Ako volite priče u nastavcima

Na onom drugom blogu koji se nalazi ovde, u toku je objavljivanje mini romana ili priče u nastavcima pod naslovom Svi roditeljski gresi.

Ako imate vremena i volje, ako volite duža štiva i... pogotovo ako tražite nešto za čitanje na odmoru... ne znam zašto mi sada pade na pamet baš plaža ;)... ajd da ne kažem preporučujem, ali, predlažem da zavirite:

1. Bivša sestra
2. Bivša majka
3. Mobing
4. Diktafon u džepu
5. Život bele udovice
6. Svi njegovi porazi
7. Dnevnik mobingovanja
8. Vila ili Pepeljuga
9. Obožavanje i pretnje
10. Suze iz plavih očiju u crno - belom snu
11. Greh njenog dede 
12. Ona je mene zavodila
13. Samo nek prođe i ovaj dan - sledi večeras 

Ja sam se bre poštena udala... a sad sve ovo kurve

Ovo sve uzbujalo, ne znaju više šta će, od bes.

Ide sas momka, ide, on živi kod nju, ona kod njega, a kad se raskrste - ništa. I on momak i ona pa devojka. I po nekolko put tako.


I toj ako ima sreću pa neki natrči, neće danas svaki ni tolko da se maje, kad ima onuj rabotu na svaki ćošak na izvolte.

Priče iz Italije (2) - gost - bloger Karolina Čojbašić

Karolina Čojbašić je moja koleginica iz svojih novinarkih dana. Niško dete. Gimnazijalac. Studirala srpski jezik i književnost. Novinar bila, u informativnoj redakciji nekadašnje Niške TV. Kad je pao Sloba, budući da je bila reč o fantomskoj "firmi" bez ikakvog pravnog identiteta,  TV su pripojili našim novinama pa smo se svi obreli u nekakvoj konstrukciji nazvanoj Info Niš. Novine su, tako, privremeno i u presudnom trenutku dale legitimitet Televiziji, a da ih niko ništa nije pitao. (eto, tek malo i svedočenja na neke druge teme).

Karolina danas živi u Valjevu. Radi kao prevodilac i administrativni službenik u jednom italijanskom preduzeću. Piše. Pesme, pripovetke, crtice inspirisane ljubavlju prem dobrim ljudima. Prevodi romane za svoje zadovoljstvo. I raduje se svadbi svoje ćerke koja se udala... šta mislite gde? Baš onde gde su rođene i ona i mama.

Najavljujem za uskoro njen blog. Još ssmo da mu smisli(mo) naziv.
U međuvremenu, nekoliko njenih crtica na mom blogu.

POSLEDNJI ARISTOKRATA

Umro je gospodin Angeloti u stotrećoj godini života. Aluminijumski magnat Lombardije. Bio mi je kratko poslodavac i opet sam bez stalnog posla. U početku je bilo teško raditi za njega. Kad sam se navikla , on umre.

-Čudo to? U stotrećoj.


-Bio je star, ali pravi gospodin. Zapravo, jedan od poslednjih aristokrata Severne Italije. Godinu dana sam svakodnevno bila u njegovom društvu. Drugi su ga se bojali jer je imao nezgodnu narav, a on u stvari nije podnosio ljudsku gluposti i nered.Tako interesantnog starca nisam srela.

-Nekrofilu!

A bila je to ljubav jaka kao stena...

Da, da, razumem Vas gospođo, nije Vama bilo lako, devojka nije bila za vašu kuću:

- nije bila lepa, čak naprotiv!
- imala je prošlost... zamiiiislite
- bila je siromašna, a roditelji joj nikakvi?
- jeeeeedva da je završila neku školicu
- bez stalnog radnog mesta
- u miraz donela samo sebe, svoje cipele u jednom koferu i frustracije iz detinjstva... auuuuuuuuu
- nije htela da Vas zove "mama"... cccccc
- vikendom nije htela da ustaje rano, iako nije bilo hleba u kući... jooojojoj
- više je volela da šeta sa mužem nego da briše prašinu i glanca nameštaj po celoj kući
- nije Vam dala da njenu decu negujete onako kako ste svoju, nego trošila na pampers i pominjala dr Spoka
- trčala da obiđe roditelje kad god je mogla... kukuuuu
- obrlatila Vašeg sina pa verovao, zamislite jadnička, da ga ona voli najviše od svih na svetu
- Vaš sin morao da je prati kad ide na pijacu, ko neki potrčko bez igde ičega... vidi bruke
- nije ustajala u četiri da isprati muža kad je kretao na put i da mu skuva kafu pre toga
- tražila da ide svake godine na more
- odbija da krpi gaće i čarape
- neće da pravi torte, nego deci za rođendane podmeće kupovne, dok lakira nokte i šminka se




Karolina: priče iz Italije

Nova priča Karoline Čojbašić, čiji blog išćekujem sa nestrpljenjem:

HASANAGINICA

-Hoćemo li je piti?

-Odavno nismo. Gde si išla?


