Intervju: Miloš Čirič - Aktivno tražite svoju šansu! (2)


"Jeste, u početku je stvarno teško i nije lako započeti posao na globalnom tržištu. Ali pitanje je uvek šta je alternativa. Raditi posao gde trpiš i gde nema nikakvih izgleda da će jednom biti bolje? Čekati da će doći mesija i čarobnim štapićem srediti stvari?"


     Predavanja Miloša Čiriča, mog sagovornika na temu lobisti i lobiranje, uspesi i prepreke, želje za boljim i kako ih ostvariti, napori i rezultati... pažljivo sam slušala na obe Blogomanije. Posle lanjske,  u ovom tekstu su se našle osnovne teze iz njegovog izlaganja, koje su zapravo i začetak ove priče.
     U nastavku intervjua pitala sam Miloša Čiriča  malo o politici, malo o ograničavajućim faktorima uspeha ako ste mladi, ako ste žena, ako živite u zemlji Srbiji, ako ne vidite perspektivu...  


      Politikom se danas  bavi ko god to poželi i vrlo često u njoj naprave karijeru i oni koji su  svuda za sobom ostavljali tragove neuspešnosti. Možete li nam, kao lobista, otkriti tajnu uspeha onoga ko se lati politike, a dokazano je nesposoban, i uz to ponekad sumnjivih moralnih kvaliteta? Ako šminka i plastični hirurzi od babe prave devojku, koja „kozmetika“ od loših ljudi, niskog nivoa obrazovanja, često i niskog IQ , i još slabijih stručnjaka ,pravi političare koji uspeju?


      -Više volimo one koji se sa nama slažu,nego one koji nas kritikuju. A u politici vrlo često preživljavanje, barem kratkoročno, zavisi od toga. Ipak po meni, tim ljudima ide najviše na ruku to da sposobni ljudi ne žele ući u politiku, jer vide šta se dešava onima koji se time bave. Ulazak u politiku je ulazak u arenu. Ništa nije sveto, nema pravila kojih bi se pridržavali, čovek može da računa na sve gadosti koje čovek može da smisli. I to uz asistenciju ljudi koji sebe nazivaju »novinari«…

KOD NEMACA SVE ZAPISANO, U SRBIJI DOVOLJNA REČ

      Ova sredina vrlo često status Slovenije tumači austrougarskom disciplinom, dok za sebe opravdanje nalazimo u pet vekova pod turskim jarmom. Možete li podvesti neku paralelu između Slovenije i Srbije danas i šta, po Vama, Srbija i Srbi MORAJU da menjaju, ako uopšte žele da opstanu i da napreduju kao država i kao narod ?

    -Mislim da je na Srbiju više loše uticalo razdoblje izolacije pod Miloševićem nego turski jaram. Vojvodina je pre tog bila na nivou Slovenije, a i Beograd je u mnogočemu imao viši stepen znanja. Ljudi su bili preduzetni i čovek se mogao osloniti na reć – kao zanimljivost: na nekim školama kulturološke razlike još pojašnjavaju i primerom, da kod Nemaca mora sve biti zapisano, a u Srbiji je dovoljna reč…
Prošle godine sam uradio uz pomoć Dragane Djermanović, Zorana Torbice, Vladimira Stankovića , Bore Miljanovića i Aleksandre Vuković iz Srbije i kolega iz konsultantske kuće Pwc istraživanje o povezanosti vrednosti te ekonomske uspešnosti (pravio sam to i za Soveniju, Hrvatsku te BiH). Rezultati su vrlo alarmantni! Prevladavajuće vrednosti nisu odgovarajuće za ono što mi želimo postići i nužno će morati doći do uspostavljanja  novog sistema vrednosti! Jer, sistem vrednosti nam daje okvir u kome delujemo i kako reagujemo. Inat je npr. možda dobar u ratnim uslovima ali ne odgovara potrebama ako  ne postane istrajnost….

     U Srbiji, i sami se slažete s tim, vlada prosečnost, prosečan čovek je bez para, a mladi ljudi žive kod roditelja i nemaju posao, o putovanjima mogu samo da sanjaju, a smatraju uspehom mogućnost da sami sebi, džeparcem, plate kafu. Vi im poručujete - ako hoćete da uspete, pomerite svoje dupe! Tražite ljude koji vam mogu pomoći! Skrenite pažnju na sebe! Iskoristite lepotu ako ste lepi!
Saznajte šta je interes onoga kome se želite približiti u nadi da vam on može pomoći?Ako nešto želite, to potražite!
Koliko se ovi recepti mogu primeniti u sredini koju je davno zahvatila apatija, privreda joj je svedena na dorađivačke pogone stranih kompanija u kojima vladaju suroviji uslovi nego u bilo kojem kapitalizmu, a kvalitetne i uspešne studente potiskuju i usmeravaju van granice vlasnici sumnjivo stečenih diploma, navikli da laktanjem ostvare svaki cilj?
Šta da radi onaj mladi čovek koji mnogo zna i željan je znanja, posla, uspeha, napredovanja, ali ne ume da se bori, lakta, nudi, da se „nameće“ ljudima koji bi mu mogli pomoći ili bi im poznanstvo sa njima bilo od koristi?


