Ako treba da izgubim prijatelja

Ako treba da ostanem bez bilo kog prijatelja, koliko god da je to prijateljstvo trajalo i koliko god da mi je taj... uskoro bivši prijatelj, značio, volela bih da to bude tako što ćemo samo zaćutati. I time ostaviti prostora onom, makar i jetkom, "zdravo", pri slučajnom susretu kada ne možemo izbeći pogled u oči.



Svi smo mi pomalo licemeri

... nastavak razmišljanja na istu temu, prvi deo je ovde 


Postoji na Fejsbuku jedna divna grupa čiji članovi objavljuju priloge o lepotama Srbije koje preporučuju za obilazak. Namerno ne navodim njen naziv, rekoh grupa je divna i nije do nje.


Pogled na Suvu planinu iz mog seoskog dvorišta... držim da ovde nema šta da se kritikuje ;)

 Do ljudi je. 
Kao što su nas davno naučili, "svijetu se ne može ugoditi". A doda li se tome da mnogi svoj boravak na društvenim mrežama shvataju kao poziv da kritikuju, pljuju i omalovažavaju svakoga i svašta što se na njima objavi, ništa se u međuvremenu, tj od ove narodne mudrosti, u našem kolektivnom stavu nije promenilo.

Zapis iz Grze: Gospođa Jagoda je pronašla raj


Da nismo tog, običnog junskog dana za koji vremenske prognoze nisu bile baš obećavajuće, nas tri: jedna koja je iskusni planinar i dve koje nameravaju da tek počnu veranje po vrletima lepe nam domovine, namerno najpre krenule suprotno od putokaza koji vode ka izabranom odredištu: Vrelu Grze, verovatno nikada ne bismo videle posebno parče raja na ovoj prelepoj turističkoj lokaciji, koje se ni sa kojom lepotom ne može ni meriti, ni uporediti. I ne bismo ni upoznale gospođu Jagodu, koja je zajedno sa suprugom odabrala ovaj raj na zemlji još u vreme dok su za život zarađivali u Briselu, merkajući mesto za lagodne penzionerske dane kada za njih jednom dođe vreme.


Presrela nas je nasred svog ogromnog dvorišta, iza kapije od kovanog gvožđa na kojoj piše: Zlatni proizvodi s Kučaja. A iza nje smo, na kraju tog dvorišta uređenog po meri njene porodice, ugledale kuću koja bi, samo da su Radosavljevići malo podlegli kiču, tako uobičajenom kod ljudi koji kad krenu u gradnju doma imaju para pa još podlegnu gipsanim i betonskim lavovima, rodama i ostalim tričarijama zvanim prestiž, ličila na onu iz bajke o Ivici i Marici.



Ne sudi nesnađenom po sebi, nego ako si čovek - pomozi

Koliko puta ste, gledajući nekoga ko se muči oko nekog posla ili veštine koji vama savršeno idu od ruke, pomislili: kako je moguće da neko ovo ne zna? Kako ste tada regovali? Jeste li pokazali bar minimum razumevanja, ako ne istinskog, ono makar iz one obavezujuće doze pristojnosti koju valja imati prema tom nekom, znanom ili neznanom, kome ne ide nešto što je vama mačji kašalj? Ili ste mu se, možda, svejedno je da li javno ili potajno, podsmevali, provocirali ga, udarali na njegov nivo inteligencije i ko zna još na koji način mu pokazivali da je nesposoban, nesavršen, neuk, a možda čak i da laže, u nastojanju da bar na tom malecnom nečijem problemu pokažete sopstvenu superiornost i veličinu, kad već imate priliku, možda i vrlo retku, za to?
Ljudi u jednoj grupi, nije važno kojoj, koji su mi svojim ponašanjem, svojim rečima i nerazumevanjem za tuđe... ajde da kažem nesavršenosti, juče nametnuli ovu temu, ne znaju ni ko sam, ni šta sam, ni koliki je moj IQ, ni kakvo je moje obrazovanje, ni do kojih meridijana sam stigla, ni koji su moji talenti, ni koje veštine sam savladala, ni šta mi se "otelo"... ali su pokušali sve to da mi ospore.

