Odakle im, kad nemaju

Dok čekam da dođem na red pred omiljenom trafikom gde se prodaju jaja, ne mogu da ne čujem prodavačicu koja razgovara sa kupcem ispred mene, očito svojim poznanikom:




- Dobro je, hvala na pitanju, juče ga deca maltretirala da idu na taj Crni petak, još im nismo kupili jakne. Vratili se, kažu nema ništa. Pa popodne do'vatiše mene, kažu 'ajde, ti imaš dobro oko, možda ipak pronađemo nešto. Kad tamo, ono, ludnica bre. Ne možeš iglu da spustiš, a kupuje se ko da sve daju džabe. I svi došli kolima, na parkingu nema mesta ni za bicikl, a svi kukaju, nema se. A cene, 10 posto, 20 posto sniženo, sve ono što vredi, 50 posto jeftinije samo ono što niko neće. Ove sportske jakne, što oni 'oće, to nemaš ispod 20 'iljade. Pa ja da imam tolko, baš bi me bilo briga za popust od 10 posto. Ništa ne napravismo.

Anita Pratljačić, intervju: Moj posao je da rešavam probleme

Poznajem izvestan broj uspešnih ljudi koji su to postali zahvaljujući isključivo samima sebi - svom trudu i radu, svom znanju i obrazovanju, svojim prirodnim predispozicijama, genima, vaspitanju, knjigama koje su pročitali, lekcijama koje su naučili, časovima koje nisu propuštali, pismenim zadacima i ispitima na kojima nisu prepisivali... i koji o svojim dostignućima mogu govoriti a da ni pred kim i nikada ne pocrvene. I koji vrlo retko i vrlo malo o tome govore. O mnogo većem broju takvih ljudi znam zahvaljujući onome što sam o njima čula od drugih ljudi ili videla i pročitala u medijima. I mediji, u proseku, o takvima najređe govore. Nekako, najviše bruje o onima, uspešnima manje ili više, kojima je stalo da se priča o njima, o onima čije je "japaja" prodorno i glasno, bez obzira na istinski procenat učešča njih samih u onome što su postigli.

Osobu o kojoj pišem ovde znala sam virtuelno i to vrlo površno, bez nekog specifičnog utiska o njoj. (Da sam znala bar deo njene priče, znam da mi verujete na reč, daleko ranije pretočila bih tu priču na ovaj blog.)
Srdačno smo se zagrlile nedavno na Konferenciji poslovnih žena u Kragujevcu, nas dve, koje smo imale jedinu dodirnu tačku u tome što smo, između ostalog, i blogerke.Kao da se milion godina znamo i kao da nas... a biće i da nas istinski vezuje, ne samo blogovanje, već i mnogo toga što postepeno otkrivam, a čiji je zajednički imenitelj to verovanje da je najslađi i najvredniji onaj rezultat koji ostvariš sam, nevezano za njegove razmere, širinu i efekte.

Anita Pratljačić:
Osoba koja je tek onako, usput, nabrajajući razloge zbog kojih je samu sebe nazvala "mama na točkovima", navela i to da je posle kragujevačkog skupa očekuje jedan skup u Ambasadi Holandije u Beogradu, pa onda sledeći, koji sama organizuje, na Zlatiboru... i još nekoliko, tako, za nju svakodnevnih poslovnih događaja, koji u ovoj zemlji i za ovdašnje prilike u stvari nimalo nisu svakodnevni niti obični.

