Snajkina bruka

Gde da dolazim, ženoooo, u dvorište me sramota da izađem, kamo li da idem po tuđe kuće.
Obruka nas ovo kuče da glavu ne možemo da dignemo, niti znamo kud ćemo i što ćemo.
Vidimo mi da ne valja, odamno ne valja, al sve popuštamo, sve mislimo: ajde de, ni njoj nije lako, neka duva pa će se izduva. Će joj dođe u glavu da treba da nas poštuje, decu smo očuvali, kuću smo mi napravili pa se ona sad širi na sprat, prozor može da otvori kad oće, a mi smo se nabili u ono mračno prizemlje, što je trebalo garaža da bude. Sve smo spremili da se napravi još sprat, još kad se  udala u našu kuću, al... ne dade Bog. Ene i' cigle iza, baštu si ne mogu posadim dok sam živa, kad nema kuj da zalegne...



Beše mene čudno kad ona poče da nas izbegava, ženo, pa i unučići zalabiše da dolaze, a odnapred se nije desilo da ne svrnu kod babu i dedu bar jemput na dan. Pa se poče doteruje, kad skrati suknju, reko mužu: ovde nešto mene miriše, nema ovo da izađe na dobro. Pa frizura svaki dan... ko je video da se žena svaki dan flizira, otideš ako ti zatreba za svadbu ili za novu godinu, ako ideš negde na doček... poče odozgo da se čuje muzika, primeti ja, kad god voj telefon zazvoni, ona otkači radio... mi da ne čujemo kako se kikoće i domunđava. Ja glupava, sve mislim s drugaricu se razgovara.
Ali ajd... Sve, ko velim, popuštaj, kroz prsti progleđuj, pravi se da ne vidiš i što si videla... decu si pazi, nikad se nikuj na njih nije požalil, u školu i' fale, nikad nikaki problem sas nji nismo imali.

Ma vidim ja, uzvrtela se ona, ko kučka pred teranje se uzvrtela, mesto ju ne drži, a sva se ucaklila, namazana, doterana, ko čigra je kad izlezne iz kuću pa krene do kapiju. Danju i vidim nakude otide, ako ju ne kontrolišem, al kad padne mrak... ma kuj je to i pomisleo da ni se mož desi. Nikad nam toj neje ni na pamet padnulo, ni na mene, a ni na muža mi, da će ona takoj...

Ona ti se, žeeeeeno, bruka me izede, spanđala sas onoga komšiju što i' samo menja. I sve sas pomlade se vuče. Iskaral ženu i decu pa i' dovlači ovde u kuću, sram ni on nema, sram ga izel da ga ne izede.
Ete, i toj doživemo.
Da ni snajka najde švolera.
Bruka i sramotinja. Dojde mi da se ukačim kod nju na sprat i samo da ju pitam: kako te, mori, neje sram, od svekra da te je sram kad neće od mene.

Koje... šta kaže moj sin?

Aram ga i njega izel, od njega je sve i pošlo. Neli se saživi sas onuj pevaljku, iz tija bend u koji sviri... otide sas nju u stan što smo mi kupili, begim da odvede ženu i decu tam, a mi da smo si u kuću. Pa da si polagačke prave sprat, taman dok im deca stignu...
Eve, devet godine kako je otišal, u kuću se neje povrnul, ćerku je dobil, nesmo ju ni videli. Niti je on više viđeval ovuj decu, niti je pa kad pital za nji.

Al drugo je, on je muško, može mu se.
A i kuću smo mi pravili, a ona tako da ni bruka...

Ilustracija je  Fejsbuka

"Реч у збегу" Наде Петровић - књига прича коју препоручујем вашој пажњи

Требало је да буде овако: да ми стигне књига на време послата, да је ишчитам онако како обично читам, од корица до корица и да онда, када дође на ред (јер већ дуго из мени непознатих разлога и неправедно одлажем  писање о раније објављеним књигама мојих блог другара) напишем и причу, не о њеним књигама само, него о Њој. О Нади Петровић, жени - човеку која откад је (нажалост само виртуелно) знам, не престаје да ме фасцинира свиме што она јесте: жена, мајка - лавица, поета и када пише прозу и када се бави стихом, грађевинац кад јој се пружи прилика да искаже своје умеће, спасилац животињица препуштених да угину, куварица, домаћица која једва чека пролеће па да се посвети својој башти, не само зато што воли природу, него стога што... па зато што ваља и преживети.


Од патриотизма, од бриге да се од заборава спаси све вредно што се спасити може из богате али судбином заборава исцрпне ризнице сећања, од борбе да се сапре зло које притиска човека до мере израњања нечовештва из најскривенијих углова њега самог... од ваздуха којем су многи препуштени... се не живи. А Нада је, не замери ми драга душо што се дотичем и ове теме која ће ти вероватно засметати, тако поносној, храброј, вредној и способној да ни из чега створиш све што тебе и твоје држи усправнима, очигледни "примерак" Човека у Србији данас,  који се не да, не само тој осуђености да живи препуштен ћудима страшног времена и да притом ниједном не закука, не завапи, не пита "докле, зашто, како...", него и свакодневици која меље и много јаче.

