Blog teme - ili šta raditi kada se u vašim pričama prepoznaju (ne)naslikani

Da li se nekada u vašim blog postovima prepoznaju i oni koji veze nemaju s njima? Da li ste, čitajući neki blog post, pomislili - pisano je o meni? Moguće je da ste nekada i dali ideju za neki post, ali je najčešće u pitanju koincidencija!!


     Onaj moj drugi blog (nalazi se ovde ) ima podnaslov - slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani. Podnaslov je nastao sam po sebi, budući da mi se često dešava da me i po desetak osoba iz moje uže i šire okoline pitaju - jesi li na mene mislila kada si ovo pisala. A najčešće ispada da se ne javi baš ona osoba koja je bila direktna inspiracija za priču.



     U situacijama kada je u pitanju neka škakljiva, bar malo intrigantna tema, ne desi se da pišem, a da "inspiraciju" ne pitam za dozvolu da to učinim, ma koliko menjala mesto, vreme i okolnosti same radnje. Što je sigurno, sigurno je - nikada se ne zna ko još može pročitati isto štivo, ko još može biti svedok inkriminisane situacije i ko još može prepoznati o kome se piše.
     Pa sam, tako,  ovde pisala o načinu jedne net prijateljice da skrene pažnju svog dragog na sebe, ali prethodno je pitavši za dozvolu, kao i o želji druge, samo da joj još jednom neko zamrsi kosu.  Kao i za ovu priču i... još mnoge.

     Ali, kako rekoh, mnoge priče nemaju svoje glavne junake u stvarnosti i nastale su, možda, od jedne jedine reči, rečenice uhvaćene u letu, izgovorene od nepoznatih ljudi i spojene sa nekim iskustvima, pročitanim novinskim pričama ili odgledanim tv emisijama, iz odslušanih pesama... Što ne smeta da se, osim poznatih, u njima prepoznaju i mnogi nepoznati ili oni sa kojima na date teme nikada nismo razgovarali.
    Uzmite samo, na primer, tešku ekonomsku situaciju i svakodnevne jadikovke prosečnog čoveka ovdašnjeg- kladim se da će svaki peti da se prepozna u iole realističnoj priči o toj svakodnevici. Pomenite ženu koja vara svog muža ili muža koji ne voli svoju ženu, brakove u kojima su svađe svakodnevica, roditelje-zakerala ili nezahvalnu decu - koliko takvih ljudi i sami znate?! Ajde što ćerke jedne moje prijateljice dotiču neke moje priče o "nestašnim tatama" - ali se i ona sama prepoznala u ovom tekstu, mada, evo kunem vam se, uopšte nisam ni pomislila na nju.
     Najtežu situaciju od kada blogujem imala sam pre par dana, kada se u jednoj priči, toliko pozitivnoj i nevinoj da se nisam setila ni da pitam za dozvolu, prepoznala prijateljica koju ni u najgoroj situaciji i ne znam u kakvim uslovima, ne bih želela da povredim, pa makar mi od tog pisanja zavisio i sam život. Priču sam, naravno, uklonila iako to nije tražila, ali se bojim da ipak nije prihvatila moja objašnjenja - izmislila sam ovo, dodala  ono, ubacila u radnju nepostojeće likove...

     Kako rekoh na početku, kada pišem temu iz života, nešto kao direktni prenos stvarnosti, i čak i kada  su zamračeni svi oni prepoznatljivi detalji, ma, čak i kada je sve drugo izmišljeno, ali je samo jedna rečenica stvarno izgovorena,  samo jedna osobina neke stvarne osobe prenesena iz života u priču - neko će se u njoj pronaći. Ako ne onaj na koga sam mislila, ono neko treći, sedmi, deseti...

     Prepoznavanje tog, sedmog, desetog, ponekad može i da prija. Recimo, da ne kopam mnogo po dokumentaciji, komentar od maločas , ispod ovog posta -

 Pročitala, zaplakala, udahnula u prekidima vazduh i stavila ruku na usta. Ubila si me i vaskrsla. Savršeno je.  

     I kako ja, sada, kada se u  nekoj priči , čiji junak možda i nije živ ili je samo bio ideja na početku, a onda je priča otišla nekim sasvim drugačijim tokom i nije dobila završnicu kakva je u stvari bila - kako da  ja nekome ko se u njoj, nep(r)ozvan, prepozna,   objasnim kako s tom pričom nema baš nikakve veze?

     Mogu ja, pomišljala sam i na to, da prestanem  da beležim te priče, skice iz života, koje imaju manje ili više dodira sa stvarnim ljudima i "dogođenim" događajima. Mogu i da ih čuvam, zaključane, skrivene od očiju posetilaca bloga. 
Pa da čekam pogodno vreme i raspoloženje onih koji se, potencijalno, mogu prepoznati, a da im tada to promakne.
     Ali i dalje nisam sigurna šta je najbolje uraditi.

    Imate li savet?

 
Zanimljivo razmišljanje.Tim pre, što već svi oko mene znaju za mogućnost da sve što mi kažu, na neki način završi na blogu - obrnuto, izvrnuto, preparirano, kako god. Mada, najčešće pitam za dozvolu. I čak se dogovorimo i oko detalja.Da se Vlasi ne dosete.
 
