Živiš u baraci, al vodu plaćaš kao da je vila sa bazenom

Nije se ova država u čitavoj svojoj istoriji proslavila svojim odnosom prema njenim kćerima i sinovima pa i onim najvećim, kojima se danas busa u prsa. Znala je da nagradi pogrešne i zapostavi najzaslužnije, da kazni ili ignoriše nedužne a na pijedestal izdigne mizerne, bezvredne i ljigave, da prećuti vredne i glorofikuje barabe. Znala je da zažmuri kad nije trebalo, da okrene leđa, da bude nezahvalna i još na milion načina nekorektna prema svojim građanima, ali je izgleda najteže, od svih mogućih prevara koje ljudski mozak može da smisli, kada prevari država.


Jer, svi mi koji nemamo rezervnu domovinu, ne zato što nismo mogli već stoga što nismo ni hteli da je steknemo, kunemo se u nju jedinu, valjda zbog te ljubavi prema njoj, koja nam je usađena u kičmenu moždinu i bez koje ni sami ne bismo bili celi.

Da li ste normalni... vi, neki

Prvi razlog objavljivanja ovog teksta jeste da vas upozorim na to šta može da  se desi s fotografijama koje stavljamo na izvolte na društvenim mrežama, a time i svakojakim bolesnicima.

Drugi je da pitam one koji zloupotrebljavaju tuđe fotografije na najmorbidniji i najološkiji način, boje li se nečega... znate ono, kosmička pravda, Bog itd... kada rade ovakve stvari.

Ovde je u pitanju stranica na Fejsbuku , Miris prošlosti, sram ih bilo, koja je bez pitanja uzela moju fotografiju mog, na sreću još živog oca, da bi na nju okačila ovaj morbidni tekst:



Moji prijatelji znaju koliko sam bila uznemirena pre nekoliko dana, kada sam sanjala jedan ružan san.. a sada još i ovo.

Sram ih bilo!

A vi, normalni i zdravi ljudi, vodite računa šta bolesnicima ostavljate na tacni... meni je dobra lekcija.

PS - rekoše mi neki da potražim advokata. S bagrom, kažu, jedino se tako može.

Ponekad, iako u bajke ne veruješ, shvatiš da ih i u stvarnosti - biva


Ne verujem u bajke, iako ponekad život sve tako uredi da sam po sebi postane bajka, nekima.

Ili bar oni učine sve da svoju bajku dožive i nastave da je žive, čak i onda kada se neki dani ne mogu nazvati bajkom. Pa u tom sudaru neminovnih minusa i pluseva, uspona i padova, smeha i suza, tuga i radosti i svega ostalog što majstor život ume da  umesi, njihova vedrina, pozitivna energija i sve ono što ih čini onakvima kakvi jesu, postave tas na vagi baš tamo gde ljubav, radost i smeh odnose prevagu.


Pa pobeđuju svakodnevno i preskaču prepone koje su sami sebi postavili. U susret svakom novom svitanju koje ih raduje novim radostima.

O tome kako nas je još obogatilo blogovanje i o tome kako smo otkrile Dušanovački cvet

Verovatnoća da bi se makar dve osobe iz onog društva koje se prošle nedelje okupilo u beogradskoj Kafani Dušanovački cvet (dijagonalno od dušanovačke pošte, na samom uglu, bašta još ne radi) srele, upoznale, progovorile makar jednu reč, može se meriti promilima. A verovatnoća da će se dvadesetak srodnih duša naći u isto vreme na istom mestu, u sličnom raspoloženju i presrećne što će jedno lepo veče provesti zajedno, je ... da i ne govorimo.


               Na rastanku - stale bi u ovaj kadar i ostale, ali su morale ranije da odu 

Daću svojoj malenkosti na značaju isticanjem činjenice da  naša okupljanja postaju već tradicionalna (i stoga mnogo zameram Milji , i pored svih njenih prethodnih zasluga, što ih takvima tek najavljuje ;) ), a ovoga puta im otkrivam i razlog svoje želje da ih vidim odjednom na istom mestu - moji beogradski dani su isuviše kratki za usaglašavanje i sve ostale prateće elemente dogovaranja oko pojedinačnih susreta.



Da ne bi Agneze, koja je u ime svih nas odabrala mesto okupljanja, ko zna u kom objektu bi se te večeri sve orilo od smeha i prštalo od pozitivne energije. Negde drugde bi kafanski gosti znatiželjno okretali glave u našem pravcu, pitajući se verovatno ko se to tako zdravo i iskreno smeje i šali u ova sumorna vremena kada je sresti nasmejano lice manje moguće nego da te udari vozilo dok prelaziš ulicu dok je na semaforu zeleno.



