Malo sam pričala za Niške vesti, o pisanju, blogovanju, knjizi u najavi...

Zahvaljujući njenim blogovima i statusima, poslednjih godina od kada piše na zaplanjskom dijalektu, više ljudi je čulo za Zaplanje nego možda i od kada ono postoji. Kada je novinarka Negoslava Stanojević počela da objavljuje tekstove na dijalektu, mnogi su joj tražili rečnik. U međuvremenu, zahvaljujući višegodišnjem čitalačkom stažu, iako i dalje ne znaju tečno da ga govore, čitaoci njenih blogova i statusa na Fjesbuku više i ne pominju rečnik. I ne samo da ih rado čitaju, nego im je lik koji su zajednički gradili, kroz njene priče i njihove komentare, „Baba-Grozda“, postao omiljen.

Sve je počelo na jednoj promociji knjige Violete Jović, koja piše na svrljiškom dijalektu, otkriva za Niške Vesti Negoslava, čije priče na dijalektu možete da čitate i na našem portalu, gde takođe izazivaju veliku pažnju. I ne samo da izazivaju čitalačku pažnju, već mnogi i pitaju kada će sledeća knjiga. Za sada možemo samo da kažemo da je ušla u izdavački plan za ovu godinu jedne izdavačke kuće pa bi do kraja godine trebalo da se nađe u štampi. Naslov knjige je „Blag reč“, a podnaslov „Baba-Grozdine priče iz Zaplanja“, otkriva Negoslava Niškim Vestima.

„Pesma Violete Jović „Rabota žensku dušu odmara“ me je toliko dirnula da sam je odmah naučila napamet. I sigurno sam je recitovala češće nego sama autorka. Tako je počelo i moje pisanje na dijalektu, a doprlo je do velikog broja ljudi zahvaljujući društvenim mrežama i blogovima. I naišlo na prijem ne samo kod  onih koji poznaju zaplanjski dijalekt, već i kod ljudi koji obožavaju to bogatstvo našeg govora, bez obzira na to da li žive u Šumadiji, Sremu, Sarajevu, Puli ili na nekom dalekom meridijanu“, kazala je Negoslava za Niške Vesti.

 


Nastavak sledi ovde

Intervju sa dr Aleksandrom Ivkovićem, radiologom: Kovid-19 je bolest koja traži način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti

 Niški radiolog dr Aleksandar Ivković veoma argumentovano i vrlo često jako intrigantno, na svom blogu Ljudi i laži , piše o mnogim  aktuelnim temama, prevashodno iz oblasti medicine, ali i na mnoge druge životno važne teme koje su svakako na ovaj ili onaj način povezane sa njegovom strukom. U žiži interesovanja javnosti našao se posle obelodanjivanja sopstvenog iskustva sa koronom u tekstu u kojem je beležio gotovo svakodnevni izveštaj o svom stanju, sa opisom svih simptoma i toka bolesti, koja mu se u jednom trenutku učinila fatalnom toliko da je ukućanima, takođe obolelim, davao poslednja uputstva u vezi sa sopstvenom sahranom i grobnim mestom (o nesuvislim, najblaže rečeno, komentarima koji su se ređali na portalima koji su preneli ovaj tekst, ovog puta neću, ali njihovim autorima neka služi na čast onolika doza neljudskosti). 





"Moja bolest spada u teške oblike, ali ima ljudi koji su mnogo bolesniji od mene. Sve ovo je ništa u odnosu na njih. U nesreći, imao sam sreće.

Teško dišem, ne mogu da izgovorim više od par reči a da se ne zakašljem, ali živ sam.

Moram da upozorim sve, prilično pojačava emocije, ne sve, samo poneke. To je razlog zašto padaju svakakve stvari na um.

Deluje bukvalno na sve organe. Nisam mogao da idem kompletno u detalje ali svaki organ je odreagovao.

Ova bolest ubija, trazi način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti. Osnovni cilj je uništenje. Nema zavaravanja i priče o lakim prehladama.

Za sve one koji sami sebe smatraju ljudskim bićima i strucnjacima, a predlagali su da je sada najbolje vreme da se drugi razbole - niti ste ljudi, niti ste stručnjaci, obicne ste nule" - pisao je dr Ivković kada je bilo izvesno da je njegova kriza okončana.

Nisam brojala, ali verujem na da njegovom blogu ima jedno dvadesetak tekstova u kojima se dotiče skoro svakog segmenta bolesti koju i on, i njegove kolege iz drugih specijalnosti, pa i sami epidemiolozi i virusolozi, i pored svih napora i dalje  poznaju nedovoljno da bi mogli da se nose s njim kao sa nekim drugim bolestima. 

"Zna se sve što je moglo da se sazna a da nije vezano za vremenski tok. Zna se genom virusa, zna se mesto ulaska, zna se način kako napada ćelije, zna se koje posledice ostavlja, zna se njegova radiološka slika. Vakcine su u razvoju. Ispituju se lekovi. Ne znamo kakvo će stanje biti za dve godine, nije prošlo toliko vremena."  

Iskopirala sam nekoliko linkova s bloga Ljudi i laži pa svi koji eventualno do sada nisu zavirili na ovu adresu, mogu i sami da provere zašto je dr Aleksandar Ivković jedan od lekara koji, iako ga nema u ekipi stručnjaka koja nam svakodnevno servira poslednje informacije o obolelima, žrtvama, merama i saznanjima o kovidu, jedan od onih kome se obraćaju i pacijenti i pratioci na blogu i novinari u potrazi za verodostojnim informacijama.

Da ne bih svoj tekst gušila onim što je već rekao - koga zanima, lako će sam doći do tih informacija, zamolila sam dr Ivkovića za odgovore na nekoliko svakodnevnih, običnih pitanja koja zanimaju mnoge od nas koji se ponekad pogubimo u moru, sa zvaničnih mesta, informacija i odluka i njihovih demantija ili povlačenja, zvaničnih podataka i nezvaničnih nagađanja, opravdanih strahovanja i manje ili više (ne)opravdanih poziva ili uputstava za ležernije ponašanje.


