Jedna životna priča za roman

 U grupi KaFeŽe na Fejsbuku pročitala sam ispovest gospođe Nada Milovanov-Krivokuća i... eto, sa njenim odobrenjem postavljam je na svoj blog, znajući da će onome ko je pročita razlozi za to biti jasni (napomena: tekst je integralno prenet, bez ijedne moje korekcije... ovo se jednostavno čita u jednom dahu). 


Nada Milovanov-Krivokuća

Gospođa Nada ima 70 godina i kaže, kada se osvrne iza sebe, čini joj se da je preživela nekoliko vekova. "Duša još mlada i pokušava sastaviti silne krhotine razbacane oko nje."

Rođena je  u Beogradu. Završila je srednju muzučki školu i filološki fakultet, odradila pun radni vek, u Studentskom kulturnom centru, Turističkom savezu Jugoslavije i u Istorijskom muzeju Srbije - tu je zaronila u inače nedostupne spise, a istorija je oduvek zanimala. Od interesovanja, kaže, muzika joj je uvek bila na prvom mestu, a zatim slede balet, slikarstvo, istorija, jezici koje je i studirala.

"Ne znam koliko života bi pokrilo sva moja interesovanja. U poslednje vreme to je ekologija koja mi se čini kao gorući problem na ovim prostorima i u celom svetu."

Rano se zaljubila i još na fakultetu se udala. Provela više od pola veka, kaže, sa najdivnijim bićem koje je u priličnoj meri uticalo na njeno formiranje, kao da je zaokružio ono sto je zapoceo njen tata (zapravo očuh). ''Pre nepunih 5 godina odnela ga je bolest, a ostavio mi je dva predivna sina koji su moja najveca radost u životu.''

''Detinjstvo mi je najbolnija tačka. Imala sam predivnu majku i tri tate. Ne znam kako se ona uspela izboriti sa tako okrutnom sudbinom kojom nas nikada nije opterećivala, naprotiv. Uvek vedra i puna elana da radi za nas, četvoro dece, kao i za celu zajednicu, posebno decu. Od prvog muža, mog oca, je pobegla sa mnom u naručju. Drugi muž, neopisivo dobar čovek, je stradao na radnom mestu u diplomatiji, a treći... pa bio je isti kao prvi. Kada sve saberem, majka koja je umrla u 91. goodini, ukupno je u brakovima provela oko 12 godina života.''

Veruje u ljude, u dobrotu, iskrenost, empatiju i solidarnost, ma koliko je to danas sve deplasirano, ali to je i jedina nada za čovečanstvo, naglašava. "Ukoliko se toga odreknemo onda... nema nas."

I da ne zaboravimo, ima ogromnu ljubav i prema cveću, mada je njene životinje prilično ometaju u toj aktivnosti. Njena zemunska bašta, otkad ima haskija, nije baš ista kao ranije, kada je gospođa Nada dobijala brojne komplimente za svoj vrt.


Gospođa Nadina priča


"Svi mi nosimo svoj krst na ledjima i tacno je da samo oni koji su prosli kroz tesku patnju razumeju ljude bez ostatka. Bar vecina ljudi, oni koji to zaista jesu i stoga se uvek trude da se nadju drugom u nevolji da razumeju i utese.

Rodjena sam jednog ledenog zimskog dana, februara 1951. U tom momentu, moj stariji brat dobija meningitis koji je tada harao ovim prostorima. Moja majka Dobrila zavrsava studije, radi u Sekretarijatu inostranih poslova, partijski je sekretar i ne zna gde ce pre. Zene su tada imale svega 3 meseca porodiljskog odsustva.

Majka Dobrila

Mali Boban je vunderkind i sa 4 godine uverava majku da je dobro cuje i vidi da se ne sekira a upravo gubi polako sva cula.. Majka ga obilazi 3 puta dnevno u bolnici jer kazu - nista nece da jede. Nahrani ga pa dolazi kuci i sva se pere alkoholom da bi mene, tek rodjenu, podojila jer drugacije nije moglo. Nakon tri meseca nastavlja i da radi.. svaku drugu noc su partijski sastanci. Na jednom je skoro hapse jer se usprotivila staljinistickom nacinu rada cuvenog ambasadora. Spasio je Rato Dugonjic koji je imao veliki ugled i kao borac i visoko moralan covek.
I tako, prolazi pola godine. Mali Boban je sve losije.. lekova nema.. Mene cuva prva komsinica, jedna kao od brda odvaljena Bosanka, Dana Vajs, kojoj sam, uz njene dve kceri bila treca. I zvala sam je mamom broj dva, kasnije. Nas otac, ratni heroj, tvrdi Likota, ide sa pijanke na pijanku, lepo svira i peva i svi ga zovu... Ne obilazi sina ni jednom u bolnici. Vidjaju ga i sa zenama sumnjivog morala.

Prvog septembra moj brat umire. Majka se samo onesvestila na sahrani i odvozi je Hitna pomoc. Otac poziva celo drustvo u stan i nastavljaju terevenku do zore. Nakon oporavka, mamu iz bolnice izvodi tetka Dana sa njenim muzem i kazu joj - ako ti je zivot mio, uzmi to bepce i bezi. Ako nemas gde, dodji k nama.
Prvo secanje mi je, imam dve godine i pamtim predivnog, najdivnijeg na svetu coveka koga zovem tatom. Ubrzo iza toga, to je i postao u najdivnijem smislu reci jer me i usvojio zeleci puno dece a da ne bih jednog dana pitala zasto nosim drugacije prezime. Naravno, te detalje tada jos ne znam. Saznacu ih mnogo godina kasnije kada je on vec godinama na onom svetu.

Tata Milenko Milovanov

Tatu, Milenka Milovanova, zapravo mog ocuha, Koca Popovic salje 1956. u Budimpestu kao najperspektivnijeg mladog diplomatu sa dva fakulteta i znanjem 7 jezika. Prvo mu je namenio Kinu ali se odlucio za Pestu jer imam mladju sestru, jos bebu. Secam se da je mama celu noc preplakala na prozoru voza dok je tata zagrljenu pitao - sta ti je mila moja... cemu tolike suze? Tada nije znala odgovor. Nekoliko meseci kasnije, u Madjarsku su upale sovjetske trupe. Tata kao prvi sekretar ambasade u svojoj kancelariji cuva Imre Nadja i clanove Vlade koji su dobili nas azil. 4. novembra '56, na vrata ambasade dolazi ruski oficir i trazi izrucenje Imre Nadja. Tata, na perfektnom ruskom, rezolutno odbija. Oficir mu pripreti prstom pred nosom uz reci - za ovo ces tesko zazaliti. Tog dana, mi smo u Beceju kod bake i deke gde nas je tata odpratio... mama i ja na telefonu u Posti. Mama ga preklinje da se vrati a ja vec znam... nikada vise.. i pred ocima imam celu scenu koja ce se sutradan odigrati. 5. novembra, dok je tata drzao press konferenciju u ambasadi, ulicom ide kolona tenkova. Sa jednog snajperista pogadja u glavu mog oca kroz prozor ambasade. Becej, vec je pao mrak i dok sedim na prozoru bakine kuce, vidim po dubokom snegu tri crne prilike kao ptice zloslutnice da prilaze kuci. Skamenjena, ne smem se ni okrenuti jer znam prirodu njihovog dolaska. Cujem iza ledja samo dva tupa udarca o pod. Baka i majka su se samo srusile a ja, okrecem se prema tatinim drugarima iz detinjstva i samo progovaram - ako je neko morao... zasto tata?
Imam 11. godina i dolazim kuci iz skole. Cujem iz sobe gde moje dve majke kroz suze spominju malo Bobana i ne znam o kome to one sa toliko ljubavi. Ulazim i pitam a mama br. 2 mi kaze, spominjemo tvog brata ne znajuci da ja o tome ne znam nista. Tu imam prekid filma.

