Kad vam se neko jada, treba li da mu stajete na muku

Kako ljudi mogu da nekome staju na muku pa da ga još nagaze onako, jako da ih baš zaboli, nikada mi nije bilo jasno. Sigurno ste primetili i sami: kada se neko požali na roditelje, na muža, na svekrvu, na dete, na šefa... uvek se, kao po nepisanom pravilu, nađe neko bez mozga, bez duše i svih ostalih osećajnih organa, koji mora da mu parira: a što ja imam...  roditelje, muža, svekrvu, decu, šefa... pa su svi zlatni i divni i najbolji na svetu, a eto, taj koji se žali je jadan pa mu na sve to jadno valja dodati i tu, u zlatni ukrasni papir uvijenu priču o tome kako je, eto, nekome sve bajno i divno i lepo.
Čini mi da nema goreg, bezdušnijeg i neljudskijeg načina da "utešite" onoga ko se jada pred vama, od ovog bezobrazluka.


Mali uvod za priču koja sledi, mada verujem da i sami to znate.

Da biste došli kod izabranog lekara u domovima zdravlja, imate dve opcije: da zakažete termin preko kol centra ili da predate knjižicu pre početka onog dela lekarevog radnog vremena kada prima "nezakazane" pacijente. A opet, da biste stigli na red u trajanju tog termina, morali biste da odete bar pola sata pre početka radnog vremena. Inače ste - zakasnili. I nećete stići na red. Isto kao što , ustreba li vam  samo bilo kakav uput, nemate nikakvu garanciju da ćete putem kol centra dobiti željeni termin. Vrlo često, kažu upućeni, dešava se da njihov odgovor glasi: svi termini do datuma za kada vam je uput potreban su zauzeti.

Zakonodavac, ministar ili direktor, ko je sve ovo regulisao, očito nije imao u vidu činjenicu da to podrazumeva, bar zimi, opasnost od dodatnog razboljevanja ionako bolesnih ljudi, koji na temperaturi oko nule, a biće uskoro  možda i na desetak, dvadesetak ispod nule, moraju da stoje ispred ambulanti. Ukoliko se, naravno, neka duševnija čistačica ne smiluje i dozvoli im da uđu u hodnik, čak i po cenu da popije kaznu zbog prekršaja radne discipline. Jednu takvu bih pohvalila ovom prilikom ali, eto, upravo zbog opasnosti od te kazne, ne smem.

Tri znoja me je jutros oblilo dok sam oko osam sati sakupljala dušu da uđem u ordinaciju, iako mi je doktorka juče rekla da se u to vreme javim kako bi na osnovu potrebnih informacija procenila koju terapiju da produži mom ocu. Jer sam i sama, samo dan pre, bila ljuta na one koji su ulazili mimo reda formiranog na ulaznim vratima ambulatne, još u pola sedam.

Da nije tako, da sam ušla bez tog kolebanja i nepotrebnoj znojenja, ne bi bilo ni ove priče, nalik desetima sličnih koje se u današnje vreme mogu čuti u čekaonicama.

"Ma ja sam ne redu, samo ne znam što me ne prozivaju, bila sam prva jutros al me čistačica pustila da uđem i da ovde sednem pa me niste videli. Jedva sam  i došla, em sam bolesna, em skoro mrak, a ja i ne vidim dobro. Operisuvaše me, dvaput već, a ono mi sve gore i gore. Naočare ne nosim, kažu još jednom će me operišu, pa ako da bog zdravlja i ako me dobro operišu, onda ću i naočare da dobijem. Sedamdeset i šes' godine imam, nije malo, jedva se vučem, al' šta ću, niko me ne gleda."

"Imaš li nekoga, babo?"

"Ma imam, imam... al...  svi rade. Ono, snajka radi u drugu, al, ona spava. Ma, ne gledaju me, samo kad pare treba da im zajmim, tad mi se obrate. Inače ih nije briga ni kako sam, ni jela li sam, ni trebali mi nešto."

"Pa dobro, snajka neće, ali sin, ni on li te ne gleda?"

"Neee... on ne sme od nju, i kad bi 'teo.Samo onaj mlađi unuk, ne mogu da kažem, on me uvek pita. I njima priča, bratu pogovo, al ne aju. Pre tri dana sam bila u bolnicu da se pregladam, već mrak pada, ja ne znam šta ću, kako da se vratim kad ne vidim dobro, kad on me cimnu. Ja sam srećom ponela telefon pa ga zovnem. Babo, kaže, gde si, reko u bolnicu sam. Kad će stigneš na red, evo dvojica su pred men' pa ja. Dobro, ja ću dođem po tebe za jedno pola sat. I dođe dete pa kad se vratismo on im kaže, nemojte babu samu da pustate kod lekara. Pa se okrenu starijemu, babu de odvezeš kod lekara, s nju da ideš da predate knjižicu pa ju onda ostavi i ja ću posle čim dođem kući da se istuširam pa da ju dovezem. Ja posle, kad da krenem, gledam... ono se pravi da me i ne vidi. Majka mu reče, eno ti tamo spremila sam ti da jedeš, pravi se i ona da me ne vidi i ja šta ću, isprži nešto da jednem i odem si sama."

"Zajedno živite, a ti se sama hraniš? Pa čiji je to stan?"

"Sama. Šta ću. Još je stan moj, borila sam se za njega, zdravlje sam izgubila dok sam ga dobila. Muž mi beše  živ pa mi kaže, nemoj se sekiraš, šta će meni stan ako mi ti umreš od sekiracije, a ja kažem, ma i da umrem, važno je stan da vam ostavim. Kad on umre, mene izbaciše iz spavaću sobu, nabiše me u onu sobicu od tarasu što su prepravili. I to mi je. Jedi se i ćuti."

"Jaaaaaaao, a ja što decu imam, to ga niko nema. Dva sina imam i oba su mi zlatni, ali ovaj jedan... ma on nas u srce nosi i sve bi za nas uradeo. Ne da trunka na nas da padne. Kad otidemo kod lekara muž i ja sa autobus, on odma zove brata i ljuti mu se, što si ih pustio da idu sa autobus, za šta nam služe kola. A on mu kaže, pa eno su kola u dvorište, ja im ne branim. Meni pa lakše sa autobus. Al što imam decu, ma to ih nigde nema. Moji su, ali su mi zlatni, mnogo su mi dobra deca."