     -Pa, ako mislite da je sve unapred suđeno onda vam preostaje samo da se molite i nadate sreći u drugom životu. U svakom društvu ima i vrlo uspešnih ljudi ,koji su svoj uspeh postigli upravo time što su bili aktivni i što se nisu prepustili apatiji. Poznata je činjenica da na naš uspeh samo 10% utiče ono što se nam događa i čak 90% način kako na to reagujemo. Ko vam brani da osnujete svoju firmu i da svoj život maknete od ljudi koje opisujete? Dragana Djermanović je to učinila. Ostavila je posao koji joj je omogućavao solidan život ,ali gde nije bila sretna. Svoju priliku za dokazivanjem je potražila na globalnom tržištu – a ostala da živi sa porodicom u Novom Sadu.  Internet omogućuje da vam je svetsko tržište na dohvat ruke. Puno ima još takvih u Srbiji, ali se nažalost o njima malo zna.
Ali to ne možete očekivati od ljudi kojima je cilj da se zaposle u državnim ustanovama. Jer, to što je neko bio odličan student na srpskim fakultetima, još nije nikakva potvrda da nešto zna, nego samo da je iskazao sposobnost pamćenja i upotrebe podataka. Jasno mi je da nisu svi ljudi sposobni za samostalan put. Ali onda treba  da pronađu saradnike koji imaju kvalitete koji im fale.Jeste, u početku je stvarno teško i nije lako započeti posao na globalnom tržištu. Ali pitanje je uvek šta je alternativa. Raditi posao gde trpiš i gde nema nikakvih izgleda da će jednom biti bolje? Čekati da će doći mesija i čarobnim štapićem srediti stvari?
Čak i u lošim preduzećima možete nešto učiniti da se stvari poboljšaju u vašoj okolini. I kad ste loše plačeni morate raditi najbolje moguće – jer time omogučavate da vas primeti neko od konkurencije i ponudi vam bolji posao. A najvažnije je da sve vreme učite i osposobljavate se, da stvarate međusobno korisne kontakte.

PROMENE UVEK BOLE

    Koliko je, po Vama,ženama unapred otežano postizanje uspeha u biznisu, s aspekta Vaše teze da se najveći deo poslova sklapa uveče u kafani? I koliko je, onda, ženi potrebno više napora i znoja da se popne na istu poziciju kao i njen muški kolega približno istog nivoa obrazovanja, znanja, preduzimljivosti i vrednoće?

     - Da, ženama je puno teže – ali ne samo zbog toga jer teže sklapaju
prijateljstva. Još više zbog toga jer žene zbog socijalizacije puno polažu na sigurnost i imaju problem sa takmičarskim duhom. Ja lično ne znam nijednu mušku igru koja ne bi bila igra takmičenja i nijednu žensku igru koja ne bi bila igra saradnje – to naravno ne važi za internetne igrice koje su puno toga promenile. Žene će se, na primer , prijaviti na neki konkurs obično samo u slučaju da 100% ispunjavaju sve uslove. Muškima je dovoljno da je to na 65 odsto. Ali isto tako odlučuje i komisija. Time da je situacija još gora za žene ako o njima odlučuju žene!
To se vidi i kasnije. Muškarci će preuzeti neki posao iako pojma nemaju kako će ga izvršiti. Žene će to učiniti ako znaju kako ga završiti. Tako muškarci brže stiću nova iskustva i brže uče. I baš zbog toga žene polako gube,iako su puno bolje u školama od mušaraca, vremenom muškarci stvarno postaju bolji i sposobniji. Preuzimanje rizika je jednsotavno nešto što muškarci učimo već u vreme socializacije, a žene tek treba da nauče…

    Da li ste nekada bili u Nišu, privatno ili službeno i da li će Nišlije imati prilike da čuju  Vaše predavanje u svom gradu?

    -Bio sam u Nišu u poseti, ali na kratko. Tamo još nisam predavao. Najbliži gradovi gde sam predavao su Aleksinac i Kruševac. Ako me pozovete, rado ću doći. Spreman sam za prvi put doći samo za troškove. Ali uz uslov da će biti posle dobra zabava. Jer,šta ti vredi život ako ne nadješ vremena i za uživanje.

