Pavlova torta uz neke moje varijacije - uspeva milion posto

Ne znam kako mi je ova torta promakla, tek, prvi put sam je napravila sad, skoro, i po receptu moje Fb prijateljice Sunčice Stanković, koji je objavila, sa sve pričom o nastanku Pavlove torte, na sajtu Cake dobrog kuvanja.

Beze korica, šlag, voće - ona je koristila jagode. I to je to. Savršena torta, divno izgleda, ukus fantastičan.



Već sledeći put nisam odolela izazovu promena: pročačkala sam po Guglu, razmotrila sve varijacije na istu temu i, nešto slično kao za Moskva šnite, sklopila nekakav "svoj" recept.

POTREBNO JE

za koru

- 10 belanaca
- 500 gr šećera
- dve kašike jabukovog sirćeta
- šaka krupno seckanih oraha

za fil

- 10 žumanaca
- 200 gr šećera
- 250 gr putera

kao podloga za voće

- jedan šlag

- sezonsko voće

PRIPREMANJE

- umutiti belanca u čvrst sneg
- postepeno im dodavati šećer i mutiti sve dok  se ne dobije ovakva čvrstina snega od belanaca - ovaj zarez, kljun, koji se formira na prstu kojim se zahvati malo šama


- dodati sirće i dobro umutiti
- staviti pek papir na pleh i izručiti na sredinu, na kojoj je šaka oraha, šam od belanaca
- kašikom oblikovati koricu tako da bude veličine kruga oko 20 cm ili više, ako imate veći tanjir za tortu



- kašikom napraviti udubljenje u šamu, a sa strane šam podizati tako da torta dobije oblik vulkana
- peći u rerni zagrejanoj na 150 stepeni Celzijusa, sat i 15 minuta
- ja sam pečenu koricu odmah vadila iz rerne, mada se preporučuje i da rerna bude otvorena dok u njoj jedno 15 minuta odstoji korica


Fil

- mutiti na pari žumanca sa šećerom, sve dok se ne dobije fin gusti žuti krem
- posebno umutiti puter, ali onako, baš dobro
- sjediniti ohlađeni žuti krem s puterom

- sipati krem u udubljenje torte
- preko krema premazati umućeni šlag
- ređati sezonsko voće preko šlaga: ja sam na ovu tortu stavljala smokve, kupine i grožđe, to se našlo u dvorištu, a prethodnu sam ukrasila seckanom dinjom, gružđem i breskvama



Caka broj 1 - rernu nikako, ali nikako  ne otvarati sve dok korica ne bude ispečena

Svetinja pored koje teče voda lekovita za vid

Zaplanje se odavno izgubilo sa mape Srbije: u njemu nema fabrika, još davno, davno bolnica je pretvorena u hotel, pa u radničko odmaralište i evo, na kraju u starački dom... gase se autobuske linije, škole, sve je manje specijalističkih službi (valjda jedan specijalista "ide" na 10.000 stanovnika), zatvaraju se ambulante, doktori svraćaju po nekakvom nedeljnom rasporedu, ali i ne moraju, sa njima dođu i "apotekari" koji, ako  traženog leka nema u seoskoj ambulanti, donesu lek sledeće nedelje.




Govorim o širem području Zaplanja, ne samo o ona 34 sela pripadajuća Opštini Gadžin Han. Jer, nebrojeno puta smo ponovili, Zaplanjcima se smatraju i stanovnici mnogih sela vlasotinačke i babušničke opštine. I mnoga su tu sela do kojih puta nikada nije ni bilo. Ili se grade sada, kada njima nema ko da dođe, a otišli su skoro svi koji su mogli.

Nadam se da nisam promašila temu - mojih nedelju dana bez kukanja

Umalo da boj......., ups, preskočim,  izazov Meri, moje prijateljice, koja tu svoju inicijativu definisa ovim rečima: "Pozvah vas na sedmodnevni put uranjanja u lični mikrokosmos u kom će, svako iz svog ugla da sagleda svoj svet i kako se u njemu može osećati dobro, kad nam već veliki svet nije uvek naklonjen." Opravdanje za moje, umalo, izostajanje iz ovog izazova - prezauzetost, odsustvo iz mog osnovnog staništa, posvećenost nekim drugim stvarima, susreti sa nekim drugim dragim ljudima, van kruga onih dragih koje svakodnevno srećem i viđam.



