Kad nemaš svoje, onda bar lomi tuđe

Htela sam još sinoć da pišem o ovome, ali sam bila svesna da zbog osetljivosti teme mora da biram reči pa sam, u stisci s vremenom, - ah ta zimnica, pisanje odložila za danas. I opet sam u stisci s vremenom, ali hoću da progovorim pa to ti je. I muka mi je više od toga da ćutimo, uvek da ćutimo, jer postoji opasnost da onim što kažemo povredimo nekoga ko se prepozna... i zato su uvek oni koji rade loše, čine zlo, varaju, lažu, kradu, maltretiraju... glasniji od nas ostalih.



U ovom tekstu ne mogu se prepoznati časni ljudi. Odnosi se na nečasne, na one koji  nisu naučeni i koji ni svoju decu ne vaspitavaju da poštuju druge ... i tuđe. Nije, dakle, reč o onome ko je, željan svega, pružio ruku da ubere tuđu jabuku, kajsiju, trešnju... već o onima koji nisu baš od tih koji nemaju, a ruku pružaju svaki dan i svaki čas. I svuda, a uvek u tuđe. I ne samo ruku, nego obično ponesu kese, torbe, džakove... I lome. Lome granje bezdušno, kako to može samo onaj ko ne zna kako je to saditi, negovati, zalivati, kositi travu, podrezivati, zimi od mraza i leto od takvih lopova čuvati. Ko nikad ništa nije  steko, niti će.
Te tako, ako se  neko ko za sebe misli da je častan, prepozna, neka se preispita još jednom.

Nikad se nisu i nikad se neće razumeti onaj koji je sadio (ili gradio) i onaj koji nije. Onaj čiji je neki predak, daleki pra... koga i ne pamti ili deda koga pamti, otac, ili možda i on sam, štedeo i svaki dinar obrtao po pet puta pre nego što ga potroši pa umesto u provod, skup nameštaj, nova kola, u lagodniji život, samo bez stresa i bez te puste štednje, možda, kupovao... plac, baštu, vikendicu, njivu... pa na tom parčetu zemlje zasadio  neku voćku. I onaj ko je možda živeo od jutra do sutra, bez mnogo sekiracije i ekonomisanja kad se ima ili je zadovoljio dušu, i svoju i svoje porodice, pa se pružao u granicama svoga gubera ali nikad sa idejom da negde nešto pritegne, da malo uspori, da ide peške ili prevozom tamo gde se može, umesto da ne izlazi iz auta, da možda ne kupi taj auto nego da za te pare kupi nešto trajnije od hrpe metala koja već vredi duplo manje izlaskom iz salona. Onaj, kome je danas ostalo jedino to da se hvali kako je nekada "za jedno letovanje trošio toliko da je mogao da kupi njivu, ali ne žali), a danas zaviruje reko komšijinog plota i kaže mu : "Lako je tebi, ti imaš... baštu, njivu, vikendicu, drvo u dvorištu...". I da su mu za sve - drugi krivi. Ali nikada nije zasadio ni jedno jedino drvo, ni jedan cvet.

Dete odraslo u porodici gde se jednako poštuju i taj dinar, veliki kao kuća, i to drvo, i ta bašta i ta njiva, nikada neće otići u tuđe dvorište, u tuđu baštu, na tuđu njivu, da se tamo bahati, da bere neuzrelo kako bi se time gađalo sa drugarima ili ciljalo u desno rame slučajnog prolaznika, recimo. Jer to dete zna koliko je truda i muke potrebno ne samo od proleća do jeseni da taj plod poraste i sazri, nego i da se sve to stekne. Ako i otkine tuđe, otkidaće komad-dva, ali ne tako bahato da odjednom na zemlju srine više nego što je ubralo. I ne lomeći grane. Jer je naučeno, jer je vaspitano da ceni i to svoje što je neko pre njega stekao i to tuđe, koje je takođe neko - stekao.