-Draga ti, kod Mare u Como.  Nisi  upoznala  moju Mare. Ona ti je sa  Brača. Radila je tamo kao psiholog, a ovde se zaposlila u kooperativi koja plete korpe od pruća. Mare ti uči decu sa posebnim potrebama kako se pletu korpe .Znaš kakva je. Komad žene. Krupna, visoka, ima šaku k’o medjed. Taman da savija pruće. Nije  nešto lijepa , ima četrdeset godina i nije se udavala. Sama je došla u Italiju pre šest godina, a prošle godine je tek našla momka. Pravo se zaljubila. U Hasana iz Maroka. Eeej, nada se da će da je ženi! Ti si katolkinja Mare, kažem joj, a ko zna koliko žena i dece  on hrani u Maroku. Ljudi iz tih krajeva  dođu u Italiju uglavnom  sami. Nekoliko njih zajednički iznajmi stan, dele troškove a ostalo šalju kući, svojim porodicama. I to ti je to.

Priče iz emigracije - gost bloger, Karolina Čojbašić

Ne, nije ono na šta prvo pomislimo kada se pomene emigracija. Reč je o savremenim nomadima koji su sve neizvesnosti naših godina poželeli da zamene sigurnošću koju, mnogima tako nedostižan san, odlazak iz zemlje, obećava.
Čojbašići su izdržali tri godine. Posle kojih su ponovo srećna porodica zadovoljna onim što ima ovde. I što se ne može ni kupiti, a ni na-platiti.


Karolina Čojbašić je moja koleginica iz svojih novinarkih dana. Niško dete. Gimnazijalac. Studirala srpski jezik i književnost. Novinar bila, u informativnoj redakciji nekadašnje Niške TV. Kad je pao Sloba, budući da je bila reč o fantomskoj "firmi" bez ikakvog pravnog identiteta,  TV su pripojili našim novinama pa smo se svi obreli u nekakvoj konstrukciji nazvanoj Info Niš. Novine su, tako, privremeno i u presudnom trenutku dale legitimitet Televiziji, a da ih niko ništa nije pitao. (eto, tek malo i svedočenja na neke druge teme).

Karolina danas živi u Valjevu. Radi kao prevodilac i administrativni službenik u jednom italijanskom preduzeću. Piše. Pesme, pripovetke, crtice inspirisane ljubavlju prem dobrim ljudima. Prevodi romane za svoje zadovoljstvo. I raduje se svadbi svoje ćerke koja se udala... šta mislite gde? Baš onde gde su rođene i ona i mama.

Najavljujem za uskoro njen blog. Još ssmo da mu smisli(mo) naziv.
U međuvremenu, nekoliko njenih crtica na mom blogu.



Crtica prva:

Ne mešajte turizam sa emigracijom

Na početku 21. veka Srbija nije imala da ponudi ni nadu da će u budućnosti biti dostojno mesto za život njenih  građana. Većine građana.

Majčica Srbija kao da je zbog neželjene i neplanirane trudnoće abortirala svoju začetu decu  u poodmakloj trudnoći.

Kraj 20.veka obeležen je masovnom izbegličkom emigracijom, koja je tražeći spas, pobegla u ceo svet. Kada su  vetrovi  rata prestali da šibaju zapadni Balkan, region ili jednostavno rečeno bivše yu republike, promenio se motiv odlaska u zemlje prosperiteta, demokratije i  visokih kulturoloških dostignuća.

One koje iz Srbije nije „poterao“ rat, oterala je „glad“.

Da bih ostvarila svoj san o odlasku u Italiju, trebalo je doneti  teške odluke i načiniti velike korake.Tada nisam znala za onu: „pazi šta želiš....“

Kad žena od 36 godina života, 15 godina radnog staža od čega deset u televizijskom novinarstvu, sa mužem i dvoje dece uzrasta 16 i 4 godine odluči da napusti nišku čaršiju, koja tako snažno vezuje rođene u Vilinom gradu (Naisus), treba je pustiti da ode.

Slušala sam sebe. Nisam ispunjavala svoje želje. Ja sam ostvarila svoj cilj!

Samo onaj koji je prošao putem o kojem pišem, zna šta u birokratskom smislu  znači preseliti porodicu iz Srbije u Italiju na legalan način. Dobiti boravišnu i radnu dozvolu, iznajmiti stan, upisati decu u vrtić i srednju školu...a deca osim prego, grazie scusi ne znaju druge reči....dobro, i ciao. U redu, cazzo, espresso, calcio, pizza...ali ne znaju jezik. Ja sam „natucala“ nešto.

Reči sa kojima sam se suočila na samom početku, ricongiungimento familiare- spajanje porodice, questura-policija, extracomunitari-neevropsko stanovništvo, zvučale su kao strašni sud. Čekanje reda u policiji  sa celom porodicom (questura ) za dobijanje boravišne dozvole izgledalo je  kao strašni sud.

