Имала ћерка мајку, ал мајка ћерку неје имала

Како беше оној, слушала сам на телевизор, а и у књиге писује: Имала мајка сина. И све што син заискаја, мајка давала.

Слушала сам овија дни једну, такву мајку, сина и ћерку је имала.

Ал овај је мајка, све што је ћерка искала, и што је имала и што неје имала, на ћерку давала. Син, кротко момче одкако се родило било је мирно дете, на лебац да га мажеш, и кад види, а неје тој ни могла б'ш сакрије... кад види кво све мајка на сестру гњете и дава, мати му рекне: ћути, сине, све овој ће ти тебе остане, да ви избарабаримо неће можемо, ал тебе ће ти остане све овој што је одамно створено. И за њу ће мора још да стварамо, јутре да не рекне, моји мати и башта ми мене несу мати и башта, све су на брата остајили, ко ја да несам њина.

И брат је ћутал, мати је гњела, а башта би оваг-онаг провревил жене како не вељаје тој што работи, и овој мушко је твојо, знал је да рекне, ал га је она и њега ућуткала: ћуууути, мужу, куј знаје за каквога ће отиде и к'ав ће буде њојан живот, берем при нас нек знаје кво је живот. И да вој там не замере да је гола дошла.

И одала је ћерку, убавшко ју је одала, све што су уз њу тражили, на све су пристали, јес да им неје било право и конбиновану собу најскупу што су тражили и онуј њиву голему, таман ју беоше купили, и кредит је брат дигал сестре да се купе кола па ће му они помагу да га отплати, њему ће му све друго остане, такав је договор бил. И неје мати престањувала да гњете, кад год су ћерка и зет доодили, ако не друго, крошње да им напуни и зету у џепче да тутне, скупо гориво па да им његови не прекорују паре што троше да се мају куде њи.

Не лези враже, одјемпут умре башта, никуј се тој не надал, јоште му време неје било. Ал, несу се секирали берем што је без тестаменат отишал на онија свет, све су они на време и сас ћерку и сас зета и сас његови уговорили, како је договорено, све су ју намирили, туј једну сестру имаш, вревила је на сина, ми це помучимо, ал берем нема ни никад рекне да ви несмо избарабарили.

Кад се неје прострла у онија суд, ћерка кад рече да си узима њојан дел од наслество. Оној дете се за њу притресе, немој се секираш, мајке, нек носи, немој саг живот да си кратиш на силу. Како, синко, па ја ли овој да доживим, а онолко смо давали и онолко сам гњела, и што сте башта и ти видели и што несте видели, од стра да ни некада не замери тебе да смо више волели, да вој на њу неје дадено колко вој је следувало.

Ако оћете да не делимо кућу, а мене ми следује од све, дајте ми онуј њиву покре пут и паре да ми дадете, спрат да подигнемо на кућу, и ништа ви више нећу.

Кво те спопало, дете, па нели смо те намирили сас договор и твојо пристањување, од уста сам одвајала на нас тројицу тебе да се даде, ти да ни нешто не замериш, твои да ти нешто не рекну, какво овој саг работиш?

Тој што је било, било је, од овој што је од башту остало, има делимо на три, и мене припада дел, ако оч да ти унучетија дооде и да имаш ћерку.

Добро, мајке, нека, како она рекне, рече син, турише потписи куде им рекоше и врнуше се дом ко од сарану да су се врнули.

Имала мајка ћерку, ћерку је имала и све што је ћерка заискала, мајка је давала, и што је имала и што неје имала. И што је требала и што је од сина и од мужа скутала, што је од уста на њи тројицу одвајала.

Нек је она жива и здрава, и њојни сви нека су вој живи, ал сину сам родила најгорога душманина, грешна ми душа моа, кво овој напраји, мора ми се онија покојник у гроб од муку обрта.

Имала мајка ћерку, једнога сина и једну ћерку је имала, и од тија дан ћерку неје више имала. К'о су дом дошли, у кревет је легла, три дана лебац уста неје турала, од муку три дана неје спала, кво сам ја овој родила, како га несам човек да буде научила, у кво сам верувала и у које сам се надала... срце неје издржало, неје се више пробудила, кад је надокрајке заспала.