Plagijatori su nesposobni, bezidejni, lenji i duhom siromašni kradljivci tuđeg dela


Osoba koja za sebe tvrdi da je dobar poznavalac viralnih statusa na internetu, javno je ovih dana ispod teksta sa jednog bloga šerovanog na Fejsbuku optužila njegovog  autora za plagijatorstvo. Samo zato što je u tom tekstu prepoznala neke delove koje je prethodno čitala na internetu kao viralne statuse u vidu mudrih misli nepotpisanih  autora.


Posle mnogo ubeđivanja i bezuspešnih pokušaja odbrane  autora od strane upućenih u njegov lik i delo, dotična je tek na argumente autora (reč je zaista o njegovom autorskom tekstu koji je godinama pre iskorišćen i za neku zbirku mudrolija  nepotpisanih autora, koja je vrlo brzo postala viralna)  smogla snage da makar kaže kako “nema razloga da mu ne veruje, ako on tvrdi da je tako”.

Priča iz knjige Milana Pajevića "Pitao bih, koga da pitam" u izdanju Slovopresa - pred subotnju promociju

Beogradska izdavačka kuća SLOVOPRES izdavač je knjige inženjerskih  "Pitao bih, koga da pitam" autora Milana Pajevića, čija će promocija biti održana sledeće subote u Kući Đure Jakšića.
O knjizi se detaljnije možete obavestiti ovde (za sada), a uskoro i na ovom blogu - najavljujem intervju sa autorom. A do tada, nadam se da će vašu radoznalost zagolicati priča iz knjige, koja sledi:




Mali mrav na putu za Amaru

O ofanzivi se govorkalo već duži period, a mi smo to osećali po nervozi koja se stvarala među našim nadzornim organima koji su po pravilu bili oficiri iračke vojske. Većina je hodala u vojnim uniformama, ponekad i s ličnim naoružanjem, što je juna '83. bio slučaj.

Imali smo na jugoistoku nekoliko objekata direktno ugroženih zonom ratnih dejstava, posebno avijacije i artiljerije. Tri naša objekta su se nalazila nedaleko od rejonskog centra Amare: Majar El Kebir centralnije, nedaleko Souk Al Šeuk i niže, na putu za Basru, Al Izar. Uz određene teškoće bili su urađeni svi radovi na iskopu rovova i polaganju kablova, montažni radovi, radovi razvoda do stubova na ulicama i, naravno, postavljanje kontejnera, sa završnim razdelnicima.
Prošlo je već tri nedelje od poslednjeg obaveštenja da su radovi završeni, na osnovu čega smo u centralnoj kancelariji investitora u Bagdadu zatražili formiranje komisije za privremeni prijem objekata. Po ugovoru, ukoliko nije bilo primedbi, investitor je bio dužan da u roku ne dužem od nedelju dana donese rešenje o formiranju komisije za PAC (provisional acceptance certificate), privremeni prijem objekta.

Kako dokument nije stizao, a nervoza u ministarstvu rasla, doneli smo odluku da naš šef montaže sa svojim nadzornim organom izvrši još jednom sva ispitivanja, potpiše liste i dâ nam znak da još jedanput izvršimo pritisak na centralnu kancelariju da nam dodeli ekipu za oficijelni privremeni prijem objekata. Nikola Glumac je bio veoma sposoban i efikasan inženjer u ekipi našeg izvođača svih montažnih radova, koji je sa svojom grupom već duže vreme u nedostatku pravog posla a u očekivanju da preda objekte u zvaničnu eksploataciju, lovio divlje svinje u močvarama pored puta za Basru, na neki svoj, poseban način, pošto je upotreba vatrenog oružja bila najstrože zabranjena. Ove njegove avanture nisu bile ni izbliza bezazlene, u močvarama su se neretko skrivali dezerteri, i pri slučajnim susretima s tim prognanicima ništa manje tretiranim negoli divljač, moglo se svašta i desiti, što se neretko moglo čuti u pričama mesnih žitelja. Međutim, našeg šefa montaže − inženjera, očigledno je privlačio divlji duh avanture, da ne kažem nečeg zabranjenog, tako da su mu zbog izuzetnih uspeha u poslu kojim se bavio i odličnih rezultata, a posebno, što sam lično cenio, bespogovornog izvršavanja bilo kakvog postavljenog zadatka, doneli reputaciju sposobnog i pouzdanog rukovodioca koga su uvažavali kako radnici kojima je rukovodio, tako i predstavnici klijenta ili naručioca posla, u čije predstavnike sam i ja spadao, i ne malo važno − službe nadzora investitora.
Posle nekoliko dana, veoma vrelog juna, inženjer Perković me je pozvao i rekao da sutra rano zorom inženjer Suvajdžić, njegov pomoćnik za montažne radove, on i ja krećemo za Al Kut, gde će nam se za dalji odlazak u Amaru pridružiti i šef grupe projekta jugoistok, inženjer Nedeljković Dušan.

Bio je to inače uobičajen sastav ekipe s naše strane − menadžer projekta inženjer Perković je „pokrivao” direktora pošte zaduženog za naše ugovore i projekte, inženjer Suvajdžić nadzorne organe ministarstva, a moj zadatak je bio da obezbedim sve ostalo: direktore pošta u mestima gde se primao objekat, gradonačelnika ako je nivo bagdadske delegacije to zahtevao, mesto gde bi se posle obilaska objekata dokumenti potpisali i trpeza spremila. Viski i vino je sa sobom uvek nosio inženjer Perković, i u Iraku je uživanje alkohola inače bilo dozvoljeno ako to nije bilo na svetom ili javnom mestu, odnosno na ulici.
Jutro je bilo još daleko kad sam došao do kuće u kojoj je živeo inženjer Perković. Ispred kapije, na moje iznenađenje, nije bilo njegovog vozača niti bilo koga drugog.