Nijedna proslava nije vredna ljudskih žrtava


1.      - Upravo sam došla iz jednog restorana koji se nalazi van grada i u čijoj je velikoj sali je slavljen prvi rođendan, sa sve muzikom i stotinak gostiju. Među prisutnima, naravno, nije bilo razmaka ni 20 cm,  niti je iko nosio masku – sem konobara, da ne pominjem da je bilo i mnogo dece koja su trčkarala između stolova, a u istoj sali ručavale su i neke porodice van ove skupine. Kako biste se ponašali da Vas neko pozove na slično slavlje, a šta biste rekli sinovima, odluče li eventualno da odu na neku sličnu zabavu?

     - Lako je gledati sa visine i reći kako ništa od toga ne sme da se desi. Ipak život traje i ne može se zaustaviti. Svima nam nedostaje puno toga. Recimo, meni, utakmice. Zatvoreni prostor, stotinjak gostiju na uskom prostoru, dovoljno je da samo jedan od njih bude kliconoša. Statistički, nekoliko će preminuti, više njih biti u bolnici a još nekoliko imati trajne komplikacije. Nijedna proslava nije vredna toga. Nikome ne preporučujem. Naći balans je, trenutno, nemoguće.

2.     -  U svom poslednjem tekstu na blogu, Sve što morate znati o kovidu-19, a niko vam na TV nije rekao, kažete: Radiologiju prepustite radiolozima, ljubazno vas molim. Postoji razlog zašto. Jednostavni školovani smo za to, vidimo ono što vi ne vidite ili mislite da vidite.

Pobudili ste moju radoznalost, onim što niste rekli, a ja bih volela ako biste hteli da nam kažete bar delić onoga na šta ste pritom mislili.

     - Više puta sam doživeo, tokom epidemije, da mi kažu kako mi radiolozi ne znamo ništa o epidemijama i da to znaju samo epidemiolozi, infektolozi, imunolozi, a svi šalju pacijente kod nas. Takva nam je struka, moramo da znamo sve. Imamo često mnogo bolji uvid jer sve dođe na „slikanje“. Povod za tu, konkretnu, rečenicu je bila tvrdnja da pacijenti oboleli od kovida-19 ne treba da se „slikaju“ jer je to glupost, upućena od nekih naših lekara. Jedan od glavnih kriterijuma za davanje dijagnoze „kovid-19“ je radiološka slika, posebno CT pregled. Nerazumevanje radiologije, radijacije i radioaktivnosti se prenosi na sve aspekte i mnogi vole da daju svoje mišljenje, zasnovano na filmovima i serijama, ne na nauci.





3.       - Budući da spadate u lekare koji su kovid kao bolest i sam virus upoznali i na svojoj koži, možete li mi reći šta se i koliko toga u Vašem saznanju o samoj bolesti promenilo i koliko je Vaše gledište na celokupnu problematiku u vremenu posle drugačije od onog u periodu pre?

     - Znao sam da je teška bolest, ali nisam znao koliko je uporna. Svaki dan je nalazila nove načine da ubije, ako može. Ima težih bolesti, sasvim sigurno, ali ova mrcvari, dosadno i uporno.

4.       - Navikli smo od Vas da nam razbijate mnoge stereotipe i zablude i pre korone i kovida, a Vi sami i na kritike i prozivke ne samo od strane neupućenih, već i onih koji bi trebalo da jesu upućeni u te iste teme. Ako nije tajna, koliko ima slaganja ili neslaganja u Vašim direktnim kontaktima sa kolegama koji su takođe direktno uključeni u rad sa pacijentima obolelim od kovida?

Oni koji direktno rade nemaju vremena da se prepucavaju, misle kako da izvuku glavu. Nesuglasice imam sa onima koji imaju mišljenje, ali ih ne zanimaju činjenice. Medicina XXI veka je zasnovana na dokazima, a ne na ličnim osećanjima, posebno ne na YouTube svedočanstvima. Mnogi bi trebalo, makar u javnosti, da se uzdržavaju od davanja svojih mišljenja koja nisu utemeljena u dokazima, posebno ako se kriju iza neke titule ko što je „dr“.

5.       - Zamolila bih Vas da ukratko navedete ono na šta ste u svojim tekstovima i izjavama ukazivali od početka kovida, a što se ovde ili onde tek sada nameće kao otkriće.

     - Nakon prvih 15 pacijenata već je bilo objavljeno preko 500 radova u SAD o bolesti. Uglavnom pogrešnih. Sve što smo saznali je bilo, u početku, iz Kine, a kasnije uglavnom iz Italije. Nakon par meseci je isto to objavljivano na Zapadu, kao revolucionarna otkrića. Kada se pojedincima ukaže da je to već poznato, odmah slede napadi kako je baš sada to otkriveno, a da pre nisu znali nego su samo eto tako tvrdili. Tako imamo iščuđavanja kako to da pacijenti umiru od infarkta, krvarenja u mozgu, šloga… Imamo nevericu kako to da virus živi leti, a zaboravlja se da je epidemija „rođaka“ ovog virusa MERS-a bila po najgoroj vrućini u Saudijskoj Arabiji.


Znam broj obolelih od kovid-19 u svakom nemačkom selu, ali ne i u Srbiji


     Možete li sebe da zamislite u ulozi člana Kriznog štaba i ako možete,  mislite li da biste opstali u njemu ili biste se bili isključeni, tj sami dali ostavku posle nekog vremena?

