Iskrivene grbine i duša što čeka rados da ju ogreje

Eeeeeee. Vildanke, ostare se, sestro, godine natežale na ovej naše iskrivene grbine, a pusta duša jošte rados iščekuje i od život jošte nekvo iska, pre nego ni zanjiškaju u grobišta ko da nikad nesmo ni odili po ovija šaren svet. Će poplaču po nas koji si kuga ostavil, manjške eli poviške, pa ce manu. Crne šamije od glavu će sture eli gi ič neće ni turaju, sag moderno takoj stanulo, pa si svaki svoj život ima nastavi da si ga živi ko mi što živeomo kad naši isposaranjuvamo. Ce se sete ponekad  od nas, će ni pomenu u crkvu kad se slagnu da zapale svećice na mrtvi,na zadušnice će ni izdoode, da prebrišu spomenici, ako mož da stignu i ako neje sneg zavejal putovi  i... tolko ni je, kvo ni pa i trebe tam  kude se samo emput ide.




Vika mi, skoro, Tisa Milentijin, doveze ga sin jošemput da si vidi ognjište, vika ne znaje oće li više mož da dojde, i zdravje popuštilo i noge ga neće slušaju, dozremo, vika, Rajno, skoro će ni se pasulj nakusaju.Nece mlogo načekaju, reko mu ja, a on obikalja oko kuću i samo se čuje kako uzdanjuje, pa na sina si pokazuje kude ćoška od kuću popuštila i kude su crepovi polomeni. Nesam ja mislel da ću ovoj doživim kad sam drva  iz planinu dovlačil za građu za ovuj kuću. I kad sam iz kirimdžilak staklo za ovija prozori donosil, ako sam peški išal od Leskovac dovde.



Ćuti, Tiso, reko mu, ti si bar sve iz kuću u varoš otera, da ga ovde lopovi ne raznose, ne ko neki, sve ostaviše, da ima kad se vrnu, a ono ništa ne zatekoše, samo prazni duvari. Kvo mi vredi što stvari odneso, i nji smo vrljili kad kupimo novi, kad si grobovi ne moga ponesem, pa nema kude d'iskočimo, ni na zadušnicu, ni na crveno slovo, ni kad ni stegne podgrudi, da zapalimo svećice i da si provrevimo sas onija što smo gi tuj ostavili.

     Sedomo pod onuj krušku,  posadila sam ju kad moj Pejča otide na onija svet, mislela sam neću dočekam ni da procavti, a ona eve već deset godine rađa, povile se grane kolko su ponele ovuj godinu. Odmori, Tiso, vikam, pod  ovuj krušku ,dani si sas dušu. Ono, znam ja da se on neje ič umoril, neje imal od kakvo, al ko da vidim onija samar što mu legal na grbinu, pa se povil dozem,a muško, ne dava da se vidi, ugušil bi se od plakanje, samo kad bi dozvolil slza da mu udari na oči.


A kroz misal mi proleteše sve onej godine, onaj naša rabota i mučenje i nemanje i sticanje, i trčanje i idenje i vrtanje i davanje i uzimanje. I rados i žalos, i milos i nadanje...

 Sve projde, samo ostadomi mi ispijeni, izmoreni,savijeni... Da se do onija dan nadamo još kapka rados da na nas padne, da se poradujemo još malko i duša da ni se zgreje, kad ni koske oladnule i kad si i sami znamo kude vode naša putišta, za vek gi opustela dabogda, pa posle nas nikuga tam da ne vode više.

Za ilustracije zahvaljujem Siniši Ljubisavljeviću


Follow by Email