Све реакције:

41Suzana Gigic Art, Marija Ilić и још 39

Briga o starima nije zadatak njihove dece, nego njihov dug prema svim precima i sopstvenom potomstvu

Kada je pre nekoliko meseci baka Verica Krstić imala ozbiljan zdravstveni problem, odmah su za Mali Krčimir, u kojem inače živi, krenuli iz Beča njen sin Zoran i dvojica starijih unuka, Aleksandar i Stefan. Na sreću, baka se brzo vratila kući iz bolnice u Nišu, ali su njena deca nastavila da intenzivno brinu o njoj. Nekoliko nedelja su ocu Stanoju u svakodnevnim obavezama pomagali ćerka i zet, takođe pristigli iz Beča, a zatim su opet došli Stefan i Aleksandar kojima, iako su odrasli u Beču, nije smetalo da obave branje kukuruza, barabar sa dedom, kao i ostale redovne seoske poslove.
Zatim je i snaja Lena uspela da izdejstvuje nekoliko slobodnih dana koje joj je šef u jednom bečkom muzeju odobrio uz konstataciju: Divna ste vi porodica, divna.

Baka Verica i deda Stanoje su ovih dana, hvala Bogu, dobro i nije im potrebna pomoć za svakodnevno normalno funkcionisanje, ali su svesni činjenice da, ustreba li, neko od njihove dece će se stvoriti za nekoliko sati, ma koliko daleko bili. Jer, brigom o svojim roditeljima njihova deca ne odužuju dug njima zato što su im dali život i stavili ih na noge, već prema svojim ostalim precima, kao i prema svojoj deci koju uče tome šta su prave vrednosti, na delu im pokazujući onu vertikalu oko koje se vrti smisao svakog postojanja.

Ovo je, nažalost, jedan od retkih primera divne brige i pažnje koju deca i unuci poklanjaju svojim "starcima", kako imamo običaj da nazivamo ostarele roditelje. Iako nisu samo na pola sata hoda ili dva sata vožnje kolima, Krstićima je u genetski kod ugrađena obaveza da poštuju svoje pretke i za njih ne postoje ni daljina, ni obaveze, ni izmišljena izvoljevanja, kao razlog da bukvalno ne dotrče, ustreba li da su pored najstarijih članova svoje porodice. Tamo, odakle su im geni i kuda se, sva je verovatnoća, nikada neće zauvek vratiti.

            Stefan sa babom i dedom (Aleksandar ne voli da se fotografiše)

Zima koja joj je sledila srce

Ne znaš ti kako je to kad ti je hladno. Kad ti se zaledi telo od hladnoće koja je u sobi od juče, prekjuče, od prošle nedelje,  i od one koja ulazi kroz zatvorene prozore i vrata te sobe, najmanje u ogromnoj kući u kojoj si sam i ostavljen od svih. Kad osećaš kako ti se ledi i duša, koju bi možda zagrejalo bar sećanje na nešto lepo, al nema ničega lepog da ga se setiš... i kako su ti sleđene kosti i ono malo mesa na njima, preostalog posle dugog niza meseci tokom kojeg si više gladan nego sit.

                     Autor fotografije: Miloš Miladinović

Radila sam ceo život. Prva, druga, treća smena, u fabrici. I četvrta, u toj kući u kojoj sam se smrzavala i onda kada nije bilo hladno. Od muke, od tuge, od osećaja napuštenosti, usamljenosti, razočarenja, besa...

Ženske morske priče, br 2: Ko mi je kriv kad sam ja tako dobra

Svaka čast sindikatu koji nas je poslao na ovaj regresiran rekreativni odmor, ali ja više da idem pod ovakvim uslovima neću. Niko mi nije rekao da je soba trokrevetna pa se sve vreme sudaramo po njoj i porazbijasmo laktove sklanjajući se jedna drugoj, a ne možemo ni da se usaglasimo šta ćemo s onim jednim ključem. Imamo različite potrebe, različiti sistem života i ritam dana i ja ne mogu da ustajem niti da ležem kad je to drugome ćef. 
Nisam dala tolike pare da sedim na portirnici i čekam cimerke da se vrata iz grada i da ne smem nikud da mrdnem a da ne budem grđena. I još neće da mi prihvate zahtev na Fejsbuku nego se ironično smeju.

Pa šta ako sam ja prva uzela ključ od sobe pa one nisu mogle da odmore u podne? Mene savlada san i ja mora da odem u sobu da odremam, a ne da ko neki gorim na plaži po ceo dan! Pa onda mora da se udružim sa muškarcima koji su sličnog godišta kao ja, sa kim ću inače da se provedem, a krenula sam na more ne samo da se kupam nego i u provod?  A i oni, dobra sam im bila dok sam im čistila sobu, nosila im tečnost za sudove i sunđer iz moje sobe pa ga sad ove dve sakrivaju od mene, a oni me posle dva dana izbacili iz svoje sobe!! Pa šta ako sam se ispovraćala, mene lako uhvati, a popila sam samo četiri piva. 