Pretprošle noći trojica huligana kruškama iz dvorišta jednog komšije bombardovali su prozore drugog komšije. Na svu sreću, ništa nije polomljeno. Na jednom prozoru bile su roletne, a drugi je bio otvoren pa su kruške završile iza frižidera u kuhinji.

Na svu sreću, i svoju i trojice tih hulugana, komšija ih nije stigao. Ko zna šta bi uradio, da jeste, s onom metalnom štanglom koju je dohvatio kada mu je adrenalin udario u glavu, posle stresa koji je čitava njegova porodica doživela pred ponoć. Pritom, napominjem da nije incidentna osoba i da ga nikada u životu nisam videla tako uznemirenog. Činjenica da živi u kući sa četiri ženske osobe, majkom, ženom i ćerkama, onima koji žele da shvate, biće dovoljno opravdanje za dodatni adrenalin koji poteče u čoveku u ovakvoj situaciji.

Juče smo saznali da priča ima uvod i razradu, a nije isključeno da će doživeti i epilog. Samo se još ne zna kakav.

Ti isti huligani nedavno su napali komšinicu u čijem dvorištu su brali te žalosne, još nedozrele kruške. Komšija koji je sada napadnut tom prilikom ih je razjurio, braneći komšinicu.

Ovo gađanje njegovih prozora kruškama iz tuđe bašte je bila njihova osveta komšiji. I komšinici.

Ne verujem da su bili svesni i toga, ali je ovo istovremeno bila i njihova lekcija svima nama, poruka da gledamo svoja posla i da se ne mešamo u njihove vandalizme, kakvi god da su. Inače i u našoj kuhinji može da se pojavi neka kruška u glovo doba noći. A između kruške i kašikare - pa, i nije tako velika razlika.

Dečaci, kaže komšija, tinejdžeri, posle ovoga verovatno su otišli svojim kućama. Ili kod jednoga od njih, da se smeju komšiji koga su ovako opomenuli i "kaznili" i da smišljaju nove pakosti.

Ne znam šta su radili njihovi roditelji u to vreme. Da li su ih pitali šta rade, pa su u ponoć tako zadihani i oznojeni - ako su i otišli odmah svojim kućama. Ne znam ni da li se uopšte i pitaju šta im deca tog uzrasta traže u gluvo doba noći, dok oni jadikuju nad svojom sudbinom i ne pokušavajući da se pokrenu iz fotelje koju su nasledili od roditelja.



Da se razumemo. Ima sirotinje. Ali, verujte mi, lično sam se uverila u to, sirotinja nisu oni koji vandališu po tuđim dvorištima i voćnjacima. Ovi, o kojima je reč, to su bahati, nevaspitani, nekulturni i bezobrazni sinovi verovatno istih takvih roditelja. Oprostite na ovim rečima, ali je činjenica da je tako.

Jednom je, kao mali, sin jednog komšije brao naše zelene smokve i bacao ih na asfalt. Samo sam ga zamolila da više ne bere dok su zelene, a da posle, kad budu zrele, bere smokve do mile volje. Postideo se i nikada više nije otkidao ni jednu jedinu smokvu, ali je njegova mama dobila dve kese pune smokava sa objašnjenjem da su njegove. Vaspitano dete, kojem je bilo dovoljno reći samo jednom. Sada je već divan mladić.

Pre nekoliko dana moj otac je posmatrao čoveka koji bere i jede orahe na našoj njivi. Kada je ovaj počeo da rasklapa kesu i da je puni orasima, približio mu se govoreći:" A, ne, ne u kesu!". Znate li šta mu je ovaj odgovorio?

- Pa ja ne mogu vde da jedem i zato sam hteo da naberem pa da jedem kod kuće.

Očito je zaboravio da se najpre najeo pa tek onda počeo da bere za u kesu.



