Dr Marija Vukić- KNjIGA TREBA DA BUDE STRPLjIVA, OPET ĆE DOĆI NjENIH PET MINUTA


Rođena je jednog prohladnog decembarskog dana 1976. godine u Beogradu,kao jedino dete divnih, građanski nastrojenih roditelja od kojih je preuzela osećaj za estetiku, rokenrol i umetnost života. Završila je osnovnu školu kao prosečan učenik, zatim zahtevnu Zemunsku gimnaziju, a diplomirala je na Filološkom fakultetu. Dugo vremena se bavila turizmom, još od vremena honorarnih zaposlenja tokom studija. Posle 10-ak godina, shvativši da nema prostora za dalje napredovanje jer je došla do pozicije direktora turističke agencije, a i zasićenja radeći nešto što je ne ispunjava, rešila je da se posveti onome čemu je oduvek težila, a to su kultura i umetnost. S obzirom na to da je već magistrirala na odseku za Teoriju kulture, odlučila je da upiše doktorske studije. 


Doktorirala je 2013. godine na temu knjige kao kulturološkog fenomena. 

Radila je u Kulturnom centru “Kuća kralja Petra I” kao zamenik umetničkog direktora, bila je
angažovana na raznim umetničkim projektima kao što su “Noć muzeja”, galerijske izložbe, redigovala je romane, režirala kratke priloge, držala predavanja kao gostujući predavač na fakultetu...

Poslednje dve godine radi u producentskoj kući i bavi se proizvodnjom filmova. 

U slobodno vreme, koga i nema previše, najradije čita. I trudi se da isprati sve kvalitetne 
umetničke sadržaje- izložbe, pozorišne predstave, filmske festivale, promocije knjiga. 

Bavi se intenzivno sportom, skija, vozi bicikl i igra tenis. 

Neizmerno voli druženja, jer su ona poligon za razmenu mišljenja, podstiču nove ideje, sjajna razmena energije. Voli umetnost koja podstiče, izaziva emociju, koja angažuje na delovanje. 

Ne voli nevaspitane i bahate ljude, ne voli glupost i površnost, prezire “narodnjake” i svaki oblik primitivnog ponašanja.





Ovo je Marija Vukić, doktor komunikoloških nauka, čija je doktorska disertacija objavljena u izdanju "Stylos Arta" -"Omaž Gutenbergovoj galaksiji" neposredni povod za ovaj intervju.

Kako je došlo do toga da knjiga bude predmet Vašeg doktorskog rada i koliko je bilo lako/teško baviti se ovom temom o kojoj je, čini se, sve rečeno?

Knjiga kao predmet moje doktorske disertacije se sama nametnula, bilo bi čak pravo čudo da je 
nisam izabrala za moje istraživanje. Od kako znam za sebe, čak dok još nisam umela da čitam i 
pišem, knjiga i njen svet mašte me je opčinjavao. Kada sam prvi put uzela knjigu u ruku, čini mi se 
da je nisam ispuštala, pa čak i kada su škola i ocene zbog toga trpele. Diplomirala sam na 
Filološkom fakultetu na katedri za Bibliotekarstvo i Informatiku, i za razliku od većine studenata kojima je upis na ovu katedru bilo “nužno zlo” kako bi se samo domogli Filološkog fakulteta, koji je tih godina bio popularan, a posle se prebacili na engleski, ruski ili već neki drugi jezik, ja sam 
se svesno upisala baš na ovu katedru koja je tada bila tek u povoju i moram reći da se nimalo 
nisam prevarila. Uživala sam studirajući. Divni profesori, divne kolege, divno druženje. 
Svakako da nije bilo nimalo lako baviti se ovom temom. Dosta je, ako ne i sve već rečeno o tome 
na naučnom nivou, ali opet je na neki način i meni ostavljeno dovoljno prostora da iznesem svoja zapažanja i promišljanja. Sa druge strane, olakšavajuća okolnost je bila u tome što postoji dosta literature koje su mi pomogle pri pisanju, za razliku od nekih pređašnjih tema kojima sam se bavila, npr. potkulturnim fenomenima, o kojima veoma malo ima napisanih radova. 

BEZ KNjIGE NE BI BILO NI TRADICIJE, NI INOVACIJE

Kako biste ocenili značaj knjige u istoriji civilizacije, a kako u istoriji Srbije?

