Da li ste od onih koji sumnjaju u net prijateljstva ili ih prihvatate širom otvorenih srca? Ako još niste nijedno virtuelno prijateljstvo pretvorili u stvarno, opustite se i dozvolite sebi tu radost i verujte mi - i na netu se, kao i u stvarnom životu, ljudi prepoznaju u najfinijem smislu ove reči!
Sanja, Lela, Verkić, Milan,Stana, Nataša, Milja,Lena, Sneška, Maja, Marija... samo su deo onog lepog virtuelnog sveta, koji je ušao i u moj stvarni život i postao, na moju veliku radost, njegov sastavni deo. One ostale, koje JOŠ nisam imala zadovoljstvo da upoznam, ali se družimo svakodnevno ili povremeno i prepoznajemo se, neću ovoga puta pominjati, iz bojazni da nekoga ne izostavim, pa da mi posle bude krivo. A i nema mesta u samo jednom postu, za sve.Toliko puno ih je, časna reč.
I jedni i drugi su moje veliko, ali zaista jedno veliko bogatstvo i znam, sigurna sam u to, da bismo se jedni drugima zaista našli u nekim situacijama kada su nam prijatelji preko potrebni. S tim, što neke od njih i ne odvajam od svojih prijatelja stečenih u stvarnom svetu, a poznato je, to ponavljam u svakoj situaciji - kada su prijateljstva u pitanju, iskrena, potpuna i nikada dovedena u pitanje, život mi ništa nije zakidao. I hvala mu na tome!
Bez obzira na to da li ste bloger ili samo čitate ili možda i ne čitate blogove, preporučujem vam da svoja najlepša net prijateljstva verifikujete i u stvarnosti. Sigurna sam da, ne da nećete zažaliti, nego ćete se pitati zašto to niste još ranije uradili.
A evo, kako jeto kod mene bilo.
Sanja je prva moja virtuelna prijateljica, kasnije je postala stvarna, a jedina koja nema veze s blogovanjem - osim što čita moje blogove kad god u dalekoj Latakiji u kojoj sada nije baš zgodno živeti, ima struje, neta i kakvih takvih uslova za opušteniji život. Iskreno se nadam da ćemo se sresti još koji put u životu, ma koliko šanse za to trenutno bile male. Na nju u njenu decu, tako same u dalekom svetu, mislim vrlo često i želim im da što pre izađu iz pakla u kojem se sada nalaze. Pa makar otišli i kod tate u Ameriku, kad su već odbili da to učine na vreme. Mada, lepo bi bilo da skoknu i do bake, u Hrvatsku, pre toga.
Dvojac koji je skrivio moju buduću knjigu
Lelu sam upoznala malo posle toga, na netu, ali pre Sanje u stvarnom životu, pa mi je, na kraju, u pokušaju da me nagovori na blogovanje, upravo ona pronašla ovu platformu, adresu za moj prvi blog. Moj terač, moja inspiracija, moja druga u dobru i u zlu, zlatna moja Lela koja je doskora bila uvek spremna da izdvoji svoje dragoceno vreme za zajedničko ispijanje kafe, za kolače ili ručak, svejedno, ali za lepo druženje, svakako, kad god banem u Beograd. Sve dok nije počela da radi u firmi s obaveznim radnim vremenom, koje vrlo često i premaši, a ja ne smem da kažem da žalim zbog toga, sve dok je ona srećna. Za nju sam već i zaboravila da smo se našle na netu.
Sa Stanom me je, na moju veliku radost, najpre na Fejsbuku, pa i u stvarnosti, upoznala Lela. I ona se, jedna od retkih, još nije našla u mom blogu, ali je jedan od najvećih krivaca, negde u paraleli sa Lelom, pa onda još i malo dalje, što će se moje zapljanjske priče naći i u knjizi, pa će biti još puno vremena za njeno pominjanje u mojim blogovima.
Blogo-prijatelje-manija
Natašu, čuvenu heklerku, imala sam prilike da upoznajem kao cimerku, tokom prošlogodišnje Blogomanije na Staroj planini. I toliko sam je upoznala, da je njena mama, posle čitanja intervjua sa njom, zaključila - ona te je za ta tri dana upoznala bolje nego ja. Navijam za nju, odnosno za to da svoje heklanje kapa, šalova, prekrivača i ostalih lepih stvari, što pre prevede u nekakvu radionicu, fabričicu, fabriku,što da ne, u kojoj bi se izrađivali slični predmeti s njenom etiketom, ali u daleko većim količinama nego što sada njene vredne ruke, uz mamine i bakine, mogu da postignu.
