Neučena fantastika

 

Godina 2000.

 Osoba rođena u jeku Onog Velikog Rata :

“Imao sam jedva pet godina kada su mi dali štap, parče crnog hleba crnjeg od mraka i grudvicu sira manju od mog detinjeg dlana, umotane u cepani rukav dedine košulje od grsnica sejanih na najmanjoj njivi koju smo imali i poslali me da sa vršnjacima i nekima jedva koju godinu starijima od nas, vodimo ovce da pasu nekoliko kilometara od naše kuće, ispod Goleme glave, brda koje smo zvali planina.

U jedanaestoj godini otac me je poveo u grad, tamo negde gde protiče Dunav, u koji su se mnogi pečalbari udavili, ne poznavajući reku i njene ćudi, i tako sam postao pečalbar… najpre pomoćni radnik, za pola dnevnice, a vrlo brzo i majstor za sve, mada mi je sečenje cigala, najgospostveniji posao u celom tom procesu, išlo najbolje od ruke. U jesen smo nastavljali put vojvođanskih polja, brali smo kukuruz na imanjima seoskih gazda, a zimi smo trošili crkavicu što bismo je leti i jeseni zaradili, dogovarajući ekipe za sledeću sezonu pečalbarenja. Onaj ko je vredan, nije morao da brine za “angažman”. Svaki vođa ekipa ga je hteo. Lenji, neodgovorni, zabušanti, jednom rečju nikakvi, morali su da mole nekoga da ih primi u svoje redove. Često pristajući i za manju dnevnicu.

Kad mi je pečalbarenje dozlogrdilo, i razvlačenje one crkavice od Mitrovog do Đurđevdana, došao sam u grad, kupio konje i drvena kola i počeo da vadim šoder iz Nišave. I zimi, na minus 20, i leti, na plus 30. Sneg do kolena, a mi razbijemo led na reci, navučemo gumene čizme do prepona, lopate u ruke i… punimo kola na koja se hvataju ledenice.”

Osoba rođena na negde tokom “zlatnih osamdesetih”:

“Star je čovek pa neću da ga vređam, ali stvarno govori gluposti. Ko je još čuo za to da  dete od pet godina ide da nešto… bilo šta, radi?  Čak i da je to istina, gde su bile socijalne službe, kako su  uopšte dozvolili da deca ostanu kod takvih roditelja? I ko je još čuo da se cigla seče, ona se bre kupuje na stovarištima građevinskog materijala, ja sam rođen na drvetu pa ću da mu poverujem, kako da ne!? Pa i ono… vadio šoder usred zime, na minus dvadeset, jes, malo sutra. Samo jedan dan da je ušao u taj led na minus dvadeset, završio bi u bolnici iz koje ne bi izašao mesecima.”

Godina 2020.

Osoba rođena negde tokom “zlatnih osamdesetih”:

“Mama mi je ispod jelke, one godine kada je za jednu platu mogla da se kupi jedna hemijska olovka ili deset jaja ako odmah odeš u radnju, a samo pet ako odeš poslepodne, stavila svesku u kocke, sa plavim koricama i mojoj radosti nije bilo kraja. Bila je to jedina nova sveska koju sam dobio za taj razred, jer su sve ostale bile neke stare sveske koje su se našle po kući pa je tata iz njih iscepao sve one već ispisane stranice.

A one godine kad su nas bombardovali, cela zgrada, i staro i mlado, sedeli smo u dvorištu i spavali u skloništu, a jeli smo kolače, krofne i palačinke kao nikada do tada. Ja nisam ni znao da za doručak i večeru može da se jede i nešto drugo i činilo mi se da smo najbogatiji na svetu kad svaki dan možemo da jedemo slatkiše kolko nam se oće.

Onda su bacili neke grafitne bombe i moj teča je sa nekim ljudima išao ispod tog dalekovoda i skidali su tu paučinu koja se stvorila od tih bombi i oni koji su nam poslali te bombe su se čudili kako smo tako brzo rešili problem sa strujom jer su oni hteli da nemamo struju dugo, dugo. Posle su moj teča i svi ti ljudi koji su mahali granama drveća po toj paučini umrli. Ali zahvaljujući njima mi nismo živeli u mraku.

I posle su došli neki koji su pravili proteste na trgovima i koji su nam rekli da ne plaćamo struju jer će nam oni, kad dođu na vlast, oprostiti sve dugove. I tata je išao da baci u neko bure u kojem je gorela vatra sve račune za struju. A kad su ovi što su ga ubedili da to radi došli na vlast, morao je da diže kredit u stranoj banci koju su oni doveli tako što su prvo uništili naše banke, da bi izašao iz dužničkog ropstva, tako je govorio dok je psovao nekog Zokija Praseta I Baneta, njegovog pajtaša koji mu u stvari nije bio pajtaš.”

Osoba rođena na početku milenijuma:

“Daj ćale,  molim te, isuviše sam veliki da bi mi pričao bajke. Sveska ispod jelke, nije nego. Znajući te, smem da se zakunem da bi i babu i svesku izbacio kroz prozor, u paketu. Nego, samo se vadiš jer mi nisi kupio vozić na baterije one godine kad su Milošu njegovi kupili onaj najskuplji, a ja sam te molio samo da bude vozić, nema veze koliko krugova šina ima i koliko ima vagona.

A to, za te kolače... pa šta vam je falilo, i ja bih sada jeo palačinke svake večeri, ali mama neće da ih pravi, kaže da smo se svi nagojili i da moramo da se hranimo dijetalno. A samo je mrzi, znam ja, da pravi domaći pekmez od šljiva i šipka, koje najviše volim i čuo sam je jednom kad je rekla da su joj se smučili ovi delimano tiganji koje ne može da opere ljudski posle palačinki pečenih u njima.

I nije mi jasno, zašto su uopšte morali da koriste grane od drveća za te… grafite, zar niste mogli da izmislite nešto pametnije? Kao i ti burići za račune za struju… pa to mi liči na paljenje veštica, učili smo nešto, pojma nemam da li iz istorije ili iz geografije, ali uglavnom veštice su bile na lomači, toga se sećam. Jedino ne shvatam da smo mi, kao, imali svoje banke. Odakle uopšte nama pare kada smo siromašna država, pa da sad kao mi imamo svoje banke… drugo su ove strane, to su banke iz bogatih zemalja i oni imaju svoje pare, daj molim te… ne mogu više da služam nepouzdane informacije…”

Godina 2050.

Osoba rođena na početku milenijuma:

“ Dok sam ja odrastao, reke su bile plave, more je bilo slano… dobro, bilo je jedno koje nije bilo toliko slano, ali su se i tamo kupali neki ljudi, iako se zvalo Crno more. Na nebu je bilo puno ptica, od kojih su neke bile selice, I milina je bila, kad odem na selo… znaš, to je ono gde je rođen moj deda pa je posle mnogo godina odlučio da se vrati tamo i počne da sadi šljive… e, tamo su se pred zimu sakupljale laste, dalekovodi su bili prepuni lasta koje su čekale druge laste i za to vreme obučavale su mlade laste kako se leti kada je dugačak put. I kada bi se sve laste iz našeg kraja sakupile na dalekovodu iznad naše kuće, kretale su sve zajedno, negde na jug, u toplije krajeve, da bi se vratile kad prođe naša zima. A kad je bila zima, onda je padao sneg, po čitavih pola metra napadao bi sneg, a meni je tata pričao da je u vreme kada je on bio mali kao ja tada, sneg bio iznad njegove glave pa je deda morao lopatom da ga razbacuje u stranu, kako bi on mogao da izađe iz dvorišta. A na ulicama su bile mašine koje su razgrtale sneg, kako bi autobusi i kola mogli da se kreću.

