O nama, između Fruške gore i Suve planine

Ovaj tekst objavila sam ne tako davno pod sasvim drugačijim naslovom, zbog čega verujem da su ga mnogi čitaoci mojih blogova preskočili, ne očekujući u njemu i priču o Zaplanju. Pa mi zato pade na um da ga postavim ponovo, pod drugim naslovom i s drugim ciljem: da ga pročitaju i oni koje fruškogorske priče možda ne zanimaju.

Tamo gde sam ja rođena planina je "stanje trajno". I sastavni deo života od kada  otvoriš oči pa sve dok te, ako imaš sreće da ti i početak i kraj budu tu gde su te stvorili, ne (p)ostave tako da zauvek budeš okrenut nogama ka istoku, u iščekivanju, kažu, vaskrsnuća posle drugog dolaska Isusa Hrista.





Tamo gde sam ja rođena, želiš li da vidiš planinu, ne mora nikud da krećeš. Dovoljno je samo da otvoriš oči. I ona je pred tobom u onom obliku koji sam izabereš, dokon li si pa ti je stalo obronke planina i sve njene svetlosti i boje da biraš, ili pak u onom izdanju na koje te put, obaveze, let ptice koju pratiš ili vetar koji te je kovitlanjem privukao, odvedu.


Fantastično ljubičasti vrhovi Suve planine, čije nijanse ni najboji slikari ne uspevaju da smute za svoja platna standardno mutnija i sivija, najtamnija zelena, boja borova čiji vrhovi streme ka tom ljubičanstvenom u želji da ga dosegnu, najfinija zelena listostopadnog drveća, u proleće, i sve one predivne nijanse koje samo priroda može da stvori dok se budi, buja, ponegde cveta, raste, žuti i vene... i sva okolna brdašca, brda i planine, i sve njihove nijanse i boje...




I  valjda zbog sveg tog bogatstva i lepote, a biće da je malo i zbog čoveka koji se polako udaljava i pored, i dalje sveopšteg stava ovdašnjeg da nigde i ništa nije tako lepo kao "naše Zaplanje", sva ta lepota skoncentrisana je samo u onome što je priroda tako velikodušno dala. Čovek joj se, ovde, nije odužio ni graditeljstvom, ni čuvanjem bar onog lepog što je iz sveg tog   graditeljstva nastalo... ni brigom, ni pažnjom, ni stvaralaštvom. Imao je, valjda, preča posla. Da preživi. Da ode, ispečali, odvoji od usta, donese, nahrani gladnu čeljad... sve dok, gonjen borbom za opstanak, većina nije odlučila zauvek da ode. Tamo gde kora hleba nije tako gorka i gde se preživi sa manje žuljeva na dlanovima. I manje zaludnog i besmislenog oranja i kopanja - da baciš celu šaku a da rode samo dva zrna.

Zato se, valjda, uvek iznova oduševim ravnicom. Onom, gde baciš dva zrna i rode dve šake. Najmanje. 




Grešna mi duša ako nisam u pravu, ali mi dozvolite da, nimalo ljubomorna na blagostanje ravnice, onako kako ga mi gorštaci definišemo, iznesem i svoju tezu o tome zašto je i njena jedina planina daleko uređenija od svih ovih naših, zaplanjskih. I zašto je nekako na njoj sve u podrazumevajućem skladu. Kao da su zajedno rasli, ta planina, i te kuće, ti vinogradi i ti voćnjaci, te ulice i puteljici, i te crkve i manastiri i... svi ti njeni ljudi i sva ta fruškogorska lepota.






Pored onolikih njiva, ravnih kao tepsija, omeđenih širokim putevima i lišenih svih prepreka koje stoje težaku planincu na putu,  i svih onih mašina kojima mogu da stignu gde god naumili, imali su valjda i vremena da malo više misle i na lepotu. Ne pravdam svoje seljake, kunem vam se. Umem ja i da se rasplačem nad činjenicom da tolika domaćinstva u mom Zaplanju, iako vekovima tu, nema ni jednu jedinu zasađenu šljivu i mnogi, u vreme njihovog zrenja bez imalo stida komšijski rod prenesu u svoje gajbe i kace. Umem samokritično da kažem kako je gazdinskim sinovima danas lakše da se pate u gradovima za parče leba i gole zidove iznajmljenih suturena, umesto da povade korov iz dedovskih njiva i uzgoje makar ono što može, ne samo da se rodi nego i da sazri na njima. Umem da vidim i sve naše mane, kao što hvalim i sve naše vrline.



