Niš nema Bus-plus, al' mu kondukteri "sačuvaj me Bože" i putnici "od zla oca i od gore majke" ne manjkaju



-Baš sam se iznervirala danas. Uđem ti u onaj brzobrodski autobus, sednem, a  do mene seda osoba ženskog pola pristojnog izgleda i odmah počinje da prebira po svojoj tašni. Vadeći novac za kartu, nonšalantno gužvu papira laganim pokretom ruke ispušta na pod.


-Gospođo, nešto Vam je ispalo- smireno joj govorim oslovljavajuči je imenom koje ne zaslužuje, dok u meni kuva.
-A ne, nije mi ispalo, to sam bacila  neke papire i staru kartu- odgovara, ma, i ne trepnu.

Sačekam da kupi kartu i taman dođoh do svoje izlazne stanice. Saginjem se, podižem one bačene karte s poda. Dok joj ih ljubazno pružam, gleda me ko da sam s Marsa pala, ponavljajući mi- Ma ne treba meni to, to mi je karta od  jutros i neke još starije, koje sam bacila.

-Zašto ih ne biste bacili u neku kantu kada siđete iz autobusa- pitam, dok se njene već razrogačene oči dodatno šire, nalikujući na onog vuka koji Crvenkapi kaže :“Da te bolje progutam!“

-A šta se tebe tiče gde ih ja bacam?!
-Tiče me se, jer i ja živim u ovom gradu i volim da bude čist.
-Jedi bre g...a, idi u p...u m......u bre, šta ti oćeš od mene!!??
- Ja od Vas ništa, sem da svojim đubretom ne prljate moj grad. Samo ne shvatam kako Vas nije sramota.
-Nije me sramota, nema zašta bre da me bude sramota, jedi bre g...a. Ja ću moje đubre da bacam gde ja oću- osoba do skora pristojnog izgleda, sada iskolačenih očiju i razjapljenih usta, ostade da saputnicima objašnjava kako njoj niko neće da govori šta će ona da radi.I gde će ona svoje đubre da baca.

I nije mi čudno za nju. Očito, njoj više niko ne može pomoći. Kasno i za najveću dozu pre-vaspitanja.

Čude me oni ljudi okolo. Niko ni reč da kaže.

Ne znam da li i oni otpatke iz svojih tašni istresaju gde im padne na pamet ili znaju da postoje i korpe za otpatke za to. I još sam bre nervozna, ne mogu da shvatim u kakve smo se to ljude pretvorili.

Onda se prisetim situacije od pre dvadesetak dana:

Stariji gospodin ljubazno opominje kondukterku da se skloni sa najužeg mesta pored ulaznih vrata, kako bi putnici mogli da prođu.

-Šta je Vama, vidite da ja radim, gde Vi mislite da ja treba da stojim, je l' treba da izađem pa da naplaćujem karte... ma, ne prestaje s tiradom dotična, čini se da će očna jabučica da joj eksplodira od besa.

-Ja sam Vas samo zamolio da se pomerite jer tu gde stojite je najuže i ne možemo da prođemo od Vas, ovi ljudi ne mogu da uđu zbog toga- pravdajući se, dekica pokazuje rukom na ljude koji vise na stepenicama.

- A ja, gde ja da radim, šta bre Vi oćete od mene, je l' iz autobusa sad treba da izlazim!?

Njegovo lice menja sve moguće boje dok pokušava da ode što dalje od kondukterske napasti koja ne prestaje da vrišti.

I onda mi pukne film. Ko onda kada je osnovac sedeo pored svoje lopte uredno odložene na susedno sedište i odbio da je pomeri kada ga je trudnica zamolila za to. Ko onda kada je srednješkolac netremice gledao kroz prozor čitavih 15 minuta kako ne bi slučajno ustupio mesto starima oko sebe. Ko onda kada kontrolori traže karte samo od pripadnika "većinskog naroda", u širokom luku zaobilazeći "ugrožene manjine". Ko onda kada su neki dripci gađali otpacima od jabuka devojku koja je počela da plače, a niko od putnika nije rekao ni reč. Ko onda kada su njih četvorica sabila u ugao njega jednog, pokušavajući da mu nanesu što više udaraca kolenima. Ko onda... kad god svi ćute, a samo ja zagalamim. I niko me ne podrži, ali baš niko, nikada.

-Šta Vam nije jasno, pitam Dotičnu Iskolačenih Očiju. To, što ste izabrali da stojite baš tu gde je najuže, a Vama najudobnije pa nije važno to što ljudi ne mogu da prolaze? Ako nemate poštovanja za ostale ove ljude, imajte ga bar za godine ovog čoveka koji deda može da Vam bude! I tu besplatnu kartu za vožnju tražite mu iz inata, niste je tražili nikome od ostalih staraca u busu.

- A šta se ti mešaš i šta se tebe tiče- Iskolačene Oči su uprte u mene, kao ono kad duuuuuugim neprijatnim pogledom oćete da uplašite nekoga. Ili bar da ga streljate.- Pokaži tvoju kartu!

-Neću da Vam  pokažem svoju kartu- prkosim joj u lice, koje je počelo da dobija one boje prethodno viđene na starčevom licu- Pokazala sam je već kome je trebalo.

Nije mi bilo čudno njeno ponašanje. Svakojaki bolesnici hodaju ovim gradom, što bi se razlikovala od njih.

Trebalo bi da sam već navikla, al nisam- čudilo me je ćutanje ostalih putnika.

E braćo, sve dok se prilikom bilo kakve nepravde čuje samo jedan glas ili se ne čuje nijedan, zaslužili ste sve na šta se žalite. I ja sa vama, kad sam lenja da po četiri puta otvaram i zatvaram kapiju  i garažna vrata zarad jednog odlaska do grada.





Follow by Email