Imao sam drugare u ulici i u školi i zajedno smo igrali fudbal ponekad, kad bi nam dosadile igrice na kompjuteru, a tata mi je govorio, zamisli, da su oni igrali fudbal svaki dan jer nisu ni znali šta je to kompjuter i da su roditelji imali probleme da nateraju decu da uđu u kuću.

Ja sam mnogo voleo da idem kod bake i išao sam sam jer je stanovala tri kuće od nas i obožavao sam kad me baka zagrli i ja se sakrijem u njenom naručju i poželim da nikada ne izađem iz njega jer mi je u tom zagrljaju bilo taaaaaako mirisno i toplo. Grlili su me i mama i tata i druga baka i tatin tata i neki rođaci i prijatelji, kada bi mi čestitali rođendan, odličan uspeh u školi i Novu godinu, ali su svi ti njihovi zagrljaju bili nekako drugačiji i manje topli i mirisni od njenog zagrljaja.”

Osoba rođena 2025.

“I ti, Roditelju A, stvarno misliš da sam ja sisao… lizalicu pa ću ti poverovati dok seješ te svoje nebuloze? Plave reke, slana mora, ptice koje lete… svašta! Vi mora da ste bili daltonisti kad su uspeli da vas ubede u sve to. Reke su sive, upamti, mora imaju ukus šećerne trske, a po nebu lete samo supersonični avioni generacije 2040.

A toooo... to, igranje na ulici, fudbal sa drugarima, golići, sneg do kolena i do dedinog struka, pa te lopate i grtalice… pa dobro, možda je onaj tvoj moždani udar bio i jači nego što nam je Doktor Trgonek Kompjuterski napisao na monitoru.

Jedino me brine ta priča o zagrljajima, molim te ne pričaj je nikada više, čuće te moja deca pa će im, ne dao bog, pasti na um da traže zagrljaje. Znaš li bre ti koliko je opasno grliti se sa ljudima, ja ni rođenu ženu nisam zagrlio onda kada su… formirana naša deca, kamo li da sada glim njih, pu-pu, sačuvaj me i sakloni. Gospode, kud li ide ovaj svet, samo mi to nije jasno. Vidi molim te, zagrljaji...trice i kučine...”

           

 

 

Kolač dobrote Katarine Ostojić

 
"Dok smo mi odrasli unosili pakete s odećom za jednu porodicu, deca su se igrala na travanjaku ispred kuće.Vraćali smo se sa mora i u kolima je bila sinovljeva lopta. Nikada neću zaboraviti oči tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, zamolio je našeg sina da se igraju loptom.Taj pogled dečaka me nije napuštao i odlučila sam da mu poklonim sinovljevu loptu, a njegovoj sestri ćerkin ranac. Oboje su negodovali. Jasno, to su im pokloni od bake. Obećala sam da će im baka kupiti sve novo, čim se vratimo kući, a da je ovo sad jako važno da usrećimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali. Po povratku kući sam održala obećanje. Godinama kasnije pitala sam ćerku da li se seća svega. Ispričala mi je svoj doživljaj, da je tada bila jako tužna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije žao što sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno želi loptu ne mogu ni danas da zaboravim."



Ovo je samo jedna epizoda iz bogatog humanitarnog rada osobe koju sam jedva ubedila za pristanak da javno, dakle imenom i prezimenom, progovorim o njoj. Budući da smatra da je humanost lična stvar svakog humanog čoveka, Katarina Ostojić, Kaća za sve nas koji je znamo, sve ove godine od kada su nas društvene mreže spojile, u svim mojim tekstovima i statusima na Fejsbuku bila je “jedna od onih osoba širokog srca kojima smo mi, moje prijateljice u Srbiji i ja, produžena ruka njihove dobrote”.


IZMEĐU BOMBONA I KRPE


Rodom  je Beogradjanka, a dušom i srcem Zemunka. Dve i po godine  je živela u Danskoj, a od 1996. god zivi u Holandiji sa mužem i dvoje dece. Nema stalan posao. Povremeno radi kao kućna pomoćnica u holandskim porodicama.

“Muz ima stalan posao i zivimo od njegove plate i mojih povremenih primanja. Kada sam ga upoznala i pocela da zivim u zemlji lala, iza sebe sam imala duzi radni staž. Ovde sam prvo pohadjala skolu za strance, naucila osnove jezika i pocela da radim u fabrici bombona. Radila sam u vecernjoj smeni da bih preko dana mogla da idem u skolu jezika. Nije bilo lako, ali sam bila spremna na to. Prvi put sam se srela sa radom u fabrici, za masinom, s bukom, novom sredinom i radnim pravilima. To je najteze i najbolje radno iskustvo mog zivota. Mnogo sam naucila boraveci medju novim ljudima, druge kulture, jezika, shvatanja. Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim sta mogu i koliko mogu da pruzim od sebe u novoj sredini.”


 NAJSREĆNIJE GODINE MAJČINSTVA


Onda se posvetila majcinstvu i porodici. Za najsrećnije godine svog zivota smatra bas te koje je provela pored sina i cerke. Ima divnog supruga, ističe, i medju njima nikad nije bilo razgovora o tome da li zeli da radi i koliko.

“Medju nama postoji uzajamno razumevanje i postovanje i sve odluke vezane za posao moj suprug je prepustio meni, da sama odlucim sta je za mene najbolje. Kada su deca krenula u predskolsku ustanovu, odlucila sam da potrazim posao. Nesto sto cu raditi za vreme boravka dece u skoli, a da mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim i dalje njima, muzu, kucnim obavezama. Od svoje 14 godine sam za dzeparac zaradivala ciscenjem kuca, kao pomoc na slavama, u generalnom ciscenju stanova posle krecenja. I tada mi se javila ideja da bih mogla probati da radim kao spremacica. Prvi posao je bio u vrticu, kasnije u dva vrtica, do trenutka kada sam dobila otkaz. U to vreme je sve teze bilo doci do stalnog posla, pogotovo sto nisam tecno i perfektno vladala holandskim jezikom. Našla sam posao sama, preko oglasa. Krenula sam od jedne porodice do druge. Moja preporuka za angažovanje je bio moj rad. Tako je i danas. Fizicki posao cistacice je tezak, pogotovo sto su kuce u kojima radim velike i imaju po dva sprata, sa uskim i strmim stepenicama.Od novca koji zaradjujem ciscenjem ne mogu da prezivim, ni kada bih bila sama. Ali je to dodatak kucnom budzetu i nije zanemarljiv.”




 Iz perspektive građanina zemlje koja je ovoliki niz decenija u krizi, život u zemljama o kojima najčešće čitamo, uz retke prilike da ih i upoznamo, obojen je ružičasto. Stvarnost je često drugačija.

