KADA POSETITE BEČ, NE PROPUSTITE DA VIDITE I KUNST HAUS WIEN/ Hundertwasser muzej,

     Radim u najlepšem muzeju u Beču, s ponosom mi je pisala Lena, zaplanjska snajka iz Trebinja, dubrovački djak inače, pozivajući me da ga obavezno posetim . Ne samo da bismo se upoznale, i stvarno, dosta smo fejsbučile i drugovale virtuelno, već i da bih videla nešto drugačije od onoga na šta sam navikla, kada je o austrijskoj prestonici reč.


     A već u rano pre podne 1. januara godine koja je tek počela,  KUNST HAUS WIEN/ Hundertwasser muzej   prepun je bio  gostiju pristiglih, bukvalno, iz čitavog sveta. Tiskalo se, uskim kvrgavim hodnicima i stepeništem, namerno napravljenim tako da baš budu kvrgavi i neravni,  i mlado i staro, mada, priznajem, mnogo više mlado, razgovarajući na toliko različitih jezika, da sve nisam uspela ni da ih razaznam.


 Ljubazna Lena, zaljubljena u  "svoj " lepi muzej i svoj prelepi posao, bila nam je vodič i domaćica, kojoj ima da zahvalim što je i mene ovaj muzej osvojio.


Hundertwasser  je  austrijski umetnik jevrejskog porekla, rodjen 1928. godine u Beču.Sin rano umrlog katolika i Jevrejke, pukim slučajem je ostao živ, sa majkom, čija je čitava porodica pobijena za vreme onog rata.

     Dar za slikarstvo ga je odveo na likovnu akademiju, koju nije završio, ne prihvatajući da mu drugi odredjuje kako da slika. Počeo je da putuje i slika, živeći od pomoći ljudi koje je sretao, sam sebi praveći garderobu od odeće koju je dobijao.Kao što je preradjivao tudje omalele odevne predmete u svoju garderobu,  tako se i hranio ostacima  neprodate hrane na pijacama, a slikao na novinskom papiru, razmotanim fišecima sa pijaca, sakupljajući bačene tube boja za slikanje koje su mu trajale i po godinu dana.

     Slikao je spirale, kao simbole života i smrti, i drveće, za koje je verovao da ima dušu.
     Slike, tada,  nije prodavao. Niko ih nije hteo ni kao poklon.
     Bio mu je važan odnos ljudi prema prirodi, bio je prvi ekolog i preteča zelenih. Brinuo ga je razvoj gradova, zanimala su ga mesta za parkiranje, gradjevinarstvo, zelene površine.
     Počeo je da  oslikava plakate za razne ekološke projekte širom sveta. Autor je austrijskog znaka za ekološke proizvode, i danas važećeg.
     Imao je svoj brod, Kišni dan, kojim je plovio po svetu. Najradije je slikao, ploveći kada pada kiša, smatrajući da tada boje dolaze do punog izražaja. Tada je  često oblačio svečano odelo.
     Sahranjen je, po svojoj želji, u svojoj drugoj domovini, Novom Zelandu, koji je zavoleo zbog netaknute prirode, bez kovčega, zamotan u platno, 50 cm ispod zemlje na svom imanju, kako bi što pre mogao da počne da živi u drvetu, zasadjenom na njegovom grobu.

   Zanimljiva ličnost, fascinantan životni stav, originalan kraj i povratak u svet koji je napustio...


 
     Njegov muzej je otvoren 1992. godine, u zgradi starijoj od jednog veka, prethodno fabrici nameštaja. Nju je izabrao jer se nalazi blizu vode- Dunavskog kanala, jer je u trećem bicirku i zadovoljava arhitektonske uslove, a već je imala i svoju prošlost, svoju priču, sa sve starim drvenim podovima fabrike nameštaja, kako ljudi ne bi totalno izgubili vezu s prirodom,  i valovitim plafonima.
    Fasada zgrade liči na šahovsku tablu, neravnih linija polja,  svaki prozor je jedinstven, a nekima od njih  je drveće, takozvani podstanari.
    Krov zgrade takodje krasi drveće.
     Nije, onda, ni čudo zašto je ovaj muzej za kratko vreme posao jedna od glavnih bečkih atrakcija.

     Osim zanimljive stalne postavke, koja posetioce upoznaje sa stvaralaštvom ovog umetnika, njegovim interesovanjima i životnim principima vezanim za ekologiju i vezu čoveka i prirode,  poslednji spratovi zgrade odvojeni su za gostujuće izložbe. Kakva je bila i ona, u vreme naše posete, a nedavno zatvorena, vezana za istoriju foto-automata. Onih, u kojima možete da se, za sve pare, do mile volje kreveljite i bečite, dok vam u lice seva fleš i zatim iz mašine počinju da izlaze fotografije.