     - U ovom, ovako zamišljenom, meni sigurno ne bi bilo mesta. Ne verujem da bi mi bilo mesta u bilo kom kriznom štabu. Pratim druge države. U svakom trenutku znam šta se dešava u Italiji, u Nemačkoj, znam koliko obolelih je u svakom, makar najmanjem selu. U realnom vremenu se vidi svaki podatak. Za Italiju mogu da saznam imena svih preminulih, gde su živeli, kako su se razboleli, ko ih je lečio, pa čak i ko je ostao iza njih. Kod nas ne znamo ništa, odnosno skoro ništa. Postoji anegdota ovde u Nišu – U Srbiji je danas preminulo dvoje ljudi a od toga troje u Nišu. Ne postoji transparentnost, što stvara prostor za nagađanja. Nagađanja stvaraju nepoverenje a nepoverenje ruši čitav sistem. Imamo toliko mladih, sposobnih, informatičara koji mogu čuda da naprave a mi se baziramo na nekim tajnovitim, nedorečenim, poluinformacijama.




7.      - Šta najviše zamerate Kriznom štabu, a sa kojim delom njihovih odluka se slažete?

Najviše zameram netransparentnost i nikako se ne slažem da su stariji ljudi smeli da budu zatvoreni bez prava izlaska ili maltretirani da pred zoru kupuju po radnjama. Moralo se naći vreme da svakoga dana budu napolju. Ako je moglo da se nađe za pse, valjda je moglo i za ljude. Postoji još nešto što mi je bilo nelogično, skraćivanje radnog vremena. Time su stvarani redovi, što je bilo potpuno pogrešno, treba na sve načine smanjiti gužvu. Dalje zameram na nedoslednosti. Tako je kako odluče, nema promene plana nakon dva sata. Imamo primere gde su krizni štabovi, u drugim državama, donosili mnogo lošije odluke ali ih nisu menjali. Takve štabove poštuju. Objektivno, ni nemaju mnogo mehanizama, samo preporuke. Ali sve bi bilo bolje da ulivaju poverenje.


I za kraj, citat iz teksta na doktorovom blogu:

Kako se prenosi virus

Putem kašljanja, kijanja, glasnog govora ali i disanja. Virus može biti u kapljicama ali i u samom vazduhu. Zato nam je potrebno više nivoa zaštite.

Da li maske štite

Štite. Nemamo neki drugi posebno pametan način da se zaštitimo. Malo maskama, malo higijenom, malo držanjem distance, malo odgovornijim ponašanjem. Sve zajedno nam daje zaštitu. Ništa posebno neće zaštiti, zajedno hoće

Čemu služe karantin i kućna izolacija

Služe da se bolesni ne šetaju okolo i raznose viruse ali i da zdravi budu u manjem kontaktu sa drugima koji bi mogli da prenesu viruse. Primena zatvaranja je samo znak da nemamo drugi način da se odbranimo.

 

 


 


Zašto nam je sve teže da stičemo prijatelje?

 Autor ovog teksta je jedna sjajna osoba, koja odlično piše, obrazovana, proputovala je velikim delom sveta, živela u Americi, Rusiji, u nekim evrospkim zemljama, ali eto, iz nekih samo njoj razumljivih razloga, želi da ostane anonimna. Poštujući tu njenu odluku, preporučujem vam ovaj tekst, mnogima će... mnogo toga kazati:




Psiholozi i antropolozi kažu da prijateljstvo i bliski kontakti utiču na kvalitet i trajanje naših života. Studije pokazuju da ženke majmuna babuna, koje uspostave čvrste veze sa svojim vršnjacima ili užom porodicom, žive duže i ostavljaju više potomstva. Po svemu sudeći, kod primata se, isto kao i kod ljudi koji žive okruženi istomišljenicima, snižava aktivnost žlezda koje luče hormone adrenalin i kortizol, što dovodi do pada nivoa kratkoročnog stresa i ubrzavaju se anabolički procesi koji organizmu omogućavaju da se bolje razvija i raste.

Gotovo svi smo u detinjstvu imali mnogo drugara. Oni su se jednostavno pojavljivali u našim životima, reklo bi se “niotkuda”. Jednog drugara bismo upoznali kao dete prijatelja sa kojima su se naši roditelji družili, drugog bismo "zakačili" u parkiću ili u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli. Nekada su i vremena bila drugačija, roditelji su posle radnog vremena mogli sa decom da prošetaju i da generalno provode više vremena u prirodi, a prijatelje su sticali u okviru udruženja i pokreta, na primer među planinarima, na folkloru, sportskim i umetničkim sekcijama. 

U tinejdžerskim godinama je delovalo da se broj prijatelja samo povećava, da nam poznanici i prijatelji “padaju sa neba”, a taj trend bi se nastavljao i tokom dvadesetih godina i delovalo je da ćemo uvek biti okruženi ljudima. A onda nas odjednom život demantuje pa se pitamo kako to da neko ko je uvek imao mnogo prijatelja i poznanika, gotovo preko noći (p)ostane usamljen?

Druženje je potrebno svima jer na taj način upoznajemo ljude i komuniciramo sa onima koji su nam duhovno bliski, ali i uspostavljamo svoje mesto u društvu. Druženjem stupamo u kontakt sa ljudima na koje možemo da se oslonimo i da im verujemo.
Dugo se smatralo da je druženje razvila naša biološka vrsta i da je ono proizvod društva isključivo zahvaljujući razumu i komunikaciji. Ipak, istraživanja pokazuju da i životinje mogu da se druže. Ovde se najpre radi o primatima, ali osim kod njih, biolozi su ovu sposobnost primetili i kod vrana, delfina, žirafa, pa čak i magaraca. Najčešće, životinje uspostavljaju ovakve odnose sa svojim "rođacima", odnosno unutar svojih "porodica", ali neke vrste imaju sposobnost i da grade "prijateljske" odnose i sa pripadnicima drugih stada, krda ili jata. Čovek je ipak, u tom smislu, najupečatljiviji primer. S obzirom na to da je "druženje" kod životinja opstalo tokom vekova evolucije i prirodne selekcije, njegova biološka funkcija je, očigledno, mnogo važnija od puke zabave sa drugim pripadnicima svoje vrste.