И притом, особеношћу српске жене хероине, која је кроз историју била стуб куће у најтежим временима, Нада Петровић не престаје да ствара: Додири - збирка песама, 1995. године; Раскућене речи - збирка песама, 2004.; Дивља трава - збирка песама, 2004; Преко прага речи - збирка песама, 2009; Играчи и играчке - збирка песама, 2013... и  најновија, Реч у збегу - збирка прича.

O kasnim trešnjama... o odlascima, zauvek i da odeš pa da se vratiš... o nama koji znamo samo za ovde

Negde gore, na severu, kilo trešanja staje 9e. Ne kažu da li im je skupo, samo konstatuju u prolazu... pored fotografije kasnih trešanja na jednom Fejsbuk profilu.
Možda i jeste.. ako su, na primer, fakultetsku diplomu unovčili za metlu i praher, za sudoperu il krpu. Za... dok se ne snađu. Za... šest meseci, godinu, deceniju... ceo život. Za onaj period tokom kojeg se nada zameni tugom, očaj beznađem, a osmeh na licu kamenom facom bez mimike.
Jeftino je, držim, onima koji su se... nekako snašli. Rasprodali uspomene pa se ugnezdili u neka daleka gnezda. Pronašli srodnu dušu čiji su im papiri sigurnost i bezbednost. Imali sreće, tražene diplome, cenjena znanja, zlatne ruke, dovoljno upornosti i istrajnosti...



Ponekad se neko i vrati.
Retko, ali ipak nisu sve laste selice.

Predrasude i mi u njima

Sve i da ne robuje predrasudama, svako je bar nekada u životu podlegao nekoj od njih.

Ovaj je nepristupačan, nedruželjubiv i... čak i uobražen, odbojan, nekomunikativan.
Onaj drugi je  nepredusretljiv, čak ni prijateljima ne želi da pomogne, ma... od njega niko nikada vajde nije video.


Neko treći je koristoljubiv, težak na vraćanju pozajmice koju je izmolio za "koliko do sutra", nikada se ne hvata za džep, ne pamti se da je ikada častio društvo, a voli da mu drugi plate piće ili ručak...
Ona je glupa pa još plavuša, sve te diplome dobila je na lepe oči, na nečiju preporuku, na tatin džep... more, ako tu nije bilo i kreveta.
Ta se nikada ne bi zaposlila da nije... ujke, teče, mame, ljubavnika... i nikada ne bi zauzela poziciju na kojoj je, da se neko debelo nije založio za nju... a možda i ona sama, krevet će ga znati.
Oni nikada ništa ne bi stekli u životu, sve su spiskali na lagodan život i na provode... nego se zadesilo da im pomognu... ko zna ko iz familije, pa mogu da se kite tuđim perjem, ko je još video da se neko sa svojih i  ženinih/muževljevih 10 prstiju ovako situirao i pride ovako živi...
Nju niko nikada nije video raspoloženu, nasmejanu, vedru. Uvek je namrgođena, kao da prepodne mrzi samu sebe, a popodne ceo svet.

Taj unapred stečeni sud ili stav o nekome koga i ne poznajemo dovoljno, zasnovan na tvrdnjama, po pravilu "dobro obaveštenih" koji najčešće i imaju razloga da o nekome šire priče i utiske kakve nameću,   u principu više šteti onome ko se drži neproverenih informacija, nego onome o kome je reč. Jer, on i ne zna zašto ga izbegavamo, zašto se sa njim ne družimo ili ne želimo ni kafu da popijemo zajedno, zašto mu se ne obratimo iako znamo da je nadležan za "naš slučaj", zašto mu zavidimo na... bilo čemu, zašto sumnjamo u njegovu pamet, njegovo poštenje, njegove sposobnosti, diplome, funkcije...

Ono, kad si bljak... a ničim izazvan


Ne volim izraze tipa "bljak", ali ovom prilikom to je najsavršeniji termin kojeg sam se  setila. (Kolko da napomenem.)

Elem: postoje dani kada smo to, bljak, iz potpuno očiglednih razloga, čijim nestankom, prolaskom, rešenjem... samo ne pravljenjem da ih ne primećujemo, prolazi i pomenuto stanje. Uz "trpi i izdrži, i mnogo teže si podneo". Uz"ljubim da prođe" ili "pa što ne kažeš, rešićemo to dok dlanom o dlan"... ili, opet, uz još neki podstrek, utehu, nadu, iz arsenala "svakom može da se desi".

Jednako stara i jednako mlada

Imam strinu, jedva desetak godina stariju. Od kad je znam, njena jedina obaveza je - kuća. Imale su tada žene u našem malom naselju, koje se evo potpuno spojilo s gradom, svakojake obaveze i poslove, što u fabrici, kancelariji, na gradilištu kao ja na primer, što u bašti oko kuće ili negde na kraju sela, što na njivi. Čini mi se da je jedina bez ikakvih obaveza osim onih koje ima svaka žena u našem kraju (drugde se poslovi dele međusobno, a kod nas na muške i ženske).


