Da li je baba koja prodaje kesicu salate van tezgi zaista najveći neprijatelj države

Opet sam jutros na obližnjoj neomiljenoj pijaci zatekla sliku-  neuobičajeno puno ljudi na nogama, sa torbama u rukama (obično sede na nekim tronoščicama iza "tržnih viškova" iz svojih bašti i baštica, koje ovde prodaju), tihi žagor negodovanja se širi kroz masu, a troje komunalnih policajaca zavodi red. EEEEEj, u ovoj državi, koju nisu opljačkali samo oni koji nisu hteli ili smeli, koju rastržu na najsitnije komadiće i Kurta i Murta, kojoj piju krv i domaći i strani lo.... tajkuni, kojoj dušu izvadiše elementarne nepogode koje smo nespremno dočekali iako upozoreni na njih,  u državi u kojoj red ne postoji ni u redu za leb i lek, komunalni policajci izigravaju boga i batinu nad sirotinjom koja je iznela kesu salate, koprive i lista vinove loze, kako bi namakla koji dinar da kupi taj leb i lek!! 





Imala sam važnija posla za danas, ali sam se sa obližnje pijace vratila toliko potresena, tužna, gnevna i besna, da jednostavno ne mogu da oćutim i sedam da pišem ovaj protest svojoj državi, u cilju zaštite malog siromašnog  vrednog čoveka kojem je suđeno samo da ćuti, trpi i saginje glavu pred svakom silom koja udari na njega.

Na trotoaru pored te pijace (Trošarina, Niš) svakodnevno stanovnici okolnih naselja i sela u pletenim korpama, plastičnim džakovima i kesama, na betonu, kutijama i gajbicama, prodaju nekakve svoje tržne viškove.

Bake naskubu (načupaju) salatu ili lukac- možda bi ih i one pojele, ali "pusto nemanje, trebe se plate računi", naberu koje kilo jagoda, uviju koju lalu i ružu iz bašte sa sve zelenilom u šareni celofan i ceo dan se smrzavaju, kisnu, peku na suncu, za taj "prokleti dinar, da se preživi, a lekovi nema na recepisi, sve se plaća".

U okolnim naseljima,  pored dobrostojećih žitelja, mahom živi sirotinja, od one koja bukvalno preživljava u oskudaciji i trpljenju, preko one koja nekako krpi kraj s krajem ali ne trpi, do onih koji se mogu požaliti da trpe za "leb i s leb", ali vape za iole boljim standardom, za odmorom, ma bukvalno i za životom bez straha od sutra. Mnogima pomažu roditelji sa sela, mnogi se ispomažu pomažući roditeljima na imanjima, nekima je to što proizvedu na selu i jedini izvor prihoda.

A ovdašnja  zemlja- što južnije, to tužnije, je škrta,  posna, kad rodi, kad ne rodi, oni, opet, nemaju mehanizaciju i mahom sve rade ručno, pa se njihova ponuda svede na pomenutu krošnju jagoda, džak salate, pregršt mladog luka, prošvercuje se tu i koje šiše (flašica) domaće prepečenice, eventualno kilo koprive nabrane usput, ujesen ponude korpu šljiva, koji klip kukuruza, malo paradajza, luka, pasulja, eventualnog projnog brašna samlevenog na seoskoj potočari.

ovakve jagode možete kupiti samo od pravih proizvođača- onu plastičnu                                                  imitaciju jagoda prodaju nakupci
a gušeći malog sirotog proizvođača, nateraće nas da jedemo samo plastično                                                      voće i povrće, nalik ovom

Za sve to, ne isplati se plaćati celogodišnji zakup tezge.

