Svi po malo i jedra se razviju sama - Sanja Ciganović ili "priče razvedene mame"

Oglasila se najpre blogom, zatim i knjigom. Britkim jezikom reže po vremenu u kojem živimo, njegove negativnosti secira preciznim skalpelom svojih zapažanja, stavova i opravdane kritike i... nikoga ne ostavlja ravnodušnim. 



Sanja Ciganović, inače zaposlena u privatnoj firmi na poslovima spoljne trgovine, što joj omogućuje plaćanje računa, kaže, blog je prihvatila kao balans svemu onome što mora. U pisanju uživa i odbija svaku pomisao da "hvali jafa keks", odnosno zarađuje pišući naručene tekstove.

Sve je krenulo od tih priča razvedene mame, a posle je nastala i "Kafa sa Sanjom" kao produžena ruka te brige o ljudima u jednom trenutku prepuštenim samima sebe, u neočikavnim i za mnoge potpuno nerazumljivim okolnostima.

Sanja Ciganović je na listi Naj žena Blic žene za prošlu godinu. Njeni Fejsbuk drugari, prijatelji i poštovaoci daju joj podršku u glasanju organizovanom tim povodom, slanjem poruke NZ SANJA CIGANOVIĆ na broj 063 257000.

Sanja je danas gost moje rubrike "Podržavam kreativne". I to je jedan od načina na koji joj dajem podršku:

   
"Nije me polomio razvod. 

Polomio me je loš brak, a razvod je bio samo sahrana tog lošeg braka. 

Osam godina, jedna ćerka, i svako sa pravom na svoju sreću. Idemo dalje. Nas dve kod mojih roditelja, on svojim putem. Srce i duša u komadima odavno. Noge gaze sneg a snage nemam. Slomila me je dotadašnja borba u kojoj se odavno znao pobednik. 
Njegova flaša, njegov izbor.

Ustaj, Sanja, život nikoga ne čeka. Pomoć porodice i nekoliko prijatelja. Savlađivanje jednog po jednog dana... posao, dete, škola.. Sve mora da ide napred. Nigde nikoga da odemo u šetnju. Bioskop i pozorište, misaone imenice. To mi je nedostajalo. Ljudi sa kojima mogu da nastavim da živim život. 

Ćerka i tata su nastavili svoj odnos, na svoj način. Tu se nisam mešala i neću, nemam pravo, to je njihovo.

Počela sam da pišem priče iz života razvedene mame pa su sakupljene i, uz pomoć prijatelja, odštampana je knjiga. Bez želje da budem popularna i bogata, da iskačem iz medija i frižidera, da smaram... Knjiga, kao dar svima koji me vole, da jednog dana kad budu brisali prašinu kažu „To je ta žena, koja mi je pomogla da opet ustanem, pokrenem se, nasmejem se“. 

Pisma čitateljki bloga, a i knjige, kao najlepša nagrada. 

Uspela sam da ih pokrenem. 

Zašto se ne bi družili i uživo? Tako je nastala „Kafa sa Sanjom“. Nisam ni psihoterapeut ni advokat, samo sam prošla kroz trnje razvoda i znam šta mi je falilo. Komunikacija bez osuđivanja, traženja ko je kriv, ko nije, zašto, kako se brak raspao. Hajde da pričamo, o svemu, o braku, deci, kuvanju, viceve, hajde da se družimo.

I, tako je počelo i na isti način traje. Na svojoj Fb stranici objavim kada je druženje, a glas sam nađe do koga treba da stigne. Neko dođe jednom, neko postane redovan. Budu tu i savetnica za ishranu, sportski trener, advokat i licencirani psiholog-psihoterapeut, za sve one kojima su potrebne individualne konsultacije. Mi, ostali, se smejemo i pijemo kafu u jednom novobeogradskom kafeu. 

Nema članarine, troškova, zarade. Samo dobra Energija i želja da se pruži ruka nekome kome je potrebna. Samo da se pokaže da nismo sami, šta god da se dešava, da može da se razgovara, da se napravi izbor, naže rešenje kako dalje.