Znate onu priču o čoveku koji je iz Raja krenuo u turistički obilazak pakla? Oduševljen sjajem, bogatstvom  i uređenošću, pun entuzijazma, vratio se u Raj, spakovao  kofere i odlučio da se preseli u Pakao.
Na samom ulazu  ščepali su ga đavoli i poveli prema ognjenom smeštaju. Čovek se počeo otimati u objašnjavati kako je pre samo nedelju dana, kada je turističi obilazio Pakao, bilo sve lepo i očaravajuće. „Gospodine,- reče mu jedan od đavola,- nemojte mešati turizam sa emigracijom.Misim.“

Benvenuti  in Italia!!!

Ostavite zadnju nadu vi......koji  ste došli u civilizovanu, evropsku, uređenu, čistu, prelepu, bogatu, brendiranu,perjanicu stila i mode, sa četiri mora okupanu Italiju, da i njoj započnetre novi život u blagostanju i udobnosti, a za svoje potomstvo obezbedite sigurnu i dostojanstvenu budućnost.

Benvenuti, kao izraz dobrodošlice, uvek i isključivo, odnosio se  na turiste.

Kad se sama ne setim...

Hvala dragoj drugi Aleksandri NM. Da se ona nije setila, ne bih ni sačuvala: zaplanjske priče u Politici. Ovde.

Šta volim ovog proleća... a i inače



Heklana miljea moje majke od kojih svaki dan šijem nešto drugo. U stvari... jer mi žao... pa ih ponovo sklopim.

Tomi majonez u tubi koja se gotovo ispraznila. "Original, švajcarski". (J, dok mi je pružala paket s poklonima.)

Miris uljanih boja dok istiskujem odabrane na paletu, u želji da budem slikar. Biranje platna u Hijeroglifu, dok na njemu zamišljam sliku. Koju bih želela da naslikam. I onu koju ću zaista naslikati.

Fotografije mojih slikarija na zidu kod ljudi kojima sam se usudila da ih poklonim.

Parfem koji sam dobila od Anđe zaaaa... 50 i neki rođendan i parfem koji mi je stigao tradicionalno, sa kumom iz Australije.

Dve male stalaže za kuhinju iz bečke Ikee. Donela Lena.

Fotografiju sa Anđom i njenom Ivanom. Sa Lelom i njenom knjigom.


Besprekorno čist lift u mojoj zgradi. Miris novog u njoj,  pet godina staroj.

Neka sam shvati da ja nisam za njega

Otupela od bola i pritisnuta strahom od sutra i osećanjem nemoći pred svakim, ma i najmanjim problemom s kojim sam se tih godina susretala, nisam ni primetila koliko smo se zbližili. Kako  mi je, polako krčeći sebi put do mog... ne mogu, ne smem reći, do moga srca, ali do moje duše, do moga mozga i do svog mesta u mom zbunjenom, haotičnom životu, postajao je ne samo zamena za sve one bez kojih sam prethodnih godina punih bola ostajala, već... stid me i da priznam, čak i za one moje najrođenije i na sreću, žive.



Četiri smrti u porodici nas dvoje, kako li se samo nađosmo, jedinaca u roditelja, od kojih dve na mojim rukama. Prvo svekar pa moja majka, pa Njegov brat pa... On. Sa njim je zauvek otišao i deo mog života, deo moje duše i onaj jedini pravi i čvrst oslonac na koji sam mogla da se oslonim kad god nisam umela dalje sama.

Ko ne veruje u čuda, bajke i istinu, večito se batrga u mulju svoje zavisti, zlobe i nesposobnosti

Pre četiri godine objavila sam na ovom blogu tekst o devojci koja je tada imala 31 godinu, zvanje programera, magistarsku titulu i relativno stabilan posao  i koja je oslanjajući se isključivo na sopstvene mogućnosti, kupila stan u Beogradu. Tekst, koji možete pročitati ako kliknete ovde, i tada je naišao na svakojake komentare: od otvorenih aplauza i ostalih priznanja, preko jetke sumnjičavosti u istinitost i zluradih komentara da "nije ona to stekla sama... ima tu neke pozadine u liku sponzora ovakvog i onakvog... " i slično, pa sve do otvorenog omalovažavanja, očigledno onih kojima je sopstvena nesposobnost toliko zamaglila vidokrug da ne vide ništa osim svoje bede i nemoći.



Pre nekoliko dana jedan niški portal je objavio ovaj tekst, ponovo je postao jako čitan, deljen i komentarisan pa se javio i jedan beogradski portal s pitanjem za dozvolu da ga prenese. I ne bi sve to bilo vredno neke posebne priče, da nije komentara onih koji su tek sada pročitali tekst i koji možda najupečatljivije od svih studija i analiza pokazuju stanje duha ove nacije. Komentara koji, zamislimo  li se malo nad njima, odgovaraju i na pitanja zašto smo, kao narod,  došli dovde dokle smo došli, zašto se, kao pojedinci, batrgamo u kaljugama svoje nemoći  i nesposobnosti i kako nam to sopstvena zavist, pakost i neinventivnost ne dopuštaju da dignemo ruke od očekivanja da nam neko nešto uvek i iznova da, omogući, pokloni... i da preduzmemo konkretne korake i poteze važne za naše živote.

Follow by Email