Ali me jedina vojvođanska planina, uz svu onu beskrajnu lepotu prirode, poljoprivrede, graditeljstva i ljudi, u kojoj zdušno uživam za onih retkih dana kada sam na njoj, pomalo i rastuži. Pa bih je, kada krenem u svoje južne krajeve, spakovala u jednu kutiju, s natpisom na njoj "dragocenost, ne tumbati" i kada stignem kući otpakovala pa, bar na kratko, smestila pored one ispod koje sam se rodila. Možda bi, tako, i nešto malo lepote koja potiče od čoveka, ne od prirode, prešlo na ovu našu. 




Vila Avra, Pefkohori - objektivno,da se lakše odlučite ako vam se nađe u ponudi za letovanje

Odmah da vam kažem: ovo nije tekst koji bi trebalo da vas odvrati od opredeljenja da za letovanje u Pefkohoriju u Grčkoj izaberete baš vilu Avra. Ovo je, pre svega, tekst koji pišem s namerom da vam kao neko ko se upravo vratio otud, predočim sve prednosti i mane vile koja se nalazi u ponudama mnogih turoperatera u Srbiji. I, što je vrlo indikativno, apsolutno sve donose isti tekst o njoj, sa istovetnim predočenim i istovetnim prećutanim informacijama, inače vrlo bitnim pri izboru objekta u kojem ćete biti smešteni.

                                          pogled s broda na Pefkohori,  pri polasku na izlet


Nije mi namera ni da kudim, sačuvaj bože da hvalim, već da objektivno i iskreno predočim sve prednosti i mane smeštaja u Avri. A pošto će, sigurna sam u to, ovo pročitati i oni koji prodaju... predmetne kapacitete, možda će i vlasnicima preneti zamerke gostiju pa onda, opet možda... i oni shvate da se, hoće li veću i sigurniju zaradu, u ono što prodaješ mora ponekad i uložiti.

Budi ljubazan - ne košta ništa, a oplemenjuje i tvoj život

Nikako ne mogu da nađem sponu između materijalnog blagostanja (ili bar života bez stresova egzistencijalog karaktera) i ljubaznosti, odnosno između siromaštva i nekulture. Ali me svakodnevno, redovno i nažalost izgleda nepopravljivo, naša stvarnost... na ulicama, trotoarima, raskrsnicama, na pijacama, u prodavnicama, ispred prodavnica, u parkovima... bukvalno svuda, redovno navodi na razmišllanje u tom pravcu:

siromaštvo = nekultura, osionost, bahatost, nepostojanje minimuma brige o lepom ponašanju i brige o drugima.


Svekrvina sveska

Jeste, gospođo sudija, istina i samo istina! Jer, ja i da hoću, drugačije niti znam, niti mogu. Čitavog života me upravo ta, istina, poražava, jer je svako konstruiše po svom nahođenju a ti, Milovanka, ćuti i slušaj. I saginji glavu pred svima kojima se naumi da svoju istinu sprovode u delo.




Jeste, živeli smo u zajednici, moj muž, deca i ja, sa njegovim roditeljima. Sad njihova ćerka zahteva da pokažem fotografije da smo zaista živeli u zajednici, donela je, vidim, sva tri albuma da Vam pokaže kako se ona sa roditeljima jako volela i kako su mnogo bliski bili. Ja, da Vam kažem, fotografije nemam. Nema ih ni moj muž. Kad god je hteo da nas fotografiše, ja sam se sklanjala. Nisam htela da glumim porodičnu idilu koje nije bilo ni u naznakama, ali da smo živeli u zajednici, to jesmo.

Nova matematika


Nije nju mogao niko da isfolira. Sem... sem ako sama ne bi pristala da tako ispadne. Dešavalo se, čak, da je svesrdno pomagala u stvaranju privida nečega što bi se moglo podvesti pod opšti pojam navođenja vode na tuđu vodenicu, a na svoju štetu, sve samo da bi se i dalje održavao taj prividni mir u porodici, familiji, sa nekim drugarima i poznanicima. Jedino je sa prijateljima bila kategorična i ponekad i do cepidlačenja opstajala na sopstvenom stavu... ili ćemo kako se jedino može, po pravdi, poštenju i poštovanju, jedno drugog i izrečene reči, ili nećemo nikako. Jer, jedino prijatelje čovek može da bira sam i jedino njima može da veruje bezgranično i bezuslovno, da im se daje bez trunke sumnje u to da li su zaslužili njeno prijateljstvo, posvećenost i odanost i sve ostalo što uz istinsko, čvrsto i ničim pomućeno prijateljevanje ide.