Majka Dobrila, sasvim desno, sa svojom tetkom Dragom Birčanin i rodbinom, potomcima vojvode Ilije Birčanina

Par godina kasnije, majku, tada u 3. braku, teraju da ide na ispomoc u nasu ambasadu u Becu. Ona uporno odbija bilo kakav posao napolju jer ima nas 3 devojcice i zeli da se o nama stara ovde i svakodnevno da je s nama. Prete joj otkazom jer nemaju kadrova. Treci muz i njegova majka, oboje nesposobni da brinu o nama i uglavnom sama preuzimam taj zadatak. Jednog dana, umorna i iznervirana krecem iz kuce u skolu koja je tu, preko puta. Skripa tockova i neke ruke me hvataju a ja se nadjem u necijem krilu na kolovozu. Stara komsinica koja me spasila, ratna drugarica moje majke, uzbudjena i u suzama kaze - dete, ovo vise ne mogu da gledam. Kao siroce si a imas oca tu, na 5 min. odavde. Uzima me za ruku i kao u magnovenju idem za njom ponavljajuci stalno, moj tata je mrtav vec godinama... Susreta sa ocem se uopste ne secam. Totalni prekid filma.
Nakon toga je uzela moje stvari iz kuce i preselila me kod sebe u komsiluk. Pozvala tel. moju majku i rekla da se blizi kraj skole i nakon nedelju dana ce mene i srednju sestru spakovati na autobus za Becej kod bake i deke. Deo o ocu je precutala.
Preskocicu naredne godine... pijanstva mog 3. tate, njegovu majku koja je nepozvana dosla i uselila nam se i ako ima svoj stan da bi 24 h resavala ukrstene reci. Ostatak porodice je uopste nije zanimao osim kada bi smislila neki razlog za unosenje smutnje u kucu. A zena je bila direktor gimnazije pre onog rata, predavala 4 egzaktna predmeta... Dzaba sve to kada je mrzela i sebe i citav svet. Tako je i sina upropastila i (to sam kasnije saznala) vrlo mlad se odao picu. U momentu upoznavanja s mojom majkom bio je apstinent. I to bi i ostao da nam ona nije usla u kucu. Znam zasigurno jer, bio je najbolji drug pok. tata Milenka i trudio se, jako se trudio sve dok se ona nije pojavila, zena mrziteljka svega i svakoga. Voleo je puno moju majku i nas tri devojcice kao svoje.
Uvek kazem, jedna pokvarena jabuka upropasti celu kosaru. Nekoliko godina kasnije, ona je umrla a moj nesrecni ocuh je otisao za njom ali, od ciroze jetre.
Ovde cu prekinuti... nemam snage vise. Ostajem duzna za deo kada sam sa 17 godina, preko policije (jer ona komsinica je umrla) potrazila svog pravog oca o kome nista nisam znala. Nije ni moja majka znala da godinama cuvam tajnu o nasem 'susretu'.

