Crtice koje život znače - Marija Ilić, karikaturista

Njen dan počinje iscrtavanjem sopstvenih osećanja, misli, ideja i raspoloženja, nekad na papiru, nekad na sopstvenim rukama i nogama, podrazumeva se, uz veliku šolju kafe i neizostavni osmeh, koji je njeno drugo ime i zaštitni znak.
Kada onim što najviše voli da radi ulepša samoj sebi dan, fotografije tih papirnatih i "kožnih" crteža objavi na Fejsbuku i Instagramu, čineći da s osmehom započne i dan onih koji je prate i koji jedva čekaju da vide šta sve to ima da im poruči za dobro jutro.




A njeni crteži su savršeno jasni i jednostavni, njene poruke, kao reakcija na svakodnevicu koja je često sumorna i frustrirajuća, donose vedrinu i prenose taj njen široki osmeh sa kojim se budi i sa kojim leže, noseći sa sobom poruku da ipak nije sve tako crno i da čak i ono crno može postati ružičasto, promeni li se ugao gledanja.


Pihtije - detaljni spisak namirnica i opis kuvanja, da uspeju obavezno i budu besprekorne

Na svojim greškama se najbolje uči. Ipak, budite pametniji od mene pa, želite li da pripremite savršene pihtije, bez straha od toga da se nedovoljno stegnu (i da se tresu u tanjiru ili ne daj bože mora da se jedu kašikama), na mojim greškama ili je možda bolje reći, zabludama i pogrešnim pretpostavkama, naučite zauvek kako se spremaju besprekorno čvrste, savršeno ukusne i naravno, ne samo nepcima nego i oku ugodne pihtije. Ili ono što se u regionu naziva još i pitijama, hladetinom, aspikom i kako već ne.



Omaž tradiciji

Pihtije su nekada spadale u sirotinjsku hranu. Naravno - spremale su se od svih onih ostataka koji su se nekada dimili ili ostavljali da odstoje pod slojem masti (način konzerviranja i očuvanja mesa pre zamrzivača), pošto bi se iskoristili svi kvalitetniji delovi zaklane stoke, odnosno svinje, teleta ili junadi. Dakle, od nogu, nožica, repova, ušiju, rekoh, što dimljenih, što svežih. Ne isključivo od toga, ali bez toga se nikako nije ni kretalo u kuvanje pihtija.

Baklava najslađa na svetu: urme i orasi


Suva pita i baklava su, čini mi se, nezaobilazni kolači za Badnje veče. Em su posne, em skoro da nema nikog ko ih ne voli, em poduže traju (imam recept za suvu pitu s rokom trajanja od mesec dana i duže), a pružaju mogućnost eksperimentacije, improvizacije i svakojakih kombinacija i uz to skoro da i nema šansi da omanete. Odnosno, uspeh je zagarantovan, sve da imate i dve leve ruke.

Ovog puta pravila sam 

BAKLAVU SA URMAMA I ORASIMA



za koje je, pravite li ih od jednog pakovanja, tj 500 gr gotovih kora, potrebno

Zima koja joj je sledila srce

Ne znaš ti kako je to kad ti je hladno. Kad ti se zaledi telo od hladnoće koja je u sobi od juče, prekjuče, od prošle nedelje,  i od one koja ulazi kroz zatvorene prozore i vrata te sobe, najmanje u ogromnoj kući u kojoj si sam i ostavljen od svih. Kad osećaš kako ti se ledi i duša, koju bi možda zagrejalo bar sećanje na nešto lepo, al nema ničega lepog da ga se setiš... i kako su ti sleđene kosti i ono malo mesa na njima, preostalog posle dugog niza meseci tokom kojeg si više gladan nego sit.



                     Autor fotografije: Miloš Miladinović

Radila sam ceo život. Prva, druga, treća smena, u fabrici. I četvrta, u toj kući u kojoj sam se smrzavala i onda kada nije bilo hladno. Od muke, od tuge, od osećaja napuštenosti, usamljenosti, razočarenja, besa...

Koliko košta 40 grama vazduha u #Ideji

Budući da fotografija govori bolje i uverljivije od reči, neću da dužim. Ovo sam fotografisala pre manje od sat vremena u Idejinom supermarketu u Nišu u Ulici Branka Miljković


Viša cena je na vagi čija je startna pozicija 0,040, a niža na onoj sa 0,00 grama kada je prazna.
Dakle, 40 grama vazduha svako ko meri na desnoj vagi platiće,  od 4,19 dinara  koliko je slučaj s tri jabuke srednje veličine, pa naviše, u zavisnosti od cene i težine merene robe.