Obrasmo orahe poluzelene. Ono što otesmo od ovakvih lopova. Da smo čekali da bude zreli, ništa nas ne bi ni stiglo. Kao lane, kada su nas pretekli ovakvi, čija je kao po dogovoru, uzrečica: " Pa šta oćeš, ja sam nabrao samo jednu... šaku, kesu, torbu... gle koliko imaš".

I za kraj, da zapržim sve rečeno.

Drugi komšija je otišao na selo, da obere šljive koje je nekoliko godina ranije zasadio. I čitavo ovo vreme obrađivao voćnjak, nadajući se da će ispeći  veću količinu rakije, jer je baš dobro rodilo. Nije žurio, misleći da nema razloga da žuri s berbom.

Jednog jutra obrana mu je bar jedna tona šljiva.

- Mislio sam, ajd, nabrao je kolko je nabrao, imaće i za mene, pa sam se nešto zadržao i nisam otišao sledećeg dana da berem. Kada sam otišao ponovo, konstatovao sam isto - obrano je šljiva bar za još jednu tonu.

I znate kako je shvatio ko ga je ojadio?

Dvojica njegovih seljana se odlazili u berbu, dok je treći njega zagovarao. Komunicirajući sve vreme sa njima mobilnim telefonom. Kad su mu javili da će "doći kod njega za 15 minuta" i on otišao, komšija je već bio svestan toga kakva ga slika čeka u voćnjaku.

Znam da ovo pričom neću postići ništa. Oni koji pruže ruku da uberu tuđu muku, bez ikakvog blama i smatrajući da na to imaju puno pravo, neće se posle ovoga zaustaviti.

Možda će, samo, neki častan roditelj povesti računa o tome šta mu maloletno dete radi u ponoć  u tuđem dvorištu.


ilustracije su sa Fejsbuka

Pavlova torta uz neke moje varijacije - uspeva milion posto

Ne znam kako mi je ova torta promakla, tek, prvi put sam je napravila sad, skoro, i po receptu moje Fb prijateljice Sunčice Stanković, koji je objavila, sa sve pričom o nastanku Pavlove torte, na sajtu Cake dobrog kuvanja.

Beze korica, šlag, voće - ona je koristila jagode. I to je to. Savršena torta, divno izgleda, ukus fantastičan.



Već sledeći put nisam odolela izazovu promena: pročačkala sam po Guglu, razmotrila sve varijacije na istu temu i, nešto slično kao za Moskva šnite, sklopila nekakav "svoj" recept.

POTREBNO JE

za koru

- 10 belanaca
- 500 gr šećera
- dve kašike jabukovog sirćeta
- šaka krupno seckanih oraha

za fil

- 10 žumanaca
- 200 gr šećera
- 250 gr putera

kao podloga za voće

- jedan šlag

- sezonsko voće

PRIPREMANJE

- umutiti belanca u čvrst sneg
- postepeno im dodavati šećer i mutiti sve dok  se ne dobije ovakva čvrstina snega od belanaca - ovaj zarez, kljun, koji se formira na prstu kojim se zahvati malo šama


- dodati sirće i dobro umutiti
- staviti pek papir na pleh i izručiti na sredinu, na kojoj je šaka oraha, šam od belanaca
- kašikom oblikovati koricu tako da bude veličine kruga oko 20 cm ili više, ako imate veći tanjir za tortu



- kašikom napraviti udubljenje u šamu, a sa strane šam podizati tako da torta dobije oblik vulkana
- peći u rerni zagrejanoj na 150 stepeni Celzijusa, sat i 15 minuta
- ja sam pečenu koricu odmah vadila iz rerne, mada se preporučuje i da rerna bude otvorena dok u njoj jedno 15 minuta odstoji korica


Fil

- mutiti na pari žumanca sa šećerom, sve dok se ne dobije fin gusti žuti krem
- posebno umutiti puter, ali onako, baš dobro
- sjediniti ohlađeni žuti krem s puterom