Druženje povećeva šanse da proživite dug i srećan život.
 
Osobe koje kroz odnose sa bliskim ljudima dobijaju podršku luče manje "hormona stresa" poput adrenalina i kortizola
Takođe, kvalitetno druženje podstiče organizam da proizvodi više "hormona sreće" serotonina, oksitocina i dopamina, što na duže staze dovodi do poboljšanja opšteg stanja i jačanja imuniteta
Stručnjaci smatraju da manjak prijateljske podrške može dovesti do mentalnih problema jer vremenom počinje da opada vera u sebe i sopstvene sposobnosti

Osim toga, kada nema dovoljno bliskih prijatelja, kod čoveka se povećava nivo anksioznosti, a manjak društvenih kontakata u svojoj akutnoj formi može dovesti do depresije.

Kako i kada počinjemo da se družimo?

Otprilike oko četvrte godine deca počinju da uspostavljaju drugarske odnose. U početku, mali ljudi komuniciraju samo sa svojim roditeljima i pripadnicima uže porodice, a potom počinju da ostvaruju odnose sa svojim vršnjacima. Ipak ta prva prijateljstva su više u smislu igre "pored" nekoga, a ne svesno "sa nekim". Dete polako uči da dobija povratni odgovor, da vodi razgovor i da razvija saosećanje. Deca uzrasta od tri do pet godina igraju se na prilično pragmtičnim i kratkoročnim osnovama. Drugar postaje svako ko pristaje na trenutna pravila igre. Takođe, onaj ko počne da narušava ta pravila, može u tom uzrastu da izgubi svog drugara zauvek. 
Detetu je teško da shvati zašto se neko ponaša drugačije u odnosu na ono što on sam želi i smatra poželjnim u datom trenutku. Veze se uspostavljaju i kidaju vrlo dinamično, jer je detetu u tom uzrastu teško da podnese da se druga osoba ponaša drugačije od onoga kako ono samo želi. Bez obzira na to što se u tom uzrastu veze zasnivaju i kidaju veoma brzo, dešava se da se drugarstva koja potiču upravo iz predškolskog uzrasta održe tokom čitavog života, posebno ako ljudi žive u manjim sredinama i viđaju se svakodnevno.
Dok rastu, deca shvataju da druženje može biti i apstraktno i da se ne odnosi samo na ono vreme koje je zajednički provedeno u igri. U ovom uzrastu druženje još uvek nema aspekt dobijanja "koristi", ali isto tako ono u ovoj fazi ne pruža samo zadovoljstvo od provođenja zajedničkog vremena u igri, već dete želi da svoje drugare daruje ili da im svesno pomogne u nekoj aktivnosti.

Otprilike između pete i devete godine, deci je drugarstvo izuzetno važno, čak do te mere da prevazilaze sopstvene potrebe, samo kako bi drugar bio prisutan. To je i ono vreme kada se javljaju prve zavisti i ljubomore. Takođe, to je period kada se formiraju grupice, često "tajna udruženja" sa svojim lozinkama, koje se ipak bez problema dele sa onima koji deluju da su "od iste fele".





Druženje u ranom pubertetu

U uzrastu od 11 do 13 godina, dotične mlađe pubertetlije svesno biraju osobe sa kojima žele da provode vreme i razmene misli i stoga prijateljstva u tom uzrastu nisu više samo rezultat slučajnih susreta. Tinejdžeri međusobno dele stavove, strahove, ideje, imaju tajne koje nikako ne bi valjalo deliti sa ostatkom sveta, uspostavljaju se posebno bliski odnosi. Ove veze se odlikuju emotivnom bliskošću i bez obzira na nesuglasice i razlike, udaljenost nije tako važna, drug ostaje drug.
Pravo drugarstvo u nešto starijem uzrastu je zasnovano na poverenju. Sa druge strane, javljaju se i značajno viši, odnosno drugačiji kriterijumi pa su prijateljstva lišena ljubomore i pojavljuje se podrška. Ali i zahtevi su veći: nije više važno koliko smo vremena proveli zajedno, već koliko su nam slični stavovi i pogledi na svet. Razgovori u većoj grupi postaju manje otvoreni, a iz celog kruga poznanika, izdvaja se njih desetak koji postaju bliski drugari. I to je već "početak kraja": što je manje takvih ljudi u okruženju, to teže pada pomisao da ih možemo izgubiti.

U periodu od 20. do 25. godine, zaista ima mnogo ljudi oko nas, ali to je potpuno razumljivo, jer i biološki gledano mladima ljudima je potreban "buljuk" u tom uzrastu. Pa ipak, kako je čovek nesavršen, mi jednostavno fizički ne možemo stalno imati toliko prijatelja. Štaviše, čak je i broj aktivnih društvenih veza ograničen, a ovaj fenomen je poznat i kao Danbarov broj. Naime, početkom devedesetih godina prošlog veka, antropolog sa Oksforda, dr Robin Danbar istraživao je veze i odnose kod ljudi, ali i primata. Tokom istraživanja, naučnik je uočio vezu između veličine mozga primata i prosečne veličine društvene grupe. Potom je, uzimajući u obzir prosečnu veličinu mozga čoveka i primenjujići rezultate do kojih je došao proučavajući ponašanje primata, Danbar u svojoj teoriji izneo podatak da ljudi mogu da održavaju 150 stabilnih odnosa.

Kasnije je predstavljen i model Danbarovih slojeva. Uzimajući u obzir koliko su određeni odnosi zaista bliski, prema ovom biološko-sociološkom modelu, u najužem sloju nalazi se do petoro ljudi, i to su veze sa ljudima kojima vam znače najviše u životu. U ostalim Danbarovim slojevima nalazi se 15, pa 50 i na kraju 150 ljudi, a što je broj ljudi veći, smanjuje se emocionalna bliskost sa tim osobama.