Jutra su u Bagdadu posebna priča – svi spavaju na terasama ili ravnim krovovima pošto su noći sveže i prijatnije je od boravljenja unutra. I zbog relativnog mira, pošto u Bagdadu nije bilo ni relativnog mira izuzev tih nekoliko minuta kad se noć odvajala od dana i kad se moglo osluškivati kako Bagdad počinje da se budi i diže.

Kako se niko nije pojavljivao, pozvonio sam na kapiji i posle izvesnog vremena izašao je inženjer Perković s izgledom lica koje nije nagoveštavalo ništa dobro.
− Zvali su sinoć iz ambasade, ofanziva je spremna i kreće, očekuju vrlo oštar, uporan i možda ozbiljniji upad u dubinu teritorije u rejonu Amare i niže prema Basri.

Zagledao se u nebo i kao da se setio nečega: − A ko je od naših tamo?

− Nikola Glumac sa pet-šest montera, i Jafar el Naseri u Al Izaru (bio je to Egipćanin, inženjer, pomoćnik inženjera Nedeljkovića, čije su sedište i kancelarija bili 200 km severnije u regionalnom centru Al Kut).

− Slušaj − ozbiljno me je pogledao. − Ja moram u devet da budem u našoj ambasadi zbog dogovora oko moguće evakuacije, koja će u svakom slučaju biti lokalnog karaktera (iz zone zahvaćene dejstvima).

Jedna slovenačka firma je imala veliki broj radnika u tom trenutku na izgradnji mosta na pola puta od Akabe ka Basri i nalog za njihovu evakuaciju već je bio dat.

− Ti probaj da dođeš u vezu s inženjerom Glumcem i reci mu da se vraća u Bagdad.
− A Jafar el Naseri? − upitao sam ga.
− Pa vidi može li Glumac da stupi s njim u kontakt i da mu kaže da kreće nazad.
− Kako, kad tamo veze ne rade…
− Pa snaći ćeš se već ti... − potapšao me je po ramenu i otišao nazad.

Razmišljao sam samo nekoliko trenutaka: ja sam bio jedini koga je El Naseri uvažavao i poštovao, s kojim sam sarađivao i koji mi je bezgranično verovao. Krenuo sam prema kancelariji naših montažera koji su već bili u pokretu, pili su se kafa, čaj, šta je ko već voleo.

− Da li je Plavi tu?
− Jeste, priča s Glumcem.

Uleteo sam u kancelariju i dao znak Plavom da hoću da se čujem s Glumcem. Ovaj je jedva dočekao.

− Evo ti ga i Milan, Če − rekao je pomalo cinično (inače su me tako zvali, bio sam redak predstavnik investitora koji nije bio iz njihove branše). − Pa neka ti i on kaže.

Shvatio sam da se vesti brzo šire.
− Šta je, Nikola, šta ima?
− Pa ja vas zovem da vidim šta se događa. Ovde gužva i vruće… Na svakom ćošku check-point. Kad dolazite?
− Evo, krećem za pola sata.
− A Perković i Suvajdžić?
− Oni čekaju Arape.
− Ma, koje Arape?! Svi su ovde, od ćibir-mudira do Masuda iz Kuta. A šta je s vašim šefovima − nadzorima? Gde je inženjer Nedeljković? Šta je s El Naserijem? Od Iračana su svi ovde, nisam video samo Alvana i Jasina. Dušan Nedeljković je sinoć otišao za Kut jer se uplašio za svoju ženu da se ne nasekira previše i izađe na ulicu…
− El Naseri… − opet sam insistirao na informaciji o Egipćaninu.
− Cigu (tako su Egipćanina zvali naši monteri) nisam video danima, a sad ga nećeš ni videti, put za Basru je od sinoć u prekidu, ide vojska, samo tutnji… Kad reče da dolaziš?
− Evo, krećem za pola sata.
− Dobro, čekamo te na glavnom check-pointu, ponesi nam… − pa je usledio poduži spisak.
− Već smo se spremali da pošaljemo druga kola, ali ako možeš da poneseš, evo − upade u razgovor i Plavi, direktor kancelarije montažne firme u kojoj su radili isključivo Jugosloveni, iskusni terenski asovi s raznih svetskih meridijana, i počeše da pakuju sanduke s monterskim materijalom u moj pick-up.
− Ide li ko sa mnom? − dobacio sam usput. Krenuo sam bez vozača, računajući da ćemo ići zajedno inženjer Perković, Suvajdžić i ja.
− Pa, ako se plašiš, da ti damo Emila (a Emil je bio sve samo ne hladan ili ravnodušan – preživeo nekoliko bombardovanja i dve evakuacije)? − gledali smo se tako nekoliko sekundi, oči u oči, onda je on rekao: − Pričekaj − ušao u kancelariju, uzeo svoje stvari i seo pored mene. Emil je više bio administrator, organizator, i retko je napuštao Bagdad.
− Može, šefe? − upitao me je, i ne čekajući odgovor gurao u kasetofon kasetu.
Izlazio sam sa Jadrija, još uvek polupraznih ulica i pre jutarnje gužve, na putu ka aerodromu odakle je trebalo da se uputim novim highway-em i odvojim krakom za jug. Vozila su tek počela da se pojavljuju na ulicama, jutro se javljalo vlažnim talasom izmaglice koja se spuštala na drvorede s palmama.

… MALI MRAV, MALI MRAV U NEDRIMA NESTOOOO
JOOOJ, KAD BI HTEO DA MENJAMO MESTOOOOOOOO….
Otvorili smo prozore, izbacili ruke i pevali s pevačem čija se pesma, pravi hit tog leta, vrtela na svim meridijanima na kojima su se nalazili naši ljudi.