Da li samo nevaspitani nesređeni nesrećnici bacaju papire i ostale otpatke gde im se ćefne

- Ono kad opomeneš devojku na ulici: "Ispalo Vam je nešto", a ona dobaci preko ramena: "Ma to je samo salveta" i ode ne zaustavljajući se - ovako se provela moja drugarica Jelena Car u situaciji koja je uobičajena pojava na svim našim ulicama, velikim i malim, značajnim i manje značajnim, u svim našim gradovima.

              i bravo što papire bacate tamo gde im je mesto

Ups... demantujte me, molim vas, ako znate za grad u kojem prolaznici ne bacaju  papiriće, papire, prazne kutije od cigareta, omote od slatkiša i koješta još, gde god im se prohte: na kolovoz ili trotoar, na travnate površine, u tuđa dvorišta kada misle da ih niko ne vidi... na pod autobusa, ispred šaltera, nasred prodavnice... To bi zaista bio raritet  koji zaslužuje da bude pomenut na mnogo važnijim mestima nego što je ovaj blog.

Odlaze ljudi


Neću vam reći ništa čega odavno već niste svesni i sami.

Odlaze ljudi oko nas.

U beli svet. Bliži, dalji, mnogo daleko...
U... samo koju godinu, kolko da se sredim, da smislim šta ću, dok kupim, prodam, uredim, namestim, nađem...
U... neću više ovo da trpim, dosta je bilo muke, nek i konobarišem, perem sudove, vozim kamione, al neću više da gledam da je isključivo za najgore rezervisano sve najbolje...
U... mora da vratim dug, da lečim dete, oca, ženu, da popravim krov, kupatilo, prozor bre na kupatilu nemam čime da platim...
U... neću ni da se okrenem, kome je do mene, poslaću vam adresu...
U... tamo ću imati bar pun frižider...
U... neću da mi deca odrastaju u ovom haosu...
U... svega mi je preko glave...
U... znam da me tamo ne čekaju latice na putu, al bar se zna kome je gde mesto...



O nama, između Fruške gore i Suve planine

Ovaj tekst objavila sam ne tako davno pod sasvim drugačijim naslovom, zbog čega verujem da su ga mnogi čitaoci mojih blogova preskočili, ne očekujući u njemu i priču o Zaplanju. Pa mi zato pade na um da ga postavim ponovo, pod drugim naslovom i s drugim ciljem: da ga pročitaju i oni koje fruškogorske priče možda ne zanimaju.

Tamo gde sam ja rođena planina je "stanje trajno". I sastavni deo života od kada  otvoriš oči pa sve dok te, ako imaš sreće da ti i početak i kraj budu tu gde su te stvorili, ne (p)ostave tako da zauvek budeš okrenut nogama ka istoku, u iščekivanju, kažu, vaskrsnuća posle drugog dolaska Isusa Hrista.





Tamo gde sam ja rođena, želiš li da vidiš planinu, ne mora nikud da krećeš. Dovoljno je samo da otvoriš oči. I ona je pred tobom u onom obliku koji sam izabereš, dokon li si pa ti je stalo obronke planina i sve njene svetlosti i boje da biraš, ili pak u onom izdanju na koje te put, obaveze, let ptice koju pratiš ili vetar koji te je kovitlanjem privukao, odvedu.


Fantastično ljubičasti vrhovi Suve planine, čije nijanse ni najboji slikari ne uspevaju da smute za svoja platna standardno mutnija i sivija, najtamnija zelena, boja borova čiji vrhovi streme ka tom ljubičanstvenom u želji da ga dosegnu, najfinija zelena listostopadnog drveća, u proleće, i sve one predivne nijanse koje samo priroda može da stvori dok se budi, buja, ponegde cveta, raste, žuti i vene... i sva okolna brdašca, brda i planine, i sve njihove nijanse i boje...




