ŽIVOTNI PUT MOG DRUGA IZ OSNOVNE ŠKOLE

    Oduvek je bio čudan. Al malo. Svojeglav, neuhvatljiv, često nerazumljiv. Ali, u to vreme, uvek dovoljno razuman  da se u njegovom društvu ne osećaš nelagodno.
     Prelazio je nekako iz razreda u razred, ono, kako se danas kaže, na mišiće. Ne, ne svoje, jer njega to nije ni zanimalo. Ko zna koliko je suza njegova jadna mama isplakala pred nastavnicima, samo da bi njega spasla od suza zbog batina kojima je  njegov tata mislio da će ga dovesti u red. Pa vadio podebeli kaiš iz pojasa pantalona, kad god bi mu jedinac pružio i najmanji povod za to.

     Moj Drug iz osnovne školea, da ste ga tada videli na ulici, izdaleka, ne bi vam ničim privukao pažnju. Sasvim obično dete, uredno podšišano i odeveno.
     Jedino izbliza, njegove unezverene oči i pogled koji neminovno izaziva uznemirenost kada ga susretnete, mogli su da vam ukažu na to da on nije obično dete. Da mu je potrebna neka posebna pažnja, kakvu su mogli da definišu i odrede samo stručnjaci. A nisu. U to vreme škole nisu imale psihologa, a kod njih i psihijatara išli su samo oni koji su imali  mnogo teže probleme i ispoljavali daleko čudnije ponašanje nego moj Drug iz osnovne škole.
     Prilikom retkih susreta srdačno mi se javljao. Obaveštavao me o zanatskoj školi koju završava, poslu na kojem radi, devojci koja bi se udala za njega, samo da se nije umešao njegov šef, njen ujak. O smrti oca, za kojim nije mnogo žalio, učinilo mi se dok sam ga slušala, u to vreme slomljena bolom zbog majčine smrti.
     Javljao mi se i dok sam ga sretala polutreznog, dok u cik-cak liniji prelazi most između mog i njegovog naselja, zastaje pred stepeništem ili ispred pešačkog prelaza. Čini mi se da je tada bio još ljubazniji. Nekako mu je alkohol odvezivao jezik, brisao  sve tragove namrštenosti s njegovog čela, koji su ga neznancima činili opasnim. Verglao bez tačke i zareza o otkazu, o skoroj propasti firme punoj lopova, majci koja stari i devojkama koje ga neće.
     Jednom sam izdaleka videla kako  lelujajući se, trči da se ispovraća ispod mosta. Mesecima posle toga prilkom susreta se pravio  da me ne vidi, jer gleda na drugu stranu. Nisam htela da ga postidim pa sam prihvatila igru. Sve dok nije zaboravio i počeo opet da se javlja.
     Kada sam videla, po floru na njegovoj čistoj košulji, da je ostao i bez majke, znala sam da mu više niko i ništa neće pomoći.
     Nije prošlo mnogo vremena, a on je, zarastao u gustu cnu bradu bez ijedne sede, počeo da baulja ulicama. Neuredan, glasniji nego inače, i najobičnijim  - dobar dan, skretao je pažnju na sebe. Na svoj vonj pijanca nije ni morao.
     Počeo je da me pozdravlja samo mahanjem ruke, klimanjem glavom, bez glasa. Uz pogled koji je svedočio da je svestan stanja u kojem se nalazi  i kojeg se, očito, stidi.
     Otac mi je neki dan rekao da ga  je video sa parom pijanaca koji žive u napuštenoj baraci na njivi pored reke. S flašom u ruci, združio se sa onima među kojima se ne oseća drugačije ...
     Sve dok jednoga dana dotakne dno flaše, koje je sam dotakao još onog dana  kada je izgubio  jedinu osobu koja  ga je nesebično volela takvog kakav je i  od njega čitavog života pokušavala da napravi čoveka...



Follow by Email