Intervju: Miloš Čirič, vodeći lobista regiona - Živim od rešavanja tudjih problema

     "Uživam u tome da pomognem pravim ljudima da razviju svoje potencijale i postanu zvezde. Tamo gde drugi vide probleme, ja vidim novac. "


      Pored imena Miloša Čiriča, mog današnjeg sagovornika, najčešće piše - savetnik u bordovima regionalnih kompanija i mnogih vlada u regionu,  lobista (vodeći na ex-yu prostorima), internacionalni predavač i trener, pionir PR-a i lobiranja.
     Mada sam imala prilike da slušam  predavanja Miloša Čiriča na dve Blogomanije, zamolila sam ga za virtuelno prijateljstvo tek onda kada mi  je  to "predložio" Fejsbuk.  Pa tako ,  sve  uverenija u to   da slučajnosti nema, nisam mogla ni da odolim izazovu da ga, dok se baškario na suncu neke plaže u Indoneziji,  zamolim za intervju, koji smatram za sjajni nastavak niza zanimljivih tema i još zanimljivijih sagovornika sa kojima smo se družili, čitaoci ovog bloga i ja, u poslednje vreme.




     Imajući u vidu činjenicu da  će ovaj tekst pročitati daleko veći broj neupućenih, nego onih kojima je na pomen imena Miloša Čiriča sve poznato, zamolila sam ga da nam se najpre predstavi onako kako sam smatra da bi trebalo.


- Moj otac je bio Srbin, a majka je turbo Slovenka. Pre no što je umro, dao sam mu obećanje da ću pomoći Srbiji. Rodjen sam u Ljubljani, ali sam detinjstvo proveo u Črnomlju, Beloj Krajini – to je mala pokrajina gde su se pre 400 godina doselili Srbi i gde se ljudi ne dele po nacionalnim i verskim osnovama, nego po tome iz kog su  kraja i gde su ljudi navikli da se međusobno pomažu.

  Volim da putujem (u decembru sam bio u Ekvadoru kombinujući posao i zadovoljstvo), planinarim i ronim (oko nove godine poslednjih osam godina uvek ronim u Indoneziji). Pošto znam kakav uticaj ima okolina, pažljivo biram društvo. Moji prijatelji su ljudi koji su ambiciozni i koji su spremni aktivno raditi za svoje ciljeve. Uživam u tome da pomognem pravim ljudima da razviju svoje potencijale i postanu zvezde. Tamo gde drugi vide probleme ja vidim novac. Živim od rešavanja tudjih problema!

A o svom poslu kaže:

- Šta je lobiranje? Ono što definitivno mogu tvrditi je da bez lobiranja nema demokratije! Bez toga bi se naše mogućnosti kao birača svele samo na to da svake četiri godine biramo nekog ko će odlučivati o svemu umesto nas i ko zna sve najbolje. Svaki gradjanin ima legitimno pravo da se bori za svoje interese i da odlučioce upozna sa svojim problemima i mogućim rešenjima. Mogli bi čak reći da je problem što nema više lobiranja i da bi idealno za demokratiju bilo da se sučeljavaju različiti lobisti. Mi, naime, uradimo analizu stanja, analizu konkurencije, a tek sučeljavanje naših analiza i predloga omogućava odlučiocima da imaju uvid u stvarno stanje i da donesu najbolju moguću odluku. Problem je više u tome što tehnike vladanja koje se praktikuju na našim prostorima ne rade to transparentno. I naravno, što zamenjuju lobiranje  potkupljivanjem.

LOBIRANJE JE STARO KOLIKO I LJUDSKI ROD

     Znam da je tajna, ali – ko su Vaši najpoznatiji klijenti, među onima čija imena ne morate da krijete? Gde ste sve predavali, jeste li i dalje negde i u radnom odnosu ili ste sam svoj gazda?