Kada bih je, ako krenem na posao malo kasnije nego obično, umesto sa "dobro jutro" prozdravila sa "šta radiš, strina", odgovor bi bio uvek isti:

Zašto staješ na pola puta

Jesi li  se umorio, razočarao, opametio, oglupavio, olenjio, naučio, zaboravio? Jesi li se pomirio sa kolotečinom koja te vuče unazad,  ugušio ambicije, presekao sva očekivanja i ugasio sve nade? Jesi li digao ruke...



Jer si shvatio: 
- nemaš ti kapacitete  neophodne da se u svetu gde su i genijalci prinuđeni da sami sklanjaju kamenje s puta, uzdigneš više od prosečnosti i bauljanja po glibu nezdravih ambicija
- ne umeš da se snađeš u tom svetu, ma bio i više od prosečnog marljivog, vrednog i pouzdanog
- nemaš želudac za sklapanje sporazuma i paktova sa đavolima svih oblika i boja
- nemaš kičmu za savijanje, kolena za klečanje, šake za molbe i reči za umiljavanje, bilo kome ko bi mogao očas posla  (a znaš da ima takvih i da je  moguće sve, samo da progutaš svoj ponos, pogaziš dostojanstvo i staneš u red za željenu orbitu)

Moj prvi let low-costom: Niš-Bratislava

Imam poveliku miljažu u "krilima", ali let low-costom je za mene bio nepoznanica puna zamki i otežavajućih okolnosti, tim pre što je Bratislava bila samo usputna stanica ka Pragu. Zapravo, mogućnost da se na vrlo jeftin način skrati putovanje do Praga, gde smo moja drugarica Bilja i ja pozvane da učestvujemo na Srpskim danima kulture. A kad već dođem ispred samih vrata, mislila sam, kako da propustim da navratim i do Beča, svetske prestonice koju posle Beograda i Pekinga poznajem najbolje od svih u kojima sam boravila. Tu je negde, naravno, i Sofija, ali to mi je već kao dobar dan pa i ne ulazi u konkurenciju.


                                       
                                   Niš, Bratislava, Prag i Beč

Istrajnost i upornost - osnovni stubovi uspeha


Pre jedno 25 godina moja koleginica u lokalnom listu koja je "pratila" obrazovanje, uradila je intervju sa mladićem koji je bio student godine, vrlo perspektivan mladić u struci za koju se spremao i vanserijski talenat. Ne sećam se tačnog naslova teksta, ali znam da je sadržao onu o 90 odsto rada i 10 odsto talenta, odnosno implicirao je na to da je za svaki uspeh od prirodnih predispozicija tipa pamet i sposobnost i stečenih, tipa znanje, iskustvo i slično, daleko važniji - rad. Pamtim to najviše po neobično visokom stepenu ljutnje na koji je ovaj naslov naišao kod tadašnje devojke "zlatnog dečaka", koja mi je priznala da mu je zabranila da bilo kada više razgovara sa novinarima.

                            Kneževska palata, Monako

U međuvremenu je mladić vrlo uspešno gradio svoju karijeru, zauzimao sve važnije pozicije u struci, da bi odjednom sve stalo. Počele su neke prozivke preko medija, od strane "zvučnijih imena" nego što je njegovo, čini mi se da su fabrikovane i neke afere s namerom da ga diskredituju i lađe su polako počele da mu tonu. Kada sam ga videla poslednji put, mada smo se odlično poznavali, nije me ni prepoznao. Obavila sam šta je trebalo u njegovoj kancelariji, podsetivši ga tek onda ko sam, a on me je gledao nekim izgubljenim pogledom ranjenog laneta kojem je svega preko glave i koje je davno prestalo da se bori, ne samo za svoje parče šume, nego i za samo postojanje.

Plastična buretija



Od školu pa na'vam, u cel sokak samo sam ja. Jedan. Svud naokol, u ovej kuće nikuj nema, u neke odamno ne doode, ič. U poneku navrnu ponekad, kad im neki umre pa mora dojdu na saranu eli na parastas, svadbe se u našo selo ionak od'mno ne prave. Svi se razotidoše, koji u Vlasotince, Požarevac, Leskovac, Niš... od onija u stranstvo da i ne oratimo.


Avtobus ni je dolazil do pred sam školu, i jutrom i uvečer, po dvaput. Jutrom zbere radnici iz Niš za Gadžin'an i Dušnik, dokle još imaše tuj i tam nekva rabota, projde kroz celo Zaplanje, svrne u Vrtop, Krečimir i kude nas, u Dolnji Prisjan, i takoj sve do Vlasotince. Kad se vrta iz Vlasotince svrne pa, ako ponekad, a toj da ti pravo reknem beše i počesto,  u našo selo nit kuj slegne, nit kuj ulegne u nega. I poposle, kad dovozi onija iz prvu smenu ko'i rabote po Niš, Gadži'an i Dušnik, a ostanuli su po naša sela eli su se vrnuli otud, nemajeći više da plaćaju stanovi po tuđe kuće.

Follow by Email