Na istoj Blogomaniji upoznala sam i Milana, divnog mladog čoveka sa kojim se odlično razumem i upotpunjavam - on meni nesebično deli savete iz svoje struke, budući da je SEO ekspert, a ja sa zadovoljstvom pišem povremeno za neki od njegovih stručnih blogova. Imala sam zadovoljstvo da na ovogodišnjoj Blogomaniji upoznam i njegovo slatko ženče, Mariju, tako da mi ostaje da upoznam još samo gospođicu Micku i da tako znam sve članove divne porodice Todorović. Žarko im želim da mi postanu niške komšije. Mada, ni Vranje nije za bacanje.
Blogersku legendu, Verkić, takođe sam upoznala na prvoj Blogomaniji, a pre toga smo se virtuelno družile na Fejsbuku. Još je nema u mojim blog intervjuima, mada smo ga odavno dogovorile i sigurna sam da će ga jednom i biti. Ova Džepna venera je glavni krivac što imam onaj drugi blog - pola jedne noći provela je uz mene, s one somborske strane, objašnjavajući mi prednosti te druge platforme, a onda i način njenog instaliranja. Ako bih imala pravo da izaberem samo jednog blogera kojem bi se obezbedio dobar i siguran posao, onda bi to bila baš ona. I posao je ono što joj najviše želim, budući da ima, kako se bar meni čini, sve ostale uslove da bude zaista izuzetno srećna žena.
Esnafska drugarica s klikerima
Milju, moju esnafsku koleginicu, sa kojom me vezuju i zanat i blog i južnjačko poreklo i ljubav prema ručnim radovima i knjizi, upoznala sam na najspecifičniji način - pre malo više od godinu dana, ja sam žurila na primopredaju stana u Beogradu i pošto nije bilo mogućnosti za drugačiji susret, ona je postala treći član ekipe koja je pregledavala zidove, parket, pločice i drvenariju, ali ću je zauvek pamtiti po klikerima koje sam joj uvalila u šake, sa zadatkom da ih rasporedi svuda po stanu. Tako su savetovali oni koji su već primili svoje stanove - kažu, klikeri najbolje pokazuju kako je urađena nivelacija i koliko su krivi parketirani i ostali podovi. Na terasu smo sipale vodu, pa je dotrčao i nadzornik zgrade, u strahu da neka cev nije naprasno pukla. Jako se radujem njenom uspehu kao privatnice. Obožavam njene priče o starom Vranju, ne samo zato što nose duh jednog vremena, već i stoga što iz njih uvek nešto naučim. A tek njeni recepti - zavirite u intervju sa njom, tamo će te naći sve linkove.
Pre tačno godinu dana, u Beču sam upoznala Trebinjku Lenu, zaplanjsku snajku. Pre toga je bila samo verni čitalac mojih blogova, a posle - malo zahvaljujući i meni, bloger malaprge. Zahvaljujući njoj konačno sam naterala sebe da probam suši, videla malo Donje Austrije i upoznala Hundertwasser muzej iz njenog stručnog ugla. Ako imate sreće da je u smeni kada posetite ovaj muzej, pomoći će vam kao rodu rođenom.
Kada je trebalo da upoznam Snežanu, u Zemunu, očekivala sam nekakvog strogog sudiju koji se upoznaje po paragrafima - a dočekala nas je, mene i moju prijateljicu i imenjakinju, ljubazna dama finih manira, s kesom punom poklona, njenih ručnih radova. Taman sam izdelila obeležavače za knjige od sušenog cveća i čestitke, tada dobijene, juče mi je stigao novi paket. Ma koliko mi žao da se rastajem od njenih divnih radova, svesna sam toga da nisu namenjeni za držanje po fiokama i da bi trebalo pružiti priliku još nekim ljudima da uživaju u toj lepoti.
Blogospašavanje iz zatvora
Onu devojku koja gradi put svile u Kazahstanu, pravu heroinu našeg doba, Natašu Koricu, upoznala sam letos, na Sajmu knjiga u Beogradu. U stvari, na sajamskoj kapiji. Družile smo se tokom jedne kratke taksi vožnje, budući da su nam pravo druženje upropastili neki njeni poslovni problemi koje je, na svoju sreću, rešila. Pa je pri povratku u Šimkent , u kojem je jedan NAŠ spašen iz zatvora zahvaljujući blogu,ponela i čuveni žuti šal, ispleten za nju još prošle zime. A inače, Nale me je proglasila za svoju Dobru Vilu, pa je i ove godine Deda Mraz zamoljen da joj ispuni neke željice, kao što je već ispunio one lanjske. Ima tu i jedna specijalna želja za Snežanu.Žarko želim da bude ispunjena, takođe.
