Koritnjak i moje planinarsko krštenje


Da nije moje prijateljice  koja je najveći propagator planinarenja od svih planinara koje znam (neka mi se ne ljuti moj "rođak" Milenko koji je svojevremeno uspeo čak i da me učlani u jedno društvo... ali samo učlani) ne bih se podsetila činjenice da Koritnjak nije brdo, nego planina. Kažem najveći, stoga što je uspela da me ubedi da makar pokušam... probaj, šta te košta, a možda i zavoliš, pa i povede na moj prvi i dakle potpuno amaterski pokušaj planinarenja. I to posle tromesečne aktivnosti koja se mahom svela na "planinarenje" od kreveta do šporeta i od šporeta do stola, a po okončanju izolacije, na obilazak omiljenih mesta na kojima se takođe samo jede i pije.

Mnogima je Koritnjak poznat kao jedna od lokacija sa koje uzleću paraglajderisti i gde se održavaju njihova takmičenja.


Mi smo zatekli samo jednog momka koji je kosio polje oko uzletišta jer je, kako nam je objasnio, veoma važno za one koji se bave ovim sportom da im uzletište bude pregledno. 





Uživali smo u pogledu na pola Niša i okoline, prepoznajući okolna sela, istorijske znamenitosti, a moji saputnici i obrise staza na okolnim planinama, kojima često odlaze u pohode.



Za potrebe ovog teksta zavirila sam u Vikipediju, kako bih neupućenima dala po koji podatak koji će ih možda zaintrigirati da, ako već budu u Nišu, iskoriste potencijale Niške Banje i Koritnjaka da se (možda) okušaju u ovom sve popularnijem sportu ili se možda uspenju planinarskom stazom ili pak, što je i jednostavnije, kolima asfaltom odu do samog uzletišta. Verujte, svaki napor je vredan truda, ima li se u vidu činjenica da sa uzletišta puca prelep pogled na pola Niša, početak Zaplanja i Vinik, istorijsko brdo Čegar i niz obližnjih sela koja opstaju uprkos krizi, upravo zbog blizine grada.
Dakle... (po Vikipediji) Koritnjak pripada karpatsko-balkanskoj grupi planina na granici sa starijom srpsko-makedonskom masom, a prostire se pravcem severozapad-jugoistok u visinskim zonama od 250 do 808m nadmorske visine. Počinje severno od Niške Banje, nastavlja se jugoistočno, kao severozapadni okranak Suve planine. Smeštena je na prostoru od 2.5 kvadratna kilometra i graniči se naseljima Prva Kutina, Niška Banja, Rautovo i Jelašnica, kao i obroncima Crnog kamena, jednog od vrhova Suve planine.


                             
                                   Početak planinarske staze. I mog vatrenog krštenja.





Moj vodič je mogla ladno i do Mosora. Ali je najslabija karika naše mini ekspedicije ipak diktirala tempo. Ja.