A onda, kada sam počela da sređujem utiske, da ne kažem foldere s fotografijama, ispostavilo se da se ipak mogu pridružiti Izazovu,, mada na malo drugačiji način, a upravo zahvaljujući tim, drugim stvarima, ljudima, ulicama i događajima.


Milica Đokić - o tkanju

Posebna kategorija pod naslovom "podržavam kreativne", na ovom blogu, ima cilj da uz pomoć efirmisanih kreativaca pokaže kako se može, da afirmiše neafirmisane i da ukaže na neke zamke, greške, opasnosti, zablude... kada su ljudi koje nazivamo ili koji sebe nazivaju kreativcima u pitanju, posebno s aspekta komercijalizacije onoga što rade.



Jedna od onih o kojima se već dosta zna, čiji su radovi prisutni u mnogim našim domovima, širom zemlje i u inostranstvu i koja sigurno gazi dobro utabanom stazom koju je sama projektovala, ravnala i trasirala, jeste Milica Đokić, koja vodi Galeriju "Stari zanati" u Beogradu. O Milici i njenim zlatnim rukama sam pisala u nekoliko navrata, što na blogu što na Fejsbuku,  pisala je ona kao gost-bloger, a razlog zbog kojeg je ponovo "tema" mog bloga jeste - tkanje.


Male radosti (kao što je buđenje u rano jutro ili darivanje)

Živim u jednom od najvećih naselja grada koje je davno prestalo da bude periferija.
Ne, nije se ono približilo centru, nego se grad raširio toliko da mi, recimo, za beogradske prilike dođemo nešto kao krug dvojke.




Trudim se da se prisetim svih prirodnih zvukova koje sam ovde, baš u svom domu čula i mogu da nabrojim: šumove i zavijanja vetrova, mrmorenje i dobovanje kiše, udaranje grada o staklo, šaputanje snežnih pahuljica kad su najgušće, zujanje muva i osa, mjaukanje, lajanje, bilo je ovde a sad ponekad, konja, za krave baš i nisam sigurna ali znam da su čak i mečke na lancu provodili ovim ulicama... pa kreketanje žaba... oglašavali su se i zrikavci, ne sećam se da li je jedno morsko prase koje je slučajno zalutalo jedno vreme u našu kuću ispuštalo i neke zvuke, sem ogromnog smrada koji i danas pamtim,  a ponekad su se čule i neke ptičice... ne mogu da ih nabrojim, ali ih se jasno sećam... i da, jednom je i jedna kornjača zalutala u komšijsko dvorište, ali nečujno.

Hrono ishrana između "počeću sutra" i "hrono" stila života


Ljudi se dele na dobro i loše, zdrave i bolesne, pametne i glupe, lepe i ružne, obrazovane i neobrazovane, uspešne i neu manje uspešne, poštene i lop nepoštene, časne i nečasne... na one od reči i na one koji lažu, na one koji drže do svoje reči i na one kojima je reč kao dobardan izgovoreno u letu, na one koji su stekli svoje diplome i na one koji su ih kupili, dobili, zaradili, odradili, na one koji imaju sve ali nemaju veze i na one koji nemaju ništa ali imaju veze...
... ali za ovo o čemu želim danas da malo razmišljam, pričam i pišem, pa i da vas navedem da uzmete učešće u diskusiji, jeste ona podela na sklone gojenju i na one koji se nikako ne mogu ugojiti, na debele i mršave, na one koji trpe gladni da bi bili vitki, one koji su odustali od svake borbe za vitku liniju i one koje je priroda lišila brige o tome pa mogu da jedu do mile volje; na one od karaktera i one sa gladnim očima...