Onu koja jede šta poželi, a Vitki je gurman, Maju , upoznala sam na način koji će ući u antologiju mojih gluposti, al šta ću - sve sam opisala i ovde, i znam, kad god je budem srela, a nadam se da hoću, setiću se najpre te epizode. Maju sam , posle zvaničnog upoznavanja, na Kopaoniku, mnogo bolje upoznavala kroz linkovani intervju, njen prvi u životu, a moj jedan od najizazovnijih, barabar s onim sa profesorom Vujčićem, nažalost još samo mojim virtuelniim prijateljem i blog-sagovornikom. Maja je čudo od žene, ma, šta da pričam kada sve o njoj znaju svi oni koji sa zadovoljstvom čitaju njene tekstove, koje piše kao pravi novinarski vuk. A u kojima nam otkriva lepe i korisne tajne dobre ishrane, pa one mračne, industrije hrane koja brine samo o profitu, pa one koje se svode na savete čiji je smisao - kako sladokusci mogu da doskoče izazovima ovog vremena u kojem je tehnologija uništila kuhinju. Znam i da trenutno radi na jednoj lepoj stvari - ali će o tome ona sama, uskoro.
Svi ovi ljudi su sastavni deo mog svakodnevnog života. Pozdravili se ili ne, na blogu ili Fejsu, razmenili tamo ili mailom koju poruku ili ne, tek - ja znam da smo jedni drugima i pred očima (pa šta ako je to iza naših kompjuterskih ekrana) i u srcima. I svoje virtuelno-stvarne prijatelje doživljavam kao vrednost koja mi je obogatila život, a kada to kažem, stojim iza svake svoje reči i nikako ne želim da zvuče ni patetično ni kao puko preuveličavanje onog dela mog života koji se zove internet.
Kako rekoh, nekom drugom prilikom ću opširnije o onima koji me takođe obogaćuju, sa nekima od njih se i družim i razumem i duže i više nego sa nekima ovde nabrojanim. To, što još nisam imala sreće da ih i lično upoznam, samo je stvar vremena.
I za sve njih imam zajedničku poruku
fotografije- odavde
Sanja, Lela, Verkić, Milan,Stana, Nataša, Milja,Lena, Sneška, Maja, Marija... samo su deo onog lepog virtuelnog sveta, koji je ušao i u moj stvarni život i postao, na moju veliku radost, njegov sastavni deo. One ostale, koje JOŠ nisam imala zadovoljstvo da upoznam, ali se družimo svakodnevno ili povremeno i prepoznajemo se, neću ovoga puta pominjati, iz bojazni da nekoga ne izostavim, pa da mi posle bude krivo. A i nema mesta u samo jednom postu, za sve.Toliko puno ih je, časna reč.
I jedni i drugi su moje veliko, ali zaista jedno veliko bogatstvo i znam, sigurna sam u to, da bismo se jedni drugima zaista našli u nekim situacijama kada su nam prijatelji preko potrebni. S tim, što neke od njih i ne odvajam od svojih prijatelja stečenih u stvarnom svetu, a poznato je, to ponavljam u svakoj situaciji - kada su prijateljstva u pitanju, iskrena, potpuna i nikada dovedena u pitanje, život mi ništa nije zakidao. I hvala mu na tome!
Bez obzira na to da li ste bloger ili samo čitate ili možda i ne čitate blogove, preporučujem vam da svoja najlepša net prijateljstva verifikujete i u stvarnosti. Sigurna sam da, ne da nećete zažaliti, nego ćete se pitati zašto to niste još ranije uradili.
Sanja je prva moja virtuelna prijateljica, kasnije je postala stvarna, a jedina koja nema veze s blogovanjem - osim što čita moje blogove kad god u dalekoj Latakiji u kojoj sada nije baš zgodno živeti, ima struje, neta i kakvih takvih uslova za opušteniji život. Iskreno se nadam da ćemo se sresti još koji put u životu, ma koliko šanse za to trenutno bile male. Na nju u njenu decu, tako same u dalekom svetu, mislim vrlo često i želim im da što pre izađu iz pakla u kojem se sada nalaze. Pa makar otišli i kod tate u Ameriku, kad su već odbili da to učine na vreme. Mada, lepo bi bilo da skoknu i do bake, u Hrvatsku, pre toga.