Kako će biti u njenom daljem životu, od dana kada je rekla DA, znala je od onog trenutka kada je  odlučila da se uda za njega. A to je bilo nekoliko meseci pre nego što je njegovoj majci, kod koje je nekoliko puta u društvu svoje stanodavke popila kafu, a onda i njemu samom, palo na pamet da je baš ona najozbiljnija kandidatkinja za snaju i suprugu.

Uklanjanje krpelja - najbrže, najlakše, najefikasnije


Mogla sam ovo da objavim i kao status na Fejsbuku, ali nisam stoga što će ga na blogu pročitati daleko veći broj ljudi, koji na Gugl pretraživaču stalno pretražuju "recepte" za otklanjanje svojih tegoba.


 Ovaj "recept" je moj otac sinoć primenio na sebi, a saznao je, odnosno video da tako odavno čine komšije iz našeg sela da bi se očistili od krpelja:

Sitni kvarovi


Nema tu razloga za čuđenje, draga moja, neeeemaaaa... lepo sam ti rekla sve redom kako će da bude: prvo ima da prestane da špijunira kroz prozor i da registruje kad je onaj privezao biciklu za drvo kod njegove garaže, a kad je ovaj izašao da se šeta u park prekoputa, onda će da prestane da širi priče i da me bruka po celu zgradu i sad, samo da oću, ima da čuješ kako me fali na sav glas od prvog do sedmog sprata i kako od mene nema ni bolje domaćice, ni vernije žene,  ni divnije majke i babe.


Ma muško li je, samo ga propusti kroz... šake i... ima skroz drugču pesmu da peva, znaš li znanje ima da te proizvede u najveću sveticu. A ne znaš li, ima ti nakači svakakve epitete pa se nema opereš i najmoralnija da si bila ceo život.

Snajkina bruka

Gde da dolazim, ženoooo, u dvorište me sramota da izađem, kamo li da idem po tuđe kuće.
Obruka nas ovo kuče da glavu ne možemo da dignemo, niti znamo kud ćemo i što ćemo.
Vidimo mi da ne valja, odamno ne valja, al sve popuštamo, sve mislimo: ajde de, ni njoj nije lako, neka duva pa će se izduva. Će joj dođe u glavu da treba da nas poštuje, decu smo očuvali, kuću smo mi napravili pa se ona sad širi na sprat, prozor može da otvori kad oće, a mi smo se nabili u ono mračno prizemlje, što je trebalo garaža da bude. Sve smo spremili da se napravi još sprat, još kad se  udala u našu kuću, al... ne dade Bog. Ene i' cigle iza, baštu si ne mogu posadim dok sam živa, kad nema kuj da zalegne...



Beše mene čudno kad ona poče da nas izbegava, ženo, pa i unučići zalabiše da dolaze, a odnapred se nije desilo da ne svrnu kod babu i dedu bar jemput na dan. Pa se poče doteruje, kad skrati suknju, reko mužu: ovde nešto mene miriše, nema ovo da izađe na dobro. Pa frizura svaki dan... ko je video da se žena svaki dan flizira, otideš ako ti zatreba za svadbu ili za novu godinu, ako ideš negde na doček... poče odozgo da se čuje muzika, primeti ja, kad god voj telefon zazvoni, ona otkači radio... mi da ne čujemo kako se kikoće i domunđava. Ja glupava, sve mislim s drugaricu se razgovara.
Ali ajd... Sve, ko velim, popuštaj, kroz prsti progleđuj, pravi se da ne vidiš i što si videla... decu si pazi, nikad se nikuj na njih nije požalil, u školu i' fale, nikad nikaki problem sas nji nismo imali.

Ma vidim ja, uzvrtela se ona, ko kučka pred teranje se uzvrtela, mesto ju ne drži, a sva se ucaklila, namazana, doterana, ko čigra je kad izlezne iz kuću pa krene do kapiju. Danju i vidim nakude otide, ako ju ne kontrolišem, al kad padne mrak... ma kuj je to i pomisleo da ni se mož desi. Nikad nam toj neje ni na pamet padnulo, ni na mene, a ni na muža mi, da će ona takoj...