Na svu sreću, drage Slavica, Nale i Nada kao najvrednije su mi prekratile nervoznu šetnju ispred kafane, pred kojom su defilovi neki mladi, svečarski raspoloženi ljudi, pored automobila svadbarski ukrašenih - znak da je u istom objektu u toku u svadbeno veselje.

O eksploziji smeha, radosti, šala... o zagrljajima, nedoumice u pogledima na nailazak nekoga za koga nismo baš sigurni da je Suzana ili Slađana i širokim osmesima koji su pratili svako prepoznavanje i upoznavanje, neću vam pričati, u strahu da ostanem nedorečena. Samo znam da smo sve pitale - a kada ćemo se videti sledeći put.

Radovali smo Nedi, Jelenčetu, našoj vipovki i maskoti, Carici, našoj drugarici koja pravi neke jako lepe stvari ali neće da ima blog, dragoj Miroslavi, koja sjajno piše, Miličici, koja ima zlatne ruke, Aleksandri, koju ove večeri izgleda kamera nije htela pa se na fotografijama jedva vidi, jednoj Mileni koja nema ni Fb profil ni blog ali je sjajan drug, Olji, koja je večeras zagonetno blistala, našoj Suzani...


 






Za naše raspoloženje velikim delom zaslužno je izuzetno ljubazno i predusretljivo osoblje Dušanovog cveta - hvala ti, Agi, na preporuci. Ne samo da su bili zaista profesionalni, uslužni i dovoljno blizu kad god nam je bila potrebna neka usluga, nego su nam pripremili fantastičan meni kojim su, em reprezentovali ponudu restorana, em nas kupili kao goste za svako sledeće okupljanje (sem, onog, naravno, planiranog za Adu ili neku drugu prirodu, čim pukne lepo vreme). Em nas nisu previše otrošili, što za današnje vreme nije mala stvar.














Neću ništa da hvalim, jer ne znam šta bih pre - da li roštilj (a pred nama je bilo apsolutno sve iz njihove ponude), sosove i salate ili, pak, slatkiše. One palačinke od kojih, kako reče Milja, iskače katarakta već na prvi zalogaj ili one u šatou - posebna Agnezina preporuka, majstorski sufle ili voćnu tortu...



Za sve to imamo samo iskrenu preporuku, a mi već definišemo datum sledećeg druženja.

PS - Otkriću vam tajnu: Dušanovački cvet ima sjajnog kuvara, Radeta Vukojevića, čija je jedina mana u tome što ne želi da se o njemu govori. Uslikah ga na prevaru ;)

video

Nova Kevaipo gostuje na mom blogu


Volela bih ja da njene priče čitam i u štampanom izdanju. A dok se to ne desi, neka ih malo i na blogu.
Nova Kevaipo

Ovo nebo igra fer plej igru - za nas dovoljno da ga zovemo dom



Neki su otišli iz ove zemlje iz pukog hira, jer su i ovde mogli sasvim lepo i pristojno da žive. Neki su morali, samo da bi preživeli. Neki su tražili više i bolje, ne samo ili ne uopšte u parama, nego u uslovima dostojnim za život svakog čoveka - poštovanje, red i zakon isti za sve. Neki, jer se ne mire sa stanjem koje preti da iz statusa quo pređe u najcrnji očaj.
Ovo je jedna priča o onima koji nisu želeli, ali su ipak odlučili da odu. I to tamo, otkud je došao otac porodice u želji da život nastavi baš ovde.
Ovo je priča Violete Woble, Novosađanke koja je želela da njeno dete odrsata u njenoj zemlji. A ipak, upravo zarad njegove budućnosti, odlučila je da budućnost grade u zemlji njegovog oca:

"Volim celu planetu Zemlju i da imam dugačke ruke ja bih je volela zagrliti rukama. Ali  nemam i onda je grlim srcem.



Tata Andrew i Noah
                            Violeta i Andrew
Cela planeta je moj dom, ma gde putovali ili živeli. Jednom je neko rekao celu istinu u jednoj rečenici: ”Deci treba pružiti krila i korene“.

Šta blogeri očekuju od blogera, a šta od čitalaca (2)

U prethodnom tekstu na temu očekivanja blogera ("molim vas da me zapratite, ja sam ovde nova") osvrnula sam se na greške koje, u želji za osvajanjem privlačenjem čitalačke publike mogu da učine ambiciozni, neiskusni i nedovoljno...ajd da kažem, korektni, mada za to postoji i teža reč, blogeri.
Ostavljanje citirane poruke ispod tuđeg bloga može značiti samo to da je reč o lovcu na pratioce i ništa više, odnosno ništa više pozitivno.

