Da li nam tako zaista i treba, kad smo u stanju da optužujemo Ninu Janković samo zato što je imala petlju da kaže istinu

Opet se digla halabuka zato što se neko, kao pripadnik većinskog naroda, usudio da ukaže na neprijatnosti koje je doživeo i koje svakodnevno doživljavaju i drugi od... takozvanih ugroženih manjinskih grupa.
 

Glumica Nina Janković ispričala je u nekoj emisiji- snimak sam našla ovde , kako su joj venčanje pokvarili novinari i Romi.

Teško da se novinarem može nazvati neko ko sa sve mikrofonom trčkara oko mladenaca dok, svakako ustreptali i sa posebnim, samo u toj prilici mogućim osećanjima ulaze u crkvu, zahtevajući odgovore na nebulozna pitanja (isto to mislim, ako ne i gore, i o onima koji uleću u kuće pokojnika i preslišavaju rodbinu u najtežim trenucima u životu), ali to što se ja stidim ovakvih "kolega" nije ničija briga i izgleda da tu pomoći nema.

Mnogo opasnija od tih trčkarala i piskarala, po meni, jeste prava hajka koja se u delu javnosti podigla protiv jedne mlade žene koja se osmelila da, u uslovima kada se samo većinski narod u ovoj zemlji nekažnjeno sme i  može kritikovati za sve i svašta, ispriča kako su joj venčanje pokvarili, uz "novinare", i Romi. Oni, koji su vukli svatove za ruke, lizali im cipele, bacali svoje ili za potrebe prošnje pozajmljene bebe u tuđe naručje, samo da bi iznudili dnevnicu za taj dan.

Reakciju Humanitarne fondacije Radio Rom koja je osudila izjavu mlade glumice optužujući je da doprinosi porastu netolerancije prema romskoj manjini, neki portali, u stilu "veći katolici od pape", preveli su u njeno "širenje mržnje". A slobodnom interpretacijom  njenih reči, bez citiranja onoga što je zaista rekla, pomenuta fondacija je proglašava za osobu koja "stvara sliku o Romima kao bahatim i besnim ljudima željnim da nekome unište venčanje, ali se prećutno daje i zeleno svetlo za vršenje nasilja nad romskom zajednicom."

Meni ova, namerno ili slučajno nevešto sročena formulacija, pre liči na otvoreni poziv na nasilje nad glumicom!

Na stranu to što u pomenutoj reakciji nema ni jednog jedinog argumenta kojim bi se osporila bilo koja stavka iz glumičine izjave- izgleda da im je jedini "argument" teška materijalna situacija prozvanih (dakle, ne svih)  Roma i potreba da dosađivanjem ljudima ispred crkava "zarade" svoju dnevnicu.

 Šta bi se desilo kada bi se ispred crkava naređali svi oni, nezavisno od toga koje nacije su, koji su u istom ili gorem materijalnom položaju- "vukovci" iz svih naših gradova, žene koje spremaju po kućama, nadničari koji nose cigle i malter, okopavaju kukuruz, beru višnje ili jagode, seku i izvlače drva ... samo da bi svojoj deci odneli pošteno zarađeno parče hleba? Šta bi rekli dušebrižnici koje zanima samo njihovo dvorište, kada bi i svi oni počeli da bacaju jedni drugima svoje ili pozajmljene bebe, kada bi i oni svojim hrapavim i od napornog rada prljavim rukama počeli da drpaju toalete dama sređenih za jedan tako divan i svečan događaj kakav je venčanje, za koje se i inače u svim kulturama i svim socijalnim sredinama svi i bez izuzetka s posebnom pažnjom spremaju?

Da li bi i onda optuživali za jezik mržnje, za netoleranciju, nerazumevanje- najobičniji vapaj jedne povređene mlade koja zaslužuje da joj taj dan protekne svečano i dostojanstveno, ili bi  sami nadigli dreku protiv "konkurencije" koja se usudila da svoje naporno težačenje i kulučenje od jutra do sutra zameni sedenjem u hladu crkvenih porta i  bezobraznim presretanjem kićenih svatova?

Da se u ovoj zemlji živi teško, to znaju svi. Samo, oni koji se za taj i tako težak život, za svoju najbedniju egzistenciju, muče, oni čije kičme pucaju od rada i napora, oni to znaju daleko bolje od onih koji jedino znaju da svako parče hleba treba i mora neko drugi da im da.

Pri tome, naravno, ne smatram da su oni sami krivi. Njih, jednostavno, niko nije naučio da je glagol jesti sastavni deo glagola raditi, a ne provoditi radno vreme u prostorijama centara za socijalni rad,  u vučenju za rukav prolaznika na ulici, ispred crkava, na grobljima...

A krivci za to, jednako, jesu čitavo društvo, dakle svi mi, bez obzira na naciju i svi oni iz njihove nacionalne zajednice, koji previđaju suštinu problema i skaču na onoga ko probleme vidi, a ne na one koji ih stvaraju ili tolerišu ili pomažu da se ne reše.

Neće probleme ovoga društva sa siromašnim i agresivnim Romima-prosjacima rešiti ni Ninin vapaj, ni osuda tog vapaja, ni stajanje u njenu odbranu nas koji mislimo kao ona, ni prozivke na njeno linčovanje.

A svi znamo kako se i kada će se ti problemi rešiti, samo je izgleda lakše da ćutimo i ne talasamo, jer time samo rizikujemo da i nas neko prozove onako kako su prozvali Ninu.

Dakle, umesto da se one silne pare kao socijalna i svakojaka pomoć daju nazovi- socijalnim slučajevima koji, usput, volu mogu rep da isčupaju i koji i te kako zarađuju (na ovaj ili onaj način, ali zarađuju i to se vidi i po kućama koje grade i po kolima koja voze i po garderobi koju nose)- usmeriti te pare u projekat  koji bi imao zadatak da dete iz sredina iz kojih se regrutuju prosjaci od malih nogu osposobljava za život. Da nauči onu priču o glagolima raditi i jesti. Da zna da se  obrok ne "zarađuje" presretanjem prolaznika, nego istinskm radom. Da zna da onome ko pije kafu ili ruča  u kafiću ili kafani to nije palo s neba, nego da je zasukao, on ili neko njegov, rukave i da je to zarađeno. Da ga nauči da ide u školu, da nauči zanat (šta je teško naučiti da šiješ ili friziraš) ako neće mnogo da uči, ali i da se školuje dalje.

I sigurna sam, kada bi se ispred crkava postavile kutije za prikupljanje pomoći u ove svrhe, i svatovi i svi ostali dali bi mnogo više para nego što im iznude musavi Cigančići koje je ko zna ko i pod ko zna kojim pretnjama poslao da dosađuju ljudima dok im ne iskamče koji dinar.

Naravno, nisam previdela činjenicu da prosjaka ima svuda na zemaljskoj kugli. Ima ih i u najbogatijim zemljama. Ali, jedino u Srbiji oni smeju da rade sve što vam rade kada natrče na vas i jedino u Srbiji nemate pravo da se branite od njih. Čak ni verbalno.  

Baš me zanima šta Vi mislite na ovu temu?