     -Sad upravo radim za "Agrokor" na slučaju preuzimanja "Mercatora". Najverovatnije sam i jedan od prvih lobista na našim prostorima kojem je uspelo, zajedno sa ekipom, da prepolove poreze – to sam radio za slovenske Casinoje. Javan je i podatak da sam kao savetnik radio za Teu Petrin, kad je bila slovenačka ministarka  za privredu, i za Miroljuba Labusa, kad je bio potpredsednik srpske Vlade. Predavao sam na puno fakulteta – u Srbiji sam gostovao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na FON-u i na brojnim strukovnim okupljanjima. Nemam dozvolu da vam kažem za koja sam srpska poduzeća radio – ali sam radio.


     Posao dobrog lobiste deluje kao magija. Kada biste bili u situaciji da pred
grupom slušalaca prosečne obaveštenosti demistifikujete posao kojim se
bavite, koje veštine biste im približili, a šta biste , koju oblast, zadržali
kao tajnu?


- Veštine lobiranja i znanja koje treba znati uopšte nisu neka tajna – ja  ih redovno objašnjavam. Jer vi možete znati sve što znam ja ali vam ipak fali najvažnije – odnosi koje imam ja izgradjene sa odlučiocima. Jer upravo poverenje je ono što skraćuje procedure i što omogućuje lakše postizanje dogovora. Ali poverenje nije nešto trajno. Zato profesionalni lobisti jako paze da uvek govore istinu i da odlučiocu pojasnimo ne samo što je dobro nego i šta je loše u našim predlozima odnosno gde vreba opasnost. Jer, ništa nije samo dobro ili samo loše. Ipak i tu postoje male tajne kako se to radi.
   
     Koliko je potreba , tražnja za uslugama lobista porasla u odnosu na vreme kada ste počinjali karijeru i koliko je  ovaj „zanat“ usavršen  do sada?

     -Nije se lobiranje rodilo onda kad su ga tako imenovali – lobiranje je staro koliko i  ljudski rod, a možda i više. Možete videti odredjene elemente, naravno na bazičan način, i kod životinja. Jer, lobiranje ima dva glavna sastojka: građenje odnosa i ubeđivanje. Ono što se menja je vezano na razvoj potreba. Demokratija znači i to da sve veći krug ljudi ima neke specifične interese koje želi da se uvaže.

     Koliko je teže pojedinca, grupu, brend ili stranku popeti do željene pozicije nego srušiti ih sa mesta koje su osvojili?

    -Uvek je teže nešto osvojiti nego srušiti. Ljudi su bića rutina – ne volimo baš puno da menjamo stvari ili osobe na koje smo navikli. U politici važi pravilo da može drugi raditi šta god hoće, ali ne može postati prvi ako mu taj prvi  to ne omogući. To znači da je zapravo uvek vodeći sam kriv ako izgubi poziciju. Jer drugi može samo da pažljivo prati rad prvog i kad taj učini pogrešku, pomogne mu da to i plati…

EMOCIJE SU POGONSKO GORIVO ZA POSTIZANJE CILJEVA

     “Najveći uspijeh: saznanje da za uspijeh trebaš pomoć drugih i da je možeš dobiti ako ti nešto učiniš za njih.” Nije da ne razumem ovu Vašu rečenicu i njenu poruku, ali bih volela da je obrazložite. Kako to izgleda u ostvarivanju poslovnog, a kako političkog ili državnog cilja? I koji je Vaš savet onima , retkima doduše, koji sanjaju o tome kako sve mogu sami i kako im na putu do uspeha nije potrebna ničija protiv-usluga?

