Da li i zašto da pokrenem blog



Juče mi je iz dijaspore stigla mejl poruka:

"Negoslava !!!
Ne da si "ubola" ovim zadnjim postom, nego..... TO JE TO.
Ako mi dozvoliš, želela bih poslati u štampanom izdanju mami u V , da li mogu ? Ona svakako ne moze da se snađe na svom kompu a plus toga, kada joj se bude našlo u rukama, iščitavaće ga verovatno par puta.
HVALA TI neizmerno što tako lako govoriš teške stvari.
HVALA BOGU sto ti daje da "nas" sve tako "pišeš"  (ne opisuješ, već baš tako) ..."

... i zatim odgovor na moj odgovor s uputstvom da više ne pita za dozvolu, ni za šta što je u vezi s mojim tekstovima:


"Draga Nego, prosledila mami u V. i prenela tvoje dobre, iskrene misli.
Hvala ti na jednostavnom pristupu prema svom daru pisanja i ja mislim isto da TREBA ljudi da te čitaju što više ! Govoriš jezikom čoveka, jezikom razuma, srcem, a to se oseti i treba što više širiti oko nas  ("prekrivač dobrote").
Odoh da procitam pisanije iz Bugarske, a i tekst o tvom odlasku u rodni kraj pre par meseci me je oduševio - i rastužio istovremeno, realnost da je tako kako je..."

A danas mi je u inboks na Fejsbuku stigla sledeća poruka:

"Draga moja. ..Čitam u četvrtak Vaš blog, onako vraćajući se s posla, u autobusu. ..A Vaše riječi kao prolivene teku i teku, a ja ih upijam i upijam. .. Nigdje ne zapinje, sve tečno, strukturisano .. I svaki put kad čitam Vaše tekstove zažalim što sam prestala pisati na našem jeziku." 

(Obećala je da će se, i pored nedostatka vremena, malo više angažovati oko svog bloga, što me raduje. Uz ko zna koliko puta već ponovljenu činjenicu da- ljudi se jednostavno nađu, iako se nikada nisu sreli.)





Posle toga sam na čatu na Fb  razmenila misli sa jednom mladim, divnim blogerom, od kojeg uvek ponešto naučim, kada su u pitanju stvari za koje sam malo- polupismena. I koji je jako predusretljiv prema blogerima koji takođe kubure oko tih jako važnih "tehničkih" detalja.


"Mnogo mi je drago, sad sam motivisan da pišem još.Svi smo mi u suštini različiti, ali kada imamo priliku treba pomoći drugome, ja se mnogo lepo osećam posle toga.Ne znam kako drugi, neki mozda pomažu i da bi njima pomogli nekad kasnije, meni je lepo samo pomoći kad mogu. Nekako se osećam bolje, naročito posle svih problema kroz koje prolazimo u našoj svakodnevici."


Isti je slučaj, zaključih, i sa mnom- kada sam odgovarala na pitanja nekih, oko pisanja, nisam ni računala da je to neka pomoć. Meni je to bilo sasvim normalno, jednostavno i, zapravo, nikakav napor.Ispostavilo se da je mnogima neka moja reč, rečenica, preporuka, šerovanje teksta koji mi se samo dopao, njima itekako značilo. A onda se ispostavilo i to da sam time zaradila ogroman, nemerljiv kredit, koji sada zaista neštedimice koristim kad god imam neku nedoumicu ili kad god me neki Fb ili blog prijatelj pita nešto u šta nisam dovoljno upućena. Samo postavim pitanje na Fb i za nekoliko minuta stigne rešenje.

Nedavno je, recimo, koleginica iz jednog časopisa i blogerka, uz molbu da joj napišem desetak niških recepata, zamolila i za preporuku neke Sremice i Crnogorke koje bi isto uradile za svoj kraj. Za manje od minuta od postavljenog statusa na Fb pronašli smo Sremicu koja dobro kuva (za Crnu Goru sam  imala rešenje.)

A baš jutros sam, recimo, u statusu na Fb zamolila za pomoć oko rešavanja nekog tehničkog problema jedne blog prijateljice, budući da sam, kako rekoh, za ta pitanja polupismena. Vrlo brzo su stigli saveti, što kao komentar, što u inboks, a pošto se problem nije rešavao i pored svih preciznih smernica, odlučila sam da prijateljicu uputim na jednog od ljubaznih savetodavaca. Čekam da mi potvrdi da je problem rešen.

I tako, uvek kada pišem o blogovanju i kada preporučujem- svima, da pokrenu blog, ja ponavljam da je net zajednica najpredusretljivija zajednica na svetu. I da je mene blogovanje obogatilo, ne mogu ni izmeriti ni opisati koliko. I da  to saznanje, da ste svojim rečima dotakli nečiju dušu, negde blizu ili tako daleko, da neko negde tamo gde nikada nećete kročiti, osim rečima, s nestrpljenjem čeka vaš novi tekst, da je neko izvukao neke pouke iz vaših napisanih iskustava, pa i to da ste pomogli nekome da ga puste iz zatvora  u nekoj  nedođiji, u kojem se našao zbog administrativne greške- nema cenu. Ima samo ogromnu, ne pitajte koliko ogromnu vrednost, merenu količinom ozarenosti vašeg lica, sjajem vaših očiju i dušom koja bi da poleti, kada slušate i čitate svedočanstva o dometima tih vaših reči, vaših misli, iskustava... 

Često ponavljam i to da ne možemo svi biti Tolstoj, ni Dostojevski, ni Branko Miljković. Baš zbog te činjenice i sama sam dugo odbijala svaku pomisao, svaki predlog da pokrenem svoj blog.




Vi, koji se još dvoumite oko pokretanja bloga, i ne znate koliko bih pogrešila da sam ostala na tvrdoglavom stavu i da sam slušala sebe. I koliko grešite i sami što, ako već volite da pišete, da slikate, da radite nešto lepo što bi se i drugima dopalo, lišavate i sebe i druge beskrajnog zadovoljstva da uživate u tome. 


ove divne ilustracije pozajmljujem odavde


PS- I da, opomenuše me, a tek prijateljstva. Ali,  o tome sam u više navrata već pisala, pa rekoh da se ovde ne ponavljam. Mada, svako je zlata vredno.






Follow by Email