"... svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način"

 Nije Lav Nikolajevič Tolstoj  uvodnu rečenicu "Ane Karenjine", "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način", tek onako napisao u sadašnjem vremenu. Jer, radnja ovog, jednog od najvećih svetskih romana svih vremena, dešava se u prošlosti i tamo i ostaje, a citirana čuvena rečenica je svevremenska, sveznačajna i sveljudska i apsolutno nesporna. Stvarnost, svakodnevno i to vekovima, to potvrđuje. Na žalost svih unikatnih, po bilo čemu osobenih porodica, koje imaju jedan jedini, nedeljivi sadržalac koji se zove - nesreća.

Svaka nesrećna porodica jedinstvena je i po načinu na koji prihvata, podnosi, kanališe, pokazuje i emituje elemente, uzroke i posledice svoje nesreće, ma koliko ona bila velika i trajna, ma koliko ih pritiskala i morila, ma koliko bila rešiva, podnošljiva, za okolinu primetljiva, za pomoć od ljudi van porodice pogodna ili ne (da, ima nesreća kod kojih, ma koliko se upirali, želeli i pokušavali, ne može pomoći i ne može ih rešiti niko sem, možda ali ne i verovatno, samih njenih članova).

KECMANOVIĆI I CVETANOVIĆI

Slučaj "Kecmanović", koji je sve šokirao ne samo učinjenim, već i kasnijim ponašanjem i počinioca zločina i njegovih roditelja, pripadnika takozvane elite, pokazao nam je kako nesreću tretiraju neke od tih porodica koje spadaju u cenjene, obrazovane, kulturne, bogate - sve u svemu, daleko  iznad proseka pa često s visine gledaju na sve ostale. Pa i, iako su im dostupnije nego prosečnima, apsolutno sve mogućnosti da tu svoju konkretnu nesreću zaleče, ako već ne mogu da je izleče, oni je maskiraju, kriju, i što je najtragičnije - uprkos toj dostupnosti metoda zalečenja, biraju sasvim suprotne metode koji potvrđuju njihovu nespremnost da se sa problemom suoče, što je prvi normalan korak ka njegovom ublažavanju. Najjednostvanijim rečima rečeno, roditelji Kecmanovići očito ni sami sebi nisu želeli da priznaju da imaju problem, a tek da potraže pomoć za njegovo rešenje, a pogotovo da se sa zločinom svog sina suoče na jedini ispravan način... to je već na nivou nemogućeg.

Tako to radi... elita. Da se ne osete prozvanim svi njeni pripadnici, dodajem ogradu... neki deo elite.

Običan svet, onaj sa malo obrazovanja, malo viđenog sveta, lišen mogućnosti da se kupa u novcu i da ne može ni da prebroji svoje nekretnine, onaj koji preživljava od danas do sutra i bavi se svakojakim poslovima da bi se prehranio, i posle decenija rada, koji preteško otvara svaka vrata na koja zakuca, ako uopšte i može da ih odškrine, koji i kada zatraži pomoć, to ne ume na pravi način ili ne razume šta mu se nalaže, savetuje, predlaže, taj svet učauren u svojoj neukosti, nemoći pred nesrećom i neuspešnim nastojanjima da bilo šta popravi, kao po pravilu svoju nesreću ne ume ni da sakrije. Sve da bi to i poželeo, odaju ga nespremnost i nenaučenost da problem gura pod tepih, da šapuće, da se krije, da glumi veselost dok mu se srce cepa, da komšiluku i okolini šalje retuširanu sjajnu sliku svoje srećne porodice, dok ona tone.

Slučaj porodice Cvetanović, koji ovih dana puni novinske stupce, tipičan je primer takve nesreće. Ispostavlja se da su svima u okolini bili poznati njihovi problemi, o kojima sada vrlo rado pričaju pred kamerama i mikrofonima. Dok su do juče okretali glave pred problemima pred svojim nosevima, koji traju decenijama i čije su manifestacije svakodnevno slušali pa i posmatrali. Čak i oni svedoci od kojih bi se očekivalo, ako su već tako dobro bili upućeni u  navodno zlostavljanje ćerke (koju sada pokušavaju proglasiti žrtvom),  od strane ubijene majke koja je decenijama razapeta između majčinske ljubavi prema duševno obolelom detetu i potrebe da je trajno smesti u odgovarajuću ustanovu.