Značaj knjige u istoriji civilizacije je ogroman, neopisiv. Da li možete da zamislite svet bez knjige? 
Ne bi bilo tradicije, a ni inovacije, ta dva polariteta koje definišu narod i čovečanstvo i bez kojih nema napretka. Knjiga je potreba, ona je instinkt. 
Svakako da je knjiga značajna i za istoriju srpskog naroda. Iako su naši preci, stari Sloveni, svoja 
prva pisama glagoljicu i ćirilicu dobili tek u 9. veku, što je izuzetno kasno imajući u vidu da su 
grčko i latinsko pismo nastali mnogo ranije (pri tome uzimam u obzir fonetska pisma)sama 
pojava pisma i prvih pisanih spomenika je taj jedan mali narod kulturno uzdigao, oslobodio starih paganskih verovanja i otvorio put ka hristijanizaciji, obrazovanju i kulturi. Pojava štampe pomičnim slovima i nagli porast publikacija nije zaobišao ni naše prostore. Mi smo tada išli u korak sa Evropom, prve štamparije su se ubrzo pojavile i u našem narodu. Knjiga je podstakla građansku javnost da promišlja o mnogim društvenim temama koje su je okupirale i da uzme učešće u istorijskim socijalnim gibanjima.





NEKADA JE KNjIGA BILA PRIVILEGIJA

Po čemu se knjiga iz 21. veka razlikuje od knjige, recimo, iz 17. veka?

Veoma se razlikuje. Po obliku, sadržaju, značaju, materijalu na kojem je pisana itd. Nekada je 
knjiga služila malom broju obrazovanih ljudi, bila je privilegija aristokratije, plenstva i crkve, umnožavala se u malim tiražima, imala je status relikvije, a odnos prema njoj možemo opisati kao duboko poštovanje i naklonost. Danas, nažalost, zbog novih modela življenja, ubrzanog tehnološkog razvoja i velike produkcije, knjiga ima totalno drugačiji tretman. Ona se posmatra kao roba, podleže tržišnim vrednostima i samim tim nema tu težinu koju je nekada imala. U hiperprodukciji jako je teško izabrati kvalitetan sadržaj, te knjiga trpi. Danas imamo i nove formate koji su drugačiji od klasičnog liber kodeksa (oblika knjige koji je nagovestio današnju štampanu knjigu), kao što su na primer e-knjige ili audio knjige, ali to je svakako bilo za očekivati s obzirom na veliku tehničku revoluciju koja ni knjigu nije zaobišla. Duboko sam uverena da će ti današnji moderni formati kratko biti popularni, a knjiga treba da bude strpljiva, opet će doći njenih pet minuta. 

Koliko mediji danas rade na afirmaciji knjige i književnosti i može li se u dogledno vreme očekivati promena sadašnje prakse?

Nažalost, veoma malo. Mediji su generalno dosta autistični što se tiče medijske podrške koju bi 
trebalo da pruže kulturnim sadržajima, pa samim tim i knjizi. Što se tiče štampanih medija, tu i tamo izađe neka top lista najčitanijih naslova i to uglavnom jedne izdavačke kuće, koja plati prostor u časopisu ili novinama, a i da nije tako, top liste nisu dobar reper jer ono što je trenutno aktuelno ne znači da je i kvalitetno. Ozbiljne kritike gotovo da i nemamo, bar ne u onoj meri u kojoj smo je nekada imali. Televizija ima nekoliko emisija o kulturi u kojima se govori i o knjizi, ali
oni obično imaju neke čudne termine emitovanja tako da pretpostavljam da je i broj gledalaca 
mali. Po mom mišljenju, krivo je uredništvo i televizija koja angažuje neadekvatan, nestručan i 
nemotivisan kadar i postavlja ih na visoke pozicije kojima oni nisu dorasli. 

E-KNjIGA NIJE OPASNOST ZA ŠTAMPANU, ONA NEMA NjENU OZBILjNOST


 Koliko je e-knjiga opasnost za knjigu na kakvu je čovek vekovima navikao?

E-knjiga nije opasnost, ona to ne može ni biti jer nema tu ozbiljnost kao štampana knjiga. Formati se menjaju takvom brzinom da čovek ne može ni finansijski to da prati i da ide u korak sa tehničkim dostignućima, a svaki format traži nov, drugačiji čitač (aparat). Ja očekujem da će se ubrzo ispostaviti da je to bio jedan kratkotrajni “bum” elektronskih izdanja, nakon kojih će se ljudi zasititi i vratiti štampanoj knjizi kao najsavršenijem obliku pisane reči, koja ne podleže zubu vremena. Naravno, nikako nisam protiv digitalizacije, ona može da bude veoma korisna, naročito za biblioteke, kako bi očuvale pisanu građu i sačuvale je od propadanja, a i zbog dostupnosti informacija.


 

KULTURA JE OBAZRIVA, NE DA SEBI DA PADNE ISPOD STANDARDA

Kao neko ko se bavi i kulturnim i potkulturnim fenomenima, možete li nam ukazati za zračak nade da će kultura nadvladati sve ono što se danas ubraja u kulturu, a zapravo je u pitanju sve samo ne kultura (da, ne kažem da je nekultura)?