- sipati krem u udubljenje torte
- preko krema premazati umućeni šlag
- ređati sezonsko voće preko šlaga: ja sam na ovu tortu stavljala smokve, kupine i grožđe, to se našlo u dvorištu, a prethodnu sam ukrasila seckanom dinjom, gružđem i breskvama



Caka broj 1 - rernu nikako, ali nikako  ne otvarati sve dok korica ne bude ispečena

Svetinja pored koje teče voda lekovita za vid

Zaplanje se odavno izgubilo sa mape Srbije: u njemu nema fabrika, još davno, davno bolnica je pretvorena u hotel, pa u radničko odmaralište i evo, na kraju u starački dom... gase se autobuske linije, škole, sve je manje specijalističkih službi (valjda jedan specijalista "ide" na 10.000 stanovnika), zatvaraju se ambulante, doktori svraćaju po nekakvom nedeljnom rasporedu, ali i ne moraju, sa njima dođu i "apotekari" koji, ako  traženog leka nema u seoskoj ambulanti, donesu lek sledeće nedelje.




Govorim o širem području Zaplanja, ne samo o ona 34 sela pripadajuća Opštini Gadžin Han. Jer, nebrojeno puta smo ponovili, Zaplanjcima se smatraju i stanovnici mnogih sela vlasotinačke i babušničke opštine. I mnoga su tu sela do kojih puta nikada nije ni bilo. Ili se grade sada, kada njima nema ko da dođe, a otišli su skoro svi koji su mogli.

Nadam se da nisam promašila temu - mojih nedelju dana bez kukanja

Umalo da boj......., ups, preskočim,  izazov Meri, moje prijateljice, koja tu svoju inicijativu definisa ovim rečima: "Pozvah vas na sedmodnevni put uranjanja u lični mikrokosmos u kom će, svako iz svog ugla da sagleda svoj svet i kako se u njemu može osećati dobro, kad nam već veliki svet nije uvek naklonjen." Opravdanje za moje, umalo, izostajanje iz ovog izazova - prezauzetost, odsustvo iz mog osnovnog staništa, posvećenost nekim drugim stvarima, susreti sa nekim drugim dragim ljudima, van kruga onih dragih koje svakodnevno srećem i viđam.



A onda, kada sam počela da sređujem utiske, da ne kažem foldere s fotografijama, ispostavilo se da se ipak mogu pridružiti Izazovu,, mada na malo drugačiji način, a upravo zahvaljujući tim, drugim stvarima, ljudima, ulicama i događajima.


Milica Đokić - o tkanju

Posebna kategorija pod naslovom "podržavam kreativne", na ovom blogu, ima cilj da uz pomoć efirmisanih kreativaca pokaže kako se može, da afirmiše neafirmisane i da ukaže na neke zamke, greške, opasnosti, zablude... kada su ljudi koje nazivamo ili koji sebe nazivaju kreativcima u pitanju, posebno s aspekta komercijalizacije onoga što rade.



Jedna od onih o kojima se već dosta zna, čiji su radovi prisutni u mnogim našim domovima, širom zemlje i u inostranstvu i koja sigurno gazi dobro utabanom stazom koju je sama projektovala, ravnala i trasirala, jeste Milica Đokić, koja vodi Galeriju "Stari zanati" u Beogradu. O Milici i njenim zlatnim rukama sam pisala u nekoliko navrata, što na blogu što na Fejsbuku,  pisala je ona kao gost-bloger, a razlog zbog kojeg je ponovo "tema" mog bloga jeste - tkanje.


Male radosti (kao što je buđenje u rano jutro ili darivanje)

Živim u jednom od najvećih naselja grada koje je davno prestalo da bude periferija.
Ne, nije se ono približilo centru, nego se grad raširio toliko da mi, recimo, za beogradske prilike dođemo nešto kao krug dvojke.