 “Svaki evro je dobrodosao, pogotovo kada imate dva studenta u kuci. Porediti standard Holandije i Srbije nije moguce.Velike su razlike.Troskovi zivota ovde su dosta veliki i jedna plata je nedovoljna za cetvoroclanu porodicu. Potrebno je da oba supruznika rade da bi mogli solidno ziveti od svog rada.Najveci troskovi su kredit za kupljenu kucu (hipoteka), poreske obaveze i zdravstveno osiguranje.Kada platite dugove drzavi, ostane vam nedovoljno za hranu za ceo mesec. No, s obzirom da smo kao porodica naucili skromno da zivimo, nismo nicega ni zeljni, niti u necemu oskudevamo. Otkad sam pocela da radim u porodicama bogatijih sugradjana, povremeno sam dobijala polovnu garderobu za decu i sebe i to mi je dosta pomagalo u kucnom budzetu. Cerka i ja volimo polovnu garderobu i vrlo cesto je i kupujemo.Tako sam i dosla na ideju da bi na ovaj nacin mogla da sakupljam ocuvane stvari i pomazem ljudima kojima je pomoc dobrodosla. Po rodjenju dece, sva njihova mala garderoba, obuca, posteljina je bila oprana i spakovana. Spremna na poklon nekoj decici koja nemaju dovoljno. Prva adresa na koju sam odnela humanitarnu pomoc je bila u Zvecanskoj ulici u Beogradu. Kasnije je to bio Dom za nezbrinutu decu u Subotici pa Sigurna kuca u Beogradu... Moj moto je da pomoc ode svaki put na neku novu adresu. Najvise doniraju moje musterije koje vec godinama znaju cime se bavim i uvek ostave stvari koje ja perem i pakujem. Kada dolazimo u zemlju na odmor (leti),  i te donacije  nosimo u specijalnom koferu koji se montira na krov automobila.Tokom godine pratim redovno nase vesti i dolazim do informacija kome, gde i kako je potrebno pomoci. Sve informacije koje mi se ucine istinite (ne zaboravite da ima svega i svacega i treba biti jako obazriv kada je humanitarna pomoc u pitanju), sama vise puta proverim (cak zovem i telefonom redakcije novina), kako bih bila sigurna da se radi o istinitoj prici vezanoj za humanitarni rad.”

 

I kako sad, neko ko je bez stalnog zaposlenja, ko za budžet svoje porodice zarađuje čisteći tuđe stanove, ko se oblači u radnjama polovne garderobe i ekonomiše bukvalno sa svakom parom koju stekne, čija deca svoj džeparac sama zarađuju, kako dakle taj biva veći dobročinitelj od mnogih koji plivaju u izobilju, I tamo negde daleko i ovde?

 

"Porodica me je od pocetka ideje podrzavala. Sada,kada su deca postala odrasli mladi ljudi, pomazu na neki drugi nacin. Posto oboje rade preko omladinske organizacija i imaju svoja primanja, pri svakoj akciji sakupljanja novca ucesvuju svojim prilogom.Tokom godine sakupljam odecu, obucu, posteljinu, a dva puta godisnje pravim humanitarni kolac koji prodajem i sav novac se salje porodici kojoj je pomoc potrebna.

Mislim da nasa deca nisu nicega bila uskracena za sve 23 godine koliko se bavimo humanitarnim radom suprug i ja. Postoji samo jedna epizoda koja ce zauvek ostati za pamcenje,u kojoj su bili ‘’ljuti’’na svoju mamu.Naime,dok smo mi odrasli unosili pakete a odecom,deca su se igrala na travanjaku ispred kuce.Vracali smo se sa mora i u kolima smo nosili sinovljevu loptu. Nikada necu zaboraviti oci tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, pozvao je naseg sina da se igraju loptom. Spremali smo se za polazak kuci. Taj pogled decaka me nije napustao i odlucih da poklonim sinovljevu loptu tom decaku, a njegovoj sestri cerkin ranac. Oboje su negodovali jer su to njihovi pokloni od bake. Obecala sam da ce im baka kupiti sve novo cim se vratimo kuci, a da je ovo sad jako vazno da usrecimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali na moj predlog. Po povratku kuci sam odrzala obecanje. Godinama kasnije pitala sam cerku da li se seca svega. Ispricala mi je svoj dozivljajaj, da je tada bila jako tuzna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije zao sto sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno zeli loptu ne mogu ni danas da zaboravim.”


 HUMANITARNI KOLAČ


“Obicno ga pravim pred bozicne i uskrsnje praznike. Kuglof sa sargarepom i orasima, jedan od mojih omiljenih kolaca. Neobican, redak. Svoje akcije organizujem samo u kurugu ljudi koji me poznaju, moje musterije, poznanici. Najvise ga kupuju bas moje musterije koje su s godinama postali  redovni kupci. Napisem objavu u kojoj objasnim za koga organizujem pomoc, formiram cenu i vreme trajanja akcije. Ljudi kod kojih radim godinama, znaju o cemu se radi i rado ucestvuju u akcijama. Medju njima su dve zene koje skoro nikada ne zele kolac zauzvrat, vec samo daju donaciju. Na njih sam posebno ponosna i uvek isticem njihovo plemenito srce. Spremne da pomognu, pitaju sta se desava sa bolesnima i operisanima. Poslednja akcija je bila nedavno. Novac je sakupljen, već poslat . Bice upotrebljen za lecenje tesko obolele osobe.”




 GENERALKA ZA NEČIJE ZDRAVLJE

 

“Od prosle godine sam dosla na novu ideju, koja se pokazala delotvornom. Objavila sam oglas u kome nudim svoje usluge generalnog ciscenja kuca, jednokratno, kako bih sakupila vise novca. Akcija traje tokom citave godine. Znaci, ljudi me mogu pozvati jednom da im generalno sredim kucu, a sav novac ce biti upotrebljen za humanitarnu pomoc. Taj novac odlazem u porodicni fond, kasu Sluzice ce za lecenje bolesnih, kupovinu lekova, operacije dece,  operacije odraslih, nabavku razne medicinske opreme, skolskog pribora  i dr. Mogu vam reci da zainteresovanih ima, a godina je duga. Dok me zdravlje sluzi trudicu se da ovo potraje sto duze, kako bih pomogla sto vecem broju ljudi.”

 

NEOPISIVA RADOST DAVANJA

 

“O mom humanitarnom radu zna nekolicina mojih bliskih prijatelja i poznanika. Jedino za humanitarni kolac sam odnedavno postala transparentna i to samo sa namerom da jos nekoga podstaknem da i on pokusa nesto slicno u onome u cemu je dobar, a za dobro drugog. Posle ovog teksta sam svesna da ce se pojaviti neki ljudi koji ce mozda zatraziti moju pomoc. Ovim putem hocu da pojasnim samo  jedno: nisam svemocna. Svesna sam da celom svetu ne mogu pomoci. Svako od nasi ma sansu da ucini nesto korisno za nekoga ko je u nevolji. Svako ima sansu da dokaze sebi da je u necemu dobar, koristan. Neka tu svoju sposobnost pretvori u dobru nameru i pokusa nekome pomoci. Osetice neopisivu radost u sebi. O tome se radi. O radosti koju sami mozemo da osvestimo u sebi, zbog sebe i drugih. Najsladje je kad covek nesto uradi sam. Zato apelujem na svakoga da potrazi to zrno dobra u sebi i pomogne, bilo kome. Nase malo je za nekoga mnogo veliko.”

 

ŽELJE

 

Nisam covek od mnogo zelja. Moja jedina je da moja porodica bude zdrava i slozna, kao sto smo bili do sada. Da kada nas jednom ne bude bilo nasa deca nastave sa cinjenjem dobra za druge, umesto nas. Da nastave nasim stopama.To bi nas jako usrecilo.

 

 

 

 


Porez na kutretija i na pendžeri

Dete sam bila, mora da je toj bilo neku godinu po rat kad se i sag sećam ko jučer da je bilo, kad mi mati tutnu sidžimku i ruke i reče: "Vodi ovoj kutre nakude polje i ne vrtaj se sve dokle te ne izokamo, eve ji popisari većem kude Glišini, samo što nesu u našu avliju ulezli".
Kvo sam znala, jošte ni u školu nesam krenula, vatim onuj sidžimku, kutre trči po men, a ja begam kolko me noge nose, sve mislejeći, tija popisari mora da biju kutretija po kuće kad se mati onolko ustresla.




