Svi me belo gledaju, a ja samo bežim iz kuće


Ženo, de mi skuvaj jednu kafu, ko Boga te molim i ne miči se iz kuće bar pola sata, dušom da danem. Dosadilo mi da se majem po gradu i po pijacama da traćim vreme, zetu se popeh na glavu svakodnevnim posetama, ćerka bi me i trpela, al šta je on Bogu zgrešio da mu tašta dosađuje svaki dan; a vidim, i prijateljice me nešto belo gledaju kad im se pojavim na vratima. Ono, jeste da, malo-malo pa im se svalim, i u vreme i u nevreme, ali bre trpela sam i ja njih i primala i vodala i tetošila kad su ih pritezale nji'ove muke, pa im se nisam ni mrštila ni kreveljila kad mi se pojave ili jave u nedoba.


Prepodneva nekako i organizujem, godine su to, pa sam se navikla da nađem sebi obaveze od kako sam u penziji, vazda idem na neke kurseve, ispomažem kome god šta zatreba, od davanja časova do šetanja male dece i kučića, spremam slave kome zatreba, mesim, kuvam, pravim torte i kolače, sednem u autobus i vozim se tako, vozim... sve to samo da ne sedim u kući vazdan. Dovoljno je, bre, ne da je dovoljno nego mi preko glave i ovo sedenje poslepodne, Gospod me dao opravnu pa sve po kući obavim dok si reko britva, a ona samo čeka da sednem, pa da počne svoje rituale.

"Donesi mi, deder vodu, spusti roletnu, podigni roletnu, namakni zavesu, odmakni stolicu, daj mi da jedem, neću da jedem,  idi kupi mi cigare, siđi do podruma po kompot, uključi klimu, isključi radio, šta si otkačila ovaj televizor ko da smo svi gluvi po kući, obriši onaj luster, otkad se prašina po njemu navatala, dodaj mi jastuk, primakni me, odmakni me, priđi, udalji se, šetaj, stoj, sedi... šta si mi tu sela nad glavom, daj mi jabuku, neću jabuku oću trešnje, ko da ne znaš da je sad  vreme trešanja, idi kupi, idi baci, idi da dođeš..."

Majka mi je, neka je živa i zdrava sto godina- ono, još malo pa će ih i napuniti toliko, ali bre, i ja imam dušu. Bar ponekad. I umesto da mi penzija bude radost, meni je ona samo muka, još i pre nego što sam saznala da idem u penziju. I odmah sam, istog trena kad mi rekoše, penzija, smislila- njoj ništa nema da kažem. I dalje neka misli da idem na posao, jer ću jedino tako moći i smeti bez njenih prevelikih prekora i zakeranja, da izađem iz kuće. I jutrom, kada je red da se ide u Agenciju, ali i ponekad da okasnim "zbog posla" ili da i uveče odem kad me "zovnu jer je hitno iskrsla neka obaveza".

Bolest je to, sestro, ja tebi da kažem, nije to od starosti, nego ti je ona oduvek takva bila. A ja, šta ću, majka je, zdravlje je izgubila zbog mene, život  svoj nije zbog mene imala, kud ću, šta ću, morala sam da ostanem uz nju... ono jeste, pomogla mi je i dete da odgajim, ali mi je pomogla i od muža da se rastanem. I da ni sa kim ne sastavim više od tri viđanja. Ko će, bre, koji će normalan čovek da trpi da mu se žena od majke plaši i da od nje krije da je izašla da prošeta? Koj će da čeka kad ja mogu da se iskradem, da nađem izgovor, pa da se vidimo i da bežim već kroz pola sata,  jer ona tolko čeka da se vratim i čim me nema zove Agenciju, šefa, ćerku mi... koga više neće da zove, samo da joj se stvorim pred nogama kad je ona zamislila.

Onomad sam sa drugom iz mladosti prozborila korz prozor, tri minuta nismo pričali, ženo, već je sklopila priču kako mi je on švaler i kako mi je objasnio gde će da me čeka i kad da dođem i... sve ona zna, eto, ja njoj to sve iza leđa, umesto da gledam staru majku, bolesnu.

Nego, za ovaj izgovor za podnevna odsustvovanja više nemam argumente, zna veštica kad je sezona, sve ti ona zna. Imaš li neku ideju, čime da me "uposlim" za letos, dok opet ne počne sezona? Šteta, bre, živa šteta da čamim u stanu, a napolju lepo vreme. Treba mi samo jedno ćebence i knjiga, pa ceo dan pored Nišave ima da sedim. I da uživam, baš ima da uživam, Bog da me ubije ako te lažem.

ilustracija- odavde

Follow by Email