To ništa pozitivno, znači da:

- niko nije dužan, a najmanje XX bloger, da prati bilo koga samo zato sto je ovaj to pristojno ili manje pristojno zamolio



Pažnja, posećenost bloga i čitanost od svakoga, pa i od samih blogera, može se steći isključivo kvalitetnim sadržajem koji na svom blogu objavljujete.

Nije do drugih, do tebe je

Namenjeno svim smaračima ovog sveta. Onima kojima su za sve drugi krivi. Kojima pomoći, nažalost, nema. I zato, ako vam se takvi dese, samo bežite što dalje od njih.



Ako nije baš svako, onda je bar skoro svako bar jednom u životu (a neki "ponavljači" i više puta) imao bliski kontakt sa kakvom osobom iz ove priče:

- koja je toliko činila tolikima, ali su svi oni redom nezahvalni i svi, ali apsolutno svi je sete samo kada im treba nešto od nje, a ona je i dalje budala pa nastavlja da im daje i da im nesebično čini, iako ne zaslužuje niko ama baš ništa



- koju niko, a najmanje ti kojima je toliko činila, ne pozivaju, osim  kada im nešto treb; ni na rođendane, ni na slave, ni na veselja... a i ako je pozovu, to je onda neki levi dan, pošto se izređaju svi dragi i mili i poštovani gosti... od trećeg dana posle slavlja, pa nadalje

- koju nikada niko nije izveo na kafu ili kolače, taman posla na ručak ili večeru, iako je ona izvodila sve redom i po više puta

- koju niko u društvu u kojem se nađe ne brani ako upadne u nevolju, niko ne drži njenu stranu pri raspravama sa ozbiljnim sukobom mišljenja i kojoj niko i nikada nije dao otvorenu podršku ni u čemu

- koja je uvek u pravu, ali uvek gubitnik

- koju niko i ne razume, nego jedva čekaju da im se nacrta pa odmah počnu da je napadaju, vređaju, osporavaju

- koju niko neće ni da sasluša kada joj je teško i kada bi samo da ima kome da se izjada, iako ona ima samo tri problema o kojima priča ceo život

- i koja... i tako dalje i tako, tako dalje...

Molim da me zapratite, ja sam novi bloger

Molim da se u ovom tekstu ne prepoznaju blogeri koji za sebe tvrde da "pišu blog isključivo sebe radi" i da ih "uopšte ne zanima šta drugi o tome misle". Ne bih se baš složila sa onima koji im kažu "lažeš, jer da je to istina pisao bi zaista samo za sebe ili bi zaključao blog za javnost i nikako se ne bi eksponirao", već mislim da je pre reč o samozavaravanju i nespremnosti da spoznaju i priznaju  istinu koja  pokazuje da nam je, ipak, svima koji imamo blogove dostupne bilo kome, stalo makar do toga da proverimo sebe i da vidimo koliko je ono što pišemo dobro po utiscima drugih.




Tema su, dakle, blogovanje uopšte i mesto blogera u njemu ne samo kao autora teksta, već i njegovog odnosa prema tim čitaocima: samim blogerama i svim povremenim ili stalnim čitaocima njegovog bloga, pa i onim potencijalnim.

Ono, kad previde da su svi svedoci njihovih laži

Malo objašnjenje u vidu uvoda u ovu priču  za neupućene (što sam i sama bila dok otac nije počeo da pije farin, lek za razređivanje krvi, a iz razloga preživljene plućne tromboembolije iliti infarkta pluća).



Racionalizacija i reorganizacija, s naglaskom na "ušteda, ušteda i samo ušteda", u zdravstvu na delu izgleda ovako: ranije su pacijenti koji piju lekove za razređivaanje krvi morali da idu na kontrolu obavezno jednom mesečno, taman posla da preskoče termin,  govorili su im,to je u njihovom interesu i sebi čine zlo.... jer, naravno, može da se desi svašta, pa da bi se to svašta pravovremeno predupredilo (kako pacijenti ne bi zdravljem i životom plaćali, a zdravstvo produženim i dodatnim lečenjem istih ;) ), a onda se Neko Pametan dosetio da ti farini i ostali antikoagulanti i nisu tako opasni, a i što da se pacijenti maltretiraju svakog meseca, pa je zakazivanje kontrola produženo u dvomesečnom, a i dužem, intervalu. Manjak lekara  u ovoj službi "nadoknađen" je ukidanjem svakodnevnog rada  popodnevne smene i omogućavanjem onima koji su prepodne zauzeti, da dolaze jednog od  dva dana u nedelji.
Neka sve ovo  ide tom Nekom Pametnom na glavu, pacijenti i doktori tu ništa nisu krivi.

Follow by Email