Koritnjak i moje planinarsko krštenje


Da nije moje prijateljice  koja je najveći propagator planinarenja od svih planinara koje znam (neka mi se ne ljuti moj "rođak" Milenko koji je svojevremeno uspeo čak i da me učlani u jedno društvo... ali samo učlani) ne bih se podsetila činjenice da Koritnjak nije brdo, nego planina. Kažem najveći, stoga što je uspela da me ubedi da makar pokušam... probaj, šta te košta, a možda i zavoliš, pa i povede na moj prvi i dakle potpuno amaterski pokušaj planinarenja. I to posle tromesečne aktivnosti koja se mahom svela na "planinarenje" od kreveta do šporeta i od šporeta do stola, a po okončanju izolacije, na obilazak omiljenih mesta na kojima se takođe samo jede i pije.

Mnogima je Koritnjak poznat kao jedna od lokacija sa koje uzleću paraglajderisti i gde se održavaju njihova takmičenja.


Mi smo zatekli samo jednog momka koji je kosio polje oko uzletišta jer je, kako nam je objasnio, veoma važno za one koji se bave ovim sportom da im uzletište bude pregledno. 





Uživali smo u pogledu na pola Niša i okoline, prepoznajući okolna sela, istorijske znamenitosti, a moji saputnici i obrise staza na okolnim planinama, kojima često odlaze u pohode.



Za potrebe ovog teksta zavirila sam u Vikipediju, kako bih neupućenima dala po koji podatak koji će ih možda zaintrigirati da, ako već budu u Nišu, iskoriste potencijale Niške Banje i Koritnjaka da se (možda) okušaju u ovom sve popularnijem sportu ili se možda uspenju planinarskom stazom ili pak, što je i jednostavnije, kolima asfaltom odu do samog uzletišta. Verujte, svaki napor je vredan truda, ima li se u vidu činjenica da sa uzletišta puca prelep pogled na pola Niša, početak Zaplanja i Vinik, istorijsko brdo Čegar i niz obližnjih sela koja opstaju uprkos krizi, upravo zbog blizine grada.
Dakle... (po Vikipediji) Koritnjak pripada karpatsko-balkanskoj grupi planina na granici sa starijom srpsko-makedonskom masom, a prostire se pravcem severozapad-jugoistok u visinskim zonama od 250 do 808m nadmorske visine. Počinje severno od Niške Banje, nastavlja se jugoistočno, kao severozapadni okranak Suve planine. Smeštena je na prostoru od 2.5 kvadratna kilometra i graniči se naseljima Prva Kutina, Niška Banja, Rautovo i Jelašnica, kao i obroncima Crnog kamena, jednog od vrhova Suve planine.


                             
                                   Početak planinarske staze. I mog vatrenog krštenja.





Moj vodič je mogla ladno i do Mosora. Ali je najslabija karika naše mini ekspedicije ipak diktirala tempo. Ja.