Zašto se odrasli žale ne na broj prijatelja, već na odsustvo onih koji su tu "i u dobru i u zlu"

Čini se da do ovog fenomena dolazi jer se tokom života osipa broj "starih" prijatelja, a nove nekako ne umemo da nađemo. To što vremenom ostajemo sa sve manjim brojem prijatelja je lako objasniti: ljudi se sele, menjaju gradove ili države u kojima žive. Danas, značajno češće nego ranije ljudi menjaju radna mesta. Život se sve više "ubrzava" i donosi nove poglede na svet, koji se nužno ne poklapaju uvek sa stavovima onih sa kojima smo du juče delili gotovo sve. Neki zasnivaju porodice, drugi ne, jedni se razvode, zasnivaju nova partnerstva, a nekima porodični život nije zanimljiv i tu se ne pronalaze. Takođe, sa prijateljima iz detinjstva i mladosti često ne delimo tempo uspona po karijernoj lestvici. Druženje je odnos na dobrovoljnoj osnovi koji ostvarujemo na osnovu sopstvene želje, pa ne postoji odgovornost i obaveza, dok je priroda veze sa porodicom i radnim mestom ipak drugačija.

I još poneki razlog...

U poslednje vreme, ako se pred kraj radnog vremena javi nadređeni i traži da se posao hitno završi, retko ko će moći da odbije ovaj zahtev. Stoga će vreme predviđeno za prijatelje i/ ili porodicu biti potrošeno na posao. Često iz osećaja krivice zbog toga što smo zapostavili prijatelje zbog posla i drugih objektivnih okolnosti, podsvesno nam postaje sve neprijatnije da ih pozovemo i predložimo druženje, iako želja još uvek obostrano postoji. Ovo je tek jedan primer, a ima mnogo sličnih i svi vode ka tome da se ljudi polako udaljavaju od svojih prijatelja. I u mladosti su ovakve pojave zapravo bile česte, ali je zbog načina života bilo lakše uklopiti obaveze, a i upoznati nove ljude i steći prijatelje. U vreme dok smo išli u školu, bilo je mnogo lakše steći drugare jer je u okviru odeljenja bilo jednostavno naći one koji vole sličnu muziku, knjige i uopšte provode vreme u zajedničkim aktivnostima. Kako starimo, zbog različitih okolnosti sve više vremena provodimo sa ljudima sa kojima zapravo ne delimo interesovanja.

Danas ljudi često provode mnogo vremena čitajući komentare i prepiske po društvenim mrežama, što im stvara iluziju da oko sebe imaju istomišljenike koji im pružaju podršku. Kod većine se stvara iluzija da imaju mnogo "prijatelja", sa kojima mogu prijatno provesti vreme. Međutim, sociolozi i psiholozi kažu da onih ljudi koji zaista mogu da razumeju i dele naša osećanja, ima zapravo značajno manje nego što ima onih koji su spremni da diskutuju po društvenim mrežama. Da bi se ostvarile realne, čvrste prijateljske veze, neophodne su i "spoljne" aktivnosti poput sporta, šetnje, odlaska u restoran, pozorište, na koncert...

Tokom tridesetih, ljudima kvalitet prijateljskih veza postaje važniji od kvantiteta, a do toga se ne dolazi preko noći. Reklo bi se da kvantitet prethodi kvalitetu, a obaveza je sve više, vremena je sve manje. Radnim danima zatrpani smo poslom, ali i kućnim obavezama, vikend obično služi za odmor i pripremu za sledeću radnu nedelju. Ako ostane slobodnog vremena, ljudi obično teže da ga vikendom provedu sa starim poznanicima ili porodicom. Kada se pitamo zašto nema novih ljudi u našem krugu prijatelja, ne sme se zanemariti podatak do kojeg su došli stručnjaci. 

Naime, sociolozi su izračunali da je potrebno oko 50 sati razgovora kako bi osoba od neznanca postala nečiji poznanik i dodatnih 200 kako bismo tu osobu počeli da smatramo svojim bliskim prijateljem. Na prvi pogled to ne deluje tako mnogo, međutim valja znati da savremeni čovek dnevno provede samo oko 40 minuta u aktivnom razogovoru sa ljudima.

Šta činiti ako vam fale ljudi i druženje?

Odgovor nije jednostavan, ali vredi pomučiti se. 
Pokušajte češće da se čujete sa svojim postojećim prijateljima i poznanicima, održavajte te veze. 
Takođe, nemojte se uvek voditi "pravilima lepog ponašanja": ispostavlja da odnosi često utihnu jer svaka strana misli da onaj drugi nema prilike i mogućnosti za druženje i vremenom prestane da se javlja. Na primer, organizujte okupljanja, pozovite svoje prijatelje u goste ili u prirodu, ljudi će vam biti zahvalni. 
Valja imati na umu da nisu svi ljudi "na mreži" zaista suđeni da vam budu prijatelji, ali ništa vas ne košta da probate, uz dozu opreza. 

Pozovite, predložite druženje, viđanje. Takođe, ako organizujete neku aktivnost, predložite vašim prijateljima da pozovu svoje poznanike, probajte da širite krug ljudi koje lično poznajete. Osim toga, pokušajte da stupite u kontakt sa ljudima sa kojim ste se nekad lepo družili, ali ste se vremenom udaljili. Možda vredi pokušati, nemojte se stideti i udaljavati od ljudi. U najgorem slučaju, neće vam odgovoriti, a u najboljem- provešćete jedno lepo veče i potencijalno još mnoga druga. Na kraju krajeva, ako ove metode ne urode plodom, vratite se aktivnostima koje su vam donosile zadovoljstvo- poput slikanja, sporta, kursa jezika. Moguće je da ćete uskoro naći saborce, a potom će oni prerasti u prijatelje. Poenta je da se ne stidite, već da prilazite ljudima, razgovarate i povećavate mogućnost da upoznate ljude. Vremenom će se već iskristalisati ko je na istim talasnim dužinama kao i vi i sa kim ćete moći da provodite vreme kvalitetno i na obostrano zadovoljstvo. Održavajte stara prijateljstva, ulažite vreme i energiju u njih, ali svakako radite na tome da redovno upoznajete nove ljude – potencijalne prijatelje. Srećno!