   -Sve civilizacije temelje na tzv »givers gain«, da dobiješ ako nešto daš – to bi mogli nazvati i zakon reciprociteta. Društva koja su to ranije shvatila postala su uspešnija. Ako vam neko plati piće vi imate prirodni poriv da mu to vratite. Pa i u Srbiji je to saznanje skriveno u znamenitom 4S! U politici to znači da će vas ljudi birati ako misle da će time nešto pridobiti - pa makar to temeljilo samo na nejasnom obećanju kao što je to bolji život ili emotivnoj vezi koja se iskazuje u zakonu sličnosti. To je čovek koji mi je sličan, ima iste potrebe, voli istu muziku i slično, pa će znati šta treba uraditi. U poslovnom svetu stvar je još jasnija. Niko ne može uspešno voditi firmu iz kancelarije, preko excel tablica. Firma se vodi emocijama – jer na kraju krajeva, emocije su pogonsko gorivo za postizanje ciljeva! Ali ljudi ne prate ciljeve gde ne vide koristi i za sebe. Zato je jako važno znati ljudima objasniti šta će dobiti time i kako će se ostvariti njihovi ciljevi ako slede vaš cilj. Oni koji misle da mogu sve sami –  još niko nije uspeo sam ništa veliko uraditi u životu, pa nećete ni vi! Ko kaže da je sve uradio sam ili svesno laže ili je toliko zaslepljen svojim egom da ne vidi šta se događa oko njega! Da  citiram jednog od najvećih trenera američkog fudbala: ne stvara vežba majstora, nego to čini vrhunska vežba! A za to vam treba vrhunski trener… Badava ste vi izvanredan talenat u fudbalu, ako nemate vrhunske trenere…





      Koliko su društvene mreže olakšale ili možda i otežale posao lobista,
ljudi koji se bave PR-om, kampanjama, osmišljavanjem strategija, kriznim marketingom...? I ima li tu nekih pravila i zakonomernosti, svojstvenih samom internetu ili i tu sve zavisi od umešnosti svakog pojedinca ?

     - Kao što sam rekao – ništa nije samo po sebi dobro ili loše. Društvene mreže vam omogućavaju lakši pristup informacijama, novi su kanal uticaja, ubrzavaju protok informacija, ali ipak ima i ogromno zlupotreba. Pa mislim da je treba kao kod svih stvari prvenstveno razumeti šta možete od nečeg imati. Što se PR tiče,  FB služi za brendiranje i okupljanje pristalica, Tw za protok informacija itd. Svaki alat traži znalca da se upotrebi na najbolji mogući način.

     Koliki deo uspeha jedne firme, njenog novog proizvoda, brenda,ponude usluge ili paketa usluga, je posledica kvaliteta same ponude, a koliki u tom uspehu može da bude udeo kvalitetne kampanje ? I može li dobra kampanja da „podigne“ predmet svog angažovanja onoliko koliko loša može da ga upropasti?

     - Šta vam vredi najbolji mogući proizvod ako niko ne zna za njega? I šta vam vredi ako imate najbolji mogući proizvod i čak ako svi znaju za njega,ako ga
ne mogu kupiti jer nije dostupan? U biznisu je jako važno detaljno proučiti sve aspekte. U to spada i analiza konkurencije. Jedna američka kompanija koja se bavi usisivačima jako puno ulaže u analizu problema. Tako pažljivo analiziraju sve greške i primedbe koje se pojavljuju na internetu, naprave
proizvod koji to nema i to izdašno promovišu. Inače, često se zabavljamo  interpretacijom da loša kampanja uništava »proizvod«. Ključni cilj kampanje je uvek da privuče pažnju da može vaš »prozvod« da »progovori«. Jer, konkurencija je izvanredna i ako ne privučete pažnju nemate nikakve mogučnosti da vas ko čuje.

     Kada bi Vas, recimo, angažovao kupac franšize za Mekdonalds,  i kada bi od Vas tražili popravljanje imidža samog brenda i povratak izgubljenih potrošača, da li biste prihvatili taj posao i koliko mislite da biste uspeli da odgovorite zadatku?