Dvojac koji je skrivio moju buduću knjigu
Lelu sam upoznala malo posle toga, na netu, ali pre Sanje u stvarnom životu, pa mi je, na kraju, u pokušaju da me nagovori na blogovanje, upravo ona pronašla ovu platformu, adresu za moj prvi blog. Moj terač, moja inspiracija, moja druga u dobru i u zlu, zlatna moja Lela koja je doskora bila uvek spremna da izdvoji svoje dragoceno vreme za zajedničko ispijanje kafe, za kolače ili ručak, svejedno, ali za lepo druženje, svakako, kad god banem u Beograd. Sve dok nije počela da radi u firmi s obaveznim radnim vremenom, koje vrlo često i premaši, a ja ne smem da kažem da žalim zbog toga, sve dok je ona srećna. Za nju sam već i zaboravila da smo se našle na netu.
Sa Stanom me je, na moju veliku radost, najpre na Fejsbuku, pa i u stvarnosti, upoznala Lela. I ona se, jedna od retkih, još nije našla u mom blogu, ali je jedan od najvećih krivaca, negde u paraleli sa Lelom, pa onda još i malo dalje, što će se moje zapljanjske priče naći i u knjizi, pa će biti još puno vremena za njeno pominjanje u mojim blogovima.
Blogo-prijatelje-manija
Natašu, čuvenu heklerku, imala sam prilike da upoznajem kao cimerku, tokom prošlogodišnje Blogomanije na Staroj planini. I toliko sam je upoznala, da je njena mama, posle čitanja intervjua sa njom, zaključila - ona te je za ta tri dana upoznala bolje nego ja. Navijam za nju, odnosno za to da svoje heklanje kapa, šalova, prekrivača i ostalih lepih stvari, što pre prevede u nekakvu radionicu, fabričicu, fabriku,što da ne, u kojoj bi se izrađivali slični predmeti s njenom etiketom, ali u daleko većim količinama nego što sada njene vredne ruke, uz mamine i bakine, mogu da postignu.
Na istoj Blogomaniji upoznala sam i Milana, divnog mladog čoveka sa kojim se odlično razumem i upotpunjavam - on meni nesebično deli savete iz svoje struke, budući da je SEO ekspert, a ja sa zadovoljstvom pišem povremeno za neki od njegovih stručnih blogova. Imala sam zadovoljstvo da na ovogodišnjoj Blogomaniji upoznam i njegovo slatko ženče, Mariju, tako da mi ostaje da upoznam još samo gospođicu Micku i da tako znam sve članove divne porodice Todorović. Žarko im želim da mi postanu niške komšije. Mada, ni Vranje nije za bacanje.
Blogersku legendu, Verkić, takođe sam upoznala na prvoj Blogomaniji, a pre toga smo se virtuelno družile na Fejsbuku. Još je nema u mojim blog intervjuima, mada smo ga odavno dogovorile i sigurna sam da će ga jednom i biti. Ova Džepna venera je glavni krivac što imam onaj drugi blog - pola jedne noći provela je uz mene, s one somborske strane, objašnjavajući mi prednosti te druge platforme, a onda i način njenog instaliranja. Ako bih imala pravo da izaberem samo jednog blogera kojem bi se obezbedio dobar i siguran posao, onda bi to bila baš ona. I posao je ono što joj najviše želim, budući da ima, kako se bar meni čini, sve ostale uslove da bude zaista izuzetno srećna žena.
Esnafska drugarica s klikerima
Milju, moju esnafsku koleginicu, sa kojom me vezuju i zanat i blog i južnjačko poreklo i ljubav prema ručnim radovima i knjizi, upoznala sam na najspecifičniji način - pre malo više od godinu dana, ja sam žurila na primopredaju stana u Beogradu i pošto nije bilo mogućnosti za drugačiji susret, ona je postala treći član ekipe koja je pregledavala zidove, parket, pločice i drvenariju, ali ću je zauvek pamtiti po klikerima koje sam joj uvalila u šake, sa zadatkom da ih rasporedi svuda po stanu. Tako su savetovali oni koji su već primili svoje stanove - kažu, klikeri najbolje pokazuju kako je urađena nivelacija i koliko su krivi parketirani i ostali podovi. Na terasu smo sipale vodu, pa je dotrčao i nadzornik zgrade, u strahu da neka cev nije naprasno pukla. Jako se radujem njenom uspehu kao privatnice. Obožavam njene priče o starom Vranju, ne samo zato što nose duh jednog vremena, već i stoga što iz njih uvek nešto naučim. A tek njeni recepti - zavirite u intervju sa njom, tamo će te naći sve linkove.