Bojan Veličković, Još sam tvoj: još jedan kvalitetan vokal na muzičkoj sceni Srbije kreće u solo karijeru


Bojan Veličković, onaj operski pevač iz Lebana, umetnik s diplomom koji je paralelno s prosvetnom delatnošću i podizanjem porodice hleb zarađivao i pevajući s kvalitetnim bendovima, konačno je, na zadovoljstvo svih onih koji poštuju njegove izuzetne vokalne kvalitete, krenuo u građenje solo karijere. Naravno, uz oformljenje svog pratećeg benda -"El Maestro", koji čine takođe vrhunski muzičari.


"Jos sam tvoj" još jedan unikatan vokal na muzičkoj sceni Srbije u pratnji svojih profesionalnih muzičara, gradi solo karijeru i sigurnim koracima korača ka muzičkoj eliti Srbije

Posle numere "Milena", koja je objavljena u izdanju PGP RTS, upravo ovih dana publici se predstavlja s novom numerom, "Još sam tvoj" (MAGIC REKORDS).



Pažljivim odabirom produkcije Bojan Veličković se našao rame uz rame sa onim izvođačima koji važe za jaka imena muzičke elite domaće scene, kao što su Lena Kovačević, Nevena Božović, Igor Simić...


Za muziku koju peva i za koju ističe da je stvar srca koju ili dobro shvataš i srcem je u kvalitetu prezentuješ ili to tako ne shvataš i ne radiš, Bojan kaže da svaki stil od klasične, pop, etno ili narodne muzike može imati lep zvuk i ugođaj samo ako se lepo prezentuje. U njegovom slučaju, naglašava, reč je o velikoj ljubavi i otvorenosti prema stilovima.


Pesma "Još sam tvoj" odabrana je od strane nacinalnog Hit-fm radija, Jat radija i S-radija i počela je već da se vrti na radio stanicama u Srbiji. Nimalo subjektivna, dozvoljavam sebi da kažem: uskoro očekujemo da postane hit.




Naberite sami povrće uzgajano prirodnim sredstvima - miriše na detinjstvo, ukus mu je neprevaziđen, ropti pod zubima i košta ko na kvantašu

Mi smo, nekad davno, imali baštu. I svoje povrće tokom čitave prirodne sezone (nismo tada znali za plastenike) koje je uzgajala moja, davno već počivša mati Sofijanka. To povrće, paradajz, papriku i krastavce pre svega, pamtim prvo po mirisu i ukusu. A onda i po onom zvuku kada prelomiš papriku ili krastavac, a oni - puknu, ali drugačije nego ono sa pijace. Pa se taj miris proširi čitavim stanom, a pod zubima, kad zagrizeš, ropti - ako ne znate šta to znači, pokušaću da objasnim: to se dešava samo onda kada zagrizete nešto uistinu sveže, sasvim sveže, a ono blago pucketa pod vašim zubima.

Onda su došla vremena u kojima više nije bilo ni sramota, a ni kažnjivo krasti (pre toga je polja pored Nišave i naše zasade na njima i puškom čuvao poljak Raka iz Matejevca, državni službenik), pa smo zato odustali od sadnje povrća za druge. Sa žaljenjem smo i mi počeli da se povrćem snabdevamo na pijacama. Sa žaljenjem, kažem, jer nikada više, izuzme li se tu i tamo po koja povrćka od rođaka i prijatelja sa sela, nisam osetila onaj ukus i onaj miris uistinu svežeg domaćeg povrća koje je uzgajala moja Sofija. Pa ni ono roptanje pod zubima.



Sve do pre desetak dana, kada sam prvi put sama ubrala sve to u plastenicima Stankovićevih, na izlasku iz sela Taskovići ka Gadžinom Hanu.



Sećanje: Lubenice na vašarskoj poljani

 Nisam odlazila često u rodni kraj dok sam bila mala. A ni posle, kada sam prestala da rastem i počela... pa da starim, šta bi drugo. Ne kažu džabe da počneš da stariš već u prvom minutu rođenja, ali ajd...
Najbližu rodbinu u selu nismo imali... što je bilo, to je ili pomrlo, nažalost, ili i samo krenulo trbuhom za jeftinijim kruhom, u neke gradove, od Vlasotinca, Leskovca, Niša, pa sve do Požarevca. Ovo za Vlasotince, Leskovac, Niš, to mi je jasno, ali nikako nisam mogla da shvatim zašto su morali da odlaze "čak" u Požarevac, kuda mnoge Zaplanjce i danas životni putevi odnose. A nije nam ni blizu, ni usput, niti smo ikad imali tamo nekog svog, pa da nas sve prevede i udomi, kako to lepo znaju Crnogorci da čine kad je čak i deseto koleno saplemeničko u pitanju.


Pa smo gostovali kod nekadašnjih komšija, prijatelja ili dalje rodbine. Retko, ali dovoljno da u mirise svog detinjstva koje pamtim, uvrstim i miris sveže poorane zemlje ili požnjevenog žita, pokošene deteline, tek odsečenog drveta. Da od najmanjih nogu znam šta su svici, krtice i kako se lastavice organizuju spremajući se u jesen na dalek put. Da znam da nema lepšeg buđenja od onog kada ti oči prvo ugledaju dizanje magle u svim mogućim koncentracijama plavičastobelih nijansi, nad brdašcima koja se pružaju svud unaokolo, a reka tvog detinjstva, Ropot, dzmni, što bi Vranjanci najlepše na svetu rekli, a što ću saznati mnogo kasnije.