     - Ne znam kakav imidž ima McDonalds u Srbiji, pa zbog toga ne mogu komentarisati konkretan slučaj. Ali, postoje vrlo jasno pravilo: Uzalud vam trud sa kampanjom, ako ne popravite proizvod ili uslugu ,odnosno ono o čemu je reć. To je još značajnije u malim državama, gde svi znaju sve i gde se glasine prenose brzinom misli. Ja prihvatam samo  zadatke gde se radi stvarno dobre stvari i gde uvodimo kvalitativne promene – šminkanje prepuštam drugima…

      U tom kontekstu je i  sledeće pitanje - kolika je moć kriznog marketinga, kao veštine popravljanja one situacije koju mi u Srbiji nazivamo “kad kola krenu nizbrdo”? I koliko kompanije shvataju da je, ma koliko adekvatna kvalitetna kampanja bila skupa, ona ipak daleko jeftinija od gašenja požara šmrkovima kriznog marketinga?

     -Niko ne može raditi bez krize – krize su neminovan deo svakog posla. Društveni mediji su samo ubrzali prenos neželjenih informacija i praktički onemogućili njihovo zataškavanje. Zato pravo krizno komuniciranje – koje je sastavni deo posla – mora pokazati da ste svesni problema i da znate kako čete ga rešiti.


     Koliki je značaj timskog rada, ne samo na polju strategije nametanja
određenog prozvoda, brenda, ličnosti … nego i u hijerarhijskoj lestvici jedne firme, na primer? Svedoci smo, bar u Srbiji,da ovde važe mnogo nehumaniji uslovi rada i daleko manja prava zaposlenih, nego u
kapitalističkim zemljama koje su to odavno postale, u kojima su takođe poslovnice dotične firme ili njihove centrale. Glad za profitom s jedne,i strah od gladi, s druge strane, stvorili su od mnogih naših radnika
zaposlenih u tim korporacijama, roba prinuđenog da saginje glavu i radi nedefinisano radno vreme, s nedefinisanim godišnjim odmorom i socijalnom zaštitom, sa sramno niskom zaradom… koliko dugo kampanje takvih firmi koje ih preduzimaju kao Potemkinova sela, mogu održavati njihov imidž uspešnosti? I da li mislite da su oni svesni opasnosti koje prete u takvim okolnostima evidentnog nezadovoljstva uposlenika prinuđenih da trpe, ili smatraju da odlično odrađena kampanja, EPP ili kriznog karaktera, može obrisati sve posledice eventualnih havarija ?

      - Sad bih Vas mogao zapitati i da li ti isti radnici shvataju koliko malo i loše rade? Jer, vreme provedeno na poslu nema veze sa radom (u EU Grci najviše rade). Ja ne znam nijedng pravog vlasnika (ne ratnog profitera!) ili menedžera koji ne bi razumeo vrednost dobrih radnika. Ali ljudi kod nas zaboravljaju da je učenje i usavršavanje njihova lična obaveza. I  znam malo radnika koji rade toliko kao što često rade kolege u PR ili stručnjaci. Jer, kad radnik ode kući, on je slobodan čovek. A to se ne dešava sa onima koji rade stručne poslove… Naravno, to ne znači da to što pitate nije istina i da toga nema. Za mene nije menadžer onaj koji otpušta vredne ljude – iako je i to ponekad potrebno uraditi. I sigurno nije to osoba koja maltretira ljude umesto da im pomogne. Vođa je onaj koji ljude nauči kako da rade, koji stvori takva pravila da je lakše raditi ispravno nego pogrešno, koji shvata da je njegov rad da postigne rezultate uz pomoć drugih.
I kao što sam rekao već kod prethodnog  pitanja – ljude se vode emocijama. Ipak, po meni je najgora stvar u Srbiji to što ljudi sve vreme čekaju da će neko drugi rešiti njihove probleme, neki veli vođa, umesto da se sami pokrenu i aktivno počnu menjati svoj život.