Jedna lepota u nekoliko izdanja - Donji Prisjan

Ne znam nikoga ko ne bi rekao da je njegov rodni kraj najlepši. Sa godinama, a kažu i sa kilometrima udaljenosti, sve je lepši.
Meni je moj, na svu sreću, na dohvat ruke. Sem, kada se ispostavi da skratim boravak u njemu pa odlučim da se vratim javnim prevozom, što u prevodu znači - nekim od krševa koji i inače "Niš-ekspres" šalje na zaplanjske puteve (neka vas ne zavara forma, mogu oni i sasvim pristojno da izgledaju, suština, to jest, krš je u - mašini). E, onda se može desiti da se sat i frtalj truckanja pretvori u višesatnu odiseju. U čekanje na interventnu ekipu kojoj se, naravno, ne žuri. U višesatno ćaskanje sa jedinim saputnikom koji na kraju balade i odustane od putovanja jer, pokuša li da obavi bar jedan posao kojim je krenuo, neće uspeti da stigne za jedinu opciju povratka.
Tužno je ovo naše Zaplanje, u svakom pogledu.
Taman, posle tolikih decenija truckanja po, više rupama nego po asfaltu, napraviše puteve, ono - njima nema ko da ide. Sela u agoniji prete da uskoro ostanu prazna. U njima ostaju samo starci, po koji povratnici iz inostranstva ili... ko zna otkud iz ove sve siromađnije zemlje, gde su ispraznili stanove za već takođe ostarelu decu. I po koji mlad čovek koji nema kuda. I njihova dečica kojoj zahvaljujući opstaje po koja škola.
Oprostite mi na patetici. Htela sam da ovaj tekst uistinu bude fotoreportaža, sa najlepšim fotografijama koje sam ikada uradila, a on preti da zaliči na jadikovku nad umirućim rodnim krajem. Nadam se, gotovo i verujem, da će mi oni koji zavire na ovu stranicu mog bloga, oprostiti. Ne da se hvalim, ali sam imala sreće da fotografišem i neke prizore koji se retko dožive. Kao ovaj zalazak Sunca nad Suvom planinom, koji umalo da propustim... da nisam u jedno tiho prolećno predvečerje krenula da tetki odnesem kolače. Umešene po receptu iz nekih starih novina, dok sam prekidala dokolicu inače jednolikih dana bez neta, a skoro pa i bez ljudi.
I inače obožavam pogled iz mog dvorišta, tj čim zakoračim iz njega na asfalt kojim više autobusi ne prolaze. Ionako desetkovani polasci iz i za Zaplanje, sveli su se na jedva jedan. Dobro, dva, ako vas ne mrzi da odete do susednog sela.
I da... ovaj žuti odsjaj na zelenom polju nije nikakva fotomontaža, nikakva ljudska intervencija ne bi uspela da panorama bude ovoliko lepa. Toliko, da baca u zasenak prethodne i potonje snimke, što bi se reklo, obične i, sve do ovog, i same prelepe. Mislim na istu panoramu, samo u normalnim, da ne kažem uobičajenim uslovima. Kada nisu goreli ni nebo, ni polje. I kada je sama planina dominirala, kako i inače dominira u ovom kraju.








Prva žena bira kada će ju zameni druga

Da znaje čovek kva ga sreća na tija put po koji je pošal čeka, mož bi se i vrnul. Eli bi vatil krivinku, eli bi pa zaobikolil, na tam, na vam, ma u mesto bi tupkal... samo da nešto znaje. Al počim ne znaje, zabrazdi pa kude puklo, da puklo.


