DOK ŠETAŠ SAM...

      Opasno može da bude, kad šetaš sam... Utoneš u misli  kojima nema kraja, već se šire u  sinoć i prekjuče i neko davno prošlo vreme, podjednako, kao što idu do  ulaznih vrata tvoje kuće ili najdalje tačke na pleneti koju si posetio ikada. Ili ti je u mislima, kao još nedostižna destinacija...
     Zagledaš se u reku, potok, šumu ili drvo, čije grane, boje, kapi, listovi i iznad njih nebo, podstaknu milion isprepletanih sećanja i planova u tvojoj glavi. Pa se setiš i onoga čega si bezuspešno pokušavao da se setiš danima. Onoga čega je trebalo da se setiš sutra. Čak i onoga što je ne samo duboko potisnuto u tvoje sećanje, već i u tvoju dušu, kao bol koje se treba kloniti , kako ne bi izazivala nove boli.
     Izrone, kao iz nekog oblačka sakrivenog iza namrštenih gromada oblaka, neke skrivene misli kojih se stidiš, neka želja koju nije trebalo da poželiš, reč koja peče il boli. Ili i peče i boli.Setiš se, sa stidom,kako si nekom psovao mater koju nema, pa danima patiš ne samo zbog sospstvene bruke, već zbog boli nanete ispsovanom. Setiš se kako si nekoga kaznio ćutanjem, jer si mislio da ti nanosi nepravdu, pa zaključiš da je kazna bila prejaka ili preduga. Kako nisi ispunio obećanje, dao dovoljno kad je trebalo davati, uzeo previše kad se uzimalo.
     Setiš se onolikih napora da se stigne do negde, koje se čita kao nigde, tolikih zaludnih suza zbog problema koji je danas smešan, onoga čemu si stremio i gde sada jesi.
     Još nisi stigao da napraviš pun krug sećanja i kajanja, a već si stigao do tačke od koje imaš druga. I onda zaboraviš sve čega si se upravo sećao... Do sledećih koraka u osami.





NA SVAKO PITANJE KAKO SI ODGOVORAM SA -DOBRO

         Jako sam volela  majku moje majke, baba Ljubicu. Bila je, pokoj joj duši napaćenoj, dobra kao lebac, tiha kao mirna reka u najširem toku, krotka u hodu , pogledu i reči. Kada bi je ugledale kako dolazi kod nas, komšike su joj trčale u susret da bi im baš ona zasadila ružu, muškatlu ili trešnju. Sve joj se "primalo". Oteo joj se jedino život, idući tokom koji nije nit izabrala, nit želela. Ali ga je, s dostojanstvom carice skinute sa trona koji joj je, bez imalo preterivanja,  pripadao,  živela do poslednjeg trunka svesti kao da joj kruna i dalje stoji na glavi i da je trnje po kojem gazi najlepše cveće iz bašta u kojima ga je sadila.

     I pored sve moje ljubavi koju je zasluživala kao retko ko u mom životu, mnogo sam pazila da joj slučajno ne postavim pitanje - kako si. Ne, na sudbinu se nije žalila. Nikada. Ni na one koji su joj život učinili gorkim, crnijim no zemlja u koju je najuspešnije od svih  zabadala ruže, muškatle i trešnje. Odgovor na to pitanje počinjala bi sećanjem na sve one boljke koje su je potrefile od našeg poslednjeg vidjanja - malo probadanja u plećki , pa nesanica zbog žuči koja proradi povremeno, pa gušenje od polena izmešanog sa mirisom dima... Onda dodje žiganje u nozi od povrede prilikom pada za koji dugo nije smela da prizna da se desio dok je komšijama pokušavala da pomogne u nekom muškom poslu, u svojoj osmoj deceniji. Glavobolje nije ni računala u neku boljku, budući da su joj svakodnevno  "samo" otežavale  život. Drmalo ju je srce, a tek kada bi krenulo da je peče koleno, pa  blaga bol počne da se širi ka stopalu i vrhunac dostigne negde na kuku...
              Imala je opstrukciju pluća, astmu ,još neke alergije, tu bolesnu žuč još iz mladjih dana, reumu, vrtoglavice, probleme sa srcem,povremenu anemiju ... preranu starost, višak vremena za preširoko razvijanje sećanja, koje boli najjače... previše ljubavi za druge, pogotovo one jako drage  i premalo poštovanja nekih od njih, onih čija nebriga najviše boli... No, o tome nije pričala. Niti se na to žalila, nit te boli pokazivala.



Hmmm...


  Ovaj post je trebalo da bude o nečem sasvim drugom, a moja baba Ljubica samo uvod u temu o kojoj sam htela danas. Otišla sam već predaleko, da bih se vraćala na temu i već smišljeni naslov . A i,  tu moju baba Ljubicu sam toliko volela - treba li pominjati da je to prva osoba posle čije smrti sam osetila i jako jaku , pravu fizičku bol, i bila je toliko važna osoba u mom životu, te stoga zaslužuje više od pukog pominjanja u nekom  tekstu. Te stoga, neka uz priču o njoj ostane samo poruka, da na svako pitanje kako si , pa čak kada nas pitaju i najbliži i najdraži koji nas jako, jako vole, odgovorimo sa- dobro sam. Sem ako nam nije neophodna njihova pomoć.

 

Follow by Email