Pre tačno godinu dana, u Beču sam upoznala Trebinjku Lenu, zaplanjsku snajku. Pre toga je bila samo verni čitalac mojih blogova, a posle - malo zahvaljujući i meni, bloger malaprge. Zahvaljujući njoj konačno sam naterala sebe da probam suši, videla malo Donje Austrije i upoznala Hundertwasser muzej iz njenog stručnog ugla. Ako imate sreće da je u smeni kada posetite ovaj muzej, pomoći će vam kao rodu rođenom.
Kada je trebalo da upoznam Snežanu, u Zemunu, očekivala sam nekakvog strogog sudiju koji se upoznaje po paragrafima - a dočekala nas je, mene i moju prijateljicu i imenjakinju, ljubazna dama finih manira, s kesom punom poklona, njenih ručnih radova. Taman sam izdelila obeležavače za knjige od sušenog cveća i čestitke, tada dobijene, juče mi je stigao novi paket. Ma koliko mi žao da se rastajem od njenih divnih radova, svesna sam toga da nisu namenjeni za držanje po fiokama i da bi trebalo pružiti priliku još nekim ljudima da uživaju u toj lepoti.
Blogospašavanje iz zatvora
Onu devojku koja gradi put svile u Kazahstanu, pravu heroinu našeg doba, Natašu Koricu, upoznala sam letos, na Sajmu knjiga u Beogradu. U stvari, na sajamskoj kapiji. Družile smo se tokom jedne kratke taksi vožnje, budući da su nam pravo druženje upropastili neki njeni poslovni problemi koje je, na svoju sreću, rešila. Pa je pri povratku u Šimkent , u kojem je jedan NAŠ spašen iz zatvora zahvaljujući blogu,ponela i čuveni žuti šal, ispleten za nju još prošle zime. A inače, Nale me je proglasila za svoju Dobru Vilu, pa je i ove godine Deda Mraz zamoljen da joj ispuni neke željice, kao što je već ispunio one lanjske. Ima tu i jedna specijalna želja za Snežanu.Žarko želim da bude ispunjena, takođe.
Onu koja jede šta poželi, a Vitki je gurman, Maju , upoznala sam na način koji će ući u antologiju mojih gluposti, al šta ću - sve sam opisala i ovde, i znam, kad god je budem srela, a nadam se da hoću, setiću se najpre te epizode. Maju sam , posle zvaničnog upoznavanja, na Kopaoniku, mnogo bolje upoznavala kroz linkovani intervju, njen prvi u životu, a moj jedan od najizazovnijih, barabar s onim sa profesorom Vujčićem, nažalost još samo mojim virtuelniim prijateljem i blog-sagovornikom. Maja je čudo od žene, ma, šta da pričam kada sve o njoj znaju svi oni koji sa zadovoljstvom čitaju njene tekstove, koje piše kao pravi novinarski vuk. A u kojima nam otkriva lepe i korisne tajne dobre ishrane, pa one mračne, industrije hrane koja brine samo o profitu, pa one koje se svode na savete čiji je smisao - kako sladokusci mogu da doskoče izazovima ovog vremena u kojem je tehnologija uništila kuhinju. Znam i da trenutno radi na jednoj lepoj stvari - ali će o tome ona sama, uskoro.
Svi ovi ljudi su sastavni deo mog svakodnevnog života. Pozdravili se ili ne, na blogu ili Fejsu, razmenili tamo ili mailom koju poruku ili ne, tek - ja znam da smo jedni drugima i pred očima (pa šta ako je to iza naših kompjuterskih ekrana) i u srcima. I svoje virtuelno-stvarne prijatelje doživljavam kao vrednost koja mi je obogatila život, a kada to kažem, stojim iza svake svoje reči i nikako ne želim da zvuče ni patetično ni kao puko preuveličavanje onog dela mog života koji se zove internet.