Suvise decenija je proslo u preispitivanjima zasto se sve to bas tako desilo, zasto smo moja majka i ja morale imati tako gorko zivotno iskustvo? Da li je to bila neizbezna karma ili cista nepravda kakva stigne mnoge.
Imam 17 godina i pre par nedelja sam ispratila u vojsku decka (buduceg muza). Ne znam kako sam prezivela taj period jer, sve se odigralo iznenada, u pauzi izmedju ispisivanja sa elektrotenickog i upisa na tehnoloski fakultet, dobio je poziv. Imali smo 3 dana da se oprostimo. A onda su usledila pisma, svakog dana i tako godinu ipo.. eno ih, stoje uredno spakovana u jednoj ogromnoj kutiji.
Elem, on je otisao a ja koja sam mislila da cu umreti od ljubavi stanem na noge i stari crvic krene da radi. Ceo dan u obavezama, skola, muzicka skola, mladje sestre, kuca... kada padne vece, vise ne izlazim jer on nije tu. Zelim znati ko je moj otac, kako izgleda.. sta je moju majku nateralo da, samnom u rukama, bebom u pelenama, iseta iz njenog stana preko puta crkve Sv. Marka i sve mu ostavi?
Jednog jutra odem u 29. novembra, u miliciju i na salteru ispricam zeni da mi je umrla baka i da trazim clana porodice s kojim smo u svadji, dam ime, godiste i da je penzionisani oficir... moram da mu javim za baku.. hladno me pogledala i rekla - ma idi bre dete, imam ja pametnija posla. Iza njenih ledja, starija zena toplih ociju, rukom mi daje znak da dodjem do nje okolo. Te njene oci su bile obecavajuce i ucinim tako. Kada sam joj prisla, prvo mi je rekla - dete, ti trazis oca, ne nekog daljeg rodjaka, je li tako? Potvrdim i vec sledeceg momenta, obe smo bile u kartoteci trazeci zajedno. Brzo smo ga nasle. Zapisujuci njegovu adresu, samo je rekla - zelim ti svu srecu ovoga sveta pri susretu sa ocem. Sada mozes u imeniku pronaci njegov telefon i pozvati ga.
Pada vece i pod izgovorm da idem malo na vazduh, odlazim u prvu tel. govornicu jer ne zelim da majka i moje sestre slucajno cuju razgovor.
Tresuci se, okrecem telefon... zvoni.. javlja se muski glas i ja pitam da li je to stan tog i tog?
- Da, na telefonu, a ko je tamo..? Usledila je pauza jer ne mogu reci - tvoja kcer. On mi je totalni stranac. Moj tata koga sam neizmerno volela, vec 11 god. trune na groblju. Posle pauze, saberem se i odgovorim..
- Ovde jedna Nada kojoj je sada 17 godina! Ton kojim je uzvratio me potpuno zaledio..
- A.... ti si... pa sta hoces?
- Do ovog trenutka, samo sam zelela da te vidim, kako izgledas ali... sada vise ni to ne zelim, uzvratila sam.
- Hajde, ne budi kao tvoja majcurina, odmah se ljutis...
- Moju majku da u usta nisi uzeo, razumes? .. odgovaram.. ona nema pojma da znam za tebe a bude li saznala, imaces posla samnom!
Na to sledi njegovo ubedjivanje da se ipak vidimo...
- Dobro, kazem, sutra ujutro u 7 h na ulasku u Kalemegdan iz Knez Mihajlove, pre skole. Posle toga moram pozuriti trolejbusom na nastavu u muzicku skolu koja je kod Londona.
Kaze, neces me prepoznati jer nemas nista na mene, vidjao sam te u kraju u setnji sa majkom. Meni dodje zlo jer, par dana pre toga sam posetila moju majku br. 2, tetka Danu i otkrila joj da sve znam. Molim je da mi isprica celu pricu jer, bili smo prve komsije u tom periodu, cuvala me tada.. Mama br. 2 se zatresla kao prut a onda je usledila visesatna prica u kojoj je ona kroz suze a, na momente, kroz snazne jecaje ispricala ceo zivot mojih roditelja. Stalno me zaklinjala da nikako ne smem svojoj majci nista od toga reci. Prvo mi je rekla za te susrete u kraju. Svaki put bi mu moja mama rekla - dodji da vidis svoje dete, uopste ne licite, reci cu joj da si mi kolega a on bi uvek odgovorio isto - ne, ne interesuje me. Nakon razvoda, zenio se jos 4 puta.. dece, sto bracne sto vanbracne ima 16-oro. Za 17-to sam saznala radeci u Istorijskom muzeju Srbije, mnogo godina kasnije kada mi je banuo u kancelariju covek, saradnik Muzeja i pred punom kancelarijom, sa vrata mi rece - je li ti znas koliko dece je imao tvoj otac? Potpuno oduzeta, prvo, otkud zna mog oca, drugo kako me povezao sa njim rekoh, molim vas, idemo u drugu prostoriju. Odgovorio je da me prepoznao po mojoj majci koju pamti iz perioda njihovog braka i da pamti mog starijeg brata Bobana koji je umro.
Rekoh mu da sve znam, da sam oca videla pre cetvrt veka i znam za svu tu decu koju sam, kao mala, vidjala kada bih nakon zvona otvarala vrata stana i zaticala neke nesrecne, siromasne zene sa musavom i odrpanom decom koje su pitale za moju majku. Zatim bi se mama pojavila i oterala me u moju sobu (jer, nije to za mene)... Redovno bi nakon tih susreta izostala kupovina neceg neophodnog za kucu ili za nas, cerke. Ili bi umesto da odemo svi zajedno kod ujaka na more, samo nas smestila u voz i javila mu da nas saceka jer je ostala bez dinara. Srecom, moja majka je bar bila nezavisna, skolovana, radila je.. a te zene... danas mi se stegne srce kada ih se setim. Mahom bez skole, ostavljao ih je u vidu lastinog repa i jos sa kafanskim dugovima. Nakon zakonski odredjenog vremena, dobijale bi razvod i tako redom.. Covek koji je bio narodni heroj, bio je nesposoban da vodi brigu o porodici.
Onaj saradnik Muzeja, Likota kao i moj otac rece - e vidis, tog 17. sina je pravio sa jednom bulom, u Visegradu. Istog momenta je sledio moj besan odgovor.
- A Vama je vise smetalo to sto je bio sa bulom, kako kazete, nego sto je covek unesrecio toliku decu i zene... Od sada, mozete mi se obracati iskljucivo poslovno. Rec vise da niste rekli. Dovidjenja!
Ostavsi sama, ponovo mi se vratio taj nas susret jednog prelepog septembarskog jutra pre mnogo godina. Rekao je, drzacu "Politiku" savijenu ispod miske da me prepoznas. Tog jutra nakon neprospavane noci, jedva sam izasla iz kuce, sve vreme pod budnim okom majke koja je bezbroj puta pitala - gde ces tako rano... sta se desava, da ne ides kod doktora mozda..? Ubedjivala sam je da imamo razredni cas pre nastave jer smo napravili cirkus u skoli.. nista mi nije verovala.
Prilazim Kalisu a na ulazu stoje 4 penzionera i skoro svi drze 'Politiku' ispod ruke. Valjda cekaju svoje pajtase. I zaista, ni na jednog ne licim ali, nepokolebljivo prilazim jednom od njih da bi ON, kada sam bila na 5 metara, rasirio ruke u cudu i uzviknuo - Neverovatno! Ista si tvoja majka i u istom dobu u kojem sam je prvi put video u ratu! Usledio je cvrst zagrljaj, suze.. Sedosmo na jednu klupu a moje prvo pitanje je izbrisalo svaku emociju. Upitah ga da li zna sta mu je sa decom, da li su ziva, zdrava, imaju li sta da jedu..? Cutao je. Kada je dosao sebi prebacio je mojoj majci da me napujdala protiv njega. Ponovila sam mu zabranu spominjanja njenog imena kao i to da ako ona sazna... ja cu mu presuditi. Nisam se usudila nista reci majci koja je svaki cas imala perforacije cira i samo sam mislila sta ako nas i ona napusti? Moj ton se podizao a on u jednom momentu rece da se ljudi osvrcu i da krenemo kod njega. Inace je ostavio kod kuce samu malu cerkicu od 3 godine pa brine. Za manje od 5 min. smo bili kod njega. Na prstima smo usli u uocljivo sredjen i neverovatno cist stan. Sve je odavalo domacinsku negu. Upitah gde mu je zena a on mi pokaza njenu uvelicanu fotografiju na jednoj komodi i rece da je na fakultetu. Videh mnogo mladju, lepu plavusu na koju je licila i moja najmladja sestrica koja je jos spavala u svom krevetcu. Onda je skruseno rekao da je prestao da pije, on brine o detetu, o domacinstvu, kuva, cisti... a ona... ona ce mu doci glave. Mlada je, jos studira.. Uveo me u kuhinju i ponudio dorucak koji sam, naravno, odbila jer mi je u stomaku bila cela stena. Nastavila sam da postavljam pitanje za pitanjem jer imam 17 godina a tada si buntovnik i bez razloga a kamoli sa ovoliko toga. Nista, ni jednog odgovora u vezi mog brata, u vezi sve dece za koju upitah. Jedino bi progovorio kada bi osuo salve na moju majku. Sve je to potrajalo i shvativsi da sam zakasnila u skolu, digoh se, potpuno iscrpljena i rekoh da idem kuci. On se, uz reci da zeli da mi da nesto za uspomenu, masio za novcanik i krenuo da vadi pare. Rekoh da mi nista ne treba i da vise ne zelim da ga vidim.
Prolazile su godine. Udala sam se i rodila prvog sina i kako smo oboje jako tesko prosli, lezim kod majke nedeljama na kucnoj nezi. Tu je i moj muz. Jednog dana, u toku podoja, ulazi majka sa pijace i sva u suzama me pita - pa dobro dete, da li se ovde zna ko je roditelj a ko dete? Ne mogu verovati da me nikada nista nisi pitala za svog pravog oca. Rekoh, samo da podojim Nebojsu pa cu doci u drugu sobu. Nakon krace price, jedva je smirivsi, ona me upita da li zelim da se javimo mom ocu da dodje i vidi unuka, inace je tu blizu? Sada iz perspektive majke, odgovaram potvrdno. Pozvala ga je a odgovor je bio kao i uvek - ne zanima me!
Jedne noci oko 3 h, neko zvoni. Moj muz kao jedina muska glava, ode do vrata i cujem ga gde se predstavlja mom ocu i najtoplije mu kaze - sada svi spavaju. Kao vasem zetu, bice mi drago da dodjete bilo kada u normalno vreme.. i nemojte da se bas toliko osecate na alkohol, znate... beba je tu.
Zvala sam ga ponovo, zvala sam ga i iz nase garsonjere na Vozdovcu bar 5-6 puta godisnje, do smrti. Uvek uz reci da ce moj muz doci po njega, da bih volela da vidi svoju unucad, da upozna mog predivnog muza... uvek je bio isti odgovor.
Jednog ledenog zimskog jutra onih ratnih godina dok mi je stariji sin u vojsci, zovem... on se javlja i prvi put u zivotu, obraca mi se sa - moja Nadice, hvala ti sto si zvala, nisam dobro. Upravo sam ispratio Hitnu pomoc. Obecava da ce prihvatiti poziv cim bude bolje, nezan je i ja znam sta sledi. Sutradan je ponovo zvao, osoran kao i obicno kaze- nemoj me vise nikada zvati. Moja zena je cula nas razgovor i kaze da se sada javljas, veruje, zbog nasledja.
Tada sam stvarno pukla i odgovorih mu da je bio osnovni red da joj objasni da mu pred Zakonom nisam kcer, ni njegovo prezime ne nosim nego onog casnog coveka koji je davno platio glavom svoje ideale. I da hocu, nista od njega ne mogu naslediti.
Tih dana, pratila sam citulje, samo tada inace, nikada u zivotu. Nakon 3 dana, pronadjem ga. Odem na sahranu na kojoj su osim zene i kceri koju sam videla kao malu, bila jos 2 njegova ratna druga, moja majka i muz ali i pocasni vod vojske, lafet, plotun... sve kako prilici narodnom heroju. Slika potpuno vanvremenska, nerealna, po dubokom snegu i kosavi koja nas je skoro bacila u Dunav."

                                   

Кво ће рекну људи

 

    Гледај како идеш по пут, да не рекну људи гле га кво је сапетљиво, за ништа неје.

    Куде си се замајала сама по ливаде, ће те види па ће рекну људи да неси сасвема саглам.




     За куј ће ти ђавол тој кутре у кревет, ће рекну људи овој девојче аздисало аметом, куј је јоште видел да се у село кутретија уносе у кућу.

    Гладна ли си, неси ли, не ме ич брига, дошла си на свадбу и има да једеш, ће виде људи да не једеш ништа па ће рекну да си од некво оболела.

     Кад отидеш у људи па те послуже сас некво, узни јемпут па се мањуј, ће рекну људи ми трпимо гладни па да се наједемо код други.