Za to para imaju već profesionalni prodavci-nakupci, koji od proizvođača s druge strane Niša, koji obrađuju ogromna plodna imanja kraj Morave, kupuju na veliko. Pa njima plate neku siću, ali zato, em nadzidaju cene, em pomešaju ustajalo povrće sa onim svežim i kad dođete kući vidite da je salata puna sitnih crva, paradajz ugnjileo,  krastavac omekšao... ispod onih tamnih cirada nad tezgama, sve to ne može da se primeti. A ako ne kupe kod moravskih seljaka, prvi su kupci u obližnjim megamarketima, čim se u njima pojavi zeleniš pod povoljnijim cenama- za tili čas sve plane i završi na njihovim tezgama.


Lično, jedva čekam da se pojave prodavci na trotoaru i sve dok je njih, kupujem isključivo na njihovim "tezgama". Em znam da je to neprskano, domaće, čim je za svoje potrebe uzgajano, em time na neki način pomažem da neka baka kupi lek, da deka plati račun za struju, da neka majka plati detetu ekskurziju...
Da ne grešim dušu, tezge ima i nekoliko proizvođača- njih sam već upoznala i, kako maločas rekoh jednoj od njih, kupujući lukac, jedva čekam da počnem da kupujem zeleniš koji uzri u njenoj bašti.

Dok sam jutrs kupovala šampinjone u piljari ispred pijace, komunalni policajac je pitao prodavačicu:
- Da li Vama smetaju ovi prodavci na trotoaru?- a pošto je ona zbunjeno slegala ramenima (gde sme da kaže, sve i da su zvali, nije njeno da priča, nego da radi), komunalac je objašnjavao (njoj, al sve mi se čini s većom namerom da publika to primi k znanju)- Neko nas je zvao i rekao da vam smetaju ovi što prodaju ispred pijace.

- Smetaju im babe sa kesom salate?- pitala sam dotičnog, čiji je odgovor bio
-Pitajte njih koliko plaćaju tezgu.
 -Ali sirotinja s kesom salate je došla da uzme neki dinar za parče hleba, oni nemaju ni robi ni para za tezgu, nastavljam...
-Zašto onda kupujete kod ovih, ako Vam ne smetaju oni što prodaju van pijace?
-Ja kod njih kupujem stalno, ali oni ne prodaju salatu, a babe nemaju šampinjone.

Trebalo je, sad mi je krivo što nisam rekla, a morala sam da mu kažem- ta piljara ispred koje smo se ubeđivali, nalazi se iza nastrešnice autobuskog stajališta. U stvari, tu se nalazila kada je počela da radi, a sada se već nalazi i ispod nje. Narod koji čeka autobus, nema gde da se skloni od sunca i kiše.

Ali, važno je da je trotoar očišćen od baba koje prodaju salatu i lukac na trotoaru.

***
Da se razumemo. Volela bih i ja da živim u uređenoj državi i da nam pijace blistaju od lepote i čistoće, kao one koje sam gledala po nekim bogatim i uređenim zemljama. Ali, isto tako znam da stanovnici tih zemanja, oni koji nisu poljoprivrednici, čak i ako uzgajaju povrće, to ne čine zato što bi inače bili gladni, već iz ličnog zadovoljstva. Njima i ne pada na pamet da ceo dan provedu dreždeći ispred pijace s kesicom...nečega iz svog povrtnjaka u rukama.

Jedna moja prezaposlena drugarica, koja je jesenas platila dva puta "pauka" zbog parkiranja, naprasno zabranjenog pored jedne pijace, lepo reče - "Seljaku i sirotinji  je suđeno da izumre. Kome smeta što ću ja da zaustavim kola pored pijace, vraćajući se s posla, kako bih od pravih proizvođača kupila povrće? Imam utisak da nas namerno guraju u megamarkete, ispred kojih ima parkinga kolko oćeš. Naš seljak, neka crkne!"


Ako se slažete sa mnom i ako hoćete da podržite ljude iz ove priče, molim vas da šerujete ovaj tekst. Možda na taj način ovaj problem dopre do onih koji odlučuju o nihovoj sudbini. Hvala.



fotografije su odavde

Follow by Email