Ooooo, Cane Dušanovo, oka Cane Đurino

     Odnapred nesmo imali ovija telefoni, pa si uzneš slušalicu na uvo i rekneš si sve koje imaš komu i da si rabote posvršiš koje trebe.Al da znaš, kad bi se nešto negde desilo, začas bi se od jedan kraj selo do drugi čulo, pobrgo nego da si na radio objavil.

     A nešto važno kad je, da se ljudi zberu da se nešto dogovore, imalo si je svako selo selskoga birova, pozivara. Imal si je nekvo plateno za toj, ono li se pa tag mlogo imalo, nego se zbere u svaku kuću, kolko da mu neje asli za džabe.

      Samo je mirovno veće bilo za džabe. Jali, birov je bila selska sirotinja, a u mirovno veće se birali od pogazde koji je mogal i koji je tejal.Pa, kada se neki posvade, eli se braća nemož izdele i takvo nekvo, mirovno veće i pozove, namesto sud da gi poziva, da vidi dali se mož dogovore bez sudovi I  bez tuželjanje.

     A birov je imal na nekolko mestitija u selo da stane, pričuka u onija bubanj eli klepalo i kolko ga grlo nosi, da rekne kojo su mu kazali da rekne. Ako se pozivaju svi. Ako li pa zove samo neki, on im rekne imetija.

-         Oooooo, Cane Dušanovo, zove Cane Đurino! Sutra kod Cane Marković na posao! U slučaju kiša, pred zadrugu na zbor! – izvikuje se Cane Đurino na Krs, i takoj se sve znae sas tri reča.A umejal je, od kako se iz vojsku vrnul, on je malko izmenil govor, ali ne sasvema nego samo kolko da se primeti da je i on svet videl.

      Kad poviške ima se priča, napišu mu , sas golema slova ako se najde neka artija, ako nema, ima si panti. Ono takoj bolje, vedžba si mozak.

     Ne ko ja, kojo kude turim, zabrim, izleznem na dvor pa ne znam kude sam krenula, obrnem se okolo seb, pa ako u ruke imam prazno šerpe, turila sam na piletija pa se vrtam, ako je puno, treba didem toprv pri nji.

Autor fotografije- Siniša Ljubisavljević