  Dok pišem ova pitanja Vi odmarate u Indoneziji, prethodno ste skoknuli do Ekvadora,  a u međuvremenu ko zna koliko ste putovali. Šta Vam je još lepo doneo posao kojim se bavite i čega biste bili lišeni da ste postali inženjer sa radnim vremenom od sedam do tri?


     - Većinu svih putovanja bih lako ostvario i kao inženjer. Ali, moram napomenuti da ne razumem logiku radnog vremena od sedam do tri. Posao  treba odraditi i ako to zahteva tržište, radi se i noću. Naravno da je onda potrebno biti adekvatno nagrađen, odnosno imati pošten udeo u zaradi. Baš sad je bio u isto vreme na Gili Trawanganu
sa mnom jedan inženjer iz Danfossa, Ljubljana.Kolega puno radi, ali dvaput godišnje ide na putovanja. I morate znati da su takva putovanja obično jeftinija nego letovanje u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili Grčkoj. A dobija se punoooo više.



 I za kraj, pitanja koja traže malo otpimizma za one koji se boje da počnu-  ima li na ovoj našoj političko-privredno-uslužnoj pijaci dovoljno onih koji shvataju značaj vođenja kvalitetne kampanje, spremnih da je i adekvatno plate ?

   -Nažalost na ovim prostorima nema baš puno ljudi koji razumeju da  treba voditi permanentnu kampanju osnovanu na pravim vrednostima. U malim zemljama fejkovanje se jako brzo provali. Meni je zanimljivo pratiti Vučića, jer uvodi sasvim nove zahvate u politiku u Srbiji. I još me više zabavlja činjenica da njegovi konkurenti ne shvataju da moraju i oni promeniti način svojeg reagovanja. Recimo,jedan od njegovih za Srbiju najkoristnijih poteza je bio kad je Dinkića ostavio da nastavi vođenje saradnje sa Arapima. Ali se bojim da se previše očekuje od njega, jer to niko ne bi mogao ostvariti. Promena stanja u privredi i promena svesti, odnosno vrednosti, je dug i mukotrpan posao. A ljudi to ne shvataju. Kao i što ne razumeju da pre no što je bolje mora biti lošije, da promene uvek bole…



 Šta savetujete potencijalnim kolegama?

     - Nemojte čekati da se nešto promeni pa da  onda počnete raditi prave stvari. Nije dovoljno da čitate knjige – veštine se dobijaju samo kroz praksu! Umesto jadikovanja kako je sve loše, uradite analizu sebe i okoline, pa i šire. Aktivno tražite svoju šansu! Ako treba ponudite se da nešto uradite besplatno, odnosno da vas plate, ako će biti zadovoljni rezultatima. I šta god radite, uradite to najbolje što je moguće!


Angelina Subotic преко Google+

пре 1 године  -  Дели се јавно
 
apsolutno saglasna sa svim njegovim stavovima... 
 
 
Hvala, biće prosleđeno.
 
Nesvakidašnje pitanje, al biće korisno svima: Koliko brzo donosite odluke? Tj, da li može neki savet kako vagate kad treba preseći. Da li treba nekada pustiti i emocije i osećaj u procesu odlučivanja ili samo matematičke činjenice. I voleo bih da vaše principe odlučivanja prezentujete na jednoj od najvažnijih odluka koju ima smisla podeliti da ljudima koji su na početku svoje preduzetničke karijere.
 
E, ovako - dogovorila sam se sa gospodinom Čiričem (uskoro ću na pisati opširniju informaciju o tome) da odgovori na najzanimljivija pitanja čitalaca. Tako da, kada se malo slegnu utisci i komentari, pa i sama pitanja, sledi treći nastavak ove priče. I da - pretpostavljam ko ste i nije problem, nadam se da ćemo se upoznati, Vašu suprugu već poznajem.
 
Poznata je činjenica da na naš uspeh samo 10% utiče ono što se nam događa i čak 90% način kako na to reagujemo. Ko vam brani da osnujete svoju firmu i da svoj život maknete od ljudi koje opisujete? Nemam početni kapital, iako sam, kako se u tekstu kaže radio najbolje i kada sam bio bedno plaćen, radio za dva čoveka, plaćen kao pola čoveka, i šutnut kad je prodata firma, zato što sam hteo da radim po zakonu. Pitam: Šta ja da uradim? Sa 59 godina života, stručnošću i iskustvom koje nemam priliku ni da predstavim, jer svi prvo vide godine i dalje ne čitaju. Pomerao sam dupe, obilazio firme, predstavljao se, poslao minimum 200 prijava za tri godine. Sve je ovo lepo, ali za neki drugi svet. Voleo bih odgovor lično od gospodina Čiriča. Radim najbolje što mogu, ono što mi je omogućeno da radim. Vas bih, Negoslava voleo da upoznam lično. Andrija

Follow by Email