     Neki ljudi su se dosetili da od sačuvanih ili, od nekih drugih ljudi , odbačenih, fotografija iz automata, sačine pravu malu seriju dokumenata o jednom čoveku, više ljudi, mnogo ljudi... o lepoti i ružnoći, trajanju i prolaznosti, zaboravu i podsećanju.



    Zato, šta god i gde god da radite, povedite računa hoće li o tome ostati i neki dokument. Kako se ne bi desilo da se negde, na ko zna kojem kraju sveta i ko zna u kojoj formi, pronadjete i prepoznate, u moru likova koji su, možda nezadovoljni svojim izgledom, sliku iz automata bacili u kantu za otpatke pored njega. A neko je to uredno sakupio i posle ko zna koliko decenija od toga napravio kvazi ili umetničko delo, kakva su ova, izložena oko Nove 2013. godine u Beču.

Ideju za sam tekst dala mi je Sofija Markovic, direktor marketinga u Total Taksiju ((http://www.totaltaxi.at), luksuznom aerodromskom taksiju ka jednom od najposećenijih aerodroma ovog dela evrope, u Schwechatu, Wien.

A zahvaljujući ljubaznosti Biljane Živković, sledi niz prelepih fotografija, budući da je ona Beč muzej posetila po lepom jesenjem danu, za razliku od sivila prvojanuarske večeri, kada sam  ja razgledala ovaj deo austrijske prestonice.
     Doduše, naša Lena, koja radi u pomenutom muzeju, objasnila mi je da slike koje slede nisu  slike samog muzeja, već jednog objekta socijalnog karaktera, koji je u istom stilu projektovao upravo    Hundertwasser .
Dakle,   Hundertwasser village se nalazi jedno pet ulica dalje i mnogi turisti prvo posete baš taj deo, pa tek onda sam muzej, a neki tu i okončaju razgledanje, pogrešno verujući da su videli baš muzej.












I još jedna dopuna  - čeprkajući malo po netu zbog uporedjenja ovog muzeja i ove zgrade s Gudijevim zgradama, upravo meddju njima sam pronašla i ovu zgradu. Na ovoj adresi http://www.aviokarta.info/index.php?action=zanimljivost&id=25&naziv=Be%C3%A8%20Hundertwasser%20Haus sam našla i koristan propratni tekst - 

 Hundertwasser Haus, neverovatno šarena i najneobičnija kuća u čitavom Beču, kao iz bajki. Pandam Gaudijevim kućama iz Barselone. Za nju se smatra da je posle katedrale Svetog Stefana trenutno najčešće slikana građevina.
  Podignuta je 1985. i sva je u šarenilu, ogledalima i zlatnim šljokicama. Nalazi se na uglu ulica Kegelgasse 36-38 i Lowengasse...Fridensrajh Hundertwasser (1928-2000) bio je veliki protivnik masovnih građevina i loše dizajniranih modernih stambenih zgrada. Bio je zaljubljenik u živopist, boje i veliki zaštitnik okoline. Smatrao je da takve kuće umanjulju ljudsku kreativnost i radost onima koji žive u njima.
  Napisao je veliki broj manifesta o ulozi arhitekture danas te mu je gradska vlada Beča ponudila projekat izgradnje stambene zgrade krajem 70-tih.  Uspeh je bio fantastičan, individualnost vrhunska. Svaka vrata i svaki prozor su različiti, svaki stan je u različitoj boji kao i fasade i dekoracije. Spratovi nisu u istom nivou. Fasada je pravi "pacvork" boja, mozaika i detalja. Namerno je rađena od različitih vrsta materijala tako da se u njenoj strukturi mogu naći beton, drvo, cigla, metal, keramika, crep.  Dve kupole u obliku glavica crnog luka se nalaze na vrhu zato što je shodno vizantijskim crkvama želeo da pokaže kraljevski status.
U zgradi žive obicni stanari kao vi i ja...
U podnožju se nalazi prodavnica sa izuzetno originalnim i lepim razglednicama, a na terasi se nalazi kafe.

Dopuna, 3. avgusta godine 2015.- jos nekoliko fotografija Muzeja












Malo ko zna da se stotinak metara dalje nalazi pristaniste uredjeno u stilu ovog muzeja- pronalazi se lako, kada se izadje preko dvorista na ulicu i skrene desno. Na prvom semaforu valja preci preko ulice i idete pravo na skulpture koje kao da su prenete iz muzeja.









   

Follow by Email