I  valjda zbog sveg tog bogatstva i lepote, a biće da je malo i zbog čoveka koji se polako udaljava i pored, i dalje sveopšteg stava ovdašnjeg da nigde i ništa nije tako lepo kao "naše Zaplanje", sva ta lepota skoncentrisana je samo u onome što je priroda tako velikodušno dala. Čovek joj se, ovde, nije odužio ni graditeljstvom, ni čuvanjem bar onog lepog što je iz sveg tog   graditeljstva nastalo... ni brigom, ni pažnjom, ni stvaralaštvom. Imao je, valjda, preča posla. Da preživi. Da ode, ispečali, odvoji od usta, donese, nahrani gladnu čeljad... sve dok, gonjen borbom za opstanak, većina nije odlučila zauvek da ode. Tamo gde kora hleba nije tako gorka i gde se preživi sa manje žuljeva na dlanovima. I manje zaludnog i besmislenog oranja i kopanja - da baciš celu šaku a da rode samo dva zrna.

Zato se, valjda, uvek iznova oduševim ravnicom. Onom, gde baciš dva zrna i rode dve šake. Najmanje. 




Grešna mi duša ako nisam u pravu, ali mi dozvolite da, nimalo ljubomorna na blagostanje ravnice, onako kako ga mi gorštaci definišemo, iznesem i svoju tezu o tome zašto je i njena jedina planina daleko uređenija od svih ovih naših, zaplanjskih. I zašto je nekako na njoj sve u podrazumevajućem skladu. Kao da su zajedno rasli, ta planina, i te kuće, ti vinogradi i ti voćnjaci, te ulice i puteljici, i te crkve i manastiri i... svi ti njeni ljudi i sva ta fruškogorska lepota.






Pored onolikih njiva, ravnih kao tepsija, omeđenih širokim putevima i lišenih svih prepreka koje stoje težaku planincu na putu,  i svih onih mašina kojima mogu da stignu gde god naumili, imali su valjda i vremena da malo više misle i na lepotu. Ne pravdam svoje seljake, kunem vam se. Umem ja i da se rasplačem nad činjenicom da tolika domaćinstva u mom Zaplanju, iako vekovima tu, nema ni jednu jedinu zasađenu šljivu i mnogi, u vreme njihovog zrenja bez imalo stida komšijski rod prenesu u svoje gajbe i kace. Umem samokritično da kažem kako je gazdinskim sinovima danas lakše da se pate u gradovima za parče leba i gole zidove iznajmljenih suturena, umesto da povade korov iz dedovskih njiva i uzgoje makar ono što može, ne samo da se rodi nego i da sazri na njima. Umem da vidim i sve naše mane, kao što hvalim i sve naše vrline.



Ali me jedina vojvođanska planina, uz svu onu beskrajnu lepotu prirode, poljoprivrede, graditeljstva i ljudi, u kojoj zdušno uživam za onih retkih dana kada sam na njoj, pomalo i rastuži. Pa bih je, kada krenem u svoje južne krajeve, spakovala u jednu kutiju, s natpisom na njoj "dragocenost, ne tumbati" i kada stignem kući otpakovala pa, bar na kratko, smestila pored one ispod koje sam se rodila. Možda bi, tako, i nešto malo lepote koja potiče od čoveka, ne od prirode, prešlo na ovu našu. 




Vila Avra, Pefkohori - objektivno,da se lakše odlučite ako vam se nađe u ponudi za letovanje

Odmah da vam kažem: ovo nije tekst koji bi trebalo da vas odvrati od opredeljenja da za letovanje u Pefkohoriju u Grčkoj izaberete baš vilu Avra. Ovo je, pre svega, tekst koji pišem s namerom da vam kao neko ko se upravo vratio otud, predočim sve prednosti i mane vile koja se nalazi u ponudama mnogih turoperatera u Srbiji. I, što je vrlo indikativno, apsolutno sve donose isti tekst o njoj, sa istovetnim predočenim i istovetnim prećutanim informacijama, inače vrlo bitnim pri izboru objekta u kojem ćete biti smešteni.

                                          pogled s broda na Pefkohori,  pri polasku na izlet


Nije mi namera ni da kudim, sačuvaj bože da hvalim, već da objektivno i iskreno predočim sve prednosti i mane smeštaja u Avri. A pošto će, sigurna sam u to, ovo pročitati i oni koji prodaju... predmetne kapacitete, možda će i vlasnicima preneti zamerke gostiju pa onda, opet možda... i oni shvate da se, hoće li veću i sigurniju zaradu, u ono što prodaješ mora ponekad i uložiti.