Rad „bez para“ ne plaća račune, činjenica. Puni srce, i moje i onih koji dođu, upoznaju druge, odluče da se pokrenu (kroz sport), promene način ishrane, potraže savet advokata ili psihologa. Ili se samo nasmeju, uhvate vazduh da ponovo zarone u svakodnevni život, pronađu skafander za dete ili knjigu iz lektire. Ljudi se spontano upoznaju, prepliću, prave nove veze. To je moja ideja. Kroz neformalno savetovalište dati vetar u jedra onome ko miruje, ko želi da se pokrene ali mu dašak vetra nedostaje. To je ta sinergija. Svi po malo i jedra se razviju sama..."

Gde naći autore i medije za tekstove koji su vam potrebni za portale, novine, reklame...




Prvi tekst na svom prvom blogu napisala sam, uskoro će tome biti pet godina, i od tada aktivno pratim zbivanja na blogosceni. Na pamet mi tada nije ni pala  pomisao o tome da zarađujem od blogopisanja dok sam, verovatno, smarala čitaoce objavljujući i po nekoliko tekstova dnevno (dva - tri je bila skoro "norma", ali često i duplo više) pa i ne čude tadašnje primedbe dobronamernih: "proredi objavljivanje, dosadićeš i nama koji volimo da te čitamo".



Slušala sam priče o tome kako "neki" žive samo od pisanja naručenih tekstova na blogu, od sponzorstava i reklama, neki neupućeni portali obmanjivali su lakoverne čitaoce savetima o tome kako lako zaraditi leba bez motike (u stilu - dovoljno je samo da pišeš... i koliko sutra će potencijalni oglašavači postati tvoji trajni i dobro platežni partneri). O tome da svakako morate unovčiti svoj dar za pisanje, ništa lakše... neki su tako probali pa se bezmalo obogatili.

Ono zbog čega ćete se jednom kajati

Nema osobe na ovom svetu koja sebi bar nekad i bar negde nije našla manu. Kratke noge, prenizak rast, tanka kosa, kriv nos, neprivlačno lice, "ni struk, ni kuk", piskav glas, neomiljena boja očiju, sitne oči, buljave oči, tanke usne, puni obrazi, debele ruke... samo je jedan mali deo svega onoga što možemo čuti, kada je samoocenjivanje u pitanju.(Kako reče neko, jedino je pamet pravično raspodeljena stvar na svetu... svako tvrdi da je ima sasvim dovoljno i da ni na koji način nije zakinut pri ovoj raspodeli.)


Razlikujemo se samo po meri u kojoj smo tih svojih mana i "mana"svesni, po spremnosti da radimo na promeni onoga što nam se ne dopada, a što i jeste moguće korigovati i po sposobnosti za prihvatanje onoga što je nemoguće promeniti bez obzira na svu našu želju, spremnost i rešenost da na toj promeni radimo.

Ja i oni koji "nikad nemaju"

"Nikad ja nisam živeo u izobilju, ono, da se baš preliva i da imaš sve i da s lakoćom možeš nabaviti i ono što nemaš.
Ali sam zato uvek imao onoliko koliko mi treba.


E, u tome je caka, prijatelju, što ja nikada nisam išao preko gubera. I jer mi je uvek trebalo onoliko koliko sam imao, jer sam znao da meni uvek može da treba i stoput više, al kad - nema, ono ti valja da od onog što se ima napraviš sve tako da se ne oseti mnogo to, koje se nema.

Zašto se tako često ustežemo

- Brinem što mi se muž nije javio popodne - kaže mi sat vremena pre ponoći prijateljica čiji muž je u bolnici, operisan  je pre dva dana - Prošvercovala sam se jutros kod njega i tada je bio raspoložen, odlično je izgledao, ali posle toga - ništa. A ja sam ga naterala da isključuje mobilni telefon, kako ga niko ne bi uznemiravao. I sada usisavam rođenu jetru kao špagete.


Na predlog da pozove dežurnu sestru i da je pita kako joj je muž, odgovara:
- Znaš i sama šta će mi reći, "dobropodnosipostoperativnitretman, normalno je da ima bolove, znate li vi da je on juče operisan, blablabla..."