Posle kad sam malko razaznala, svatila sam i što smo krili onaj postara kola, volovska dabogme, šinska, tag seljaci za pobolja nesu ni znali, i što su nekvi ljudi sas vile i šipke odili po naš dvor i pobivali gi na svaki metar u zemnju pa gi izvlačili besni što poda zemnju neje prazno. Onija prvi, onija od koji smo krili kutretija i volovska kola, oni su popisuvali sve što si imal pa su posle toj razrezuvali porez na selski domaćini. A ovija drugi, oni su pa zbirali sve sas što je se trebal narani i napoji narod u varoši, a što je seljak moral da im dade, imal ne imal.
Ajd što su mu iskaruvali jedinu svinju iz kočinu eli je seljak moral da kupi poskupo svinju i da im ju predade za nikakve pare ako je tel onuj iz kočinu da sačuva za njegovu čeljad, pa nekako ću svatim: neje imala rana po varoši. Al mi nikad neće bude jasno zašto su deda i bašta morali da zatrupuju u šumu burence sas rakiju, "mora bit", kako je vrevil čiča Timotija, da će tija ljudi iz varoš umru ne samo od glad, nego i ako im se ne sune šišence rakija.

"Moreeee, jošte ovoj neje ništa, kad je država rešila da na seljaka oporeže i šinska kola što gi volovi i krave vuču i kutretija što ni dvor i kuću čuvaju, ima ni počne oporezuje i penžeri i nužnici, eve što vi reko"- pantim i toj da je rekal čiča Timotija, a ja sam posle brojila pendžeri na najgolemu kuću u selo, mislejeći kolko će oni jadni plate tolki porez na nji i sekirajeći se da li će stvarno zaziduju neki, samo da pojevtino projdu.
A projdoše i godine, poraso kolko sam porasla pa se poče i smanjujem, kako toj u život ide, i na porez ič posle nesam ni mislela. Toj je bila muška rabota, isprve ga je plaćal muž, posle sin, a i, duša valja, svo ovoj vreme neje porez ni bil da seljak mora prodava kravu kad mu dojde razrez za plaćuvanje ko nekad.

Sag se, vidim, sve diglo naNoge, samo se od porezi vrevi, ovuj koronu više i ne pominjaju.
Poplašili se, vikaju država će pa razrezuje porezi na šupe, nužnici, vejnici, bunari, ma i na nastrešnice za drva da ne kisnu, će se plaća porez.

Jedino nikuj ne pominja da će se pa plaća porez na kutretija. 

NeZnam smejem li toj da pominjam, ali kad bi se država i toj dosetila, goleme pare bi imali d-uznu, pogoleme nego od svi nužnici i bunari. Nji su počeli i bez porezi zatrupuju. Šće kad nikome više i ne trebu.

Ilustracija je odavde

Malo sam pričala za Niške vesti, o pisanju, blogovanju, knjizi u najavi...

Zahvaljujući njenim blogovima i statusima, poslednjih godina od kada piše na zaplanjskom dijalektu, više ljudi je čulo za Zaplanje nego možda i od kada ono postoji. Kada je novinarka Negoslava Stanojević počela da objavljuje tekstove na dijalektu, mnogi su joj tražili rečnik. U međuvremenu, zahvaljujući višegodišnjem čitalačkom stažu, iako i dalje ne znaju tečno da ga govore, čitaoci njenih blogova i statusa na Fjesbuku više i ne pominju rečnik. I ne samo da ih rado čitaju, nego im je lik koji su zajednički gradili, kroz njene priče i njihove komentare, „Baba-Grozda“, postao omiljen.

Sve je počelo na jednoj promociji knjige Violete Jović, koja piše na svrljiškom dijalektu, otkriva za Niške Vesti Negoslava, čije priče na dijalektu možete da čitate i na našem portalu, gde takođe izazivaju veliku pažnju. I ne samo da izazivaju čitalačku pažnju, već mnogi i pitaju kada će sledeća knjiga. Za sada možemo samo da kažemo da je ušla u izdavački plan za ovu godinu jedne izdavačke kuće pa bi do kraja godine trebalo da se nađe u štampi. Naslov knjige je „Blag reč“, a podnaslov „Baba-Grozdine priče iz Zaplanja“, otkriva Negoslava Niškim Vestima.

„Pesma Violete Jović „Rabota žensku dušu odmara“ me je toliko dirnula da sam je odmah naučila napamet. I sigurno sam je recitovala češće nego sama autorka. Tako je počelo i moje pisanje na dijalektu, a doprlo je do velikog broja ljudi zahvaljujući društvenim mrežama i blogovima. I naišlo na prijem ne samo kod  onih koji poznaju zaplanjski dijalekt, već i kod ljudi koji obožavaju to bogatstvo našeg govora, bez obzira na to da li žive u Šumadiji, Sremu, Sarajevu, Puli ili na nekom dalekom meridijanu“, kazala je Negoslava za Niške Vesti.

 


Nastavak sledi ovde

Intervju sa dr Aleksandrom Ivkovićem, radiologom: Kovid-19 je bolest koja traži način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti

 Niški radiolog dr Aleksandar Ivković veoma argumentovano i vrlo često jako intrigantno, na svom blogu Ljudi i laži , piše o mnogim  aktuelnim temama, prevashodno iz oblasti medicine, ali i na mnoge druge životno važne teme koje su svakako na ovaj ili onaj način povezane sa njegovom strukom. U žiži interesovanja javnosti našao se posle obelodanjivanja sopstvenog iskustva sa koronom u tekstu u kojem je beležio gotovo svakodnevni izveštaj o svom stanju, sa opisom svih simptoma i toka bolesti, koja mu se u jednom trenutku učinila fatalnom toliko da je ukućanima, takođe obolelim, davao poslednja uputstva u vezi sa sopstvenom sahranom i grobnim mestom (o nesuvislim, najblaže rečeno, komentarima koji su se ređali na portalima koji su preneli ovaj tekst, ovog puta neću, ali njihovim autorima neka služi na čast onolika doza neljudskosti). 





"Moja bolest spada u teške oblike, ali ima ljudi koji su mnogo bolesniji od mene. Sve ovo je ništa u odnosu na njih. U nesreći, imao sam sreće.

Teško dišem, ne mogu da izgovorim više od par reči a da se ne zakašljem, ali živ sam.

Moram da upozorim sve, prilično pojačava emocije, ne sve, samo poneke. To je razlog zašto padaju svakakve stvari na um.

Deluje bukvalno na sve organe. Nisam mogao da idem kompletno u detalje ali svaki organ je odreagovao.

Ova bolest ubija, trazi način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti. Osnovni cilj je uništenje. Nema zavaravanja i priče o lakim prehladama.

Za sve one koji sami sebe smatraju ljudskim bićima i strucnjacima, a predlagali su da je sada najbolje vreme da se drugi razbole - niti ste ljudi, niti ste stručnjaci, obicne ste nule" - pisao je dr Ivković kada je bilo izvesno da je njegova kriza okončana.

Nisam brojala, ali verujem na da njegovom blogu ima jedno dvadesetak tekstova u kojima se dotiče skoro svakog segmenta bolesti koju i on, i njegove kolege iz drugih specijalnosti, pa i sami epidemiolozi i virusolozi, i pored svih napora i dalje  poznaju nedovoljno da bi mogli da se nose s njim kao sa nekim drugim bolestima. 