Od kako me je u drugom razredu gimnazijski profesor  fizičkog vaspitanja Cvetko Kitić, na jednom času iz teoretske nastave svrstao u grupu sklonih gojenju, dobila sam zvaničnu potvrdu onoga što sam nekako i sama znala, posmatrajući svoje obline u svetlu garderobe kojom sam pokušavala da ih pokrijem.

Zorica Patajac, autor knjige „Kad duša dođe do svjetla i srce počne pjevati”

1.       


Ukoliko za sebe smatrate da ste loše prošli u životu, da ste se namučili, da vam je bilo teško, preteško i od goreg gore ili, bar, da je život bio pomalo nepravedan prema vama i da ste izvukli loše karte, a pogotovo ako se na sve ove i ostale svakidašnje jadikovke naših dana nadovežu konstatacije o tome kako je ionako sve prošlo... i kako ništa više i nije važno... i kako zapravo i nemate više čemu da se nadate jer, čemu više i želja i nada... onda će vas od sve te ništavnosti, melanholije, žala i ostalih bolova u grudima i u duši i boljki raznoraznih, garantujem vam, "izlečiti" knjiga Zorice Patajac. 

Naslov knjige, „Kad duša dođe do svjetla i srce počne pjevati”, daleko je poetičniji od sadržine nad kojom i ne trepćete, upijajući priču o jednoj, svako bi rekao teškoj, surovoj čak sudbini žene koja se ne libi da sve stvari u svom životu nazove pravim imenom. Da kaže koliko je bila gladna, smrznuta, zapostavljena, maltretirana... kolike su dimenzije onoga što bi skoro svako nazvao bezizlazjem, a iz kojeg, iz kojih je zapravo, ona svaki put izlazila jača, još spremnija da se bori i da pritom voli, radi, rađa, stvara, stiče, gubi, ostavlja, nalazi...

O knjizi možete više pročitati ovde, iz pera Milje Lukić, izdavača, a ja sam Zorici Patajac postavila nekoliko pitanja, u želji da je približim našoj čitalačkoj publici, da preporučim njenu knjigu i da još jednom ponovim ono što se stalno provlači kroz njenu sudbinu i njenu knjigu, podjednako - ima nade.

Za sebe kaže da je po prirodi vrlo radoznala žena. Puna sigurnosti  i samopouzdanja. Jako otvorena i iskrena, u susretu sa ljudima  uvek vidi   samo dobrotu i ljubav. Ne zna za strah - to je najveća kočnica razvitka u ljudskom životu, smatra. Želja ima uvek i puno. Ali uvek ostvaruje jednu za drugom. Nikada ne razmislja o tome da li  će ostvariti tu želju ili ne, jer zna da to hoće i vidi uvek samo cilj ispred sebe, dok ga u istinu ne ostvari.

Selvija Ferizović i njeno "ostajte ovde" - roman "Sebi stranac"

Sa Selvijom Ferizović, autorom romana "Sebi stranac", virtuelno me je upoznao Stevan Krstec,  jedan od mojih prvih net drugara, inače direktor Kreativne radionice Balkan, koja je i izdavač ove knjige.



Još pre čitanja knjige znala sam koja je njena osnovna poruka, koja je njena ideja voditelja i "šta je pisac hteo da kaže", tako da sam je na neki način upoznala i pre prvih razmenjenih reči.

Znate ono - na hiljade mladih, manje ili više obrazovanih, manje ili više pametnih, manje ili više sposobnih i vrednih, u Srbiji, danas, ima jedan jedini san - radnu dozvolu Negde Tamo. Tamo gde radiš, rintaš i imaš mrvicu slobodnog vremena i komad tuđeg neba. I tuđi jezik i tuđi hleb, tuđe i mirise i ukuse, ali si nekako, ipak, svoj. Jer si sam zaradio to parče hleba i još možeš da ne strahuješ od sutra, od dogodine - od toga da nećeš naći posao, da ćeš igubiti posao, da nećeš moći d aplatiš račune, da ćeš ostati bez neta, da nemaš za pivo sa drugarima... niti za čokoladu.