Reportaža o rimskom gradu Karnuntum u Austriji, pisana iz komšiluka Medijane

Pre desetak godina u okviru obilaska Niša odvela sam goste u Medijanu, antičko naselje koje je nastalo između III i IV veka, u vreme  Konstantina Velikog i njegovih sinova. Do tada, na ovo arheološko nalazište gledala sam samo očima nekadašnjeg deteta koje je u okviru školskih izleta dovođeno ovde na pola dana, uz obavezne sendviče i sokove u tetrapaku. 
Na toj, u mojoj glavi impozantnoj dečačkoj slici Medijane, dominirao je ogroman prelep mozaik i jedna crno-bela fotografija koju imam zahvaljujući učiteljici Milevi, a na kojoj se držim za ruku sa razrednom drugaricom Svetlanom, koja je zbog razvoda roditelja uskoro napustila našu školu i otad nisam ništa čula o njoj. Mada živim na jedva dva kilometra od Medijane, u međuvremenu... a dosta je vode proteklo Nišavom, do pomenute posete ovde nisam svraćala.
Sećam se da kustos nije hteo tog dana da se pojavljuje, kako nam je njegova saradnica objasnila, stoga što su neki strani turisti došli u papučama, bermudama i majicama na bretele. I da nam je rekla kako su u belom svetu napravili veliki biznis od antičkih iskopina koje, usput rečeno, po veličini, a pogotovo po značaju za svetsku istoriju (mi Nišlije volimo da se hvalimo kako je ovde rođen utemeljivač hrišćanstva), ne mogu ni da priđu Medijani. I još, da mi nemamo para čak ni da postavimo fotografiju u koloru, mozaika koji je prekriven šljunkom kako bi bio sačuvan od vandala u obliku posetiteljki koje, recimo, štiklom iskopavaju njegove komadiće "za uspomenu" pa su turisti od njega mogli da vide jedino crno-belu fotografiju načinjenu negde sredinom prošlog veka.

U međuvremenu na Medijani konstantno traju radovi, obeležili smo i proslavu 17 vekova od donošenja Milanskog edikta, ali posetioci grada u kojem je (moguće) rođen jedan od utemeljivača hrišćanstva, car Konstantin, tada tetrah Zapada Rimskog Carstva (drugi je Licinije, tada tetrah  Istoka Rimskog Carstva), od Medijane mogu da vide samo ulaznu kapiju, svod nad mozakom, pretpostavlajm da se tu izvode radovi, kao i nekoliko eksponata od drvenih balvana, novije proizvodnje, koji bi trebalo da dočaraju neke predmete iz onog doba.

Sa Krstićima u Karntunumu

Onda sam se pre  mesec dana prilikom boravka u Beču, zahvaljujući svojoj prijateljici Leni Krstić i njenoj porodici, našla na rimskom nalazištu Karnuntum, u blizini Petronela u Donjoj Austriji. I već posle prvih desetak koraka počela sam da pravim paralelu između ova dva nekadašnja rimska grada, odnosno dva istorijska lokaliteta na udaljenosti od jedva 700 km.



Već na prvi pogled nameće se zaključak da je u Karnuntum, odnosno onaj deo koji je arheološki muzej na otvorenom (najveći deo nekadašnjeg grada je pod zasadima vinograda) uložena gomila para, naravno upravo u cilju privlačenja turista i ostvarivanja zarade daleko veće od uloženog.
Dok u Medijani i dalje traju radovi. I kapija je zaključana. 
Posetioce ovog najvećeg arheološkog nalazišta u srednjoj Evropi dočekuju izložbene sale, najpre ona s replikama i fotografijama spomenika, a zatim sledeća s fotografijama pretpostavljenog okruženja iz rimskog perioda, uz projekcije dokumentarnih filmova koje ilustruju život, rad i ratovanje tog doba, posebno istoriju gladijatora.




U suštini, u tom vrlo modernom selu Petronel - Karntunum, osnovni objekti su Heidentor - monumentalni luk, "paganska kapija", sagrađen u četvrtom veku u znak pobeda cara Konstantina, ostaci civilnog amfiteatra i muzej na otvorenom. Istočno od Karntunuma u susednom selu nalazi se vojni amfiteatar, kao i originalni muzej ovog lokaliteta, otvoren 1904. godine. U njemu je i hramski reljef - prikazuje boga Mitra koji ubija bika.



Na samom početku otvorenog muzeja koji se proteže na 10 kvadratnih kilometra je maketa nekadašnjeg utvrđenja, odnosno onoga što sledi kao svojevrsna predstava rimskog Karnuntuma.
Moja prijateljica Daca je pre desetak godina u okviru niške delegacije koja je boravila u Austriji u okviru pripreme obeležavanja jubileja Milanskog edikta, i to na izričit zahtev organizatora tog skupa koji su se otvoreno suprotstavili nametanoj im tada beogradizaciji srpske ekipe, imala prilike da vidi početke sadašnjeg kompleksa. Odnosno, tek prvi sagrađeni objekat, koji je sada  deo čitavog niza kamenih kuća ili improvizacije ruševina, u kojima se odvijao život tadašnjih stanovnika ovog grada.