… JOJ, KAD BI HTEO DA MENJAMO MESTO…

(Pesmu MALI MRAV pevao je neki do tada a verovatno i posle toga totalni anonimus od pevača: ona je govorila o devojci Ajši koja je zaspala s otkopčanom košuljom u koju se zavukao i krenuo prema grudima – mali mrav, i kako bi sve na ovom svetu dao da može da se zameni s malim mravom i zaspi među Ajšinim bujnim grudima)

Do Kuta, ili pravilnije Al Kuta, ima dvesta i nešto kilometara, i to smo prešli relativno brzo.
Izuzev kolone tegljača s tenkovima, koju smo pretekli negde iza Al Madaina, činilo se da na jug niko i ne ide. Sa suprotne strane, kolone teških kamiona, automobila svih veličina i boja, pick-up-ova s domaćim životinjama ili prosto nakrcanih ženama i decom, kretale su se na sever put Bagdada.
Rampa na check-point-u na ulasku u Al Kut prvi put za skoro dve godine mog boravka bila je spuštena. Moja zelena dozvola je i ovog, kao i mnogo puta pre i posle toga, odigrala svoje. Lica vojnika koji su nam ispočetka GURALI CEVI U LICE postala su odjednom iznenađena, potom uplašena, a njihovo ponašanje krajnje snishodljivo – prošli smo kao kroz sir.

Za Emila, koji nije bio mnogo pričljiv, ovo je bilo ravno šoku:
– Daj, molim te, da vidim ŠTA TI TO IMAŠ?
− Ne mogu − odgovorio sam. − Ako ti dam, izgubiće svoju čarobnu moć.
− Ma, samo da vidim…
− Ne dolazi u obzir…

I krenuli smo put kuće našeg šefa grupe gradilišta JUGOISTOK inženjera Dušana Nedeljkovića, koji je u Kutu živeo u odvojenoj kući sa svojom atraktivnom i mladom suprugom Nives.

Nedeljkovići nisu bili kod kuće, u dvorište se preko trometarske metalne kapije nije moglo – ostavili smo poruku i pošli za Amaru. Čekalo nas je još dosta puta, ali već smo bili zabrinuti šta nas sve može na njemu zaustaviti do konačnog cilja.
Vreme je još bilo rano ili visoko prepodnevno, bez oblaka, s jarom koja je titrala na površini zemlje.
Izašli smo iz grada, ali, pre nego što su nas pustili da prođemo, upozorili su nas da će put za Amaru biti zatvoren u poslepodnevnim satima. Opet je moja zelena dozvola odigrala svoje i opet smo bili na jednosmernom putu skoro usamljeni u nadiranju na jug, dok su u suprotnom smeru i dalje tutnjali kamioni svih boja i vrsta. Sasvim nestvarno je na horizontu izgledao jedan karavan SA KAMILAMA koji se takođe lenjo kretao na sever.
Posle sat i po vožnje, na našem delu puta sustigli smo vojne kolone. U početku su to bili pojedinačni slučajevi, a pred Amarom smo išli kilometrima pored tenkova na tegljačima (Emil je brojao do dvesta, a onda digao ruke). Nikad do tada nismo videli toliku količinu vojske i tehnike na jednom mestu.
Primetio sam da je naš pick-up sa stranim tablicama izazivao sve veću pozornost, i ja sam sve češće vadio svoju dozvolu koja se sve duže zadržavala u rukama raznih uniformisanih lica koja su htela da je provere.
Na samom ulazu u Amaru, umesto rampe, nasred puta isprečio se tenk. Morao sam da izađem i prođem do kućice s oficirima. Emil je kao „narodni čovek” dosta korektno konverzirao na dnevnom arapskom, objasnio da mi idemo na sastanak s direktorom pošte i da nas tu negde čeka jugoslovenski inženjer s pet montažera. U vazduhu je bila nervoza, prostor je bio nabijen teškim zvucima motora koje je dopunjavalo zveckanje svega i svačega, galama ljudi koji se dozivaju, i rika jednog upornog magarca koji je bio privezan za palmu pored puta.

Posle desetak minuta pojavio se jedan stariji oficir po rangu a mlađi po godinama, i na engleskom nam objasnio da u grad ne možemo da uđemo, ali da on zna da nas očekuje grupa Jugoslovena koja je smeštena u nekom objektu pored pošte i da će on sada organizovati da ih dovedu do nas kako bismo mogli da se vratimo odakle smo došli.

Morao sam da uzmem stvar u svoje ruke, pomenem neka od imena velikih direktora iz ministarstva za koja sam čuo od inženjera Perkovića da su u Amari, i da na kraju pokažem svoju zelenu propusnicu.

Dugo ju je gledao, onda mene, pa onda u Emila, i dao nam je svoje vozilo i svog vozača objašnjavajući da sa svojim tablicama nećemo daleko stići. Bilo je relativno logično, a vreme je brzo prolazilo, već smo se spuštali ka kasnom popodnevu, i pristao sam – uzeli smo svoje stvari, parkirali naš pick-up pored njihove postaje i krenuli vojnim džipom u centar grada.
U gradu nije vladao haos, ali nije bilo ni reda. U vazduhu se osećala silna napetost, koja se pojačavala s količinom prašine i dima koju su stvarali teški kamioni i oklopna vozila.
Stigli smo pred neki magacin. Vojniku na ulazu je podoficir u pratnji rekao nešto, i on je ušao unutra i posle nekoliko minuta se vratio s inženjerom Glumcem. Zagrlio me je kao najrođenijeg.

− Mislio sam da nećeš doći, pre dva sata mi je Plavi javio, dok se još moglo razgovarati, da inženjer Perković i inženjer Suvajdžić neće doći i da su poručili da se mi vratimo nazad čim pre bude moguće.

Nas već nisu puštali jer nisu znali šta bi s nama. Pitao sam ga za Masuda, direktora regionalne pošte i ostale naše nadzorne organe.
− Poslednji put sam ih video juče − rekao je. − A nemam predstavu gde bi mogli biti.
− A šta je s El Naserijem?
− Niko ne zna. Oni su sve strance smestili u neki hotel ili tako nešto, ako njega uopšte smatraju strancem. Pritom, danas su mi rekli da svi stranci moraju da se evakuišu iz Amare za Kut i dalje.

Zamolio sam podoficira da me odvede nekom starijem vojnom licu ili u zgradu pošte.
Emil je prevodio da je pošta iseljena i da tamo nema nikog.