Maslačak nošen vetrom - Maja Wu

Mislim da sam  u životu samo dve knjige čitala duže od  knjige Maje Wu "Maslačak nošen vetrom". I ko zna koliko bi još trajalo to isčitavanje Majinog "Maslačka" da ona već uveliko ne piše njegov nastavak pa sam se uplašila da on ne bude objavljen pre nego što ja smislim smisleni tekst o ovom, prvom delu, koji mi je mesecima u rukama.



Maslačak je biljka, korov, cvet, hrana i lek. Ima ga svuda, niče i tamo gde mu se ne nadaš, možda zato što, nošen vetrom, može da stigne i tamo gde se ne seje.

Takva je i Maja (dobro, za nju jedino više važi ovo, cvet, ne korov): ima je svuda, u rodnom Somboru pa u Nemačkoj, pa malo u Beogradu, u Italiji pa ... a šta ono beše s Parizom, sad ne znam da li je u njega bežala ona ili Sonja, njena junakinja u "Maslačku" i koja je ono dangubila u Amsterdamu dok se svet oko nje nezadrživo vrti...  malo se kocka s prevarantom životom... pa u Lovelandu pa na blogovima, vlogovima, u knjigama, na radionicama... nošena vetrom svoje radoznalosti, ambicije i neutažive želje da piše i da nam prenosi svoje utiske, razmišljanja, iskustva... da sa nama deli svoje priče, snove, uspehe i po koji nestabilan korak... a kada ne može da bude na dva mesta, otplovi nekud svojim nemirima... da se opet vrati, ali s novim pričama, bogatija za iskustvo, osmeh, šapat vetra, obris želje i tek ostvarenog sna.


Još malo o Farah ili: Ljubav za cijeli život... i poslije života

Neće mi zameriti, verujem, što sam njen naslov njenog teksta na mom blogu  pozajmila i za naslov ovog teksta. Umalo da kažem, svog, ali se setih da je u pitanju ponovo njen, dakle, autorski tekst. Pisan za mene. I za sve one koji vole da čitaju njeno pisanje. Objasniću i to, samo malo da sredim misli...

Kako to, nekako ipak obično zvuči... i to sada, kada je prošlo već... evo gledam na njenom Fb profilu, već čitavu jednu večnost, od kada se Farah Krvavac McCulley preselila upravo u - večnost.




Ne bih da patetišem. 

Ma, svi vi, većina vas koja čita ove redove, i bez suvišnih rečenica, odmah i na prvu, zna šta znači kada se kaže samo - Farah.

Dakle,  jednom, između dve njene teške dijagnoze, ispostaviće se kasnije, kada nas je već iznenada se pojavivši niotkud, kolektivno osvojila, opčinila i začarala svojim pričama, Farah i ja smo tokom kuckanja smislile da napišemo knjigu. Zajedničku. Od njenih pisama meni i mojih pisama njoj. 

Stigle smo do kraja skoro pre nego što smo i počele. "Nastavićemo kad mi bude bolje" - reče, a obe smo strepele da ta pauza možda ne postane i... ono što je postala. Kraj.

Ostalo znate. O tome ne bih jer, ovako mi se čini manje stvarnim... to... ta neumitnost, ta stvarnost koja nam ju je oduzela ostavivši nam samo sećanje na ženu - diva, majku hrabrost... "sve ovo podnosim samo zbog svoje dece", rekla mi je jednom prilikom... na osobu u kojoj je bilo toliko ljubavi, koja je toliko čeznula za ljubavlju, ma koliko ju je dobijala, a primala ju je, znam, svim svojim porama i svakim svojim nervom... gutala ju je neštedimice jednako onako kako ju je i davala, delila, slala, poklanjala... "idem na večeru... komšinica je u problemima pa ja plaćam, a ona kuva za obe, dok ih ne reši"... i "pisala bih ti o prvoj ljubavi moje majke, ali neću zbog Njegove* porodice, sad kada Ga nema"... i "bila sam Njegova** ljubimica, od honorara za Valtera kupio je mi je ovu kuću na moru"...


Follow by Email