što se onolko
najel.
-
Daklem, Dimitrijo, ovo nije u redu i
nisi trebao tako da radiš sas mene – hitro, kakav je inače bio u svemu,
odbrusio je domaćinu kod koga je radio, biranim rečima donetim iz JNA – Ja sam
se najeo leb i sirće, jer ti meni nisi rekao da će bude još nešto.
Onda bi opet prionuo na posao, sve dok mrak ne odredi kraj radnog dana. Onda
bi opet seo za sto, eventualno bi popio ponuđenu rakijicu, pa bi se obratio
gazdarici, koja je već očekivala, godinama ponavljani monolog.
-
Daklem, gazdarice, ti znaš da ja ne večeram.
I molio bi te da mi večeru spakuješ da si ja to ponesem. I daklem, molim te da
mi spakuješ i ono kojo danas nisam pojeo, jer vi mene niste obavestili šta će
još bude .
Nazvali su ga, od tada, Daklem i daklem,
dva daklema.
Priča mi je poznata iz knjige, ali rado sam je ponovo pročitala.
ОдговориИзбришиVelika je mudrost naših običnih ljudi sa sela, ne samo u tvom Zaplanju.
Nadam se da nećeš zameriti, pitala bih nešto.
U životu je zaista puno muke, stradanja i bola, to nam nekako svima ostavlja dublji trag. No, ima i neka svadba, neko rođenje deteta, krštenje, zar ne. Nisi o tim temama pisala, zašto? Verujem da ih čuvaš za sledeću knjigu :)
Sada sam se i ja zamislila... nesvesno je došlo do toga, a razloge je verovatno u tome što se o takvim događajima nije pričalo u mojoj okolini. Moraću da se potrudim, da se raspitam, da malo saznam i oko tih tema...
ОдговориИзбриши