Jedna lepota u nekoliko izdanja - Donji Prisjan

Ne znam nikoga ko ne bi rekao da je njegov rodni kraj najlepši. Sa godinama, a kažu i sa kilometrima udaljenosti, sve je lepši.
Meni je moj, na svu sreću, na dohvat ruke. Sem, kada se ispostavi da skratim boravak u njemu pa odlučim da se vratim javnim prevozom, što u prevodu znači - nekim od krševa koji i inače "Niš-ekspres" šalje na zaplanjske puteve (neka vas ne zavara forma, mogu oni i sasvim pristojno da izgledaju, suština, to jest, krš je u - mašini). E, onda se može desiti da se sat i frtalj truckanja pretvori u višesatnu odiseju. U čekanje na interventnu ekipu kojoj se, naravno, ne žuri. U višesatno ćaskanje sa jedinim saputnikom koji na kraju balade i odustane od putovanja jer, pokuša li da obavi bar jedan posao kojim je krenuo, neće uspeti da stigne za jedinu opciju povratka.
Tužno je ovo naše Zaplanje, u svakom pogledu.
Taman, posle tolikih decenija truckanja po, više rupama nego po asfaltu, napraviše puteve, ono - njima nema ko da ide. Sela u agoniji prete da uskoro ostanu prazna. U njima ostaju samo starci, po koji povratnici iz inostranstva ili... ko zna otkud iz ove sve siromađnije zemlje, gde su ispraznili stanove za već takođe ostarelu decu. I po koji mlad čovek koji nema kuda. I njihova dečica kojoj zahvaljujući opstaje po koja škola.
Oprostite mi na patetici. Htela sam da ovaj tekst uistinu bude fotoreportaža, sa najlepšim fotografijama koje sam ikada uradila, a on preti da zaliči na jadikovku nad umirućim rodnim krajem. Nadam se, gotovo i verujem, da će mi oni koji zavire na ovu stranicu mog bloga, oprostiti. Ne da se hvalim, ali sam imala sreće da fotografišem i neke prizore koji se retko dožive. Kao ovaj zalazak Sunca nad Suvom planinom, koji umalo da propustim... da nisam u jedno tiho prolećno predvečerje krenula da tetki odnesem kolače. Umešene po receptu iz nekih starih novina, dok sam prekidala dokolicu inače jednolikih dana bez neta, a skoro pa i bez ljudi.
I inače obožavam pogled iz mog dvorišta, tj čim zakoračim iz njega na asfalt kojim više autobusi ne prolaze. Ionako desetkovani polasci iz i za Zaplanje, sveli su se na jedva jedan. Dobro, dva, ako vas ne mrzi da odete do susednog sela.
I da... ovaj žuti odsjaj na zelenom polju nije nikakva fotomontaža, nikakva ljudska intervencija ne bi uspela da panorama bude ovoliko lepa. Toliko, da baca u zasenak prethodne i potonje snimke, što bi se reklo, obične i, sve do ovog, i same prelepe. Mislim na istu panoramu, samo u normalnim, da ne kažem uobičajenim uslovima. Kada nisu goreli ni nebo, ni polje. I kada je sama planina dominirala, kako i inače dominira u ovom kraju.








Prva žena bira kada će ju zameni druga

Da znaje čovek kva ga sreća na tija put po koji je pošal čeka, mož bi se i vrnul. Eli bi vatil krivinku, eli bi pa zaobikolil, na tam, na vam, ma u mesto bi tupkal... samo da nešto znaje. Al počim ne znaje, zabrazdi pa kude puklo, da puklo.