"Zna se sve što je moglo da se sazna a da nije vezano za vremenski tok. Zna se genom virusa, zna se mesto ulaska, zna se način kako napada ćelije, zna se koje posledice ostavlja, zna se njegova radiološka slika. Vakcine su u razvoju. Ispituju se lekovi. Ne znamo kakvo će stanje biti za dve godine, nije prošlo toliko vremena."  

Iskopirala sam nekoliko linkova s bloga Ljudi i laži pa svi koji eventualno do sada nisu zavirili na ovu adresu, mogu i sami da provere zašto je dr Aleksandar Ivković jedan od lekara koji, iako ga nema u ekipi stručnjaka koja nam svakodnevno servira poslednje informacije o obolelima, žrtvama, merama i saznanjima o kovidu, jedan od onih kome se obraćaju i pacijenti i pratioci na blogu i novinari u potrazi za verodostojnim informacijama.

Da ne bih svoj tekst gušila onim što je već rekao - koga zanima, lako će sam doći do tih informacija, zamolila sam dr Ivkovića za odgovore na nekoliko svakodnevnih, običnih pitanja koja zanimaju mnoge od nas koji se ponekad pogubimo u moru, sa zvaničnih mesta, informacija i odluka i njihovih demantija ili povlačenja, zvaničnih podataka i nezvaničnih nagađanja, opravdanih strahovanja i manje ili više (ne)opravdanih poziva ili uputstava za ležernije ponašanje.


Nijedna proslava nije vredna ljudskih žrtava


1.      - Upravo sam došla iz jednog restorana koji se nalazi van grada i u čijoj je velikoj sali je slavljen prvi rođendan, sa sve muzikom i stotinak gostiju. Među prisutnima, naravno, nije bilo razmaka ni 20 cm,  niti je iko nosio masku – sem konobara, da ne pominjem da je bilo i mnogo dece koja su trčkarala između stolova, a u istoj sali ručavale su i neke porodice van ove skupine. Kako biste se ponašali da Vas neko pozove na slično slavlje, a šta biste rekli sinovima, odluče li eventualno da odu na neku sličnu zabavu?

     - Lako je gledati sa visine i reći kako ništa od toga ne sme da se desi. Ipak život traje i ne može se zaustaviti. Svima nam nedostaje puno toga. Recimo, meni, utakmice. Zatvoreni prostor, stotinjak gostiju na uskom prostoru, dovoljno je da samo jedan od njih bude kliconoša. Statistički, nekoliko će preminuti, više njih biti u bolnici a još nekoliko imati trajne komplikacije. Nijedna proslava nije vredna toga. Nikome ne preporučujem. Naći balans je, trenutno, nemoguće.

2.     -  U svom poslednjem tekstu na blogu, Sve što morate znati o kovidu-19, a niko vam na TV nije rekao, kažete: Radiologiju prepustite radiolozima, ljubazno vas molim. Postoji razlog zašto. Jednostavni školovani smo za to, vidimo ono što vi ne vidite ili mislite da vidite.

Pobudili ste moju radoznalost, onim što niste rekli, a ja bih volela ako biste hteli da nam kažete bar delić onoga na šta ste pritom mislili.

     - Više puta sam doživeo, tokom epidemije, da mi kažu kako mi radiolozi ne znamo ništa o epidemijama i da to znaju samo epidemiolozi, infektolozi, imunolozi, a svi šalju pacijente kod nas. Takva nam je struka, moramo da znamo sve. Imamo često mnogo bolji uvid jer sve dođe na „slikanje“. Povod za tu, konkretnu, rečenicu je bila tvrdnja da pacijenti oboleli od kovida-19 ne treba da se „slikaju“ jer je to glupost, upućena od nekih naših lekara. Jedan od glavnih kriterijuma za davanje dijagnoze „kovid-19“ je radiološka slika, posebno CT pregled. Nerazumevanje radiologije, radijacije i radioaktivnosti se prenosi na sve aspekte i mnogi vole da daju svoje mišljenje, zasnovano na filmovima i serijama, ne na nauci.





3.       - Budući da spadate u lekare koji su kovid kao bolest i sam virus upoznali i na svojoj koži, možete li mi reći šta se i koliko toga u Vašem saznanju o samoj bolesti promenilo i koliko je Vaše gledište na celokupnu problematiku u vremenu posle drugačije od onog u periodu pre?

     - Znao sam da je teška bolest, ali nisam znao koliko je uporna. Svaki dan je nalazila nove načine da ubije, ako može. Ima težih bolesti, sasvim sigurno, ali ova mrcvari, dosadno i uporno.

4.       - Navikli smo od Vas da nam razbijate mnoge stereotipe i zablude i pre korone i kovida, a Vi sami i na kritike i prozivke ne samo od strane neupućenih, već i onih koji bi trebalo da jesu upućeni u te iste teme. Ako nije tajna, koliko ima slaganja ili neslaganja u Vašim direktnim kontaktima sa kolegama koji su takođe direktno uključeni u rad sa pacijentima obolelim od kovida?

Oni koji direktno rade nemaju vremena da se prepucavaju, misle kako da izvuku glavu. Nesuglasice imam sa onima koji imaju mišljenje, ali ih ne zanimaju činjenice. Medicina XXI veka je zasnovana na dokazima, a ne na ličnim osećanjima, posebno ne na YouTube svedočanstvima. Mnogi bi trebalo, makar u javnosti, da se uzdržavaju od davanja svojih mišljenja koja nisu utemeljena u dokazima, posebno ako se kriju iza neke titule ko što je „dr“.

5.       - Zamolila bih Vas da ukratko navedete ono na šta ste u svojim tekstovima i izjavama ukazivali od početka kovida, a što se ovde ili onde tek sada nameće kao otkriće.

     - Nakon prvih 15 pacijenata već je bilo objavljeno preko 500 radova u SAD o bolesti. Uglavnom pogrešnih. Sve što smo saznali je bilo, u početku, iz Kine, a kasnije uglavnom iz Italije. Nakon par meseci je isto to objavljivano na Zapadu, kao revolucionarna otkrića. Kada se pojedincima ukaže da je to već poznato, odmah slede napadi kako je baš sada to otkriveno, a da pre nisu znali nego su samo eto tako tvrdili. Tako imamo iščuđavanja kako to da pacijenti umiru od infarkta, krvarenja u mozgu, šloga… Imamo nevericu kako to da virus živi leti, a zaboravlja se da je epidemija „rođaka“ ovog virusa MERS-a bila po najgoroj vrućini u Saudijskoj Arabiji.


Znam broj obolelih od kovid-19 u svakom nemačkom selu, ali ne i u Srbiji


     Možete li sebe da zamislite u ulozi člana Kriznog štaba i ako možete,  mislite li da biste opstali u njemu ili biste se bili isključeni, tj sami dali ostavku posle nekog vremena?

     - U ovom, ovako zamišljenom, meni sigurno ne bi bilo mesta. Ne verujem da bi mi bilo mesta u bilo kom kriznom štabu. Pratim druge države. U svakom trenutku znam šta se dešava u Italiji, u Nemačkoj, znam koliko obolelih je u svakom, makar najmanjem selu. U realnom vremenu se vidi svaki podatak. Za Italiju mogu da saznam imena svih preminulih, gde su živeli, kako su se razboleli, ko ih je lečio, pa čak i ko je ostao iza njih. Kod nas ne znamo ništa, odnosno skoro ništa. Postoji anegdota ovde u Nišu – U Srbiji je danas preminulo dvoje ljudi a od toga troje u Nišu. Ne postoji transparentnost, što stvara prostor za nagađanja. Nagađanja stvaraju nepoverenje a nepoverenje ruši čitav sistem. Imamo toliko mladih, sposobnih, informatičara koji mogu čuda da naprave a mi se baziramo na nekim tajnovitim, nedorečenim, poluinformacijama.




