Kad vidim njenu muku, moja mi postaje tako mala

- Neka ti ostavila ruž, kažem  dok joj brišem obraz.

- To me je izljubila jedna prijateljica iz Užica, davno se nismo videle pa sam je maločas slučajno srela, došla na nekoliko dana. Lele, ženo, kad bih ti o njenoj sudbini pričala, mogla bi roman samo o njoj da napišeš. Divna žena, divna majka, divan čovek, bre, ali zakasala sa jednom budaletinom, ponekad je sva modra, al ne sme ništa. Ništa, ženo, mora da ćuti i da trpi psihopatu, da ga vidiš- ja sam ih jednom srela u marketu, upoznala nas je i posle kad smo se srele nasamo rekla sam joj, njemu se bre zlo već na prvi pogled vidi. Bar ja to umem da pročitam na prvu loptu. Šta ću, život me istrenirao, kad me već nije na vreme upozorio.



Toliko je ogoljen, oljušten zapravo, taj njen, sa  njega kao da je skinuto, isčezlo, sve ono što ga je činilo čovekom. Pa onako oljušten, u toj svojoj sirovoj stvarnosti, isijava neki čudan vonj čoveka koji mrzi. Iz njegovog pogleda se vidi da mrzi sve oko sebe, da zapravo i ne ume da misli dobro, a u rečima koje izgovara  oseća se samo pakost, bes, mučnina neka te hvata dok ga gledaš i slušaš. A kada ti okrene leđa, zažališ i što si ga uopšte sreo, što si uopšte bio u situaciji da spoznaš postojanje jednog takvog bića. Pa ti ona tvoja muka koja te kod kuće čeka nekako biva manja, bezbolnija, i manje ti liči na onu muku pre nego što si saznao da postoje onakvi... i da neko ko živi sa njim u stvari, tek on, zna šta je to prava muka.

Pokušavala je ona, jadnica, ma šta nije radila da ga urazumi, da mu ukaže, pokaže šta  ne valja, da ga umili, odobrovolji, al ne vredi.- Neću ja da se smirim dok vas sve ne vidim mrtve, govori joj, a ona zna da pritom misli na decu, pa ućuti.



Što se ne razvede? Ma htela je i to, gde nije htela, ali on samo preti- pokušaj, pa ćeš videti šta mogu da uradim. I šta će. Pa znaš i sama da protiv nasilnika niko ništa neće da preduzme dok i ne uradi nešto... nešto posle čega je ionako kasno.

I šta će? Trpi, jadnica, utrnula u svojoj muci, gleda da decu nekako zaštiti od skota, izvini molim te što se ovako izražavam, meni pogrdne reči nisu svojstvene, i sama znaš, ali u ovakvim situacijama čovek i nema mnogo izbora, nijedna ružna reč, nijedna pogrda  nije dovoljna da opiše njega i ono što radi svojoj porodici.

Izvini, raspričah se ja, ko da mi nije dovoljno ove moje muke. Evo idem u nabavku, sa sve Njegovim spiskom. Tako ja, svaki dan. Čitav život. On napiše šta treba da se kupi, ja odem, kupim, donesem... onda On kontroliše račun, da vidi šta sam koliko platila i da nisam, ne daj bože, potrošila koji dinar za nešto van spiska. Ne smemo, ni deca ni ja, dinar jedan da potrošimo a da On to nije odobrio. Ma šta da ti pričam, sin ne sme ni da pomisli da nešto sebi kupi čak ni od kredita, koji je sam, svojim peticama zaslužio.

Šta ću, moram tako, dok ne iškolujem decu. Ćuti i trpi. I čekaj da ti nekad svane.

Ako uopšte svane.


ilustracija je odavde

Follow by Email