Ona ti se, žeeeeeno, bruka me izede, spanđala sas onoga komšiju što i' samo menja. I sve sas pomlade se vuče. Iskaral ženu i decu pa i' dovlači ovde u kuću, sram ni on nema, sram ga izel da ga ne izede.
Ete, i toj doživemo.
Da ni snajka najde švolera.
Bruka i sramotinja. Dojde mi da se ukačim kod nju na sprat i samo da ju pitam: kako te, mori, neje sram, od svekra da te je sram kad neće od mene.

Koje... šta kaže moj sin?

Aram ga i njega izel, od njega je sve i pošlo. Neli se saživi sas onuj pevaljku, iz tija bend u koji sviri... otide sas nju u stan što smo mi kupili, begim da odvede ženu i decu tam, a mi da smo si u kuću. Pa da si polagačke prave sprat, taman dok im deca stignu...
Eve, devet godine kako je otišal, u kuću se neje povrnul, ćerku je dobil, nesmo ju ni videli. Niti je on više viđeval ovuj decu, niti je pa kad pital za nji.

Al drugo je, on je muško, može mu se.
A i kuću smo mi pravili, a ona tako da ni bruka...

Ilustracija je  Fejsbuka

"Реч у збегу" Наде Петровић - књига прича коју препоручујем вашој пажњи

Требало је да буде овако: да ми стигне књига на време послата, да је ишчитам онако како обично читам, од корица до корица и да онда, када дође на ред (јер већ дуго из мени непознатих разлога и неправедно одлажем  писање о раније објављеним књигама мојих блог другара) напишем и причу, не о њеним књигама само, него о Њој. О Нади Петровић, жени - човеку која откад је (нажалост само виртуелно) знам, не престаје да ме фасцинира свиме што она јесте: жена, мајка - лавица, поета и када пише прозу и када се бави стихом, грађевинац кад јој се пружи прилика да искаже своје умеће, спасилац животињица препуштених да угину, куварица, домаћица која једва чека пролеће па да се посвети својој башти, не само зато што воли природу, него стога што... па зато што ваља и преживети.


Од патриотизма, од бриге да се од заборава спаси све вредно што се спасити може из богате али судбином заборава исцрпне ризнице сећања, од борбе да се сапре зло које притиска човека до мере израњања нечовештва из најскривенијих углова њега самог... од ваздуха којем су многи препуштени... се не живи. А Нада је, не замери ми драга душо што се дотичем и ове теме која ће ти вероватно засметати, тако поносној, храброј, вредној и способној да ни из чега створиш све што тебе и твоје држи усправнима, очигледни "примерак" Човека у Србији данас,  који се не да, не само тој осуђености да живи препуштен ћудима страшног времена и да притом ниједном не закука, не завапи, не пита "докле, зашто, како...", него и свакодневици која меље и много јаче.

И притом, особеношћу српске жене хероине, која је кроз историју била стуб куће у најтежим временима, Нада Петровић не престаје да ствара: Додири - збирка песама, 1995. године; Раскућене речи - збирка песама, 2004.; Дивља трава - збирка песама, 2004; Преко прага речи - збирка песама, 2009; Играчи и играчке - збирка песама, 2013... и  најновија, Реч у збегу - збирка прича.

O kasnim trešnjama... o odlascima, zauvek i da odeš pa da se vratiš... o nama koji znamo samo za ovde

Negde gore, na severu, kilo trešanja staje 9e. Ne kažu da li im je skupo, samo konstatuju u prolazu... pored fotografije kasnih trešanja na jednom Fejsbuk profilu.
Možda i jeste.. ako su, na primer, fakultetsku diplomu unovčili za metlu i praher, za sudoperu il krpu. Za... dok se ne snađu. Za... šest meseci, godinu, deceniju... ceo život. Za onaj period tokom kojeg se nada zameni tugom, očaj beznađem, a osmeh na licu kamenom facom bez mimike.
Jeftino je, držim, onima koji su se... nekako snašli. Rasprodali uspomene pa se ugnezdili u neka daleka gnezda. Pronašli srodnu dušu čiji su im papiri sigurnost i bezbednost. Imali sreće, tražene diplome, cenjena znanja, zlatne ruke, dovoljno upornosti i istrajnosti...



Ponekad se neko i vrati.
Retko, ali ipak nisu sve laste selice.

Follow by Email