Trudim se da se prisetim svih prirodnih zvukova koje sam ovde, baš u svom domu čula i mogu da nabrojim: šumove i zavijanja vetrova, mrmorenje i dobovanje kiše, udaranje grada o staklo, šaputanje snežnih pahuljica kad su najgušće, zujanje muva i osa, mjaukanje, lajanje, bilo je ovde a sad ponekad, konja, za krave baš i nisam sigurna ali znam da su čak i mečke na lancu provodili ovim ulicama... pa kreketanje žaba... oglašavali su se i zrikavci, ne sećam se da li je jedno morsko prase koje je slučajno zalutalo jedno vreme u našu kuću ispuštalo i neke zvuke, sem ogromnog smrada koji i danas pamtim,  a ponekad su se čule i neke ptičice... ne mogu da ih nabrojim, ali ih se jasno sećam... i da, jednom je i jedna kornjača zalutala u komšijsko dvorište, ali nečujno.

Hrono ishrana između "počeću sutra" i "hrono" stila života


Ljudi se dele na dobro i loše, zdrave i bolesne, pametne i glupe, lepe i ružne, obrazovane i neobrazovane, uspešne i neu manje uspešne, poštene i lop nepoštene, časne i nečasne... na one od reči i na one koji lažu, na one koji drže do svoje reči i na one kojima je reč kao dobardan izgovoreno u letu, na one koji su stekli svoje diplome i na one koji su ih kupili, dobili, zaradili, odradili, na one koji imaju sve ali nemaju veze i na one koji nemaju ništa ali imaju veze...
... ali za ovo o čemu želim danas da malo razmišljam, pričam i pišem, pa i da vas navedem da uzmete učešće u diskusiji, jeste ona podela na sklone gojenju i na one koji se nikako ne mogu ugojiti, na debele i mršave, na one koji trpe gladni da bi bili vitki, one koji su odustali od svake borbe za vitku liniju i one koje je priroda lišila brige o tome pa mogu da jedu do mile volje; na one od karaktera i one sa gladnim očima...


Od kako me je u drugom razredu gimnazijski profesor  fizičkog vaspitanja Cvetko Kitić, na jednom času iz teoretske nastave svrstao u grupu sklonih gojenju, dobila sam zvaničnu potvrdu onoga što sam nekako i sama znala, posmatrajući svoje obline u svetlu garderobe kojom sam pokušavala da ih pokrijem.

Zorica Patajac, autor knjige „Kad duša dođe do svjetla i srce počne pjevati”

1.       


Ukoliko za sebe smatrate da ste loše prošli u životu, da ste se namučili, da vam je bilo teško, preteško i od goreg gore ili, bar, da je život bio pomalo nepravedan prema vama i da ste izvukli loše karte, a pogotovo ako se na sve ove i ostale svakidašnje jadikovke naših dana nadovežu konstatacije o tome kako je ionako sve prošlo... i kako ništa više i nije važno... i kako zapravo i nemate više čemu da se nadate jer, čemu više i želja i nada... onda će vas od sve te ništavnosti, melanholije, žala i ostalih bolova u grudima i u duši i boljki raznoraznih, garantujem vam, "izlečiti" knjiga Zorice Patajac. 

Naslov knjige, „Kad duša dođe do svjetla i srce počne pjevati”, daleko je poetičniji od sadržine nad kojom i ne trepćete, upijajući priču o jednoj, svako bi rekao teškoj, surovoj čak sudbini žene koja se ne libi da sve stvari u svom životu nazove pravim imenom. Da kaže koliko je bila gladna, smrznuta, zapostavljena, maltretirana... kolike su dimenzije onoga što bi skoro svako nazvao bezizlazjem, a iz kojeg, iz kojih je zapravo, ona svaki put izlazila jača, još spremnija da se bori i da pritom voli, radi, rađa, stvara, stiče, gubi, ostavlja, nalazi...