7.      - Šta najviše zamerate Kriznom štabu, a sa kojim delom njihovih odluka se slažete?

Najviše zameram netransparentnost i nikako se ne slažem da su stariji ljudi smeli da budu zatvoreni bez prava izlaska ili maltretirani da pred zoru kupuju po radnjama. Moralo se naći vreme da svakoga dana budu napolju. Ako je moglo da se nađe za pse, valjda je moglo i za ljude. Postoji još nešto što mi je bilo nelogično, skraćivanje radnog vremena. Time su stvarani redovi, što je bilo potpuno pogrešno, treba na sve načine smanjiti gužvu. Dalje zameram na nedoslednosti. Tako je kako odluče, nema promene plana nakon dva sata. Imamo primere gde su krizni štabovi, u drugim državama, donosili mnogo lošije odluke ali ih nisu menjali. Takve štabove poštuju. Objektivno, ni nemaju mnogo mehanizama, samo preporuke. Ali sve bi bilo bolje da ulivaju poverenje.


I za kraj, citat iz teksta na doktorovom blogu:

Kako se prenosi virus

Putem kašljanja, kijanja, glasnog govora ali i disanja. Virus može biti u kapljicama ali i u samom vazduhu. Zato nam je potrebno više nivoa zaštite.

Da li maske štite

Štite. Nemamo neki drugi posebno pametan način da se zaštitimo. Malo maskama, malo higijenom, malo držanjem distance, malo odgovornijim ponašanjem. Sve zajedno nam daje zaštitu. Ništa posebno neće zaštiti, zajedno hoće

Čemu služe karantin i kućna izolacija

Služe da se bolesni ne šetaju okolo i raznose viruse ali i da zdravi budu u manjem kontaktu sa drugima koji bi mogli da prenesu viruse. Primena zatvaranja je samo znak da nemamo drugi način da se odbranimo.

 

 


 


Zašto nam je sve teže da stičemo prijatelje?

 Autor ovog teksta je jedna sjajna osoba, koja odlično piše, obrazovana, proputovala je velikim delom sveta, živela u Americi, Rusiji, u nekim evrospkim zemljama, ali eto, iz nekih samo njoj razumljivih razloga, želi da ostane anonimna. Poštujući tu njenu odluku, preporučujem vam ovaj tekst, mnogima će... mnogo toga kazati:




Psiholozi i antropolozi kažu da prijateljstvo i bliski kontakti utiču na kvalitet i trajanje naših života. Studije pokazuju da ženke majmuna babuna, koje uspostave čvrste veze sa svojim vršnjacima ili užom porodicom, žive duže i ostavljaju više potomstva. Po svemu sudeći, kod primata se, isto kao i kod ljudi koji žive okruženi istomišljenicima, snižava aktivnost žlezda koje luče hormone adrenalin i kortizol, što dovodi do pada nivoa kratkoročnog stresa i ubrzavaju se anabolički procesi koji organizmu omogućavaju da se bolje razvija i raste.

Gotovo svi smo u detinjstvu imali mnogo drugara. Oni su se jednostavno pojavljivali u našim životima, reklo bi se “niotkuda”. Jednog drugara bismo upoznali kao dete prijatelja sa kojima su se naši roditelji družili, drugog bismo "zakačili" u parkiću ili u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli. Nekada su i vremena bila drugačija, roditelji su posle radnog vremena mogli sa decom da prošetaju i da generalno provode više vremena u prirodi, a prijatelje su sticali u okviru udruženja i pokreta, na primer među planinarima, na folkloru, sportskim i umetničkim sekcijama. 

U tinejdžerskim godinama je delovalo da se broj prijatelja samo povećava, da nam poznanici i prijatelji “padaju sa neba”, a taj trend bi se nastavljao i tokom dvadesetih godina i delovalo je da ćemo uvek biti okruženi ljudima. A onda nas odjednom život demantuje pa se pitamo kako to da neko ko je uvek imao mnogo prijatelja i poznanika, gotovo preko noći (p)ostane usamljen?

Druženje je potrebno svima jer na taj način upoznajemo ljude i komuniciramo sa onima koji su nam duhovno bliski, ali i uspostavljamo svoje mesto u društvu. Druženjem stupamo u kontakt sa ljudima na koje možemo da se oslonimo i da im verujemo.
Dugo se smatralo da je druženje razvila naša biološka vrsta i da je ono proizvod društva isključivo zahvaljujući razumu i komunikaciji. Ipak, istraživanja pokazuju da i životinje mogu da se druže. Ovde se najpre radi o primatima, ali osim kod njih, biolozi su ovu sposobnost primetili i kod vrana, delfina, žirafa, pa čak i magaraca. Najčešće, životinje uspostavljaju ovakve odnose sa svojim "rođacima", odnosno unutar svojih "porodica", ali neke vrste imaju sposobnost i da grade "prijateljske" odnose i sa pripadnicima drugih stada, krda ili jata. Čovek je ipak, u tom smislu, najupečatljiviji primer. S obzirom na to da je "druženje" kod životinja opstalo tokom vekova evolucije i prirodne selekcije, njegova biološka funkcija je, očigledno, mnogo važnija od puke zabave sa drugim pripadnicima svoje vrste.

Druženje povećeva šanse da proživite dug i srećan život.
 
Osobe koje kroz odnose sa bliskim ljudima dobijaju podršku luče manje "hormona stresa" poput adrenalina i kortizola
Takođe, kvalitetno druženje podstiče organizam da proizvodi više "hormona sreće" serotonina, oksitocina i dopamina, što na duže staze dovodi do poboljšanja opšteg stanja i jačanja imuniteta
Stručnjaci smatraju da manjak prijateljske podrške može dovesti do mentalnih problema jer vremenom počinje da opada vera u sebe i sopstvene sposobnosti

Osim toga, kada nema dovoljno bliskih prijatelja, kod čoveka se povećava nivo anksioznosti, a manjak društvenih kontakata u svojoj akutnoj formi može dovesti do depresije.

Kako i kada počinjemo da se družimo?

Otprilike oko četvrte godine deca počinju da uspostavljaju drugarske odnose. U početku, mali ljudi komuniciraju samo sa svojim roditeljima i pripadnicima uže porodice, a potom počinju da ostvaruju odnose sa svojim vršnjacima. Ipak ta prva prijateljstva su više u smislu igre "pored" nekoga, a ne svesno "sa nekim". Dete polako uči da dobija povratni odgovor, da vodi razgovor i da razvija saosećanje. Deca uzrasta od tri do pet godina igraju se na prilično pragmtičnim i kratkoročnim osnovama. Drugar postaje svako ko pristaje na trenutna pravila igre. Takođe, onaj ko počne da narušava ta pravila, može u tom uzrastu da izgubi svog drugara zauvek. 
Detetu je teško da shvati zašto se neko ponaša drugačije u odnosu na ono što on sam želi i smatra poželjnim u datom trenutku. Veze se uspostavljaju i kidaju vrlo dinamično, jer je detetu u tom uzrastu teško da podnese da se druga osoba ponaša drugačije od onoga kako ono samo želi. Bez obzira na to što se u tom uzrastu veze zasnivaju i kidaju veoma brzo, dešava se da se drugarstva koja potiču upravo iz predškolskog uzrasta održe tokom čitavog života, posebno ako ljudi žive u manjim sredinama i viđaju se svakodnevno.
Dok rastu, deca shvataju da druženje može biti i apstraktno i da se ne odnosi samo na ono vreme koje je zajednički provedeno u igri. U ovom uzrastu druženje još uvek nema aspekt dobijanja "koristi", ali isto tako ono u ovoj fazi ne pruža samo zadovoljstvo od provođenja zajedničkog vremena u igri, već dete želi da svoje drugare daruje ili da im svesno pomogne u nekoj aktivnosti.