Poželi i želju neostvarivu... ponekad i đavo drema



Ponekad pomisliš "ja to ne umem" pa odbiješ i da pokušaš. I naravno da nikuda, kada ne kreneš, nećeš ni stići. Ni moći, ni uraditi.
Ponekad samo važno je hteti. I možeš već, jer si već znao, umeo, mogao... jedino nisi znao da možeš.
Ponekad dođeš skoro do cilja... i onda shvatiš da si stao il si se sapleo i odustao pre nego što si i krenuo. Jer nisi znao za onaj kamen na putu, koji je trebalo na vreme zaobići, za onaj stepenik kojim se trebalo uspeti... za onu rupu, koju je valjalo preskočiti. Nisu ti rekli ili ti nisi ni želeo da pitaš. 


Sam si tražio, "prijatelju"

Kad se ono zarati u Hrvatskoj, zatekli smo se žena i ja  u Zagrebu. Još samo tamo nismo bili, tražeći pomoć za našu muku, a novine su bile prepune tekstova o lekarima koji uspešno leče bračnu neplodnost. Bilo je to najgore vreme kad nisi znao ko je ko i od koga da se paziš, niti kome da veruješ.

Naš doktor, Bog mu sva blaga dao, videvši koliko je opasno biti Srbin  tamo u tom trenutku, dajući mi otpusnu listu, reče mi:
"Ovi papiri neka ti posluže samo dok pređete granicu, a čim stignete kući pocepaj i baci. Tu piše da ti žena boluje od poslednjeg stadijuma kancera i da joj spasa nema, ali se nadam da će vam pomoći da bezbedno stignete."

Милена - прича о мајци, Славиша Ранђеловић


Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. 
Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. 
Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:
-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!
А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.
Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...

Ono što bi obavezno trebalo da pročitate

Ovo što ću vam ja sada reći komotno možete i da preskočite. Jer, niti sam otkrila toplu vodu, niti ću napisati mudrost pamćenja vrednu, a pravo da vam kažem,  od kako imam blog nisam se ovako mučila, nisam se zapravo nikako mučila jer pišem lako i sa uživanjem... a sada bih da ipak dam i neku posebnu notu onome što želim da preporučim vašoj pažnji i zaista ne znam šta da kažem.



Zašto vam preporučujem tekst koji ću šerovati na kraju ovog, možda i nepotrebnog uvoda?


Kad vam se neko jada, treba li da mu stajete na muku

Kako ljudi mogu da nekome staju na muku pa da ga još nagaze onako, jako da ih baš zaboli, nikada mi nije bilo jasno. Sigurno ste primetili i sami: kada se neko požali na roditelje, na muža, na svekrvu, na dete, na šefa... uvek se, kao po nepisanom pravilu, nađe neko bez mozga, bez duše i svih ostalih osećajnih organa, koji mora da mu parira: a što ja imam...  roditelje, muža, svekrvu, decu, šefa... pa su svi zlatni i divni i najbolji na svetu, a eto, taj koji se žali je jadan pa mu na sve to jadno valja dodati i tu, u zlatni ukrasni papir uvijenu priču o tome kako je, eto, nekome sve bajno i divno i lepo.
Čini mi da nema goreg, bezdušnijeg i neljudskijeg načina da "utešite" onoga ko se jada pred vama, od ovog bezobrazluka.


Mali uvod za priču koja sledi, mada verujem da i sami to znate.

Da biste došli kod izabranog lekara u domovima zdravlja, imate dve opcije: da zakažete termin preko kol centra ili da predate knjižicu pre početka onog dela lekarevog radnog vremena kada prima "nezakazane" pacijente. A opet, da biste stigli na red u trajanju tog termina, morali biste da odete bar pola sata pre početka radnog vremena. Inače ste - zakasnili. I nećete stići na red. Isto kao što , ustreba li vam  samo bilo kakav uput, nemate nikakvu garanciju da ćete putem kol centra dobiti željeni termin. Vrlo često, kažu upućeni, dešava se da njihov odgovor glasi: svi termini do datuma za kada vam je uput potreban su zauzeti.

Zakonodavac, ministar ili direktor, ko je sve ovo regulisao, očito nije imao u vidu činjenicu da to podrazumeva, bar zimi, opasnost od dodatnog razboljevanja ionako bolesnih ljudi, koji na temperaturi oko nule, a biće uskoro  možda i na desetak, dvadesetak ispod nule, moraju da stoje ispred ambulanti. Ukoliko se, naravno, neka duševnija čistačica ne smiluje i dozvoli im da uđu u hodnik, čak i po cenu da popije kaznu zbog prekršaja radne discipline. Jednu takvu bih pohvalila ovom prilikom ali, eto, upravo zbog opasnosti od te kazne, ne smem.

