SAMO DA MI JOŠ JEDNOM NEKO ZAMRSI KOSU...


Dodje mi kao oklop ovih dana, dok mi se kapi znoja slivaju  sa čela i  tankim linijama teku niz vrat - kaže, dok gustom crnom kosom zamahuje  na jednu, pa na drugu stranu - Kad uhvatim sebe u mislima o tome kako bi bilo lepo da sada imam mušku frizuru, pa da kosu properem svakoga jutra, ko deo obavezne dnevne toalete, obećam sebi da ću to učini obavezno. Jednog dana.
     Oduvek sam volela svoju kosu. I dok je bila poslušna i dozvoljavala svakojake ludorije mojih ruku, ostajući u stanju u koje sam je postavila. I kad je blistala pod sjajem svih onih boja, lakova, meliranja, blajhovanja i šatiranja, kojima sam je upropaštavala.Čak i sada, dok još mogu da prebrojim sve srebrne vlasi, dokaz moje prolaznosti na ovom svetu.

     Za razliku od mnogih, ja volim dodir nečije ruke u mojoj kosi. Znali su to svi moji bliski, pa čak i frizerke  - ničim nisu toliko bivale začudjene, kao mojim odbijanjem da mi one peru kosu i uživanjem u onim završnim dodirima po njoj, kada je frizura već gotova i samo je treba zagladiti.
     Znao je  i  on .Kao što je i znao, sasvim sigurno, da je kraj blizu, kada sam počela da se izgovaram kako mi kvari frizuru i odbijam da mi rukama mrsi kosu. Ubijao je svaku preostalu mrvu ljubavi u meni, sa svakim novim šamarom i svakim naknadnim  poljupcem spuštenim na suze koje su se slivale niz moje obraze.
     Negde sam na polovini sopstvenog života. Nije još vreme da se podvlači crta. Još mnogo toga ja mora da uradim i odradim. Ima, Bogu hvala, još medju živima onih kojima sam dužna da budem srećna. I onih za koje i zbog kojih još moram da trajem. I istrajem. Šta god me snašlo.
    Ošišaću se, časna reč. Samo želim da još jednom doživim da mi neko drugi, sem vetra, zamrsi kosu. Znam, zaslužila sam to...

    

Follow by Email