− Ali meni je potreban direktor pošte − insistirao sam. Onda sam upitao inženjera Glumca ima li sve akte ispitivanja sa sobom. Potvrdio mi je i pokazao na torbu koju je nosio preko leđa.
Posle čekanja od pola sata došao je jedan veoma visoki oficir, u rangu generala, dosta strog i oštar u nastupu.
− Šta još tražite ovde − upitao je. − Zašto ne idete, za pola sata nećete ni izaći odavde.
− Pa i ne možemo, dok ne uradimo ono za šta smo došli.
− A za šta ste došli?
− Da se vidimo s našim drugovima i prijateljima, direktorom pošte Al Kuta, Amare, Suk Al Šulka, Al Izara i Mađar El Kabira, onda….
− Nije vreme za druženja i susrete, dragi moji, mi ovde ratujemo i pravimo planove za napad (bili su to pre odbrambeni planovi, ali o tome se nije smelo govoriti).
− Есть неопходимость встречи, у меня особенно разрешение министерства − nekako čudno progovorio sam na ruskom znajući da je deo njihovog visokog kadra izučavao vojne veštine u Sovjetskom Savezu, i potegao sam opet svoju dozvolu… Pogledao je mahinalno ne uzimajući je u ruke.
− Ovde su pravila rata, i sva druga pravila su van snage.
− Ali, veliki generale, moram da se sretnem s direktorom pošte − dodao sam u magnovenju. − I moram da pronađem još inženjera Egipćanina Mr. El Naserija, koji je šef naše mreže u Al Izaru.

Gledao me je nekoliko trenutaka, otišao do svog vozila i zatražio da mu daju vezu s nekim.
Dugo je govorio živo gestikulirajući uglavnom povisujući glas. Koliko smo uspeli da shvatimo, tražio je da mu neko dâ objašnjenje može li da nas pusti u štab gde je očigledno bilo neko važno zasedanje ili da dovuče direktora pošte koji je odgovarao u ovom trenutku za sve vrste veza, pa i za one o kojima mi nismo znali da postoje.
− Sačekajte ovde − rekao mi je na perfektnom engleskom jeziku, a onda više usput i kao za sebe: − A odakle ono vi beste…
− Iz Jugoslavije, poštovani sadik-generale.
− Moj brat Kerim je završio pilotsku školu u Mostaru i pre dva meseca se vratio kući. Priča sve najbolje o vašoj zemlji, svi još žale za velikim maršalom Titom.*
− Da, cela zemlja je još u žalosti − nisam bio sasvim iskren, ali ja sam iskreno poštovao pokojnog predsednika.
− A šta vi u stvari hoćete?
− Veliki gospodine generale − mahnuo je rukom da skratim s tituliranjem − Mi ovde već tri meseca ne možemo da predamo završene objekte koji su još i u eksploataciji, i naše rukovodstvo u Beogradu smatra da smo mi nesposobni…
− A zna li vaše rukovodstvo šta se ovde dešava?

− Kako da ne, veliki sadik-generale, ali Vi znate kao častan čovek i vojnik da je obaveza obaveza, evo, našem ŠEFU MONTAŽE I GLAVNOM INŽENJERU SVI AKTI ISPITIVANJA SU PROVERENI, OVERENI OD VAŠIH ODGOVORNIH LJUDI, A MENI SU POTREBNI SAMO DIREKTORI POŠTA DA TO POTPIŠU.

Gledao me je s nevericom, nije verovao šta ja to njemu u tom trenutku pričam. Ipak je progovorio mirnim glasom:
− U kojim mestima?
− Al Izar, Mađar El Kabir i Suka Al Šuk.
− I radi to u Al Izaru?

Okrenuo sam se prema inženjeru Glumcu. On je zavrteo očima, ali mi je dodao:
− El Naseri mi je doneo akta, naši su potpisali, mislim da je od naših Vukašin, ali ja nisam tamo lično bio, za ova dva druga lično odgovaram svaku paricu…
− Pa nisi imao vremena od jurnjave po okolnim močvarama − pokušao sam da se suzdržim, a onda sam se okrenuo generalu.
− Naravno da radi, ali akta i spiskovi su kod inženjera El Naserija, a on je ovde u Amari s drugim strancima u nekom centru.
− Nije u centru, nego u zatvoru. Kako se tačno zove?
I dok sam ja žurno vadio iz torbe njegovo punomoćje s pečatom naše firme „sharike Invest-Import”, on je opet pozvao nekog i ljutito razgovarao. Onda se vratio miran i rekao:
− Vaš Egipćanin će biti ovde za pola sata, zadržaćemo njegov automobil, a Vi, ako garantujete za njega, vodite ga sa sobom.
− Ali šta je učinio?
− Nije za sada ništa, ali svi Egipćani koji ovde rade su pod kontrolom i privremeno odstranjeni. Mnogo se muvao oko razdelnika i izazvao podozrenje, a bio je i prilično drzak prema našim organima vlasti koji su ga priveli.

Tada sam shvatio da im službe odlično rade i da smo svi na neki način sigurni, odnosno pod dvostrukim nadzorom, em kao stranci, em kao specijalisti u poslu s vezama, i to pravim, elektronskim. I bilo je jasno zašto smo izgubili vezu s našim egipatskim inženjerom, prosto, pritvorili su ga.
Prvo je dojurio veliki landkruzer direktora pošte Kut − Mr. Masuda, koji je bio šef svim ostalim direktorima. Kad me je video, srdačno se nasmejao i pozdravio se sa mnom kako on to uvek radi, ogroman kao medved, u čijem zagrljaju bude tesno, masno i vruće.
− Ma kakva komisija, dragi moj Milane, Če (i on je prihvatio takvu vrstu mog imena), okreći se, kupi svoje ljude i nazad.
− Ne smem da se vratim bez te tri potvrde i bez El Naserija − Mr. Masud ga nije podnosio nikako, i na pomen njegovog imena se namrštio. − Potrebni su mi Mr. Hafez, Mr. Zbale i Mr. Ismail − ponovio sam − A možda nađemo i mog El Naserija.
Masud se odjednom uozbiljio i počeo da suče desni brk (znali smo da je to signal da se ne sme s njim dalje raspravljati, i podigao je opasač s teškim revolverom).