Zapita li se neko od tih dušebrižnika koji ovih dana majku, žrtvu psihički obolele ćerke zbog koje je neprestano bila na relaciji Broj Šest - Toponica i Niš-gradovi širom Srbije gde bi ova odlutala, kako to da je onako...popunjena, ta ćerka, ako je bila izgladnjivana? Ili, kako to da majka, sklona zlostavljanju svog bolesnog deteta, ne iskoristi mogućnost njegovog trajnog, čitati doživotnog, smeštanja u odgovarajuću instituciju?

NEVEŠTA BORBA I EPILOG

Niko ne mora da zna koliko je boli i patnje decenijama pratilo čitavu porodicu, čiji su sastavni deo  bili visok ton nekog od njenih članova kada dođe do guše, očajnički pozivi miliciji ili hitnoj pomoći pa i pretnje nekim merama prema onome koga ne mogu obuzdati ni lekovi koje neredovno pije, ni lekari kada bude smeštena u duševnu bolnicu, ni molbe, ni suze. Znala je sve to večito očajna majka, koja nije umela, nije smela ili nije mogla da se sa duševno obolelom ćerkom nosi tako da njeno stanje bar malo popravi, umesto neprekidnog pogoršavanja. Znala je, ta majka koja se konačno smirila, kako to ume da kaže naš narod, i to zahvaljujući ruci te ćerke zbog čije bolesti se čitav njen život sveo na brigu o njoj i za nju, jedino da trči u Toponicu čim bi ćerka zavapila da je tamo svi mrze, da preklinje doktore da je puste, da se usput posvađa i sa njima i sa njom, da je ubeđuje, moli, možda i ucenjuje, u nastojanju da konačno počne da pije lekove, koje bi ova pobacala čim bi došla kući, a pre nego što bi pobegla tamo odakle ju je uvek ta ista majka vraćana na prvi njen poziv. Da li je odbijanje da ode po nju kada je poslednji put pozvala iz Pirota, bio okidač za potezanje noža, možemo samo da nagađamo. Da li je mogla da prestane sa davanjem para koje je ćerka koristila za ta skitanja, za kupovinu čokančića sa čijim sadržajem je mešala neke lekove, kada je ona i bez toga optuživala za zlostavljanje i izgladnjivanje? Da li je mogla da konačno prelomi u sebi i stavi potpis za njeno smeštanje u instituciju na dugoročno vreme? I, konačno, da li je to smeo i mogao da to umesto nje učini i neko drugi?

Slušala sam jutros na TV-u sektologa koji tvrdi da je neuk narod koji bolest kao uzrok svega stavlja na prvo mesto, pre pripadnosti sekti. Po njemu, sekta u svog člana usadi te neprihvatljive modele ponašanja zbog kojih oni i kasnije, u čitavom životu imaju probleme. I taman sam mu poverovala da sam nauka i da sam pogrešno i sama mislila da je psihijatrijska dijagnoza glavni razlog sveukupne ove nesreće, specijalista, dakle neuropsihijatar, čovek koji najbolje poznaje dejstvo postojanja psihijatrijske dijagnoze i dejstvo pripadnosti sekti na ponašanje čoveka, objasnio je na osnovu informacija o ponašanju ćerke da će ipak bolest biti glavni razlog svega.

Kako god, žalosni epilog je već poznat: mučena majka-žrtva će sutra biti sahranjena, a bolesna, mučena ćerka-žrtva svog duševnog oboljenja, će, kako se pretpostavlja, veliki deo ostatka života, ako ne i čitav život, provesti u duševnoj bolnici. Gde joj je, da je bilo... ne znam čega, teško da se to može nazvati srećom... da postoji adekvatna pomoć za ovakve osobe, odavno bilo mesto.