     За кво се ти има дружиш сас онеам унуку, викају оно онакој ужутело затој што пило дрогу па га довели у село бегим да га полече, јоште ми само требе и тебе да те пронесу сас туј орату.

     Кво си тој облекла сас толке рупе, ће рекну људи ако смо сиротиња, берем је мати могла да те закрпи, сас цепено ли по свет д-одиш.

     Кад си гладна седи уз астал па једи, куде си видела да у село неки искача на двор па да там подручује докле људи прооде по пут па му се заглеђују у тањир.

     За кво те он тебе има вози у његова кола, ће те виде људи па ће рекну да смо те испуштили кад ти дозваљамо сас туђи мужи у ауто да седаш.

     Немој да тураш црвен кармин на уста, ће рекну људи да си непоштена ели си распуштеница.

     Избарабари тија пешкири кад ји простираш и слагај ји по боју, це удзре неки па ће рекне како никаква домаћица од тебе нема буде кад н-умејеш ни веш да простреш како требе.

     Кво се запљескујеш сас онија  џабалебари преда кафану, куде се видела неко женско да је стануло па сас мужи барабар да се замлаћује и да гледа куј по пут оди.

     Да те несам више видела цигару у руке д-узнеш, у нашу кућу женско никад ниједно неје пушило па неч ни ти, кво ће рекну људи, испуштили смо те кад смо ти допуштили да чуриш како Турчин

***

     И такој, од... кво ће рекну људи, од... људи да не помисле, од... да ли те не срам од људи, пројде мојо. А да никад неје ни било.

    Остадо жељна и да се шетам по ливаде кад се узеленеју, а срце ти лупа, лупа па оће д-искочи од онуј милину која те обузима докле те опија онија мирис што га само по селске утрине има, ако те туга неква натисла и ако по сву ноћ не спиш затој што не знаш што ли ти се онија не јавља. Ко што си има жељујем до живот и што на собор несам касветно ни заиграла у коло, нити сам се па сас момци големо поглеђувала како што је имало девојчетија да се занимају, све да некви људи некво не рекну... а да ме питуеш кво ће рекну, Бог да ме убије ако знам.

     И дан дањи ми се једу крофне што ји стринка Даница најубаво месила у цел свет, а ја несам смејала повише од једну д-изедем, да не рекне како ми немамо крофне и немамо ни кво друго да поједемо. И дан данас ме срамота кад сретнем другарицу сас коју ме људи несу смејали виде, чим седнем у нечија кола ја се сетим како сам некада бегала, несам седла, да ме неки не би видели, да неки некво неје рекал.

     И сви онија који су се по пут соплитали, који су се по поље без ич работу  мајали, који су се на собори у кола ватали, који су некво сас рупе облекли и у туђа се кола возили, који су си њина посла гледали и несу марили куј ће кво да рекне, сви си они живе, једни бољо, једни горо, сви се и соплитају и дизају, ал си сви они по њијан путак иду. Само се ја несам по пут ич соплитала, а па остадо да си тапкам у место.

 

 

 

Мољац

 




Отклопи материн сандак, од лањску годину кад дооди

непипнут

Све што је се имало изнесе сланце да га вати, изнесо

најемпут

Гоџка га отпразни кад вој оној што је спремила за у коп

обукува

Колко сам се таг изавјала, одкако сам се родила, толко се

не изавја

Убаво сам наредила све што је по њу остало, да ће потраји

се понада

Пешкир, плетен џемпир, марамче с куповну чипку, бела блуза

вежена

Чарапе на пет игле, рукавице сас пет прста и једне сас

прста два

Ћилими на колцетија, каница од три метра и вутарка

соборска

Нафталин, па сапуни, лаванда, лисје од ора, кво ти све

нe тура

И па ми се душа кида, тој од матер што остаде, никако

не сачува

Како станем све да вадим, разболим се све од тија

пусти стра

Кво ли ћу овија пут врљим, кад лек нема од

мољца

Надокрајке, кво да прајим, шће му буде,

знам сама

Повирај га, сунчај, прскај, не дирај га - иста му је

судбина

Ал па ми се ич не дава, да поврљам никако не би

могла

Што је цело остануло има па да луфтирам докле год сам

ја жива

Од мрешку се несам плашила, и дан-данас ме ич

не стра

Ал за у коп несам спремила, ћерке сам одкад

рекла

Бели свет си дропке имам, ал за овија ји свет

купува

Облечи ми кво најдете, за там ми ништа и

не треба

Све остало збери, врљи, бољо дај на

некуга

Ја големо сам одболувала кад год сам у село

отишла

Па те жива еве штитим за оној што те топрв чека

ко и мене некада

Кад ти јемпут неки јави, твоа је мати

умрла

Baba-Grozda i Blag reč na Niškoj televizija

Baba-Grozda je najpre gostovala na Niškoj televiziji. Ugostila je koleginica Jadranka Tasić, najpre u emisiji Nauka, o dijalektu :



Odatle je i krenulo sve, da bi Baba-Grozda i njena blaga reč iskočile u knjigu.



A da zatim krenemo i u pripreme za objavljivanje drugog izdanja moje prve knjige, Jošte čekam taj reč da mi rekne.


Baba-Grozda je gostovala i na TV Belle amie, o čemu sam pisala ovde.



Gostovala je Baba i na Prvom i Drugom programu Radio Beograda, zahvaljujući koleginici Biljani Mijalković i kolegi Željku Stefanoviću.


Kratak osvrt na svakodnevicu i (ne)pristojnost

 Skoro sam negde na Fb pročitala: naš čovek, negde van zemlje, čekao je nedavno gradski autobus i počeo da ulazi čim je ovaj stao. Čovek do njega mu je vrlo mirno, tiho i sasvim pristojno rekao da on ima prednost jer je došao pre njega. I naš se čovek, zamislite šta: izvinio, povukao i, kako sam piše, postideo.




Zamislite istu situaciju kod nas: čovek, dakle, koji je prvi stigao, sasvim ljubazno, tiho, pristojno i s punim pravom, onome ko je stigao posle njega... pa sad, da ne dužim... da li bi uopšte uspeo da završi tu istu rečenicu, pre nego što ga onaj koji se gura ne nagrdi, ispsuje a možda i nasrne na njega.
A naš čovek, i jedan i drugi!

ilustracija je odavde

''Kako je naša omladina izuzetna'' - molim te, napiši to

 -Ti si još aktivna i hoću da ti ispričam šta mi se dogodilo ovih dana i da napišeš, ako želiš - kaže mi prijateljica Marika Radovanović, koju sam pominjala u ovom tekstu, davno inače u penziji i malo udaljena od aktuelnih tokova, budući da je ostala sama posle smrti muža, a ne ide joj se, nikako joj se ne ide tamo daleko, gde joj živi ćerka sa porodicom i neprestano je poziva da im skrati sekiraciju tipa ''kako će sama''.



- Hoću da ti kažem da je naša omladina izuzetna, da su divni, ja nemam reči kojima bih dovoljno opisala svoje mišljenje o ovoj generaciji mladih ljudi, o ovima o kojima želim da ti pričam.

Po jednom običnom proletnjem danu moja Marika je krenula se prijateljicom u običajenu šetnju pored Nišave - nažalost, uigrana trojka penzionerki koje svoje preduge dane krate redovnim šetnjama oko zgrade, okrnjena je smrću jedne od njih. 