Otprilike između pete i devete godine, deci je drugarstvo izuzetno važno, čak do te mere da prevazilaze sopstvene potrebe, samo kako bi drugar bio prisutan. To je i ono vreme kada se javljaju prve zavisti i ljubomore. Takođe, to je period kada se formiraju grupice, često "tajna udruženja" sa svojim lozinkama, koje se ipak bez problema dele sa onima koji deluju da su "od iste fele".





Druženje u ranom pubertetu

U uzrastu od 11 do 13 godina, dotične mlađe pubertetlije svesno biraju osobe sa kojima žele da provode vreme i razmene misli i stoga prijateljstva u tom uzrastu nisu više samo rezultat slučajnih susreta. Tinejdžeri međusobno dele stavove, strahove, ideje, imaju tajne koje nikako ne bi valjalo deliti sa ostatkom sveta, uspostavljaju se posebno bliski odnosi. Ove veze se odlikuju emotivnom bliskošću i bez obzira na nesuglasice i razlike, udaljenost nije tako važna, drug ostaje drug.
Pravo drugarstvo u nešto starijem uzrastu je zasnovano na poverenju. Sa druge strane, javljaju se i značajno viši, odnosno drugačiji kriterijumi pa su prijateljstva lišena ljubomore i pojavljuje se podrška. Ali i zahtevi su veći: nije više važno koliko smo vremena proveli zajedno, već koliko su nam slični stavovi i pogledi na svet. Razgovori u većoj grupi postaju manje otvoreni, a iz celog kruga poznanika, izdvaja se njih desetak koji postaju bliski drugari. I to je već "početak kraja": što je manje takvih ljudi u okruženju, to teže pada pomisao da ih možemo izgubiti.

U periodu od 20. do 25. godine, zaista ima mnogo ljudi oko nas, ali to je potpuno razumljivo, jer i biološki gledano mladima ljudima je potreban "buljuk" u tom uzrastu. Pa ipak, kako je čovek nesavršen, mi jednostavno fizički ne možemo stalno imati toliko prijatelja. Štaviše, čak je i broj aktivnih društvenih veza ograničen, a ovaj fenomen je poznat i kao Danbarov broj. Naime, početkom devedesetih godina prošlog veka, antropolog sa Oksforda, dr Robin Danbar istraživao je veze i odnose kod ljudi, ali i primata. Tokom istraživanja, naučnik je uočio vezu između veličine mozga primata i prosečne veličine društvene grupe. Potom je, uzimajući u obzir prosečnu veličinu mozga čoveka i primenjujići rezultate do kojih je došao proučavajući ponašanje primata, Danbar u svojoj teoriji izneo podatak da ljudi mogu da održavaju 150 stabilnih odnosa.

Kasnije je predstavljen i model Danbarovih slojeva. Uzimajući u obzir koliko su određeni odnosi zaista bliski, prema ovom biološko-sociološkom modelu, u najužem sloju nalazi se do petoro ljudi, i to su veze sa ljudima kojima vam znače najviše u životu. U ostalim Danbarovim slojevima nalazi se 15, pa 50 i na kraju 150 ljudi, a što je broj ljudi veći, smanjuje se emocionalna bliskost sa tim osobama.

Zašto se odrasli žale ne na broj prijatelja, već na odsustvo onih koji su tu "i u dobru i u zlu"

Čini se da do ovog fenomena dolazi jer se tokom života osipa broj "starih" prijatelja, a nove nekako ne umemo da nađemo. To što vremenom ostajemo sa sve manjim brojem prijatelja je lako objasniti: ljudi se sele, menjaju gradove ili države u kojima žive. Danas, značajno češće nego ranije ljudi menjaju radna mesta. Život se sve više "ubrzava" i donosi nove poglede na svet, koji se nužno ne poklapaju uvek sa stavovima onih sa kojima smo du juče delili gotovo sve. Neki zasnivaju porodice, drugi ne, jedni se razvode, zasnivaju nova partnerstva, a nekima porodični život nije zanimljiv i tu se ne pronalaze. Takođe, sa prijateljima iz detinjstva i mladosti često ne delimo tempo uspona po karijernoj lestvici. Druženje je odnos na dobrovoljnoj osnovi koji ostvarujemo na osnovu sopstvene želje, pa ne postoji odgovornost i obaveza, dok je priroda veze sa porodicom i radnim mestom ipak drugačija.

I još poneki razlog...

U poslednje vreme, ako se pred kraj radnog vremena javi nadređeni i traži da se posao hitno završi, retko ko će moći da odbije ovaj zahtev. Stoga će vreme predviđeno za prijatelje i/ ili porodicu biti potrošeno na posao. Često iz osećaja krivice zbog toga što smo zapostavili prijatelje zbog posla i drugih objektivnih okolnosti, podsvesno nam postaje sve neprijatnije da ih pozovemo i predložimo druženje, iako želja još uvek obostrano postoji. Ovo je tek jedan primer, a ima mnogo sličnih i svi vode ka tome da se ljudi polako udaljavaju od svojih prijatelja. I u mladosti su ovakve pojave zapravo bile česte, ali je zbog načina života bilo lakše uklopiti obaveze, a i upoznati nove ljude i steći prijatelje. U vreme dok smo išli u školu, bilo je mnogo lakše steći drugare jer je u okviru odeljenja bilo jednostavno naći one koji vole sličnu muziku, knjige i uopšte provode vreme u zajedničkim aktivnostima. Kako starimo, zbog različitih okolnosti sve više vremena provodimo sa ljudima sa kojima zapravo ne delimo interesovanja.

Danas ljudi često provode mnogo vremena čitajući komentare i prepiske po društvenim mrežama, što im stvara iluziju da oko sebe imaju istomišljenike koji im pružaju podršku. Kod većine se stvara iluzija da imaju mnogo "prijatelja", sa kojima mogu prijatno provesti vreme. Međutim, sociolozi i psiholozi kažu da onih ljudi koji zaista mogu da razumeju i dele naša osećanja, ima zapravo značajno manje nego što ima onih koji su spremni da diskutuju po društvenim mrežama. Da bi se ostvarile realne, čvrste prijateljske veze, neophodne su i "spoljne" aktivnosti poput sporta, šetnje, odlaska u restoran, pozorište, na koncert...

Tokom tridesetih, ljudima kvalitet prijateljskih veza postaje važniji od kvantiteta, a do toga se ne dolazi preko noći. Reklo bi se da kvantitet prethodi kvalitetu, a obaveza je sve više, vremena je sve manje. Radnim danima zatrpani smo poslom, ali i kućnim obavezama, vikend obično služi za odmor i pripremu za sledeću radnu nedelju. Ako ostane slobodnog vremena, ljudi obično teže da ga vikendom provedu sa starim poznanicima ili porodicom. Kada se pitamo zašto nema novih ljudi u našem krugu prijatelja, ne sme se zanemariti podatak do kojeg su došli stručnjaci. 

Naime, sociolozi su izračunali da je potrebno oko 50 sati razgovora kako bi osoba od neznanca postala nečiji poznanik i dodatnih 200 kako bismo tu osobu počeli da smatramo svojim bliskim prijateljem. Na prvi pogled to ne deluje tako mnogo, međutim valja znati da savremeni čovek dnevno provede samo oko 40 minuta u aktivnom razogovoru sa ljudima.