Naravno da će je nadživeti, jer ono što vredi nađe svoj put uvek. To je mukotrpno i dugo 
putovanje, ali je sigurno. Kultura i računa na to, dok nekultura deluje stihijski, pa koliko izdrži. To je i njen način delovanja i cilj. Nekultura nema šta da izgubi i zato se tako i ponaša, a kultura je obazriva, ne dozvoljava sebi da padne ispod svog standarda i kvaliteta. Uspeće ona, sigurna sam. 
Samo da mi, ljudi, ne posustanemo. Ali to je naša odgovornost, svakog od nas pojedinačno. 

Skloni smo, često, da sadašnje mlade optužimo za površnost, nedovoljnu posvećenost 
studijama, radu, obavezama... Kao predavač koji ima prilike da stekne sopstveni sud 
na ovu temu,možete li da kažete koju u njihovu odbranu?


Ne bih genaralizovala, ali nažalost mislim da ste u pravu. Ali nisu deca kriva, oni su samo 
konzumenti sadržaja i životnih modela koje im mi plasiramo. Mi deci moramo da se posvetimo, 
to im dugujemo i za njih smo tu. Ljudi kao da često zaborave na to. Živimo u teškom, brzom 
vremenu, koje često prevazilazi čovekove mogućnosti, isfrustrirani smo, nemamo dovoljno vremena ni za sebe, ni za našu decu, ali moramo da se naučimo da postavimo prioritete. Deca su naši prioriteti. Deci treba posvetiti pažnju, učiti ih nekim bazičnim vrednostima, usaditi im osećaj za ljubav, pravdu, odgovornost. Kao gostujući predavač na Fakultetu za kulturu i medije mogu da kažem da sam prijatno iznenađena sa kojom pažnjom studenti slušaju predavanja, učestvuju u diskusiji, naravno ima i onih koji tupim pogledom odaju svoju nezainteresovanost. Takvi su promašili mesto i teško da ih nešto može podstaći. Mnogo zavisi i od predavačeve inspiracije i načina na koji im plasira gradivo.
Naš narod ima jednu manu, a to je da smo mi narod kratkog pamćenja. Živimo danas i ovde, bez 
ikakve odgovornosti prema precima, a ni prema budućim pokolenjima. “Samo da se ja snađem, a 
šta će biti posle mene….to me ne zanima”. Tako da ta ubeđenja nesvesno prenose i svojoj deci 
jer su deca upijač, jer deca gledaju i oponašaju…



JASENOVAC JE ČINjENICA

Radite i na filmu „Jasenovac“- kako teče rad na ovom filmu i da li će konačno biti demistikovana istina o logoru smrti o čijim žrtvama se i dan-danas licitira?


Da, radim na dugometražnom igranom filmu o koncentracionom logoru Jasenovac. To je jedan 
veliki projekat kojem mi veoma oprezno prilazimo. Dosta je tu istraživanja koja trebaju da se odrade pre realizacije. Tema je jako velika i odgovorna pa je i sam tim koji je uključen sačinjenod kvalitetnih ljudi. Odgovorni smo prema istoriji, prema žrtvama, prema istini. Nećemo da licitiramo sa brojem žrtava. Potpuno je svejedno da li je život na takvom mesto izgubilo jedno dete ili čovek ili desetine hiljada njih. Svaka pojedina žrtva je nekom nedostajala i neko ju je oplakivao. Ova tema je i u kontekstu Drugog svetskog rata jako bitna. Jasenovac je jedna 
kontroverzna tema još uvek, jer da nije tako neko bi već snimio film o tome. Jasenovac je 
činjenica, svidelo se to nekome ili ne i mi ćemo ga izneti u javnost na velikom platnu.

Ne mogu a da na kraju ne pitam- kako živi dr Marija Vukić, žena koja piše knjige, predaje, snima filmove? Bori li se za preživljavanje ili je zadovoljna? Vezuje li svoju sudbinu za ovu zemlju ili, poput tolikih mladih i sposobnih, razmišlja o inostranstvu?

Zadovoljna sam jer radim ono što volim, zadovoljna sam jer nisam nijednog momenta u životu poklekla, a to je teško znate i Vi sami. Ali sam jako nezadovoljna okolnostima u kojima živimo. Apatija, nezainteresovanost, neznanje, nevaspitanje su kategorije koje me čine nesrećnom, a nažalost viđam ih na svakom koraku. Naravno, borim se za preživljavanje kao i većina mojih sugrađana. Nažalost, sebe sve manje i manje vidim ovde, u mojoj zemlji. Sve intenzivnije 
razmišljam o odlasku, iz razloga što mi ova sredina ne omogućava prostor za moju ambiciju.

Follow by Email