- Na onoj uzvišici ka pešačkom mostu (Nišlije će se setiti, most kod Toplane), okrenem se i vidim da je moja prijatetiljaca pala - još uzbuđena zbog samog događaja koji će na sreću imati srećan epilog, priča mi Marika - Još nisam uspela da se vratim ona četiri koraka, koliko sam na stazici kojom svakodnevno prolazimo išla ispred nje, a oko nas su se sjatili svi oni mladi ljudi koji su tuda trčali, bilo ih je najmanje desetak. I svi su pitali isto: možemo li da pomognemo, kako da pomognemo, kažite šta da uradimo... vadeći telefone da pozovu Hitnu pomoć. Jedan mladić joj je obuo cipele koje su joj spale dok je padala, drugi je, onako krhku i nemoćnu da se podigne, uhvatio u naručje i preneo do klupe, jedna devojka je pažljivo uspela da izvuče njen mobilni iz džepa, budući da sama to nije mogla, kako bismo pozvali njenu ćerku, dok stigne Hitna. Za to vreme, naišla je mlada žena koja je počela da je ispituje... kako s ezove, gde živi, zna li koji je datum... a onda nam je objasnila da je lekar u Kliničkom centru i da nastoji da utvrdi da li je svesna.Ma, kažem ti, diiiivni, divni, izuzetni, sve redom mladi ljudi, a meni je u celoj toj nesreći, strahu i panici, srce bilo puno što ih imamo, takve. I eto, molim te da napišeš nešto o tome.

Nije trebalo da me moli.

O ovakvim događajima, ljudima, postupcima... pišem vrlo rado. I kad god imam prilike za to. Jer, to su oni, genijalci kako ih ja nazivam, bez obzira na IQ, stepen stručne spreme i marku patika koje nose. Mladi, vaspitani, kulturni, vispreni, sposobni, preduzimljivi... i nadasve empatični. 

Bilo je tu, objašnjava mi Marika, i dosta starijih ljudi, šetača, ali oni nisu prilazili. Nisu hteli da prave gužvu, da smetaju, da zatvaraju protok vaduha, što se često dešava kada, sve iz najlepših namera da pomognemo, svi okupimo oko povređenog.

Gospođa je, ono što je najvažnije, dobro. Nalazi se u Kliničkom centru, piše svima da je prezadovoljna smeštajem i tretmanom. Polomila je, nažalost, i kuk i rame. I čeka operaciju. Osim ćerke, koja je tu, odmah joj je došao i sin iz Beograda, ima zlatnu decu, kaže Marika. Pretpostavljam, istu onakvu kakva su i sva ta zlatna deca koja su joj bukvalno trčala u pomoć. I ona kojoj je decenijama predavala ruski jezik u jednoj niškoj srednjoj školi.

     To, što ima i drugačijih primera... recimo, neka su to izuzeci. Kao na primer na ovom linku: http://negoslava.blogspot.com/2014/12/cekam-oni-mahnu-ja-mahnem-oni-prou-ja.html


ilustracija je odavde

Grobovi Zaplanjaca - logoraša koje su fašisti ubili na prinudnom radu u Norveškoj

 Mnoge porodice čije su članovi tokom II svetskog rata fašisti odvodili na prinudni rad i danas ne znaju gde su njihove kosti. Retki, od malo preživelih, izabrali su da ostanu negde tamo ili da krenu put Amerike, formirali su nove porodice i zaboravili na to da ovde neko i dalje tuguje za njima. Ako i nisu ostavili decu i ako su im se i žene preudale, opet, ostali su roditelji, braća i sestre, njihova deca...  a tuga je još veća, možda grešim, kada se ne zna da li je on živ ili ne i gde je sahranjen. 

Većina je, nažalost, umrla, što od teškog rada, što od bolesti, a koliko njih je ubijeno, to verovatno nikakva statistika neće reći.



 Sinoć mi je drugarica poslala dve fotografije spomenika na groblju  Os kirkegård u norveškom selu Os, 30 km južno od Bergena (zapadna Norveška). Njime je, kaže, obeleženo sećanje na zarobljene Srbe koji su upućeni na sever Norveške, u koncentracioni logor Ulven u mestu Usjer. Logoraši su, nakon prinudnog rada, streljani u Ulvenu i kasnije sahranjeni u obližnjem Osu. Na nadgrobnoj ploči urezano je 27 imena streljanih zarobljenika, uz godinu i mesto njihovog rođenja.

Moguće je da rodbina i potomci Srba koje su fašisti streljali na severu Norveške nešto i znaju, ali ovaj tekst pišem za one koji ništa ne znaju o njihovoj sudbini i u spomen svoj dvedeset sedmorici naših ljudi čije kosti počivaju tamo negde u Osu, a ujedno i kao informaciju onima koje put navede na tu stranu - potražite ovo groblje i zapalite sveću i ime svih nas, njima je verovatno nikada tamo niko neće zapaliti. Pale im, možda, ovde, neki njihovi koji i ne znaju gde su im kosti.

Pokušala sam da postavim najveću fotografiju, ali nažalost tada su imena najnečitkija pa je možda najbolja opcija da sami je uvećate, a meni je najčitkija na ovom linku.




Na ovom groblju sahranjena su četvorica Zaplanjaca:

Milivoje Anđelković, 1898, Veliki Krčimir

Danilo Đorđević, 1898, Mali Krčimir

Petronije Miljković, 1896, Veliki Vtrop

Dragomir Ranđelović, 1909, Sopotnica


Oni koji bi da istražuju, mogli bi da krenu odavde., makar uz pomoć gugl prevodioca.


Jelena Petrović, koja mi je prosledila ove informacije, uspela je da pronađe i ovo:






Zamolila bih one koji imaju još neke informacije na ovu temu, da mi ih radi kompletiranja ovog teksta, dostave na adresu negoslava1958@gmail.com. Unapred zahvaljujem.





(S)KUVANA ŽABA I NJENA NOVA HALJINA

 

Dok sam probala haljinu za neku priliku, udavala se valjda Jankova sestričina pa je morao da se pokaže kao dobar i pažljiv muž, na veselja u mojoj familiji mogla sam da odlazim u zakrpljenoj devojačkoj suknji i promotivnoj majici nekog piva, krojačica je primetila da sam opet... ista kao svaki prethodni put kada sam imala taj tup pogled ranjene srne i tromost u pokretima  koja je vrištala porukom da ne mogu više.




     ''Ugodiću ti sledeću probu u isto vreme kad mi dolazi jedna opasna mušterija. Opa-sna, kad ti kažem. Muž joj je neki direktor, non-stop je na službenom putu, na ručkovima, seminarima, konferencijama, šta ti ja znam kuda sve ne ide, a ona troši njegove pare, čuva decu i ubija slobodno vreme sa mamom koja joj za to vreme kuva, čisti, pere, pegla i završava sve ostale obaveze osim onih u kojima joj ćerka uživa. Pa kad vas upoznam, a već ću joj predočiti tvoj slučaj, ti samo slušaj šta ona ima da ti kaže. Nije ona od juče i imala je i sama razna životna iskušenja, dok nije ostvarila sklad kojem je težila od onog dana kada je digla ruke od karijere koja joj se smešila na fakultetu na kojem su se i poznali i pristala da bude samo  supruga, majka i domaćica... dobro, i ćerka  koja je prihvatila da i njena majka živi sa njima otkako je ostala sama, a nije mogla da nađe zajednički jezik sa sinom, a pogotovo snajom, koja je pretvorila u kućnu pomoćnicu i bebi-siterku.''

     Zatekla sam visoku košćatu ženu  prosede kose, lica posivelog kao u strastvenih pušača. Lepi beli zubi i ruke bez žutih duvanskih tragova upućivali su na drugačiju prirodu njenog sivila. Koja li je njena muka, pitala sam se dok je krojačica zabadala špenadle u iskrojeni materijal duž njenih bokova, koji je trebalo da postane haljina.

     ''Dušo, vidi, da ti ja kažem nešto'' – obratila mi se s visine intelektualke koja je zaključila da pred sobom ima osobu čiji je IQ polovina njenog – ''Moraš malo da mrdneš, da se razvedriš, da glumiš ako treba. Ništa ti neće doći servirano na tacni, tim pre ako nije imao manire muškarca za kakvim uzdiše svaka žena, i pre vašeg braka. Obrađuješ ga, malo po malo, po principu kuvane žabe. Je l' ti znaš šta je to?''