Kako odabrati pomoć za negu starih lica


Postoje ljudi koji se, kad ostare i zanemoćaju, opiru svakom vidu pomoći koju bi mogli da dobiju od osoba ili institucija van svog porodičnog kruga. Radije se, sve dok mogu pa makar i korakom puža i uz raznorazna pomagala koja im omogućavaju kretanje, snalaze sami, čekajući nestrpljivo one trenutke kada članovi porodice mogu da izdvoje koji sat svog vemena kako bi se posvetili njima. U međuvremenu su nezadovoljni, nesrećni, skloni depresiji i svakojakim crnim mislima. Jadikuju nad svojom sudbinom, proklinjući je i, bar na rečima, jedva čekajući dan sopstvene smrti, označavajući ga istovremeno i kao kraj svim ovozemaljskim mukama.


Mnogi od njih tako zaista i dočekaju kraj, verujući u sopstvene zaključke da su ih napustili ili bar zapostavili najbliži, da više nisu nikom dragi, postajući i u sopstvenim očima bezvredni.
“Zašto sam ovo morao da doživim” - vrlo je često pitanje svih onih ljudi koji se u jednom trenutku svog života, pre ili kasnije, suoče s gubitkom energije, snage i zdravlja, a time i volje za životom.
Objašnjavanja, uveravanja, zaklinjanja u sve živo, od strane članova najuže porodice, da ih ne zapostavljaju, da stalno misle na njih i brinu o njima i da bi im posvetili daleko više vremena i pažnje, samo da imaju to dragoceno vreme u uslovima kada im radni dan vrlo često počinje u devet sati i traje sve dokle je volja šefu, gazdi, direktoru ili kome god, do njih ne dopiru.

Niški merak: Semački voz se "primio" u Beču

Svaki posao kojim neko počne da se bavi ima specifične faze  od kojih zavisi svaka njegova nova etapa: opipavanje terena i ispitivanje tržišta, početak, razrađivanje kraće ili duže vreme i onda, više ili manje ravna linija uspeha s postepenim usponima i neminovnim svakojakim drugim pa i neželjenim oscilacijama. Kolko za opomenu i podsećanje na to da u životu ništa nije sigurno i da se ne sme spavati na lovorikama, želi li se miran san i stabilna budućnost.

Ove činjenice bila sam svesna kada sam pre dve godine, prilikom posete Beču, slučajno saznala da je neki naš čovek, Zaplanjac i konobar po zanimanju, posle samo nekoliko godina rada u Austriji odlučio da otvori bečku kafanu s niškim specijalitetima kao osnovom ponude.



                                Niški merak Marzstrasse 29, blizu Burggasse,  zadnja pošta Beč

Preporuka Stane Šehalić za čitanje: Loctor Arianus - Ono što stvarnost skriva



Zbirka gotskih novela Loctor Arianus Aleksandra Stamenkovića


Knjiga novela Loctor Arianus u pripovedačkoj tradiciji crnog romantizma ispisuje mračnu hroniku savremenih događaja i odnosa, čiji ukleti protagonisti pronalaze svoje mesto u večnosti među posadnicima broda prokletih, koji iz zaumlja pristaje u luke našeg vremena, da ih ukrca za plovidbu prema Piriflegetontu, ognjenoj reci Pakla. Izvedena iz iskustva proživljavanja nekoliko uzastopnih društvenih epoha u njihovim tektonskim sudarima sa kataklimzmičnim posledicama, ta hronika sveprožimajućeg crnila propušta kroz deset povezanih novela defile najrazličitijih likova, čije konačno mesto nije moralo biti na  brodu prokletih, no, za većinu njih upravo tamo jeste.




Svojim značenjem, Loctor Arianus  je, u stvari, otvoreni roman u kojem su poglavlja manje-više nezavisne, samostojeće novele. Takav postupak poduprt je i hronološkim redom nastajanja novela, što nije beznačajno, jer, prema rečima autora, jasno vodi od ideje o kripto-satanizmu i veštičarenju, preko svih onih momenata propovedanja očaja i beznađa, lakoumnog bluda, brutalne oholosti, demonskog deteta, naci-sadizma, paklenih vizija, mutirajućih nakaza, demonskih legiona podnebesja, ka konačnoj, dakle poentirajućoj ideji egzorcizma, iza kojeg zlo nastavlja svojim korakom od sedam milja sve do sudnjeg dana.

DETE MI NAĐE MIR, A NEMIR OSTA MENI

“Izašla sam iz kuće, narekoh se, kolko da proluftiram glavu. Da napravim jedan krug pa da se vraćam, čeka me brdo poslova, a meni se i ne mili da počinjem. Ma ni do šetnje mi nije, a mesto me već davno ne drži.


Ne znam koje je  vreme ovo došlo, niti dokle ćemo, ovakvi, da stignemo. Ne zna se, bre, ni za kakav red, nit se zna šta je šta, nit ko je ko.

Follow by Email