Baba-Grozda, Blag reč: Maćejin lebac

Beše već ostarela, takoj nekako, dve-tri godine pred smrt, svi beomo pri nju, kad mati odjemput poče priču, tija put ni ju ispričala i nikad više neje dala reč jedan da ju pitujemo od toj:
“Beo još dete i ništa još od život nesam znala. Jedino sam znala da se mora raboti i da ću samo takoj zalok lebac d-imam. Pa i toj ne za svaki obrok, nego samo ako se maćija smiluje da ni ga dade, na mene i na moju postaru sestru. Na njojnu ćerku, dovedenu kad dojde za našega tatka, sve je davala. Prve ona područa pa posle okne i nas, ako voj se oće. Na nju creva nikad nesu krčala, ko na nas. Kolko puti smo gladne legle, toj nesmo ni brojale.



 I nikad ništa na tatka nesmo kazuvale. Da me sag pitate zašto, toj vi ne bi umejala reknem. Postara sestra je takoj rekla i ja sam mislela da toj takoj mora.

Svi horizonti Gordane Popović, arhitekte koja voli fotografiju


Danima odlažem pisanje ovog teksta. Razlog - ne znam kako da počnem.
Osoba sa kojom želim da vas upoznam zaslužuje daleko lepšu priču i mnogo celovitije predstavljanje od ovih nekoliko šturih rečenica na koje sam osuđena izborom njenog opredeljenja da ne priča mnogo o sebi, jer "o tome treba da govore njena dela".  Poznajem je samo virtuelno i to vrlo kratko, nažalost, pa iz ove priče izostaje lični utisak koji ću, nadam se, imati prilike da steknem u doglednijoj budućnosti.

Biću malo... u stvari možda i isuviše subjektivna: osvojile su me najpre njene fotografije u jednoj grupi na Fejsbuku, zahvaljujući kojima sam, bruke li moje, tek sada saznala za  Župske poljane (neku vrstu daleko poznatijih Rajačkih pimnica, samo u malo drugačijoj formi), a onda me je  oborila s nogu jednom od prvih rečenica u našoj Fejsbuk konverzaciji: "Zbog Vas volim Zaplanje."
 Još kada mi je rekla da je odrasla u ravnici - rodom je iz Inđije, a da ju je udaja dovela u Brus, nije bilo ponosnije osobe od mene zbog ovako divne potvrde da moj trud na popularizaciji rodnog kraja nije zaludan.



Zove se Gordana Popović,  diplomirani je  inženjer arhitekture - bavi se svojom strukom u raznim oblicima: projektovanje, nadzori, saveti. 
Fotografija joj je hobi, kaže, od studentskih dana, a poslednje dve godine se bavi intenzivnije njom. To je samo logican nastavak kreativnog posla i kreativnog izrazavanja, kojima se bavi i u okviru struke. 
"Nepregledno polje istraživanja u fotografiji povezujem sa svim sto nas okruzuje. Pre dve godine moja fotografija je bila 48. na takmičenju 100 najlepsih slika Srbije, 30-tak mojih fotografija su bile na izlozbi "Župske poljane, blago koje nestaje", u muzeju Jovana Cvijića u Beogradu, a posle toga su na stalnoj postavci u zavičajnom muzeju Župe u Aleksandrovcu.. Pošto se relativno kratko bavim digitalnom fotografijom i jos je učim, dala sam sebi još  vremena za neke druge izložbe. Otkud fotografija? Oduvek! Na studijama arhitekture skoro obavezni deo, bavila sam se analognom fotografijom, razvijala fotografije u studentskom domu. Onda je film otisao u zaborav, ja sam i dalje fotografisala sa skromnim aparatima, sve do pre dve godine, kada sam nabavila ozbiljniju opremu. Onda sam otkrila digitalni fotografski svet i pocela sam skoro svakodnevno postavljanje na drustvene mreže, posmatranje, razmenjivanje iskustava i mišljenja."


     48. na 100 slika Srbije Brzece, Kopaonik

Dva razloga zbog kojih pišem antireklamu za Domaće proizvode "Petrović"

...ili mala besplatna lekcija o poslovnosti za mladog Petrovića, koji ni kada je očigledno da greši ne ume da spasi stvar makar jednim "izvinite" i savet za naivne kupce koji veruju na reč

Prvi put sam onlajn naručila dva ležaja za tek kupljeni stan, a zbog toga što su bili maksimalno poslovni, proizvođači su dobili pohvalu na ovom blogu i zahvaljujući njoj još podosta narudžbina od vlasnika tek useljavanih stanova u jednom velikom beogradskom naselju.
Posle sam naručila stolice od nekog kruševačkog proizvođača i, kada je već prevoznik otišao, zaključila sam da su oštećene. Proizvođač se pravio lud.