     Iznenađeno me pogledala kada sam nemo klimnula glavom pa se okrenula krojačici: '' To ti je, znaš, fenomen koji u prenosnom smislu objašnjava kako se može postići neki cilj, na pomalo. Ako bi žabu ubacili u vrelu vodu, ona bi iskočila ko poparena i time bi sa spasla. Ali kada je stave u mlaku vodu i lagano povećavaju temperaturu sve do tačke ključanja, ona i ne primeti kada je skuvana. ''

    Onda se ponovo okrenu ka meni: ''Vidi, dušo, želiš li da ti jede iz ruke, nećeš to ostvariti preko noći. Nego ti njemu dogrevaj vodu stepen po stepen. Dan po dan. Ja znam kada će on da pozove pa dam slušalicu majci. 'Ona sa kupa, nije tu, izašla je na brzinu pa nije ponela telefon, otrčala je do pijace...'  Da vidiš kako onda s posla dođe pravo kući i to na vreme. Ne izađem ceo dan iz kuće, ali se doteram , našminkam, udesim kao da sam upravo stigla odnekud. Neka on sumnjičavo miriše moju kosu kao što ja mririšem njegovu.  Neka i on u mojim očima traži onaj davno izgubljeni sjaj, koji samo ljubavni zanos može da izazove. I neka se pita... šta god da se pita, samo nemoj da bude ravnodušan kada ulazi u kuću.''

     Neprikidno sam klimala glavom u znaku odobravanja,  dok mi je sivilo njenog tena  skretalo  misli u sasvim drugom pravcu. Mira mi je često govorila da, kad god ti se nešto učini čudnim, neobjašnjivim,  kad  vidiš da tu nešto ne štima i kad osećaš da su ti pred nosom dokazi koji potvrđuju tvoju sumnju da se tu nešto ne uklapa, mora  I da nešto postoji.

     A da, zaboravila sam da kažem, nosila je naočari. Velike naočari za vid sa zatamnjenim staklima. Kada sam joj odlazeći prišla da se pozdravimo,  da joj se zahvalim na savetima, iz profila sam videla debeli sloj pudera ispod njenog levog oka. Isti onakav kakvim je namazala manju modricu  na vratu i onu veću , na nadlaktici preko koje je zato onako pažljivo navlačila na sebe iskrojeni materijal koji će uskoro postati njena nova haljina.


Fotografija je odavde 

Moja nova knjiga: "Blag reč" - Baba-Grozdine priče iz Zaplanja

 Недавно је објављена моја друга књига, "Благ реч", с поднасловом Баба-Гроздине приче из Заплања. Писала сам о томе на оном свом другом, литерарном блогу: Негославље, као и о томе шта су о њој рекли моји дивни другари, рецензенткиње Александра Николић-Матић и Мерима Аранитовић  и ини, а овде преносим текст човека који сјајно пише, али се у овој књизи појављује у улози графичког уредника. Дејан Златић, на оној блогерској платформи има блог Облогован, по којем је јединствен и препознатљив.



Блогијев текст се налази и на овој адреси

Благ реч

– Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас – кажем другару са којим обично прошетам градом увече, верујући да нам то помаже да скинемо који килограм.  

– Негослава? Она што пише на дијалекту?

– Да, она.

– Радио си јој припрему за штампу?

– Е, баш та.

– Па, добро, како је испало?

Његово питање је више протоколарно, можда и помало незаинтересовано. Добро, можда и поприлично незаинтересовано, јер више сам му причао о техничким проблемима него о самој књизи. Сад ми се чини прави тренутак да исправим то.

– Ма, испало је супер. Драго ми је што сам учествовао у томе.

Он ме погледа онако испод ока, у стилу: ма јес’, ниси ми баш тако деловао…

– Не, стварно… – кажем.

Он сумњичаво слеже раменима. Каже да сам се стално жалио да има неких проблема са маргинама, са хедерима, бројем страна, овим, оним…

– Ма, пусти то – кажем – та књига је баш некако… Људска. И топла…

И тако, кренух да причам о баба Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине “покондирене тикве“ Феме.

– Чекај, стани, стој… – каже овај мој другар – Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.

– Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…


"Благ реч" можете наручити на овој адреси: negoslava1958@gmail.com

Dušan Šarković: Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita

 Postoje ljudi koji sve što rade, rade tiho i bez velike pompe, čak i kada je u pitanju nešto daleko veće, obimnije, značajnije i društveno celishodnije od malih ili velikih dela nekih drugih, koji udaranjem na sva zvoja oglašavju svaki svoj mali ili veliki korak i uspeh.

Za Dušana Šarkovića, direktora i vlasnika firme DMV u Nišu, koja postoji već 30 godina i ima oko 200 zaposlenih koji se bave proizvodnjom LED displeja za primenu u sportu, saobraćaju i industriji, saznala sam zahvaljujući koleginici Jadranki Tasić, novinarki Niške TV: "Hoću  tvoju knjigu na zaplanjskom dijalektu da poklonim jednoj firmi koja  pod svojim okriljem ima i biblioteku namenjenu zaposlenima i ostalim ljubiteljima lepe reči, a između ostalog misija im je i prikupljanje literature na našim dijalektima." 




A ima li veće satisfakcije za nekoga ko samim izborom dijalekta na kojem piše svesno sužava broj čitalaca pa time i tiraž svojih knjiga? 

I da, u toj situaciji, iako vam novinarski nerv posustaje i ne žudite za pisanjem intervjua kao ranije, ne možete da odolite da širi krug ljudi, a i sebe samog, ne upoznate sa osobom čije osnovno zanimanje i struka nekako nisu u podrazumevajućoj vezi sa književnošću - pa još na dijalektu.

 I tako, saznadoh da je tehnologija DMV-a kompletno njihova  i da se stalno razvija. 

"Uređaje sami proizvodimo, softver sami razvijamo i to prodajemo u preko 80 zemalja širom sveta, na svim kontinentima. Završio sam Elektronski fakultet u Nišu i pored poslova direktora firme bavim se i programiranjem mikrokontrolera. Ali, pored svega ovoga javnosti sam poznatiji kao otac Anđele Šarković, doktoranta na Kembridžu. Anđela je kao gimnazijalka osvajala medalje na međunarodnim takmičenjima iz matematike, proglašavana je ličnošću godine a ušla je i u kuću slavnih ženske matematičke olimpijade." - kaže Dušan Šarković,  ukratko, najkraće i najpreciznije, o sebi, svom radu i onome što mu je najvažnije u životu.


Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.


1.      Kako je došlo do ideje da formiraju ovu, svojevrsnu biblioteku u kojoj literatura na dijalektu ima posebno mesto?

 ''    ''Naša biblioteka „Anđelko Krstić“ nije posvećena samo piscima koji su pisali na dijalektima juga Srbije. Literatura je opšta, pretežno su u pitanju domaći i strani klasici, ali i savremeni pisci. Biblioteka je oformljena zbog radnika firme, ali su kao članovi dobrodošli naši saradnici, prijatelji i ljudi sa strane.Osnovna namena biblioteke u mojoj firmi je negovanje govora jer je način izražavanja veoma povezan sa načinom razmišljanja i načinom rada. Već 20-tak godina, sa ubrzanjem globalizacije i pojavom SMS-a, mejlova i mesindžera, svojim zaposlenima, mladim ljudima koji su skloni da krate rečenice i u jezik umeću engleske reči ili kovanice čime se često gubi ili maskira smisao, pričam o važnosti govora. Ako misao nije jasna, rečenice postaju neprecizne, površne, dvosmislene, bez odmerenih i istančanih osećanja, bez duha, a onda svako može da ih shvati kako hoće. To nije dobro za međusobnu komunikaciju pa se ljudi u firmi, koji su na istom zadatku, sve manje i teže razumeju. A još je gore što čovek koji prihvati taj šturi način izražavanja počinje tako i da razmišlja pa postaje površan i nemaran, često tumačeći svoje obaveze i odgovornosti olako ne vodeći računa o kvalitetu završenog posla. Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.''