Ovde će noćas da se gine, a ti meni ovo i ono… Kupi se i idi dok se nisam predomislio.
− Ja nisam došao da bih se vraćao. Inženjer Perković (inače njegov veliki prijatelj), inženjer Suvajdžić i ostali nisu došli, ali ja jesam, i moja zadnjica je u pitanju ništa manje od bilo čije ovde. To su moji objekti i dok ih ne predam, ja sam i formalnopravno za njih odgovoran! − i ja sam malo podigao glas, ali podigao i glavu i podvukao svoje reči. − Inženjer Glumac i ljudi neka idu, ja ostajem s Vama, neću da Vam budem smetnja, ali ne mogu da se vratim neobavljenog posla.
Apsolutno sam verovao u to što sam govorio. Inženjer Dragan Glumac i ostali su me gledali zabezeknuto − šta se to desilo s Milanom, Čeom. I zavladao je muk. Masud je smrknuto vrteo svoj debeli brk, i svi su gledali u mene.
U međuvremenu se Mr. Masudu obratio i general s kojim smo razgovarali. Ja sam skoro bio uveren da bi me Masud i ostavio sa sobom (ne jednom smo „pili u potaji”), ali ovo su bili drugi uslovi, kojih sam postao svestan mnogo mnogo kasnije, a tada sam iskreno verovao u to što govorim.
− Zbale mi je rekao da su uključili Al Izar, ali sad će možda morati nanovo… − i prekinuo je pre nego što je mogao da završi moguću jeres: da grad bude granatiran ili zaposednut od druge strane.
− Imate li plan veza? − obratio mi se general dodavši − U Al Izaru?
− Svakako − okrenuo sam se Glumcu, a ovaj je počeo da odmahuje glavom.
− Veliki generale, dajte da nam dovedu El Naserija, kod njega su sheme i planovi.

Ovaj se skoro nasmešio jedva vidljivim pokretom oka – već idu, i uistinu, za nekoliko minuta se zaustavilo jedno dostavno vozilo iz koga je sav uplašen izvučen na svetlo dana naš El Naseri. Pošao sam prema njemu, a on je klekao i poljubio mi noge – bilo mi je neprijatno, i odmah sam ga pred svima zagrlio i podigao; ali mi je kasnije pričao da su tako loše postupali s njim da je mislio da neće ostati živ, što se i moglo desiti da je ofanziva krenula severnije a ne južnije.
Uz pomoć inženjera Glumca, koji je odmah popeo jednog našeg montera na prvi stub, i kao na filmu prikačio malu aparaturu i okrenuo nekoliko brojeva…

− Koja adresa vam je potrebna u Al Izaru? − upitao je generala.

Ovaj je izdiktirao ulicu, brzo smo je tražili na razvrnutom crtežu preko cele haube landkruzera. Glumac je stvarno bio genije, i važio je za najsposobnijeg inženjera u celoj bulumenti žičara, kako smo ih zvali. Odmah je izdiktirao monteru na stubu neke brojeve, dodao mu još jedan kabl, a onda ga konektovao sa slušalicom koja je bila u njegovoj torbi. Taj zvuk ulaska metala u metal asocirao me je na stavljanje šaržera u dršku revolvera. Pružio je slušalicu s naušnikom i mikrofonom generalu.

Titrala je tišina u vazduhu, i sve je stalo, čuo sam sopstveno srce kako kuca. Tad mi se to tako činilo.
General nije davao nikakav znak od sebe – prvo je ćutao apsolutno mirnog lica, a onda odjednom počeo da priča. Razgovor je tekao sporo, pa brže, s raznim emocionalnim varijacijama. Bila je to kuća njegovog oca, i on sam nije znao da je telefon o kome su govorili poslednjih meseci instaliran i da je u funkciji. Učinilo mi se da sam ulovio zrak sunca u njegovom oku dok je pričao s majkom, pa s decom, verovatno, jer se tako menjala boja njegovog glasa.

− Mu muskile − razdragano je Dragan Glumac pokazao na generala koji nije ispuštao slušalicu.

A gledao je u stvari strogog brkatog Mr. Masuda s kojim je imao i neke privatne posliće (spajao je pokidane kablove njegovim preduzimačima po Suveiri i Mahmudiji (i ja sam znao za to jer sam potpisivao naloge za materijal), ali to sada i ovde nije imalo nikakvog značaja.

Međutim, u tom trenutku je inženjer Glumac za mene bio niko drugi do Nikola Tesla. Iako je između nas bilo nekog animoziteta jer sam ja, kao neko ko nije „njihov”, žičar, bio njima nad glavom, odnosno stariji po rangu, tog dana su sva pitanja bila zauvek zaboravljena.

− Da pođemo − rekoh Mr. Masudu. − Možda nađemo vaše direktore.
− Ne treba, Če − odgovorio je tvrdo ali zadovoljno Veliki Masud. − Daj te tvoje 'artije.
S kakvim sam zadovoljstvom izvadio tri fascikle sa po dva primerka PAC akata. Ah, sa kakvim zadovoljstvom!
Vadio sam jedan po jedan, on ih je potpisivao ne gledajući, a onda sam rekao:
− Još samo mur…
− Kakav mur, CARSTVO TI NEBESKO! − retko je psovao, i jos ređe vikao.
− Pa, MUR da se stavi...
− Daću ti ja MUR, dolazi ovamo − uvukao me je u džip i zapovedio vozaču da vozi. Posle polusatnog krivudanja i vrludanja došli smo do jedne omalene zgrade s velikim gvozdenim vratima ispred kojih je bilo mnogo velikih oficira.
− Sačekaj ovde − bio je više ozbiljan nego strog.
Vratio se posle nekoliko minuta s uplašenim direktorom pošte Amara, koji je ispod ruke stiskao torbicu.
− Daj te 'artije ovamo! − opet je naređivao. Izvadio sam fascikle uplašen mišlju da mi ih neće vratiti.
− Stavi taj mur ovamo i potpisuj se! − naredio je uplašenom direktoru regionalne pošte, kome je inače bio nadređeni. Videvši Masudov potpis, ovaj je brzo sve ispotpisivao, ispečatirao i zadržao jedan primerak.
− Ne − rekao je Mr. Masud.
− On će − pokazujući na mene − ovaj primerak (koji je pripadao njima) potpisan na današnji dan lično da odnese Mr. Sabahu (prvom pomoćniku ministra odgovornom za pošte i sve sisteme veza u zemlji).
Spakovao sam papire nazad u svoju torbu i odahnuo. Međutim, trebalo je još vratiti se do mesta gde sam ostavio svoje i izaći iz Amare na put prema severu.
Sad me nije zagrlio, ali se čvrsto rukovao sa mnom.