Ne mi sag da se ja nešto pravdam, a nemam ni za kvo, al nešto mi dojde takoj kad nemam koje drugo da mislim, pa se zamislim i sve se mislim, kvo bi pa bilo da i ja nesam terala đavola.
Ne li otide na put, neje mu bilo prv put da znam da je sas neku otišal, ako me on mene laže i maže ko ja da sam nedobijdena pa ne znam odokle vetar duva. Neje se svrćuval ni posirotinjka kad beomo, ne li će kad ulezomo u pare... ma kuj će sas njega, sirotinja i nepismeno kad se uznese, toj se nikuj numeje takoj uznese, samo nebo što sas nos ne icepi od toj uznosenje.
I da se neje vrnul pocrnel, znala sam da je otišal na more, od kako zagazdemo, preko leto neje mlogo rabotu imal. A i kuj pa toj na službeni put nosi bermude i majice za na plažu?
Nešto mi beše dozlelo, muka me nekva uvati, ajd dok nemašemo, dokle smo se mučili za dinar, al sag li, kad smo i decu skućili i kad si sve imamo, pa ko ljudi domaćini da se uvatimo poda ruku pa u banju pa na more pa kude ni duša oće, a ono uvatilo bes pa samo od ženu do ženu. Pa se spremi, podbra takvo-nekvo kojo će mi trebe i otido si pri decu. Džabe mi bre i onoliki stan i sve novi stvari, taman ga beomo uredili, samo da sediš i da uživaš k'o smo ga namestili, kad ja gledam u duari i nemam sas kuga da provrevim.
Dojde on jednu večer, presvlekal se dom, sve sam mu popeglano ostaila, zalizal flizuru, turil nekav nov miris, skup, dosag neje takoj mirisal, donel pokloni na svi, samo na mene neje, ostail ga u stan, a nasmejan, nasmejan, pa se samo smeje i pogleđuje me kad misli da ga ja ne gledam. Ma vidim ja ispod oko sve, neje mi prvina, znam ga ko zlu paru, i kav je kad je prav, kam li da ga ne znam kad je kriv.
- Ajdemo si - će mi rekne u jedan ma, ništa mu neje jasno, mora da misli da će me mane da se durim, ko navek što je mislel da me manjuvalo.
- Idi si ti kude si pošal, mene me ne okaj tam kude mi neje mesto - reko mu, begim mirno, a iznutra mi vrije, vrije pa mi se čini proključala bi kolko mi vrije.
- Ma kav te bes vanul, ajde, umoran sam i nece raspraljam sas teb.
Jedva si ode, ženo, ma ič mu u mozak ne moglo ulezne da sam ga ja isna napuštila i da vise neću iz ovuj kuću što smo ju dali na sina.
Dan, dva, nedelja, dve nedelje, on kumi, moli, ja si ne podavam inat, tike... otvorila sam voj put, da ju dovede. U stan koji sam za moj staros spremala. 
Znam kako bi bilo: da nesam terala tolko inat, da sam si odma tuj večer pošla sas njega, ako bi i dizala nos desetinu dana, eli da sam ga poslušala berem kroz nedelju-dve, da se vrnem, bilo bi si ko što je uvek bilo. Teral bi komendiju i sas nju ko što je i sas sve ovej pred nju, dokle voj se namiluje. I dokle ne baci oko na neko jošte pomlado, poubavo, sas potanak struk eli sas poveće grudi. I ostalo bi samo jošte jedna crtka na njegov spisak, bez ime i bez prezime.
Nemoj da rekneš da se ja sag tuj nešto kajem, da mi je mene krivo i da bi tela nešto sas njega.
Pravo da ti reknem, mene mi je laknulo kad se sasvema raskantamo. Ženo, ko da sam odjemputke progledala, takoj mi se sve raširilo pred oči. Koje, muško više u život ne bi pogledala, tolko mi je se od njega smučilo, ali ovija život, ovuj slobodu da stanem kude oću i sas kuga oću, da kupim koje oću pa i d-otidem kude oću, toj nesam mislela da ga negde ima. Niti mu ima straujem da li sam nešto kvo ne trebe rekla, niti da sam kude ne trebe pogledala, niti da mi je supa blantava, niti da su mi paprike nedokuvane. Niti kad spim što sam spala, ni što sam se tolko rano digla pa mu ne davam njemu da se naspi.
Ma nek ide kude mu se ide, nek izrađa jošte onolko decu kolko ji sas nju izrađa, ne me ič briga.
Ono, baš bi tela da znam kvo mi je bil kupil kad su se od more vrnuli i kuj je baš toj izabral. I kvo su sas toj poposle rabotili, kad ju je nju u stan dovel. Al me stra će pomisli da mi je mene za njega, pa si ćutim.
Uglavno, toj da upantiš. Kad ti ženjen priča kako ima loš brak i kako se sas ženu ič ne može i da se pravda da zatoj juri druge žene, pa i tebe, da te laže. Čuva si on njegov brak, kakav god da je, i kuću što si je skućil si čuva, samo bi tejal i malko da se omrsi kroz tarabe. Pa ako se na neku i posreći, ako je se namerila na ženjenoga, da ga rastavi, toj ič neje do nju. Ništa se ona ne pituje. Pituje se jedino njegova žena. I kad ona odluči da digne ruke od njega, kad voj je na nju sve dosta, tag će ga dobije druga... onaj koja se u taj ma našla uz njega.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    

Aleksandra Jerotijević, ikonopisac: Jer naše je samo što drugome damo


Danas svako može da se "podvižava" u svojoj kuci i porodici. Jer svi podnosimo žrtvu za nase bližnje.