        Šarković smatra da tu može da pomogne čitanje knjiga, domaćih ili stranih autora dobro prevedenih:

      ''Čovek koji čita obogaćuje rečnik i govorne veštine. Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita. Bolje i istančanije će govoriti, biće jasniji, iskreniji i neposredniji i to će mu u savremenom okruženju otvarati puteve i doneti veliku prednost u odnosu na one nesigurne, neprecizne, nejasne i nevešte u komunikaciji. Deluje apsurdno, ali upravo ta globalizacija, glavni krivac za lošu verbalnu komunikaciju, pojačava razliku između komunikativnih ljudi i onih koji to nisu. One šture odbacuje, a rečite baca u orbitu. Zbog toga mislim da ne treba puno da se hvalimo time što se engleski kod nas razume skoro pa najviše u Evropi. Daleko više nego na primer u Francuskoj ili Italiji. To jeste neka vrsta prednosti, ali nas posredno dovodi u podređeni položaj u odnosu na nacije koje neguju svoj jezik. Bolje da smo i mi deo napora koji smo potrošili na učenje engleskog usmerili na čitanje i negovanje rečitosti na maternjem jeziku. Onda ne bismo svoju skučenost u pronalaženju prave reči pokrivali i maskirali engleskim terminima.''

        A gde je tu mesto dijalekata, posebno ovih naših južnjačkih, zbog kojih smo često meta podsmeha i karikiranja i zbog toga ih se mnogi i stide?

      ''Neke engleske reči iz žargona su sasvim u redu, ali je još bolje da negujemo svoje južnjačke dijalekte. Oni nama u Nišu pomažu da se još bolje razumemo, da unesemo emocije u govor, da budemo precizni i jasni. Moja baba je sa vrlo malo reči umela da kaže mnogo i da mi svi shvatimo ne samo šta je želela da kaže, već i kako se oseća. Pričala je nepogrešivo zaplanjskim dijalektom. Bila je kao Ivo Andrić, oduzimala je nepotrebne reči a one potrebne lepo slagala. S tom razlikom što je Andrić to radio pišući natenane, a moja baba u hodu govoreći. Govor je nepogrešivo pratio njeno brzo razmišljanje. Dijalekti juga Srbije polako izumiru, najviše našom krivicom. Srećom neki su se „pomešali“ i tako još žive. Mi sada želimo, koliko to možemo, da ih spasimo od zaborava ili još bolje da ih vratimo u život. To je druga važna misija biblioteke. Zato se  i zove „Anđelko Krstić“, po čoveku koji je, prema Skerliću, u srpsku književnost prvi uneo dijalekte sa juga.''


         Mi u Nišu smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika.


Upravo stoga u DMV-u  redovno kupuju knjige, posećuju sajmove, prate Nobelovce i domaće nagrađivane pisce, kupuju dela tih autora, kao i onih koji su bili u užem izboru. Imaju dosta i poklonjenih knjiga. Radnici i penzioneri DMV-a su članovi biblioteke, a ako neko sa strane želi da se učlani, uslov je da poklon knjigom obogati fond biblioteke. Zaposlenima se refundiraju troškovi kupovine knjiga. Imaju mogućnost da sami kupe knjigu po sopstvenoj želji, pročitaju je i prodaju biblioteci po nabavnoj ceni.

Jednom godišnje objavljuju publikaciju sa 12 citata, kojima se skreće  pažnju na citirana dela. Planiraju štampanje kalendara i bukmarkera sa tim citatima, kao i širu promociju biblioteke, naročito kod drugih niških firmi. Nadaju se da će te aktivnosti doprineti da biblioteka zaživi, da se sve više koristi i naravno tako ispuni svoju misiju.




''Poželjne su knjige pisane na dijalektima juga Srbije, ali njih, nažalost, nema puno. Dragoslav Mihailović kaže: 'Vuk Karadžić se ogrešio o jugoistok Srbije, standardizujući jezik bez sagledavanja tih dijalekata. Ni kasnije, posle Vuka, niko tu grešku nije ispravio. Sa jugoslovenstvom između dva rata i posle drugog rata su se stvari još pogoršale, jug je ostao iza leđa, a elita iz kruga dvojke, Akademije i Kluba književnika je gledala na zapad. To je i dovelo do toga da sa teritorije koja pokriva skoro polovinu Srbije imamo svega desetak procenata srpskih pisaca. Ne možemo očekivati da će taj zločin prema našem jeziku ispravljati u Beogradu, ona ista elita koja je vekovima okrenuta zapadu, pa čak ni sada, posle raspršavanja ideje Jugoslovenstva.' Kao odgovor Dragoslavu Mihailoviću na njegovo uporno insistiranje na raspravi o jeziku i južnim dijalektima, u Beogradu su našeg najvećeg živog pisca nazvali „stručnjakom za tikve“. Mi iz Niša smo dakle dužni da tu grešku ispravljamo, da promovišemo lepote svojih dijalekata, sami sebi, ostatku Srbije i svima koji pričaju srpskim jezikom. Mi smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika. Slično važi i za akcente, i njih smo dužni da koristimo i time promovišemo.''

Na pitanje imaju li u planu i neke dopunske aktivnosti kada je o radu biblioteke reč. direktor Šarković odgovara:

'''''' 'Nemamo iskustva u organizaciji takvih događaja, ali smo otvoreni za tu ideju. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo, a i činilo čast da dovedemo u grad neke popularne i visokotiražne pisce, kako domaće, tako i strane, zašto ne! Da organizujemo književne, pesničke večeri ili možda neko predavanje recimo, o zaplanjskom dijalektu. Možda ponudimo saradnju  Niškom kulturnom centru, videćemo.''


4.   Sami smo pristali na tu podređenost.


Dijalekt, posebno naš južnjački, vrlo često nailazi na karikiranje i podsmeh ''jezičkih čistunaca'', koji veruju da je književni jezik samo onaj standardni, i ne znajući da je svaki dijalekt književni pa je zanimljivo iskustvo mog sagovornika kada je služenje svojim dijalektom u pitanju.

''Puno puta sam se suočavao sa karikiranjem i podsmehom, naročito dok sam bio mlađi, i to najčešće od ljudi koji nisu iz ovih krajeva. Neki su mi čak govorili 'dokle ćeš da pričaš tim seljačkim jezikom'. U naš grad su došli ljudi iz nekih drugih krajeva, sebi dali za pravo da omalovažavaju naš jezik, a mi smo to prihvatili, stideći se što tako pričamo. Ranije sam tu bahatost teško podnosio, ali sam još u svojim 20-tim shvatio da smo sami krivi za to što nam se događa. Kad niški političar ili javna ličnost ode u Beograd, odmah počne da priča beogradskim akcentom, čak i u Nišu na javnim skupovima i pred kamerama pričaju tako. Likovi koji u serijama i filmovima govore južnjačkim dijalektom su obično komični ili nefunkcionalni, podložni podsmehu nacije. U niškim medijima se govori beogradskim akcentom (ili čak novobeogradskim, onim koji se pojavio krajem 90-tih, ne znam odakle). Sami smo pristali na tu podređenost.''

 A kojim dijalektom on govori?