− A gde ti je Nedeljković? − pitao me. − Uplašio se, a?
I pre nego što sam bilo šta odgovorio, odmahnuo je rukom i dodao:
– Šteta gospođe Nives, pozdravi mi je...
I dok smo napuštali poslednji check-point pred ulazom u Amaru, vozeći u maloj koloni s naša tri vozila „sherike Invest-Import” (general je posle razgovora sa svojom porodicom tražio da se egipatskom inženjeru vrati njegovo vozilo, odnosno vozilo naše firme) počeli su da se zvucima teških tegljača dodaju potmule daleke detonacije koje su, što smo se više udaljavali na sever, bile sve glasnije.
I, dok je Nikola Glumac objašnjavao kako se hvataju male divlje svinje u odsustvu vatrenog i drugog oružja, Emil za volanom mog pick-upa i njegovi drugari monteri zavijali su iz sveg glasa:

… MALI MRAV, MALI MRAV U NEDRIMA NESTO
JOOOOJ, ŠTA BI DAO DA MENJAMO MESTOOOOOOOOOO…

A ja sam, vozeći se u vozilu inženjera EL Naserija, razmišljao šta bih radio da sam ostao s Mr. Masudom u Amari te noći kad su Iranci na lakim čamcima zamalo došli do Al Izara.

Pored jednog bezgraničnog osećaja zadovoljstva zbog završenog posla koji niko nije očekivao da se može desiti, bio sam srećniji zbog činjenice da sam uspeo da izvučem iz pritvora našeg inženjera, koji je predano i profesionalno organizovao izgradnju objekta uprkos sumnjičenjima ne samo iračkih već i naših specijalista. Uz činjenicu da je genije od inženjera Glumca uspeo da se ubaci u tu vezu pored svih ograničenja, samo su potvrdili da se nije radilo o slučajnom spletu niza srećnih okolnosti već o faktografskom stanju stvari, i visokoprofesionalno obavljenom poslu.

Da, ostao bih da nisam tog dana dobio potpise, jer sam bio uveren da bih ih dobio sutradan.
Tada nisam znao činjenicu da stranci evropskog porekla nisu nikako mogli te noći ostati u zoni vojnih dejstava. Znao sam kako će izgledati lice gospodina ministra kad na karti Iraka ova tri kružica, pored imena Al Azara, Mađar El Kabira i Suk Al Šeuka, budu obojena zelenom bojom, što je značilo da je privremeni prijem objekata obavljen i da se nalaze u eksploataciji. Bio je to kolosalan uspeh, ne toliko moj lični koliko celog projektnog ofisa, mog šefa i naše jugoslovenske kompanije.

* Josip Broz Tito − svetski priznat državnik, jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i doživotni predsednik SFRJ, preminuo je 4. maja 1980. godine i sahranjen u prisustvu većine svetskih najviših državnika (izostao je samo predsednik SAD, gdin Karter, koji je na sahranu poslao svoju majku; interesantan detalj je da je Sadamu Huseinu to bio poslednji izlazak iz Iraka u svojstvu šefa države)

Nisu svi kreativci kreativni pa zato jedni rade za prodaju, a drugi za ostavu

Nedavno sam ponovo šerovala ovaj tekst koji je imao skoro 1200 poseta (što je za dimenzije mog bloga velika cifra imajući u vidu da su ga redovni čitaoci već čitali), a što mi daje za pravo da napišem i tekst koji sledi. Ništa novo neću reći, odmah da vam kažem ukoliko biste ga čitali samo zarad novina, a neće vam ništa značiti ni ako ste već pronašli svoj put do tržišta. Ali se zato nadam da će bar nekome ko želi da svoju kreativnost unovči, pomoći da ne luta, da usvoji (ako zaista hoće da radi za prodaju a ne za ostavu) neke smernice za izbor "polja delatnosti" i načina delovanja, kao i da prestane da jadikuje, da se žali i da optužuje sve bližnje i daleke zbog toga što umesto kafe, čokolade i ostalih industrijskih poklona, ne kupuju njihove radove kada odlaze u posetu ili na neka slavlja.


                                            umetnost Milice Đokić 

U ovakvim situacijama imam potrebu da se pravdam ili... možda, u stvari, da objasnim ovako rigidne svoje stavove, budući da uvek postoji opasnost od toga da se neko oseti prozvanim, da bude pogođen, uvređen ili na bilo koji drugi način opterećen kada mu se (skoro) u lice kaže ono što ja godinama već ponavljam kada je prodaja radova kreativaca u pitanju. I zato što sve ovo radim isključivo zbog toga što znam da mnogi imaju zlatne ruke koje bi mogle da urade sve što zamisle, ali se upetljaju i ne znaju da prepoznaju šta tržište želi i priznaje pa rade neke nikom potrebne tričarije s kojima posle ne znaju šta će jer ih često niko neće ni besplatno. I krivo mi je kada vidim da gube vreme oko nečega što su sami izabrali da rade, ignorišući i odbijanje tržišta da prihvati njihovu ponudu i zahteve tržišta za onim što bi, dakle, mogli i da prodaju.