Pratim ovih dana kako ljudi gledaju stare roditelje koji su na selu. Podvig je ustati rano, spremiti hranu, namesiti, pa poslati na vreme pre policijskog časa. Otici po lekove u apoteku. Sve to iziskuje vreme koje smo uzeli od sebe samih i dali drugome. A mogli smo da sedimo, pijemo kafu, čitamo knjigu i slično. 



Znači, napravili smo žrtvu. Jer naše je samo ono sto damo drugom. Nisu naše ustedjene pare i imovina. I uvek kad nesto činimo nekom drugom, to Bogu činimo. Kad cinimo bolesnom, to Bogu činimo. Kad hranimo drugoga, to Bogu činimo. 

E to nas uči Jevandjelje. 

Pomolete se svi zajedno: Da Sveti Đorđija ubije aždaju

Moli vi se Baba-Grozda, ko nijedamput dosag
I da se svi isto molimo, da smo svi ispoštuvali Gospoda sve po red i kako ni vera kazuje, da se nikuj od nikuga neje ogrešil... pa se jednim molitva važi i bude sve kako su se i za kvo i za kuga su se molili, a drugi Gospod kako da neje ni čul. Neki se rodil eli je kršten na praznik, neki OčeNaš tike radi red promrsi krozaZubi i ne mislejeći kvo vrevi, treći, dokle moli, izistinski veruje da ga Gospod em čuje, em nema druga posla nego od njegovu molbu da vodi red.

Aleksandra Jerotijević, ikonopisac: Sveti Đorđe ubija aždahu

Kako je, da je, Baba-Grozda će izabi jedan reč pa vi ako oćete, ispoštujte ju, ništa vi ne košta, štetu nikuj neće d-ima, al vajdu može d-imamo svi. Ako li pa nećete, nemojte, samo se posle nemoj žalite kako je od ovija narod Bog od'mno digal ruke i puštil ga nizVodu, da se samo pati i muči muke, koja od koju pogolema. Da nikad dobro ne vidi i samo zlo da ga davi.

Najavljujem školu kuvanja i somelijerstva Suzane Jovanović


I pre nego što je profesionalno zakoračila u svet kulinarstva, Suzana Jovanović se od svih nas koji objavljujemo recepte na svojim blogovima, nezavisno od toga da li se deklarišemo kao gastro blogeri ili ne, u velikoj meri razlikovala. Kako izborom recepata, tako i obradom izabrane teme i načinom njenog prezentiranja na blogu.
Kao da joj to nije bilo dovoljno u postavljanju standarda za dobar recept ili blog - uputila se u Pariz, gde je završila neke priznate kulinarske škole, a još je tamo kako bi se dodatno usavršila i stekla dovoljno znanja za lagodnije ostvarenje svojih planova, kada oseti potrebnim da se vrati.



Pritom valja reći i to da je Suzana ponosna majka dva tinejdzera i supruga jednog divnog čoveka koji joj je, kaže, glavna podrška u svemu što radi. 
Rekoh, već ima dva zanimanja. Prvo je postala mašinski inžinjer, a onda i chef kuhinje.
Ima i preko 15 godina radnog iskustva u velikim korporacijama. Važi za vrlo ambicioznu osobu pa je i najveći deo tog radnog iskistva stekla na visokim menadžerskim pozicijama.
Zvanje chef-a je stekla u Francuskoj. Završila je dve kulinarske škole, a nakon toga radila u nekim od najboljih Michelinovih restorana u Provansi (Les Oliviers) i Parizu (Guy Savoy).
Voli ljude i oni zauzimaju važno mesto u njenom životu. Ne voli  laž, prevare i licemerstvo, verovatno kao i većina ljudi, kaže.
Govori tri strana jezika.

Follow by Email