Zaplanjski motivi Mladena Milojkovića i žal za lepotom koja nestaje

    Kada sam sinoć objavila  ovaj deo fotografija iz bogate i lepe  zbirke zaplanjskih motiva  geometra Mladena Milojkovića iz Gadžinog Hana, nisam očekivala da će taj post  naići na  baš toliko interesovanje. Ne samo Zaplanjaca, nego i mnogih ljudi koji ne poznaju ne samo Zaplanje, nego i daleko poznatije delove Srbije, pa ni bilo šta u našoj Srbiji.




     A prelepe zaplanjske kuće dopale su se svima. Onima kojima su urbana arhitektura i soliteri svakodnevica i koji nemaju ni svoje selo niti ikoga na selu, onima koji sanjaju svoje parče neba iznad neke slične seoske kuće, sređene i preuređene u dom po njihovoj meri, a najviše Zaplanjcima, koje ovakve fotografije iznova vrate na mesta iz kojih su davno krenuli putevima kojima su ih životi odveli, pa nikako da se ovoj lepoti koja propada, vrate. A i kada se vrate, to bude samo kolko da  ih ponovo zaboli duša. Pa da za istim motivima čeznu, negde daleko, do ponovnog dolaska.

    Što reče jedna Rada, da li da se radujem il da se rastužim!!

    Moguće je da ove fotografije i ova lepota nekoga zantrigiraju - ako građanima koji silne stanove dobiše za bam-badava, opštine i dalje pomažu i finansiraju im obnavljanje fasada, sada već njihovih zgrada i stanova, zar ne bi država mogla da podrži o(p)stanak sela i očuvanjem njegove arhitekture? Moguće je, kažem, iako se ne nadam. U stvari, ne verujem. Nema tu nekog interesa, neće tu moći da se neko ugradi...

     Da ne bih bila ovako gorka dok pišem o lepoti, samo još koja reč o autoru ovih fotogarfija. Mladen Milijković, uz sve što radi, čime se bavi i iz obaveza i iz ljubavi, ponekad piše.

    

Можда ти украдем осмех

Можда ти украдем осмех,
тек једну сламку наде
у вихор туге да додам.

И један трептај ока позајмим,
мало светлости кроз
таму безнађа да провучем.

Једну мрвицу срца затражим,
да ми се нађе, ако једном,
камен у грудима, покушам да оживим.


Превише те има ту

1
Ја, још верујем да,
барем једну причу,
могу да завршим
онако како сам замислио.

Али, ето, осећам,
да у овој причи,                                    
ипак, ништа више,
не зависи од мене.

Само могу да посматрам
како се и оно мало наде,
са сваким новим даном,
губи и нестаје.

Можда је и боље тако...
Јер, шта сам ја теби,
и шта још могу да ти дам,
а да то већ немаш.

И, зато, не брини за мене...
Навикао сам да се
у унапред изгубљеним
биткама борим.
Да лудим срцем, оне,
што нисам им битан, заволим.

Не брини, туга не убија...
већ само умртви срце,
стегне га леденим прстима,
не да му да се отима.

Ал', превише те има ту,
где дуго није било никог,
и не знам како да те пустим,
а знам да морам да прећутим.



     A fotografije , ako  su vas one kuće zaplanjske zaintrigirale, možete naći na sledećim adresama, spakovane po  srodnosti motiva.
   
nebo  i oblaci nad Zaplanjem
- https://www.facebook.com/mladenmilojkovic78/media_set?set=a.2178193307508.95928.1627146555&type=3

pravoslavni objekti zaplanjski - https://www.facebook.com/mladenmilojkovic78/media_set?set=a.1518280450099.66335.1627146555&type=3

zaplanjski spomenici - https://www.facebook.com/mladenmilojkovic78/media_set?set=a.1534196607993.67652.1627146555&type=3

zaplanjski krajolici - https://www.facebook.com/mladenmilojkovic78/media_set?set=a.1021004378508.3928.1627146555&type=3

Na kraju, zahvaljujem Mladenu na dozvoli da njegove fotografije stavim u svoj blog, a time i na uvid svima koji na njega svrate. I na tome što, tako, mogu  ove svoje priče iz zaplanjskog života obogatiti novim sadržajem koji govori mnogo više od reči.

Follow by Email