Najava sutrašnjeg nastavka intervjua sa  Milošem Čiričem

     "Ako mislite da je sve unapred suđeno, onda vam preostaje samo da se molite i nadate sreći u drugom životu. U svakom  društvu ima i vrlo uspešnih ljudi koji su svoj uspeh postigli upravo time da su bili aktivni i da se nisu prepustili apatiji.
Poznata je činjenica da na naš uspeh samo 10% utiče ono što se nam događa i čak 90% način kako na to reagujemo. Ko vam brani da osnujete svoju firmu i da svoj život maknete od ljudi koje opisujete?"


 
"U politici to znači da će vas ljudi birati ako misle da će time nešto pridobiti - pa makar to temeljilo samo na nejasnom obećanju kao što je to bolji život ili emotivnoj vezi koja se iskazuje u zakonu sličnosti". - OVAKO JWE U SVEMU, NA POSLU I U SVAKIDAŠNJEM LJUDSKOM SAOBRAĆANJU, treba zapamtiti
 
Rekoh li ja - volim da uspešne ljude predstavim i onima koji su u nekom drugom svetu. Hvala ti.
 
A nas predstaviti uspešnim ljudima? Različiti su nam životi, različite želje i apetiti. Skromnost nije vrlina u današnje vreme, a skromnost je upravo to što ljudima koji imaju puno stručnog znanja i iskustva, ometa neki veći uspeh, učaure se iz skromnosti tu gde jesu, dok ne dođe do nekih nepredvidivih okolnosti da i to izgube. No, i dalje su skromni, ne umeju drugačije, ne shvataju da im to smeta da prežive, jer već se radi o preživljavanju. Tu da neki veliki stručnjak pomogne. Bio je jedan Negice, na LinkedInu, stručnjak za planiranje kućnog budžeta. stupila sam s njim u kontakt, zamolila da posavetuje. Nije imao rešenje, bar ne smisleno. jedini predlog je bio da iznajmimo ovaj stan u kome živimo, a mi pređemo u manji i da od razlike u stanarini živimo. S obzirom na lokaciju gde živim, to nije moguće, jer niko neće da bude podstanar u ovom delu grada za neke bolje pare, pod uslovom da i mi budemo podstanari u istom naselju.
Прикажи још (11 редова)
 
"Tamo gde drugi vide probleme ja vidim novac." Nešto slično sam čitala u jednoj knjizi, sad sam blokirala, ne mogu se setiti, bilo ih je toliko...proaktivni ljudi vide rešenja, neaktivni vide samo prepreke na rešavanju problema. "emocije su pogonsko gorivo za postizanje ciljeva" Pozitivne emocije...nije lako osećati se dobro ako imamo ozbiljne brige, ali samo pozitivne emocije, dobar osećaj, vode rešenjima. Ne bih se složila sa tim da se malo radi, ima toga naročito na nekim mestima u državnoj upravi, mada znam i suprotne primere, upravo u državnoj upravi. Kod privatnih poslodavaca se i te kako puno radi, ne žele da prime više radnika, pa dva zaposlena rade posao za četvoro, najupečatljiviji primer su mini marketi, jedna radi za kasom, druga sve ostalo, nema i pauze za toalet, tada ostaje jedna, obično pređe na kasu a kupci u radni mogu da stavljaju robu u džepove, što će radnici platiti. Ne stignete ni da ih zapamtitie, već se promene, zato što ni tu bednu platu ne prime, pa traže drugi posao, gde će bar platu imati. Takvih slučajeva ima jako puno. Usavršavanje, naravno da je nužno, ali gde je tu vreme, ako zaposleni ostaje na poslu dese sati najmanje, a nekad i više, gde mu je vreme za porodicu, za privatan život, a gde mu je vreme za usavršavanje. U mom poslu...ja moram mnogo da čitam i pratim, složene stvari radim, a toliko sam zatrpana i ja i moje kolege da svi žrtvujemo privatan život. Kako je gospodin Čirič spreman da pomogne ljudima iz Srbije, kako bi meni pomogao? Možda je on čudo koje želim.
Прикажи још (18 редова)
 
Hvala ti što si nam dobližila jedno izuzetno zanimljivo zanimanje... :

Follow by Email