Ne mi sag da se ja nešto pravdam, a nemam ni za kvo, al nešto mi dojde takoj kad nemam koje drugo da mislim, pa se zamislim i sve se mislim, kvo bi pa bilo da i ja nesam terala đavola.
Ne li otide na put, neje mu bilo prv put da znam da je sas neku otišal, ako me on mene laže i maže ko ja da sam nedobijdena pa ne znam odokle vetar duva. Neje se svrćuval ni posirotinjka kad beomo, ne li će kad ulezomo u pare... ma kuj će sas njega, sirotinja i nepismeno kad se uznese, toj se nikuj numeje takoj uznese, samo nebo što sas nos ne icepi od toj uznosenje.
I da se neje vrnul pocrnel, znala sam da je otišal na more, od kako zagazdemo, preko leto neje mlogo rabotu imal. A i kuj pa toj na službeni put nosi bermude i majice za na plažu?
Nešto mi beše dozlelo, muka me nekva uvati, ajd dok nemašemo, dokle smo se mučili za dinar, al sag li, kad smo i decu skućili i kad si sve imamo, pa ko ljudi domaćini da se uvatimo poda ruku pa u banju pa na more pa kude ni duša oće, a ono uvatilo bes pa samo od ženu do ženu. Pa se spremi, podbra takvo-nekvo kojo će mi trebe i otido si pri decu. Džabe mi bre i onoliki stan i sve novi stvari, taman ga beomo uredili, samo da sediš i da uživaš k'o smo ga namestili, kad ja gledam u duari i nemam sas kuga da provrevim.
Dojde on jednu večer, presvlekal se dom, sve sam mu popeglano ostaila, zalizal flizuru, turil nekav nov miris, skup, dosag neje takoj mirisal, donel pokloni na svi, samo na mene neje, ostail ga u stan, a nasmejan, nasmejan, pa se samo smeje i pogleđuje me kad misli da ga ja ne gledam. Ma vidim ja ispod oko sve, neje mi prvina, znam ga ko zlu paru, i kav je kad je prav, kam li da ga ne znam kad je kriv.
- Ajdemo si - će mi rekne u jedan ma, ništa mu neje jasno, mora da misli da će me mane da se durim, ko navek što je mislel da me manjuvalo.
- Idi si ti kude si pošal, mene me ne okaj tam kude mi neje mesto - reko mu, begim mirno, a iznutra mi vrije, vrije pa mi se čini proključala bi kolko mi vrije.
- Ma kav te bes vanul, ajde, umoran sam i nece raspraljam sas teb.
Jedva si ode, ženo, ma ič mu u mozak ne moglo ulezne da sam ga ja isna napuštila i da vise neću iz ovuj kuću što smo ju dali na sina.
Dan, dva, nedelja, dve nedelje, on kumi, moli, ja si ne podavam inat, tike... otvorila sam voj put, da ju dovede. U stan koji sam za moj staros spremala. 
Znam kako bi bilo: da nesam terala tolko inat, da sam si odma tuj večer pošla sas njega, ako bi i dizala nos desetinu dana, eli da sam ga poslušala berem kroz nedelju-dve, da se vrnem, bilo bi si ko što je uvek bilo. Teral bi komendiju i sas nju ko što je i sas sve ovej pred nju, dokle voj se namiluje. I dokle ne baci oko na neko jošte pomlado, poubavo, sas potanak struk eli sas poveće grudi. I ostalo bi samo jošte jedna crtka na njegov spisak, bez ime i bez prezime.
Nemoj da rekneš da se ja sag tuj nešto kajem, da mi je mene krivo i da bi tela nešto sas njega.
Pravo da ti reknem, mene mi je laknulo kad se sasvema raskantamo. Ženo, ko da sam odjemputke progledala, takoj mi se sve raširilo pred oči. Koje, muško više u život ne bi pogledala, tolko mi je se od njega smučilo, ali ovija život, ovuj slobodu da stanem kude oću i sas kuga oću, da kupim koje oću pa i d-otidem kude oću, toj nesam mislela da ga negde ima. Niti mu ima straujem da li sam nešto kvo ne trebe rekla, niti da sam kude ne trebe pogledala, niti da mi je supa blantava, niti da su mi paprike nedokuvane. Niti kad spim što sam spala, ni što sam se tolko rano digla pa mu ne davam njemu da se naspi.
Ma nek ide kude mu se ide, nek izrađa jošte onolko decu kolko ji sas nju izrađa, ne me ič briga.
Ono, baš bi tela da znam kvo mi je bil kupil kad su se od more vrnuli i kuj je baš toj izabral. I kvo su sas toj poposle rabotili, kad ju je nju u stan dovel. Al me stra će pomisli da mi je mene za njega, pa si ćutim.
Uglavno, toj da upantiš. Kad ti ženjen priča kako ima loš brak i kako se sas ženu ič ne može i da se pravda da zatoj juri druge žene, pa i tebe, da te laže. Čuva si on njegov brak, kakav god da je, i kuću što si je skućil si čuva, samo bi tejal i malko da se omrsi kroz tarabe. Pa ako se na neku i posreći, ako je se namerila na ženjenoga, da ga rastavi, toj ič neje do nju. Ništa se ona ne pituje. Pituje se jedino njegova žena. I kad ona odluči da digne ruke od njega, kad voj je na nju sve dosta, tag će ga dobije druga... onaj koja se u taj ma našla uz njega.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    

Aleksandra Jerotijević, ikonopisac: Jer naše je samo što drugome damo


Danas svako može da se "podvižava" u svojoj kuci i porodici. Jer svi podnosimo žrtvu za nase bližnje.

Pratim ovih dana kako ljudi gledaju stare roditelje koji su na selu. Podvig je ustati rano, spremiti hranu, namesiti, pa poslati na vreme pre policijskog časa. Otici po lekove u apoteku. Sve to iziskuje vreme koje smo uzeli od sebe samih i dali drugome. A mogli smo da sedimo, pijemo kafu, čitamo knjigu i slično. 



Znači, napravili smo žrtvu. Jer naše je samo ono sto damo drugom. Nisu naše ustedjene pare i imovina. I uvek kad nesto činimo nekom drugom, to Bogu činimo. Kad cinimo bolesnom, to Bogu činimo. Kad hranimo drugoga, to Bogu činimo. 

E to nas uči Jevandjelje. 

Pomolete se svi zajedno: Da Sveti Đorđija ubije aždaju

Moli vi se Baba-Grozda, ko nijedamput dosag
I da se svi isto molimo, da smo svi ispoštuvali Gospoda sve po red i kako ni vera kazuje, da se nikuj od nikuga neje ogrešil... pa se jednim molitva važi i bude sve kako su se i za kvo i za kuga su se molili, a drugi Gospod kako da neje ni čul. Neki se rodil eli je kršten na praznik, neki OčeNaš tike radi red promrsi krozaZubi i ne mislejeći kvo vrevi, treći, dokle moli, izistinski veruje da ga Gospod em čuje, em nema druga posla nego od njegovu molbu da vodi red.