Snajkina bruka

Gde da dolazim, ženoooo, u dvorište me sramota da izađem, kamo li da idem po tuđe kuće.
Obruka nas ovo kuče da glavu ne možemo da dignemo, niti znamo kud ćemo i što ćemo.
Vidimo mi da ne valja, odamno ne valja, al sve popuštamo, sve mislimo: ajde de, ni njoj nije lako, neka duva pa će se izduva. Će joj dođe u glavu da treba da nas poštuje, decu smo očuvali, kuću smo mi napravili pa se ona sad širi na sprat, prozor može da otvori kad oće, a mi smo se nabili u ono mračno prizemlje, što je trebalo garaža da bude. Sve smo spremili da se napravi još sprat, još kad se  udala u našu kuću, al... ne dade Bog. Ene i' cigle iza, baštu si ne mogu posadim dok sam živa, kad nema kuj da zalegne...

Beše mene čudno kad ona poče da nas izbegava, ženo, pa i unučići zalabiše da dolaze, a odnapred se nije desilo da ne svrnu kod babu i dedu bar jemput na dan. Pa se poče doteruje, kad skrati suknju, reko mužu: ovde nešto mene miriše, nema ovo da izađe na dobro. Pa frizura svaki dan... ko je video da se žena svaki dan flizira, otideš ako ti zatreba za svadbu ili za novu godinu, ako ideš negde na doček... poče odozgo da se čuje muzika, primeti ja, kad god voj telefon zazvoni, ona otkači radio... mi da ne čujemo kako se kikoće i domunđava. Ja glupava, sve mislim s drugaricu se razgovara.
Ali ajd... Sve, ko velim, popuštaj, kroz prsti progleđuj, pravi se da ne vidiš i što si videla... decu si pazi, nikad se nikuj na njih nije požalil, u školu i' fale, nikad nikaki problem sas nji nismo imali.

Ma vidim ja, uzvrtela se ona, ko kučka pred teranje se uzvrtela, mesto ju ne drži, a sva se ucaklila, namazana, doterana, ko čigra je kad izlezne iz kuću pa krene do kapiju. Danju i vidim nakude otide, ako ju ne kontrolišem, al kad padne mrak... ma kuj je to i pomisleo da ni se mož desi. Nikad nam toj neje ni na pamet padnulo, ni na mene, a ni na muža mi, da će ona takoj...

Ona ti se, žeeeeeno, bruka me izede, spanđala sas onoga komšiju što i' samo menja. I sve sas pomlade se vuče. Iskaral ženu i decu pa i' dovlači ovde u kuću, sram ni on nema, sram ga izel da ga ne izede.
Ete, i toj doživemo.
Da ni snajka najde švolera.
Bruka i sramotinja. Dojde mi da se ukačim kod nju na sprat i samo da ju pitam: kako te, mori, neje sram, od svekra da te je sram kad neće od mene.

Koje... šta kaže moj sin?

Aram ga i njega izel, od njega je sve i pošlo. Neli se saživi sas onuj pevaljku, iz tija bend u koji sviri... otide sas nju u stan što smo mi kupili, begim da odvede ženu i decu tam, a mi da smo si u kuću. Pa da si polagačke prave sprat, taman dok im deca stignu...
Eve, devet godine kako je otišal, u kuću se neje povrnul, ćerku je dobil, nesmo ju ni videli. Niti je on više viđeval ovuj decu, niti je pa kad pital za nji.

Al drugo je, on je muško, može mu se.
A i kuću smo mi pravili, a ona tako da ni bruka...

Ilustracija je  Fejsbuka

Neka sam shvati da ja nisam za njega

Otupela od bola i pritisnuta strahom od sutra i osećanjem nemoći pred svakim, ma i najmanjim problemom s kojim sam se tih godina susretala, nisam ni primetila koliko smo se zbližili. Kako  mi je, polako krčeći sebi put do mog... ne mogu, ne smem reći, do moga srca, ali do moje duše, do moga mozga i do svog mesta u mom zbunjenom, haotičnom životu, postajao je ne samo zamena za sve one bez kojih sam prethodnih godina punih bola ostajala, već... stid me i da priznam, čak i za one moje najrođenije i na sreću, žive.

Četiri smrti u porodici nas dvoje, kako li se samo nađosmo, jedinaca u roditelja, od kojih dve na mojim rukama. Prvo svekar pa moja majka, pa Njegov brat pa... On. Sa njim je zauvek otišao i deo mog života, deo moje duše i onaj jedini pravi i čvrst oslonac na koji sam mogla da se oslonim kad god nisam umela dalje sama.