KAKO JE ŠOLJICA S RUŽICAMA POSTALA ZIDNI SAT

  - ili priča o jednom divom prijateljstvu, nastalom na netu i pretočenom u realni život, na obostranu radost

Sve je počelo od fotografije jedne šoljice, koju sam postavila na svoj Fejsbuk profil, konstatujući da bi se savršeno uklopila s onim čajem od ružih latica koji sam lane kupila na Egipatskoj pijaci u Istanbulu.


     "Lepo bi bilo popiti onaj turski čaj od ružinih pupoljaka, imam ga još malo, iz ove šoljice"- napisala sam iznad njih.


Lela, godinama već moja (prva stvarna net) prijateljica, ozbiljno je shvatila  iskazivanje ove moje želje. Možda stoga što ja retko kad iskazujem šta bih volela,  upravo stoga što mi se često dešavalo da to moji prijatelji razumeju kao i ona . Pa bih se posle neprijatno osećala, kada bi  se ono za šta bih rekla da mi se dopalo i da bih želela da ga imam ,  pojavilo kao njihov dar.
       Dakle, Lela se baš potrudila da pronadje ovakvu šoljicu, ali pošto nije obična, u beskonačnoj ponudi kojekavih, modernih , retro ili kakvih već ne, nije je pronašla.
     I dok sam se ja muvala po kuhinji, u nameri da Lelu ugostim kako dolikuje niškom gostopimstvu, ona je, u potrazi za ružicama, našla  ovaj divan sat.



       Koji se, onako kako ništa nije slučajno u životu, savršeno uklapa s jednom slikom nekog besarabskog Bugarčeta, kupljenom ispred Crkve Aleksandar Nevski u Sofiji ( u kojoj , ako vas put tamo nanese, obratite pažnju na ikonostas, odnet za vreme Drogog svetskog rata iz našeg Manastira Poganovo ).




   

     A budući da sam je uveravala u to da več imam šoljice s ružicama, kapirajući posle njene prve rečenice kuda vodi ova priča, to sam morala i da joj dokažem.
   I jako me raduje njena reakcija, koju vam prenosim slikom, umesto da je opisujem.



Ružice sam morala da slikam i na šolji




i u šolji i u čaju




i na tacni




i dok ih gleda




a pošto sam specijalno za nju izmislila  Čupavu lenju pitu za Lelu ( kombinacijom recepta za čupavu Katu i lenju pitu) i to je moralo da bude dokumentovano





ovo ovde je samo za slikanje, naravno, jer smo preskočile uslikavanje nekih lepih stvari koje su bile na stolu.

  Lela je još u Nišu, na nekom skupu o klasterima. A ovaj post je moje malo hvala za njenu posetu i njen dar. A  najviše za  divno  prijateljstvo, nastalo preko ove mašine  jednog jesenjeg dana pre više godina, kada nismo ni znale da l' ćemo se ikada pogledati u oči.






Follow by Email