Aleksandra Jerotijević, ikonopisac: Sveti Đorđe ubija aždahu

Kako je, da je, Baba-Grozda će izabi jedan reč pa vi ako oćete, ispoštujte ju, ništa vi ne košta, štetu nikuj neće d-ima, al vajdu može d-imamo svi. Ako li pa nećete, nemojte, samo se posle nemoj žalite kako je od ovija narod Bog od'mno digal ruke i puštil ga nizVodu, da se samo pati i muči muke, koja od koju pogolema. Da nikad dobro ne vidi i samo zlo da ga davi.

Najavljujem školu kuvanja i somelijerstva Suzane Jovanović


I pre nego što je profesionalno zakoračila u svet kulinarstva, Suzana Jovanović se od svih nas koji objavljujemo recepte na svojim blogovima, nezavisno od toga da li se deklarišemo kao gastro blogeri ili ne, u velikoj meri razlikovala. Kako izborom recepata, tako i obradom izabrane teme i načinom njenog prezentiranja na blogu.
Kao da joj to nije bilo dovoljno u postavljanju standarda za dobar recept ili blog - uputila se u Pariz, gde je završila neke priznate kulinarske škole, a još je tamo kako bi se dodatno usavršila i stekla dovoljno znanja za lagodnije ostvarenje svojih planova, kada oseti potrebnim da se vrati.



Pritom valja reći i to da je Suzana ponosna majka dva tinejdzera i supruga jednog divnog čoveka koji joj je, kaže, glavna podrška u svemu što radi. 
Rekoh, već ima dva zanimanja. Prvo je postala mašinski inžinjer, a onda i chef kuhinje.
Ima i preko 15 godina radnog iskustva u velikim korporacijama. Važi za vrlo ambicioznu osobu pa je i najveći deo tog radnog iskistva stekla na visokim menadžerskim pozicijama.
Zvanje chef-a je stekla u Francuskoj. Završila je dve kulinarske škole, a nakon toga radila u nekim od najboljih Michelinovih restorana u Provansi (Les Oliviers) i Parizu (Guy Savoy).
Voli ljude i oni zauzimaju važno mesto u njenom životu. Ne voli  laž, prevare i licemerstvo, verovatno kao i većina ljudi, kaže.
Govori tri strana jezika.

Šta govori o nama komentar koji objavimo ispod nekog teksta

Sećate li se one priče "Svijetu se ne može ugoditi" (možete se podsetiti ovde)?
E pa, o tome ću danas. I još ponečem.


                     Niš, Gabrovačka reka, ovih dana


Dugo se već kanim, sakupljajući argumente usput, a ovaj trenutak za pisanje sam izabrala birajući između usisivača i tastature.
Neki portali, daleko čitaniji od mog bloga, povremeno objave po koji moj tekst. Ponekad učinim to i sama, a zahvaljujući njima u prilici sam da steknem potpuniju sliku naših naravi, pojedinačnih pogleda na svet i aktuelnu situaciju, mogućih nezadovoljstava pa i frustracija, sklonosti i naklonosti, onoga što vole, ne vole, mrze, obožavaju, misle i veruju, pa i to koliko su obrazovane, pismene, dobre ili zle... osobe daleko različitijih profila od čitalaca mog bloga, koji su vremenom profilisani uglavnom po tome što imaju stavove slične mojima.


Nevolja između dobrih i loših ljudi

Drugi deo priče o  Sofia Tershani Domanović, mada njena humanost ne može da stane ni u deset nastavaka


Najteža vremena rađaju najveće heroje. One koji se u ratu ne plaše metka i one koji se u miru ne sklanjaju pred teškoćama, pretnjama i nevoljama, ma koliko se činile nepremostivim i opasnim.



Žena za koju šira srpska javnost upravo saznaje, već dva meseca  je i bukvalno i u svakom smislenom pogledu Anđeo čuvar svih naših ljudi koji su se u Parizu našli bez posla i(li) stana i(li) papira i(li) parčeta hleba. Svih onih kojima su predusretljivi zemljaci svoju "pomoć" oko rešavanja papira, prevoda, nalaženja stana i posla, naplaćivali stotinama, a često i hiljadama evra. Sve one koji su joj se obratili za pomoć kada su došli do zida i kada su od njih izgleda svi digli ruke, okupila je pod krilima svoje organizacije koja radi po sistemu anđela čuvara, nesebično iznalazeći načine i mogućnosti da makar krenu u rešavanje problema koji se, ma koliko ih je i ma kako raznovrsni bili, mogu podvesti pod termin "goli opstanak u Francuskoj".