Budi ljubazan - ne košta ništa, a oplemenjuje i tvoj život

Nikako ne mogu da nađem sponu između materijalnog blagostanja (ili bar života bez stresova egzistencijalog karaktera) i ljubaznosti, odnosno između siromaštva i nekulture. Ali me svakodnevno, redovno i nažalost izgleda nepopravljivo, naša stvarnost... na ulicama, trotoarima, raskrsnicama, na pijacama, u prodavnicama, ispred prodavnica, u parkovima... bukvalno svuda, redovno navodi na razmišllanje u tom pravcu:

siromaštvo = nekultura, osionost, bahatost, nepostojanje minimuma brige o lepom ponašanju i brige o drugima.


Svekrvina sveska

Jeste, gospođo sudija, istina i samo istina! Jer, ja i da hoću, drugačije niti znam, niti mogu. Čitavog života me upravo ta, istina, poražava, jer je svako konstruiše po svom nahođenju a ti, Milovanka, ćuti i slušaj. I saginji glavu pred svima kojima se naumi da svoju istinu sprovode u delo.




Jeste, živeli smo u zajednici, moj muž, deca i ja, sa njegovim roditeljima. Sad njihova ćerka zahteva da pokažem fotografije da smo zaista živeli u zajednici, donela je, vidim, sva tri albuma da Vam pokaže kako se ona sa roditeljima jako volela i kako su mnogo bliski bili. Ja, da Vam kažem, fotografije nemam. Nema ih ni moj muž. Kad god je hteo da nas fotografiše, ja sam se sklanjala. Nisam htela da glumim porodičnu idilu koje nije bilo ni u naznakama, ali da smo živeli u zajednici, to jesmo.

Nova matematika


Nije nju mogao niko da isfolira. Sem... sem ako sama ne bi pristala da tako ispadne. Dešavalo se, čak, da je svesrdno pomagala u stvaranju privida nečega što bi se moglo podvesti pod opšti pojam navođenja vode na tuđu vodenicu, a na svoju štetu, sve samo da bi se i dalje održavao taj prividni mir u porodici, familiji, sa nekim drugarima i poznanicima. Jedino je sa prijateljima bila kategorična i ponekad i do cepidlačenja opstajala na sopstvenom stavu... ili ćemo kako se jedino može, po pravdi, poštenju i poštovanju, jedno drugog i izrečene reči, ili nećemo nikako. Jer, jedino prijatelje čovek može da bira sam i jedino njima može da veruje bezgranično i bezuslovno, da im se daje bez trunke sumnje u to da li su zaslužili njeno prijateljstvo, posvećenost i odanost i sve ostalo što uz istinsko, čvrsto i ničim pomućeno prijateljevanje ide.


Kako će biti u njenom daljem životu, od dana kada je rekla DA, znala je od onog trenutka kada je  odlučila da se uda za njega. A to je bilo nekoliko meseci pre nego što je njegovoj majci, kod koje je nekoliko puta u društvu svoje stanodavke popila kafu, a onda i njemu samom, palo na pamet da je baš ona najozbiljnija kandidatkinja za snaju i suprugu.

Uklanjanje krpelja - najbrže, najlakše, najefikasnije


Mogla sam ovo da objavim i kao status na Fejsbuku, ali nisam stoga što će ga na blogu pročitati daleko veći broj ljudi, koji na Gugl pretraživaču stalno pretražuju "recepte" za otklanjanje svojih tegoba.


 Ovaj "recept" je moj otac sinoć primenio na sebi, a saznao je, odnosno video da tako odavno čine komšije iz našeg sela da bi se očistili od krpelja:

Follow by Email