Potom sam, nebrojeno puta, na ovim stranicama i negde drugde još, gde je nekim ljudima zanimljivo da čitaju takve tekstove, pisala o kreativnim i vrednim ljudima, o onome što proizvode, rade, nude, prodaju... sve u želji da ih podržim, preporučim, ali da ujedno i onima koji bi bili kupci  toga što oni rade, približim njihovu ponudu.
Tako je trebalo da bude i ovog puta.
Nažalost, u prilici sam da napišem još jednu antireklamu (ona o vendoksin kapima pročitana je do sada više od 100.000 puta), samo što ovoga puta ona nije sama sebi cilj, već je više, uz upozorenje kupcima da ne kupuju mačka u džaku, lekcija jednom mladom čoveku o poslovnosti, poštovanju kupaca i dogovora sa njim i ... pomalo i iz vaspitanja. 
Pre nedelju dana naručila sam u jednoj niškoj grupi oformljenoj u vreme korone za lakšu komunikaciju između ponuđača i kupaca hrane, suhomesnate proizvode, zavedena predivnim fotografijama primamljivog sadržaja onoga što nudi profil pod nazivom Domaći proizvodi Petrović (da sam dobila samo jedno kratko izvinite, u znak iskupljenja za neispunjavanje dogovora o narudžbini, odnosno polovičnoj isporuci, istovetan tekst bih takođe objavila i ovde i drugde negde još, gde inače objavljujem,  samo što ne bih imenovala drugu stranu).
Tek prilikom primopredaje narudžbine, mladi Petrović me obaveštava o tome da nisu imali dovoljnu količinu pečenice i da su mi umesto kilograma spakovali samo pola kg.
Znam za jadac, ali ne reagujem odmah i ishitreno, kako to obično čini moja ovnovska priroda.
Posle nekoliko sati javljam se s narudžbinom za sledeći put: dva kilograma pečenice, da ne gube vreme samo za ono pola kg.
Odgovor najpre glasi, može tek za dvadesetak dana. Jer, ona se uvek najbrže proda. Na moju primedbu da, kada već znaju da je tako, zašto prihvataju porudžbine i zašto kupce ne obaveste na vreme o tome, dobijam sve samo ne izvinjenje: ukratko, šta ja uopšte ima da primedbujem, kad u narudžbini od 3.5 kg nedostaje samo pola kg. I niko drugi, od desetak kupaca tog dana, nije se bunio, sem mene.
Rekoh već, i pretpostavljala sam da ću dobiti ovakav odgovor (doduše, ne i praćen tolikom količinom drskosti i nevaspitanja).
Posle nimalo prijatne prepiske u kojoj nije bilo ni pomena očigledne činjenice da je u pitanju neposlovnost, saopštavam mladom Petroviću da ću ga, kada već sam nije spreman na to, ja naučiti poslovnosti.Mislio je valjda da će me sprečiti u toj nameri, pa me je blokirao, kako ne bih pisala ništa ni na njegovoj stranici, ni u grupi ispod njegove reklame.

Ovaj tekst je, verujem, jedna od najvažnijih lekcija u njegovom životu. To jest, ukoliko ozbiljno namerava da se bavi privatnim poslom. Bilo kojim privatnim poslom.

Pre mnogo godina na TV sam videla reportažu iz Japana: kamera je snimala kombi u kojem je proizvođač dopremio delove koje proizvodi za fabriku, oko koje je kružio dvadesetak minuta. Imao je tačno vreme isporuke i nije smeo da dođe na kapiju ni minut ranije, ni minut kasnije. I baš zato morao je da stigne ranije i morao je da kruži oko fabrike sve dok ne dođe njegov minut do 12.
Poslovnost nije u tome što ćeš svoju obavezu obaviti posle dogovorenog roka, kao što je kod nas gotovo uvreženo ponašanje, a još manje je da je obaviš unapred. Poslovnost nije u tome što ćeš kupcu, nemaš li ono što je naručio, da uvališ ono što imaš, po principu daj šta daš, nego da ili ispoštuješ dogovoreno u potpunosti ili da ga na vreme obavestiš o tome kako stoje stvari, da mu se izviniš zbog toga i eventualno ponudiš neki novi termin kada ćeš biti u stanju da ispuniš ono što je kupac naručio i ono što si ti prihvatio da isporučiš.
Lepa reč i gvozdena vrata otvara pa je poslovnost, sve i da si totalno zabrljao, da kažeš izvini. A nikako ne da se raspravljaš, ubeđuješ se sa kupcem i zameraš mu na tome što je nezadovoljan.
A nezadovoljna sam, u ovom slučaju, i kvalitetom svega što sam naručila... da sada biram, možda bih, eventualno dakle, naručila samo tu inkriminisanu pečenicu.
Žali bože bačenih tih 2.400 dinara, za duvan čvarke koji su masni toliko da se iz kese u kojoj su spakovani cedi  mast, za polusveža  žilava i na sitne komade iseckana rebra koja svakako nisu dimljena, nego zapečena u rerni i ono ostalo koje mi je bilo muka i da pogledam pa sam ga strpala u kese i smestila u zamrzivač. Neće se baciti, makar će komšijski kučići imati šta da prezalogaje.

A nauk meni, kao i svima vama koji olako ulazite u rabote ove vrste, jeste sledeći: čak i kada nešto naručite, obavezno isporučioca, kada vam najavi isporuku, pitati da li je spakovano sve ono što ste naručili ili, ne daj bože, nešto fali. Jer, po pravilu, ako fali, fali upravo ono što je mamac. Navlakuša. I što svakako nećete dobiti ili bar ne u traženoj količini.

Ujedno da uputim izvinjenje svim korektnim proizvođačima, koji neguju svoj imidž, poštuju svoju reč i ispunjavaju sve ono o čemu su se sa kupcima dogovorili, zbog toga što ću kod nekih kupaca možda poljuljati poverenje u ovakav vid prodaje.  U to ime pozivam takve da svoju ponudu objave u komentarima, a isto tako bih zamolila zadovoljne potrošače da napišu svoja iskustva i preporuče korektne prodavce.
I da, naravno da Petrovićima želim  da nešto nauče iz ove priče. Ukoliko, nravno, žele da opstanu na tržištu koje ovakve rabote ne prašta.

Inače, za sutra sam zakazala isporuku kupina. Sad živa nisam šta me čeka, ali ću vas svakako obavestitri šta sam dobila. 
I taman kad završih tekst, stiže mi poruka da sutra dobijam i naručene borovnice.
Biće veselo, svakako. Makar zbog prijatnog iznenađenja, nadam se.

Ako treba da izgubim prijatelja

Ako treba da ostanem bez bilo kog prijatelja, koliko god da je to prijateljstvo trajalo i koliko god da mi je taj... uskoro bivši prijatelj, značio, volela bih da to bude tako što ćemo samo zaćutati. I time ostaviti prostora onom, makar i jetkom, "zdravo", pri slučajnom susretu kada ne možemo izbeći pogled u oči.



Follow by Email