Sistem anđeo čuvar svih naših nezbrinutih u Parizu: Sofia Tershani Domanović

"Da li ima nekog ko bi mogao volonterski da gospođi u Parizu zameni bojler koji ne radi, drugim koji je nabavio Gazda Zoran kod '2 blizanca'? Toj osobi je odneta hrana (hvala Dps Nettoyage), al nema vruće vode i živi sama."
"Hvala Vigo Trans za hranu koju ste dopremili danas."
"Hvala Goran Vtc i Viktor Grljanović za hranu koju ste nabavili, poklonili i odneli do kuće Magdalene."
"Svi koji su sa mnom od početka, znaju da pomažemo porodici u Kragujevcu kojoj smo nabavljali hranu zbog deteta kojem je operisan karcinom i uklonjen jednjak pa može jesti samo pasiranu hranu. Molimo vas ako neko od vas ima poznanstva ili porodice u Kragujevcu ili u nekom mestu u okolini, javite se ili delite svi."
"Molim vas sve da što više pitanja postavljate u komentarima. Želim svima odgovoriti pojedinačno, ali evo provela skoro celu noć odgovarajući na pitanja u inboxu. Za mene je postalo nemoguće. 24/24 i nemogu da stignem."

Ovako se nižu statusi na Fejsbuk profilu Sofije Tershani Domanović iz Pariza, koji je tokom poslednja dva meseca najposećenija "adresa" od strane naših ljudi koji u Francuskoj imaju probleme, bilo one vezane za puko preživljavanje, bilo kada je reč o takozvanim papirima (a tu spadaju i boravišne i radne dozvole i socijalno i zdravstveno osiguranje i sve ono što birokratija svake zemlje zahteva pre nego što vam prizna da imate bilo koja prava kao i ostali njeni državljani).


Ne može u jedan tekst da stane sve što ova žena krhkog zdravlja i srca velikog kao Srbija, odakle su njeni, medicinski radnik sa nizom kvalifikacija i titula o kojima nećemo sada,  čini i želi da učini za naše ljude zaglavljene u Francuskoj bez putokaza, a često i bez krova nad glavom. Ostaće nepotpun koliko god ga prečitavala i punila činjenicama, izjavama i podacima, jer njeno dobro delo ne može da stane ni u kakav brojač reči i definiše se jedino uzdahom olakšanja svih onih koji su se pre nje osećali potpuno nemoćni i sami. 
A kada pročitate njenu priču, koja je dakle samo najmanji delić onoga što Sofia jeste, nadam se da ćete naći snage, volje i mogućnosti da i sami, ako to već niste, nekom ko je zaglavljen u nekom bezizlazju, pružite savet, ruku, tanjir supe, krevet i jastuk... Ili bar da nekom ko to može, ukažete na Sofiju i njenu grupu kao adresu na koju mogu uputiti pomoć. Sada i sutra. Hvala vam.  

Srpske podele čak i u doba korone

Srbija se ovih dana, po vekovnoj tradiciji koju ne mogu da unište ni vreme, ni namere, ni vlasti, ni opasnosti, ni poplave, zemljotresi i suše, ni ratovi, ni beda, niti ono vreme prepuno iluzija kojeg se neki nostalgično sećaju s naglaskom na blagostanju – deli. Razmere naših podela ovoga puta možda su, nažalost, najopasnije. Jer, ne preti Srbiji u ovom trenutku onaj ko je nezakonito stupio na njenu teritoriju u nameri porobljavanja, iako decenijama posle njegovi potomci zameraju nekim novim Srbima kako su mu njegovi stari ubili mnogo sunarodnika (a kada ga ovi mirno pitaju: a šta su ti tvoji tražili u mojoj zemlji, odgovora – nema). Nisu pretnja ni poplave, koje odjednom grunu, unište šta su uništile i ostave narod i državu da se s posledicama bore kako znaju i mogu. Ni mraz, kad uništi očekivani rod, koji se može nadomestiti iz rezervi, uvozom, donacijama… a i otrpeti, ako se mora.




Ova nevidljiva pošast koju su u jednoj, kažu najboljoj bergamskoj bolnici u Italiji čiji su čak i hodnici prepuni onih koji se bore za udah, nazvali savremenom apokalipsom, potvrđuje svu tragiku srpskih podela. Onih, iz prvog reda razloga koje su nas dovele baš ovde gde jesmo.

Follow by Email