Šta činiti ako vam fale ljudi i druženje?

Odgovor nije jednostavan, ali vredi pomučiti se. 
Pokušajte češće da se čujete sa svojim postojećim prijateljima i poznanicima, održavajte te veze. 
Takođe, nemojte se uvek voditi "pravilima lepog ponašanja": ispostavlja da odnosi često utihnu jer svaka strana misli da onaj drugi nema prilike i mogućnosti za druženje i vremenom prestane da se javlja. Na primer, organizujte okupljanja, pozovite svoje prijatelje u goste ili u prirodu, ljudi će vam biti zahvalni. 
Valja imati na umu da nisu svi ljudi "na mreži" zaista suđeni da vam budu prijatelji, ali ništa vas ne košta da probate, uz dozu opreza. 

Pozovite, predložite druženje, viđanje. Takođe, ako organizujete neku aktivnost, predložite vašim prijateljima da pozovu svoje poznanike, probajte da širite krug ljudi koje lično poznajete. Osim toga, pokušajte da stupite u kontakt sa ljudima sa kojim ste se nekad lepo družili, ali ste se vremenom udaljili. Možda vredi pokušati, nemojte se stideti i udaljavati od ljudi. U najgorem slučaju, neće vam odgovoriti, a u najboljem- provešćete jedno lepo veče i potencijalno još mnoga druga. Na kraju krajeva, ako ove metode ne urode plodom, vratite se aktivnostima koje su vam donosile zadovoljstvo- poput slikanja, sporta, kursa jezika. Moguće je da ćete uskoro naći saborce, a potom će oni prerasti u prijatelje. Poenta je da se ne stidite, već da prilazite ljudima, razgovarate i povećavate mogućnost da upoznate ljude. Vremenom će se već iskristalisati ko je na istim talasnim dužinama kao i vi i sa kim ćete moći da provodite vreme kvalitetno i na obostrano zadovoljstvo. Održavajte stara prijateljstva, ulažite vreme i energiju u njih, ali svakako radite na tome da redovno upoznajete nove ljude – potencijalne prijatelje. Srećno!

Bojan Veličković, Još sam tvoj: još jedan kvalitetan vokal na muzičkoj sceni Srbije kreće u solo karijeru


Bojan Veličković, onaj operski pevač iz Lebana, umetnik s diplomom koji je paralelno s prosvetnom delatnošću i podizanjem porodice hleb zarađivao i pevajući s kvalitetnim bendovima, konačno je, na zadovoljstvo svih onih koji poštuju njegove izuzetne vokalne kvalitete, krenuo u građenje solo karijere. Naravno, uz oformljenje svog pratećeg benda -"El Maestro", koji čine takođe vrhunski muzičari.


"Jos sam tvoj" još jedan unikatan vokal na muzičkoj sceni Srbije u pratnji svojih profesionalnih muzičara, gradi solo karijeru i sigurnim koracima korača ka muzičkoj eliti Srbije

Posle numere "Milena", koja je objavljena u izdanju PGP RTS, upravo ovih dana publici se predstavlja s novom numerom, "Još sam tvoj" (MAGIC REKORDS).



Pažljivim odabirom produkcije Bojan Veličković se našao rame uz rame sa onim izvođačima koji važe za jaka imena muzičke elite domaće scene, kao što su Lena Kovačević, Nevena Božović, Igor Simić...


Za muziku koju peva i za koju ističe da je stvar srca koju ili dobro shvataš i srcem je u kvalitetu prezentuješ ili to tako ne shvataš i ne radiš, Bojan kaže da svaki stil od klasične, pop, etno ili narodne muzike može imati lep zvuk i ugođaj samo ako se lepo prezentuje. U njegovom slučaju, naglašava, reč je o velikoj ljubavi i otvorenosti prema stilovima.


Pesma "Još sam tvoj" odabrana je od strane nacinalnog Hit-fm radija, Jat radija i S-radija i počela je već da se vrti na radio stanicama u Srbiji. Nimalo subjektivna, dozvoljavam sebi da kažem: uskoro očekujemo da postane hit.




Naberite sami povrće uzgajano prirodnim sredstvima - miriše na detinjstvo, ukus mu je neprevaziđen, ropti pod zubima i košta ko na kvantašu

Mi smo, nekad davno, imali baštu. I svoje povrće tokom čitave prirodne sezone (nismo tada znali za plastenike) koje je uzgajala moja, davno već počivša mati Sofijanka. To povrće, paradajz, papriku i krastavce pre svega, pamtim prvo po mirisu i ukusu. A onda i po onom zvuku kada prelomiš papriku ili krastavac, a oni - puknu, ali drugačije nego ono sa pijace. Pa se taj miris proširi čitavim stanom, a pod zubima, kad zagrizeš, ropti - ako ne znate šta to znači, pokušaću da objasnim: to se dešava samo onda kada zagrizete nešto uistinu sveže, sasvim sveže, a ono blago pucketa pod vašim zubima.

Onda su došla vremena u kojima više nije bilo ni sramota, a ni kažnjivo krasti (pre toga je polja pored Nišave i naše zasade na njima i puškom čuvao poljak Raka iz Matejevca, državni službenik), pa smo zato odustali od sadnje povrća za druge. Sa žaljenjem smo i mi počeli da se povrćem snabdevamo na pijacama. Sa žaljenjem, kažem, jer nikada više, izuzme li se tu i tamo po koja povrćka od rođaka i prijatelja sa sela, nisam osetila onaj ukus i onaj miris uistinu svežeg domaćeg povrća koje je uzgajala moja Sofija. Pa ni ono roptanje pod zubima.



Sve do pre desetak dana, kada sam prvi put sama ubrala sve to u plastenicima Stankovićevih, na izlasku iz sela Taskovići ka Gadžinom Hanu.



Sećanje: Lubenice na vašarskoj poljani

 Nisam odlazila često u rodni kraj dok sam bila mala. A ni posle, kada sam prestala da rastem i počela... pa da starim, šta bi drugo. Ne kažu džabe da počneš da stariš već u prvom minutu rođenja, ali ajd...
Najbližu rodbinu u selu nismo imali... što je bilo, to je ili pomrlo, nažalost, ili i samo krenulo trbuhom za jeftinijim kruhom, u neke gradove, od Vlasotinca, Leskovca, Niša, pa sve do Požarevca. Ovo za Vlasotince, Leskovac, Niš, to mi je jasno, ali nikako nisam mogla da shvatim zašto su morali da odlaze "čak" u Požarevac, kuda mnoge Zaplanjce i danas životni putevi odnose. A nije nam ni blizu, ni usput, niti smo ikad imali tamo nekog svog, pa da nas sve prevede i udomi, kako to lepo znaju Crnogorci da čine kad je čak i deseto koleno saplemeničko u pitanju.


Pa smo gostovali kod nekadašnjih komšija, prijatelja ili dalje rodbine. Retko, ali dovoljno da u mirise svog detinjstva koje pamtim, uvrstim i miris sveže poorane zemlje ili požnjevenog žita, pokošene deteline, tek odsečenog drveta. Da od najmanjih nogu znam šta su svici, krtice i kako se lastavice organizuju spremajući se u jesen na dalek put. Da znam da nema lepšeg buđenja od onog kada ti oči prvo ugledaju dizanje magle u svim mogućim koncentracijama plavičastobelih nijansi, nad brdašcima koja se pružaju svud unaokolo, a reka tvog detinjstva, Ropot, dzmni, što bi Vranjanci najlepše na svetu rekli, a što ću saznati mnogo kasnije.

Follow by Email