Kako rekoh, nekom drugom prilikom ću opširnije o onima koji me takođe obogaćuju, sa nekima od njih se i družim i razumem i duže i više nego sa nekima ovde nabrojanim. To, što još nisam imala sreće da ih i lično upoznam, samo je stvar vremena.
I za sve njih imam zajedničku poruku
fotografije- odavde
Divno!!!
ОдговориИзбришиSvi govore kako je era kompjutera upropastila lični kontakt i izmestila nas iz stvarnog sveta. Ti si dokaz kako to može da se promeni: nek nam internet bude sluga, nek nam samo pomogne da se družimo - stvarno!
Meni je era kompjutera samo donela, a sad, što je ponekad to i nešto loše, sama sam kriva - mislim, kg i ostalo. Živa mi bila.
ИзбришиDivan post!
ОдговориИзбришиHvala ze lepe reči.
Naravno da su moji radovi da se dele dalje, onda ih radim sa većim zadovoljstvom da poklonim još osobama koje to cene.
Hvala puno
Hvala tebi, još jednom, na darivanoj lepoti koja usrećuje i moje prijatelje.
ОдговориИзбришиEvo ja po treci put pokusavam ostaviti komentar, valjda ce biti treca sreca :)
ОдговориИзбришиHtjela sam samo reci, divan tekst, koji oslikava bas onu Negoslavu koju sam zavolila, a tesko mogu pronaci rijeci koje opisuju koliko mi znaci poznanstvo sa tobom, samo cu da ponovim iz tvog teksta, da si zauzela jedno mjesto u mom srcu. Cmok
E dobro je da si uspela, net stvarno nekad ume da zeki. Hvala ti, šta drugo - valjda sam sve rekla.
ОдговориИзбришиOvo je zbilja lijepo i toplo, također i odlični portreti u par poteza. Ti si zbilja dobro duh bloga.
ОдговориИзбришиBlogoslovčiću, ljubac za tebe i odavde.
ИзбришиHvala Negoslava na lepim željama! I meni je mnogo drago što se znamo, ali nikako da prežalim onaj komšijski period kad nisam ni znala koliko ste mi blizu. Drago mi je i što poznajem još neke ljude ovde nabrojane, jer ste stvarno svi divni. :*
ОдговориИзбришиŠta da ti kažem - nekako se desilo da smo u to vreme kada smo bile najbliže, možda samo sto metara razdaljine, baš najmanje komunicirale. I meni je mnogo krivo, tim pre što si sada otišla malo dalje, ali mi je svakako drago što te znam i radujem se tvojim uspesima.
ИзбришиRaznežili ste me :)
ОдговориИзбришиTo je lepo osećanje. Drago mi je.
ОдговориИзбришиZaista lep tekst! Drago mi je što nam internet pruža mogućnost da sa ljudima sa kojima se možda inače ne bismo upoznali. Zahvaljujući svom blogu i ja sam upoznao dosta ljudi i sa njima se povezao. To mi je fenomenalno iskustvo! :)
ОдговориИзбришиJa stalno ponavljam, ljudi s ei na netu prepoznaju. I čak manje greše u izboru prijatelja, nego u stvarnosti.Hvala ti.
ИзбришиPotpuno sam saglasna sa tobom.Negde sam procitala-vidi sta covek lajkuje pa ces saznati kakav je.U blogovanju se ljudi slicne energije pronalaze.I ja sam zato pozelela da se svi negde sretnemo.Valjda ce se ako zelimo i dogoditi.Puno zdravlja,srece i dobrih postova.Srecna NOVA.Kiss
ИзбришиJoj, hvala ti na toj želji, isto želim i ja. I nadam se da ćemo se jednom okupiti.Sve najbolje u Novoj i tebi.
Избришиdosta prijateljica imam na jednom zatvorenom forumu. neke od njih nisam nikad vidjela, a znaju više o meni i mom životu nego neke sa kojima sam rasla.
ОдговориИзбришиljudi kažu da nas je internet udaljio i da niko ni skim ne komunicira, da ovo, da ono...pa naravno kad svi bulje u fejsbuk, slikaju bezbrojne selfies i sve im se svede na lajkove i slične stvari.
ne udaljuje internet ljude, nego je stvar u tome da velika, velika većina ljudi pojma nema kako da ga koriste.
Baš tako. Nećete mi zameriti, sada ću ovaj komentar da okačim baš na Fejs, možda i bude nekog efekta. Hvala.
ОдговориИзбриши