Povodom teksta o nezadovoljstvu mastorima - ni kao mušterije nismo mnogo bolji

Pisala sam nedavno o majstorima. O većini majstora koji, nažalost, stvaraju ružnu sliku o svojoj feli, nedgovornim odnosom prema  preuzetim obavezama, prema onima koji su ih angažoval i prema parama koje su, naravno uzeli za posao koji vrlo često ne privedu kraju ili ga toliko isfušare da kasnije mora da se angažuje drugi majstor da popravi što se popraviti da. Žao mi je zbog toga što je mnogo više komentara - i to sve redom u istom tonu (dakle, kuknjava, žalbe i jadikovke zbog toga što su se svi redom sa nekim ili sa nekima opekli) bilo na Fejsbuku nego ispod samog teksta, ali ako mi verujete na reč, situacija je mnogo gora nego što sam je opisala u tekstu. 



Retko ko se danas može pohvaliti time da sa majstorima nije imao problema. Bar time, a o nekakvom zadovoljstvu onim što su uradili, o pohvalama - ma, to se već dozira ne na kašičicu nego na pipete (ja sam, doduše, navela neke svoje majstore koji spadaju u grupu retkih i odgovornih, ali bi spisak onih drugačijih, nažalost, bio daleko duži).

Bila sam malo kreativna ili - ovo može svako, časna reč

Proteklih dana uhvatila me je "manija" heklanja. Satima sam sedela s heklicom i pletećim iglama u rukama i heklala i plela... neke fine sitnice.









Ne mogu da pletem uvek. Kao što ne mogu ni uvek da šijem, čitam,vezem, peglam... pa, ruku na srce, uvek ne mogu ni da kuvam. Pa ponekad skuvam za dva ili tri dana. Posebno kad su sarma, podvarak ili pasulj u pitanju.

Svaki majstor je ostavio nešto nezavršeno - ili, kad imate posla s majstorima ne zaboravite na ove četiri stvari

Najpre da se ogradim - neka se moj vrli multipraktik majstor i najbliži komšija P. nikako ne nađe pogođen tekstom koji sledi. A koji naravno da se ne odnosi na njega, ali se zato odnosi na bar 90 odsto majstora srpske današnjice sa kojima građani ove zemlje, nažalost, dolaze u kontakt (msm, pouzdano znam da će i ovaj tekst pročitati, a ne bih da kvarim dobrokomšijske odnose i uz to - imam ja još mnogo planova čiju realizaciju očekujem od vrlog mi, komšije, prijatelja i zemljaka P.).



Isto tako, iz ovog teksta se izuzima i komšija automehaničar L, zemljak G. koji je stručnjak za frižidere i zamrzivače, majstor M. koji je takođe multipraktik i jedino se ne razume u rashladnu tehniku, moja frizerka V, vodoinstalater kojem sam zaboravila ime, kao i još nekoliko poznanika i prijatelja koji nam povremeno pružaju...  više su to usluge "dizajnera" nego majstora, al sve to spada u nekakav majstorluk.


Oslikavanje stakla i motika protiv stresa - Nadica Ilić

Živi u Požarevcu, po zanimanju  je komercijalista bez stalnog zaposlenja pa radi, kaže,  sve i svašta. Kaže i to da ima troje dece-dva sina i muža.Voli decu, životinje, cveće... sama uređuje svoj vrt, povrtnjak, vinograd i snalazi se s motikom koju smatra odličnim sredstvom protiv stresa.Voli i prirodu.
Od pokretne imovine ima -reč, ljudskost, iskrenost. Dobar je prijatelj i najduhvitija je kada joj je najteže. U porodici, užoj i široj, uglavnom izigrava ,,začinsko bilje,,.



  Oslikavanjem stakla Nadica Ilić je počela  da se bavi pre tri godine.Nije  poznavala nikog u  ko se bavi time pa je o zanatu sve sto je trebalo saznavala snalazeći se sama.


Za i od Farah, koje više nema

Ovde je tekst koji sam objavila posle njenog odlaska u večnost. I ujedno sam najavila  neke nove priče, delove naše prepiske onda kada se činilo da je konačnost tako daleko da će nam Vreme dati vremena da zajedno napišemo knjigu.

Draga Veročka je pre nekoliko dana objavila tekst koji otkida... i kida dušu na komade. O Farah, za Farah. Za sve nas koji smo gutali njen priče, za nas koji smo sate provodile u priči sa njom, dajući joj podršku, nastojeći da joj ulijemo snagu i veru u... ono za šta smo se posle tih razgovora molile sa zebnjom. I za sve one koji možda požele da je upoznaju.

Kad god pomislim na ove priče, uz beskrajnu nežnost osetim neku gorčinu... naviru pitanja koja se svode na "zašto", ali i dileme tipa, imam li opravdanja  i prava da ih objavljujem.  Blog drugari, hvala im, objasniše mi da im je bolje, tim pričama, da ožive. Oživljavajući na neki način i Farah. Koja, verujem, i odnekud Gore bdi nad svojom decom zbog koje se onako grčevito držala za život, nad Onim koga je beskrajno volela i, možda, i nad svima nama koji su joj bili drugarice, drugovi, blog i Fejsbuk prijatelji, sagovornici, podrška, rame...




Sirotinja iz domaćinske kuće


Ne mogu vi, ja, deco, ič ja ne mogu da s’vatim sadašnjo kukanje. Nema se, nema, pa nema… pa nemka te izela, vati se za rabotu, mora d-ima nešto što umeješ da rabotiš i sas kvo ce izraniš.



 Vido u varoš, sedi po cel d’n dom, kad ju pitaš kvo raboti, vika, rabotila bi al nema rabota. Pa kvo umeješ da rabotiš, kvu si školu završila, nesam išla u školu, vika, rano se udado, decu sam rađala pa za škole nesam imala vreme. Pa kude su ti deca kad si ti ruke pred kuću skrstila, pitujem ju, ako i’ baš i neje skrstila, cigaru iz ruke ne išpušta, a ni šolju za kavu, onuj golemu u kakvu ja sipujem čaj kad me zaboli guša – deca su u obdanište, vika, država i’ čuva zatoj što ja nemam rabotu.

Follow by Email