''Moj maternji jezik bih nazvao ''niškim''. Moji baba i deda su živeli u Nišu, ali su pričali  maternji ,zaplanjski. Sestra Bratislava i ja smo do polaska u školu uglavnom boravili kod njih, ali su se kasnije, u školi, izmešali različiti dijalekti mojih drugova a uticaj je imala i moja majka (iz Vrnjačke Banje) i moja učiteljica, koje su pričale standardni, srpski. Babin zaplanjski obožavam i sa njom sam tako pričao, doduše ona više na zaplanjskom, a ja na niškom, ali smo se perfektno razumeli. Mislim da se tih 70-tih, a možda i ranije, u Nišu formirao taj specifični dijalekt koji se prvo karakteriše akcentom, ali i posebnim rečnikom, drugačijom konstrukcijom rečenice i gramatikom sa smanjenim brojem padeža. Verovatno je to mešavina okolnih dijalekata i standardnog srpskog kojeg je forsirala politika preko medija i škola. Meni taj dijalekt prija, uz njega sam odrastao i najbolje se osećam kad pričam na njemu. Jezik je naravno živa stvar, za mojih 56 godina se polako menja, rečnik se širi novim pojmovima, akcenat se pomera unapred, ali mislim da ta specifičnost još postoji i da treba da je čuvamo. Niškim se služim svakodnevno, na poslu i u porodici, ali ima situacija kad rečnik i gramatiku moram malo (ne skroz) da prilagodim sagovornicima sa zapada ili severa Srbije ili iz bivših jugoslovenskih republika, dok akcenat ne prilagođavam. Imam utisak da to sagovornicima ne smeta, a kada shvate da to nije posledica moje „nepismenosti“ oni to počinju i da cene. U stvari, mi samo treba da istrajemo sa našim dijalektom (kako to na primer često rade Crnogorci) i tako ćemo ga očuvati. To bih prvenstveno poručio niškim političarima, javnim ličnostima i medijima, da pređu na niški govor i akcenat i da se ne stide toga.''


Jedno li je?


 Svi mi imamo omiljene termine, opise i poštapalice u lokalnom govoru, kojima daleko jasnije i brže objasnimo pojedine pojave u životu. Zamolila sam Šarkovića za jedan primer iz njegovog "fonda".

''Naravno, jezik na kojem pričamo, na kojem razmišljamo i sanjamo je najpogodniji za preciznu, konciznu, ali istančanu i osećajnu komunikaciju. Omiljeni termin, koji mi je ostao od babe, je: 'Jedno li je'. Baba je znala da radi 10 poslova paralelno. Mi deca igramo karte sas dedu, koji joj traži pitije i rakiju, mi  tražimo kolači, ona sprema ručak na tri ringle i u rernu, pazi da joj se vatra ne ugasi, mašom džara žar, telefonom sas majku i tetku vodi visoku porodičnu politiku i stalno ostavlja slušalicu na kredenac da promeša ili skloni neku šerpu. Mi, udubljeni u karte, ipak vidimo da nešto nije u redu, da se baba, koja nosi i kuću i celu porodicu, nešto muči, i pitamo je 'što je bilo babo, što ti je?', a ona odgovara 'E sine, jedno li je'. Svima nam je sve jasno! Situacija u našim životima se međutim brzo promenila. Kad sam otvorio firmu u istoj kući u kojoj je baba živela, ophrvan mnoštvom paralelnih poslova koje treba obaviti odmah, često sam govorio: 'E, jedno li je'.

 A vremena se menjaju, pa i stav nepoznavalaca i neljubitelja dijalekata kojima govori jug Srbije.

''Imam taj utisak. Naročito kada sa njima govorim niški. Čak mislim da su ljudi  vremenom sve više zainteresovani da slušaju o tome i da im naš govor budi interesovanje i za naš kraj. Tu nam sada globalizacija na neki način ide u prilog. Što je još jedan apsurd globalizacije, i ako je kriva za unifikacije jezika, sa druge strane se na globalnom nivou sve više priča o nestajanju velikog broja jezika i potrebi da se neguju raznolikosti, pa se malim jezicima i dijalektima posvećuje sve više pažnje.''

 Pretpostavljam da, samim tim što u biblioteci svoje firme odredili posebno mesto za literaturu na dijalektu, imate i mišljenje o značaju pisanja na dijalektu u sprečavanju izumiranja i potpunog nestajanja govora naših predaka.

''Naravno, nema boljeg načina za očuvanje naših dijalekata od pisanja na njima. Zato prvo želim da Vam duboko zahvalim na Vašem pisanju. Neki misle da je naš jezik siromašan, da ne može da izrazi sve što bi trebalo, da nije dovoljno lep, ali ko pročita Vaše priče videće upravo suprotno, osetiće svo bogatstvo i lepotu dijalekata juga. I, ako sam malopre i kritikovao Vuka, trebalo bi da mu  zahvalimo na tome što nam je ostavio azbuku i pravilo 'piši kao što govoriš'. Time nam je omogućio da se i pisano izrazimo na našem jeziku, samo što mi to malo koristimo. Trebalo bi da se borimo da neke od tih knjiga pisane južnjačkim dijalektima uđu u obaveznu lektiru i za osnovnu i za srednju školu. Sada u lektiri imamo Dragoslava Mihailovića na moravskom dijalektu, ali nema ni jedne knjige na dijalektima koji se koriste južno i istočno od Niša.''

 O ličnom odnosu prema Zaplanju:

''Rođen sam i ceo život živim u Nišu, ali i Zaplanje i Vrnjačku banju, odakle su mi otac i majka, smatram zavičajem. Nažalost, retko ih obilazim ali uvek uživam tamo. Ima nade za selo, ali je to duga i jednako ozbiljna priča kao i ova o jeziku.''

  I na kraju: može li se i ako može, kako spasiti seljak i selo?

 ''Hajde kada me ponovo pitate da pokušam ukratko da objasnim moje stavove. Opstanak sela, a naročito Zaplanja, je moja opsesija, ali imam drugačije poglede na to pitanje u odnosu na to kako se uglavnom shvata i kako se trenutno radi taj posao. Mislim da bi opštine i okruzi trebalo da gledaju na veliko i na duge staze. Ako taj posao shvate kao tridesetogodišnju  misiju, onda ima šanse. Sve ostalo je gubljenje vremena i nastavak propadanja. Prvo treba da shvate da je mnogo lakše od države ili investitora dobiti 100 miliona evra nego 10 miliona, ali je za to potreban dobar plan. Pričam  samo o primeru Zaplanja, ali sam siguran da slično važi i za mnoge druge regione. Poslove na tom putu bih podelio u četiri grupe:

                         -Promena zakonske regulative

     -Olakšavanju kupoprodaje rascepkane imovine. Podsticajnim i represivnim merama, ali i novim zakonskim rešenjima koja bi motivisala i kupce i prodavce. Time bi se odblokirao veliki potencijal u imovini koji sada trune i propada.

      -Olakšavanje eksproprijacije imovine.

  - Izrada generalnog plana oživljavanja Zaplanja, koji bi trebalo da uključi

      -Izradu golf igrališta sa naseljem zatvorenog tipa, veličine 200 do 250 hektara, perfektno urađenog, sa lepim pogledom na profil Suve planine. To bi uključivalo golf teren sa 18 rupa, hotel sa 5 zvezdica, spa centrom, restoranima i prodavnicama. Naselje bi imalo ekskluzivne kuće i apartmane, koje bi kupovali ljudi iz Srbije iz regiona i iz celog sveta.

      -Izradu planinarskog doma na Devojačkom grobu, na samom obodu Suve planine, odakle se vidi pola Srbije, sve do Bugarske i Makedonije.

      -Izradu izlaza sa autoputa kod Bojaninih voda, kako bi svako ko ide autoputem mogao da se parkira u podnožju Devojačkog groba i za 45 minuta odatle pešice da se popne do planinarskom doma. Prelepa pauza u vožnji i izvanredna promocija Zaplanja.

        --Izradu brze saobraćajnice kroz Zaplanje, koja od Niške Banje do Bele Palanke obilazi Suvu planinu sa južne strane, ali tako da se sa obe strane uliva direktno u autoput.

            - Izrada detaljnih principa urbanizacije napuštenih sela, tako da autentičnost i         duh sela ostanu očuvani, a da se sa druge strane omogući savremen i udoban             život u kućama      

          - Marketinška promocija Zaplanja.

 

Uspešne zemlje svoj uspeh grade i obezbeđuju perspektivu okupljanjem, konsultovanjem i angažovanjem sposobnih, dokazano kvalitetnih i ujedno lično emotivno zainteresovanih ljudi oko projekata koji tom uspehu doprinose. Na potezu je Zaplanje, zajedno sa državom Srbijom.  Do velikih rezultata najsigurnije se dolazi malim koracima. Za početak, onim koji se zove pokretanje. 

 

Follow by Email