Tri znoja me je jutros oblilo dok sam oko osam sati sakupljala dušu da uđem u ordinaciju, iako mi je doktorka juče rekla da se u to vreme javim kako bi na osnovu potrebnih informacija procenila koju terapiju da produži mom ocu. Jer sam i sama, samo dan pre, bila ljuta na one koji su ulazili mimo reda formiranog na ulaznim vratima ambulatne, još u pola sedam.

Da nije tako, da sam ušla bez tog kolebanja i nepotrebnoj znojenja, ne bi bilo ni ove priče, nalik desetima sličnih koje se u današnje vreme mogu čuti u čekaonicama.

"Ma ja sam ne redu, samo ne znam što me ne prozivaju, bila sam prva jutros al me čistačica pustila da uđem i da ovde sednem pa me niste videli. Jedva sam  i došla, em sam bolesna, em skoro mrak, a ja i ne vidim dobro. Operisuvaše me, dvaput već, a ono mi sve gore i gore. Naočare ne nosim, kažu još jednom će me operišu, pa ako da bog zdravlja i ako me dobro operišu, onda ću i naočare da dobijem. Sedamdeset i šes' godine imam, nije malo, jedva se vučem, al' šta ću, niko me ne gleda."

"Imaš li nekoga, babo?"

"Ma imam, imam... al...  svi rade. Ono, snajka radi u drugu, al, ona spava. Ma, ne gledaju me, samo kad pare treba da im zajmim, tad mi se obrate. Inače ih nije briga ni kako sam, ni jela li sam, ni trebali mi nešto."

"Pa dobro, snajka neće, ali sin, ni on li te ne gleda?"

"Neee... on ne sme od nju, i kad bi 'teo.Samo onaj mlađi unuk, ne mogu da kažem, on me uvek pita. I njima priča, bratu pogovo, al ne aju. Pre tri dana sam bila u bolnicu da se pregladam, već mrak pada, ja ne znam šta ću, kako da se vratim kad ne vidim dobro, kad on me cimnu. Ja sam srećom ponela telefon pa ga zovnem. Babo, kaže, gde si, reko u bolnicu sam. Kad će stigneš na red, evo dvojica su pred men' pa ja. Dobro, ja ću dođem po tebe za jedno pola sat. I dođe dete pa kad se vratismo on im kaže, nemojte babu samu da pustate kod lekara. Pa se okrenu starijemu, babu de odvezeš kod lekara, s nju da ideš da predate knjižicu pa ju onda ostavi i ja ću posle čim dođem kući da se istuširam pa da ju dovezem. Ja posle, kad da krenem, gledam... ono se pravi da me i ne vidi. Majka mu reče, eno ti tamo spremila sam ti da jedeš, pravi se i ona da me ne vidi i ja šta ću, isprži nešto da jednem i odem si sama."

"Zajedno živite, a ti se sama hraniš? Pa čiji je to stan?"

"Sama. Šta ću. Još je stan moj, borila sam se za njega, zdravlje sam izgubila dok sam ga dobila. Muž mi beše  živ pa mi kaže, nemoj se sekiraš, šta će meni stan ako mi ti umreš od sekiracije, a ja kažem, ma i da umrem, važno je stan da vam ostavim. Kad on umre, mene izbaciše iz spavaću sobu, nabiše me u onu sobicu od tarasu što su prepravili. I to mi je. Jedi se i ćuti."

"Jaaaaaaao, a ja što decu imam, to ga niko nema. Dva sina imam i oba su mi zlatni, ali ovaj jedan... ma on nas u srce nosi i sve bi za nas uradeo. Ne da trunka na nas da padne. Kad otidemo kod lekara muž i ja sa autobus, on odma zove brata i ljuti mu se, što si ih pustio da idu sa autobus, za šta nam služe kola. A on mu kaže, pa eno su kola u dvorište, ja im ne branim. Meni pa lakše sa autobus. Al što imam decu, ma to ih nigde nema. Moji su, ali su mi zlatni, mnogo su mi dobra deca."










Follow by Email