Ja ću možda šokirati neke od vas, možda i većinu, ali meni se čini da kad neko postavi pitanje "da li si mislila na mene", to čini s priželjkivanjem da tako bude, bez obzira na kontekst i temu priče. Dosta ljudi voli da bude glavni junak, ako ne knjige, a ono bar priče, a pogotovo ako neko piše tako dobro i lepo kao ti. Ako bi me neko i inspirisao za neku priču, ja bih mu to rekla (čak sam to pre dva dana i rekla, ali priču nisam napisala, ili nisam još, a ka' ću, ne znam... :o)))), e sad, druga je stvar što ima mnogo sličnih priča, pa se ljudi prepoznaju, opet kažem, po mom mišljenju, zato što žele da se prepoznaju. Jasno je iz ovog mog komentara da mogu samo da te podržim da pišeš dalje.
Прикажи мање
 
Često pišem priče iz stvarnog života i imam čak i oznaku na blogu kao takvu, ali, to su uglavnom osobe kojih više nema i naravno imena su im promenjena. Ne vidim problem u tome jer čak ako se mnogi i prepoznaju, ti pišeš uopšteno, te tako priča može da bude i fiktivna, što ona često i jeste. Mnogi od nas bismo se, u krajnjem slučaju, mogli prepoznati u mnogo situacija koje si opisala u svojim tekstovima. Tako da, moj ti je savet, samo piši, jer to radiš odlično i ne osvrći se na komentare onih koji osim fabule ne vide suštinu :)
 
Hvala lepo ... ima tu posla i za tebe, kad nađeš malo vremena od svih obaveza koje imaš i na svom blogu. A za nastavak, šta da kažem - drago mi je što to čujem i baš zato se još više trudim.
 
Prvo zelim da pohvalim novi izgled bloga! Jako mi se dopada tema koju si odabrala, potpuno mi ide uz novinarski duh bloga. Ja sam se vise puta pronasla u tvojim pricama, porvenstveno sa ovog bloga, redje u onim sa Negoslavlja. I bas to me je privuklo da redovno citam tvoje postove i da se iznova vracam, komentarisem i diskutujem. Cesto u tvojim recima pronadjem i odgovor na svoju dilemu, ili potvrdu mog misljenja. Neretko me osecaj poistovecivanja navede na razmisljanje i samo-analizu. I to smatram tvojim uspehom, jer tvoje pisanje dotice citaoca, dokle god on moze da se pronadje u opisanoj situaciji. Zato, samo nastavi!
Прикажи мање
 
umesto odgovora Snežana Glogovac Draga Negoslava, tvoje priče su divne, životne tako stvarne, realne…ništa ne obično da se mnogi prepoznaju u njima...ne vidim razloga da priče, bile istinite ili izmišljene, mogu nekoga da povrede...mogu sujetne, ne iskrene, folirante...pa u koliko pesama, citata smo se pronašli? Šta je tu strašno? Nastavi pisati bez pardona, izvinjenja... priče i sve što pišeš je za svaku pohvalu i divljenje...samo nastavi. Pozz Nada Markovic U koliko smo se književnih dela slavnih autora prepoznali i citiramo njihove misli kao naše. To i jeste kvalitet pravog pisca, da ne piše samo za sebe, već i za svoje savremenike, a i za one koji dolaze. Zato i čitamo blogove ne bismo li naišli na "nas slucaj" i našli neki pametan savet kako se ponašati u datoj situaciji. Saznamo tako da kroz neka osećanja ne prolazimo samo mi, pa nam je nekad i lakše zbog toga. To je ono pravo!
Прикажи мање
 
Mislim da treba pisati. Nisi dobar pisac ako ne pišeš i životu, o realnosti. Sudbine su nam slične, i uvek se neko može prepoznati. Samo, to što se prepoznam u nekoj priči, ili nekoj rečenici, mene ne pogađa, već na protiv, teši me saznanje da ima sličnih života. Pa odlučim da sve rešavam radošću i da prepoznajem ono što je dobro, uvek ima zrnce dobrog i zrnce svetlosti u svemu, sve više tražim i nalazim ta zrnca.
 
Nemam savjet, imam mišljenje i naredbu: moraš nastaviti pisati. Prepoznavanje je samo znak da si dotaknula univerzalne teme, identifikacija čitatelja s likovima priče je ono što čini smisao pisanja. Kakve bi bile priče u kojima se nitko ne prepoznaje? O mravima? Slonovima? Potpuno razumijem ono kad kažeš da katkada samo jedna rečenica može biti "doživljeni doživljaj". Pisanje je tvoja kreacija. Problem bi bio jeidno da navodiš podatke po kojima bi DRUGI ljudi prepoznali onoga o kome pišeš.
 
Hvala, dragi druže S. Hvala na podsećanju - nijanske istog, ponavljajućeg... I hvala na tome što me razumeš.

 
Писати! ...Јер, богатство није само у различитости, већ можда, управо, супротно, у оним нијансама ИСТОГ, ПОНАВЉАЈУЋЕГ, СВЕОПШТЕГ, УНИВЕРЗАЛНОГ... које препознаје свако од нас поанособ. Писац, или читалац. Све једно. Срдачан поздрав Н. ПС. А, инспирација... Она је чудо, може проистећи из једне реченице, једне речи, изговорене, написане, неизговорене, ненаписане... погрешно схваћене...

Follow by Email