O knjizi možete više pročitati ovde, iz pera Milje Lukić, izdavača, a ja sam Zorici Patajac postavila nekoliko pitanja, u želji da je približim našoj čitalačkoj publici, da preporučim njenu knjigu i da još jednom ponovim ono što se stalno provlači kroz njenu sudbinu i njenu knjigu, podjednako - ima nade.

Za sebe kaže da je po prirodi vrlo radoznala žena. Puna sigurnosti  i samopouzdanja. Jako otvorena i iskrena, u susretu sa ljudima  uvek vidi   samo dobrotu i ljubav. Ne zna za strah - to je najveća kočnica razvitka u ljudskom životu, smatra. Želja ima uvek i puno. Ali uvek ostvaruje jednu za drugom. Nikada ne razmislja o tome da li  će ostvariti tu želju ili ne, jer zna da to hoće i vidi uvek samo cilj ispred sebe, dok ga u istinu ne ostvari.

Selvija Ferizović i njeno "ostajte ovde" - roman "Sebi stranac"

Sa Selvijom Ferizović, autorom romana "Sebi stranac", virtuelno me je upoznao Stevan Krstec,  jedan od mojih prvih net drugara, inače direktor Kreativne radionice Balkan, koja je i izdavač ove knjige.



Još pre čitanja knjige znala sam koja je njena osnovna poruka, koja je njena ideja voditelja i "šta je pisac hteo da kaže", tako da sam je na neki način upoznala i pre prvih razmenjenih reči.

Znate ono - na hiljade mladih, manje ili više obrazovanih, manje ili više pametnih, manje ili više sposobnih i vrednih, u Srbiji, danas, ima jedan jedini san - radnu dozvolu Negde Tamo. Tamo gde radiš, rintaš i imaš mrvicu slobodnog vremena i komad tuđeg neba. I tuđi jezik i tuđi hleb, tuđe i mirise i ukuse, ali si nekako, ipak, svoj. Jer si sam zaradio to parče hleba i još možeš da ne strahuješ od sutra, od dogodine - od toga da nećeš naći posao, da ćeš igubiti posao, da nećeš moći d aplatiš račune, da ćeš ostati bez neta, da nemaš za pivo sa drugarima... niti za čokoladu.


Maslačak nošen vetrom - Maja Wu

Mislim da sam  u životu samo dve knjige čitala duže od  knjige Maje Wu "Maslačak nošen vetrom". I ko zna koliko bi još trajalo to isčitavanje Majinog "Maslačka" da ona već uveliko ne piše njegov nastavak pa sam se uplašila da on ne bude objavljen pre nego što ja smislim smisleni tekst o ovom, prvom delu, koji mi je mesecima u rukama.



Maslačak je biljka, korov, cvet, hrana i lek. Ima ga svuda, niče i tamo gde mu se ne nadaš, možda zato što, nošen vetrom, može da stigne i tamo gde se ne seje.

Takva je i Maja (dobro, za nju jedino više važi ovo, cvet, ne korov): ima je svuda, u rodnom Somboru pa u Nemačkoj, pa malo u Beogradu, u Italiji pa ... a šta ono beše s Parizom, sad ne znam da li je u njega bežala ona ili Sonja, njena junakinja u "Maslačku" i koja je ono dangubila u Amsterdamu dok se svet oko nje nezadrživo vrti...  malo se kocka s prevarantom životom... pa u Lovelandu pa na blogovima, vlogovima, u knjigama, na radionicama... nošena vetrom svoje radoznalosti, ambicije i neutažive želje da piše i da nam prenosi svoje utiske, razmišljanja, iskustva... da sa nama deli svoje priče, snove, uspehe i po koji nestabilan korak... a kada ne može da bude na dva mesta, otplovi nekud svojim nemirima... da se opet vrati, ali s novim pričama, bogatija za iskustvo, osmeh, šapat vetra, obris želje i tek ostvarenog sna.


Follow by Email