AKO JE NEKO PIO S RAZLOGOM, ONDA JE TO BIO ON

     Bog da mu dušu prosti, a bila je napaćena i više nego što smo pretpostavljali, on je uistinu bio dobar čovek. Ne verujem da ga je iko ikad čuo kako nekome kaže ružnu reč, niti da je nekome i pomislio zlo, a taman posla učinio nešto nažao.Po struci pravnik, po zanimanju novinar, po vokaciji slikar. Po životnoj sudbini, nesrećan čovek. Kome se ne da.Ništa.

    Mora da je bilo i sreće u njegovom životu. Bar onda kada se oženio prvi put, kućio kuću sa lepom i pametnom ženom, čekao prvi put dete... možda i drugi, pa sledeći put... Dok se ta čekanja  nisu pretvorila u tugu, nesreću, očaj... U nedočekano.

     I mora da je tada počeo da poteže za čašicom. Vrag će ga znati. Bio je dobar radnik, a to što smo ga ponekad u podne budili da dodje na posao,  obrazlagao je dugim slikanjem do jutra.

     Kasno smo ukapirali - u toj kući, koja nikada nije bila njegova, smirenje i bar nekakav spokoj nalazio je u podrumskoj prostoriji koju su mu dodelili za atelje. Ko zna koliko je patnje složeno u četiri zidna mračne sobice, pod čkiljavim osvetljenjem koje je sakrivalo sivilo njegovog lica, zamućenost pogleda i ... po koju praznu flašu.

     Na poslu je bio trezan. Ponekad nasmejan, češće ozbiljan. Staložen. Setan. Šaljiv. Smrknut. Očajan...

     Mora da je njoj prekipelo, kad više nije mogla da trpi to medjusobno zaobilaženje i podnošenje preko volje, pa ga posle više od dve decenije izbacila na ulicu. S jednim starim spačekom , punim njegovih slika , koje je slikao u polumraku podruma njene velike kuće.

     Retko je bio pijan. Bar ne  toliko da se  primeti.Sivilo na njegovom licu zamenjeno je ozbiljnim pogledom čoveka koji istrajava u nameri da započne novi život.

     Bili smo srećni zbog njega, kada je našao nju. Jednako kao i ona, kojoj je falio samo neko, pa da slika njene sreće bude kompletna. Njegove slike, kojima je do sada bilo mesto samo u podrumu, okačila je na zidove svog tek kupljenog stana.

     Blistali su, oboje, još neko vreme po venčanju.
     Nada. Konačno radost ... Čekanje.
     Opet ništa.
     Vonj alkohola oko njega, nadali smo  se , biće privremen. Dok preboli još jedan poraz sudbine.

     Nažalost, nije.
     Sve češće je kasnio na posao, ovoga puta zbog česte promene konačišta, u ne baš bliskom mestu iz kojeg je davno otišao, kao djak. Dok tamo nije prešao, konačno.

     Poražen još jednim neupehom,ovoga puta nije se odvajao od čašice. I nije se ni krio.Razumeli smo ga. Pokušavali da ga treznimo. Da mu predočimo rizike u koje ulazi. Da ga otgnemo od flaše.

     Nismo uspeli. Jedino smo sopstvene savesti mirili bezuspešnim pokušajima da ga nečim prenemo. A njemu bi pomoglo jedino da ima što više para. Da pije.

     Možda je baš stoga njegova treća žena bila šankerica , koju je upoznao dok je tugu utapao u bifeu obližnjeg hotela.

     Odveo ju je, iz stana u kojem je dugovala ko zna koliko kirija, da počnu život tamo gde je rodjen.

     I dalje nije dolazio na posao . Na telefonske pozive i upozorenja na skori rok, kada će mu po sili zakona biti uručen otkaz, nije se obazirao. Otkaz je primio ćutke.

     Pojavio se jednog dana , iznenada , nasmejan, čio , jasnog pogleda .Najavio izložbu slika, za koji mesec. Povratak u život na velika vrata.
     Niko nije mogao ni da pretpostavi da je to bilo zadnje vidjenje.

    Otišao je, a da nikada nije saznao koliko smo brinuli za  njega. Koliko smo većali i snebivali se, razmatrajući načine da mu pomognemo. Kako smo mnogo vremena pre otkaza  direktora molili da mu zapreti njime, ukoliko nastavlja s izostajanjem s posla. Da  ga ucenom natera na lečenje.

     Mislim da se njemu, u stvari, nije ni živelo.

     Na dan kada je pokopan, setila sam se njegove priče pred sahranu njegove majke. Samu sebe je oterala u smrt , a na neizgovoreno pitanje zašto, davao nam je odgovor isprekidanim prepričavanjem dogadjaja noć pre toga.
     - Bila je jača ličnost i od mene i od oca. Oni se nikada nisu svadjali, uvek je bilo kako ona kaže, a ja sam mogao samo da se složim s tim.Njoj se ništa što je naumila nije otimalo, mogla je sve. I tražila da se njena reč sluša. Uvek. Zahtevala je da se po drugi put razvedem, a kad sam rekao, nije vam valjala prva, sad vam ne valja druga,  šta ako i sa trećom bude isto, da se tad ubijem, nećeš, ti, sinko, ja ću, odgovorila je. A ja sam mislio da je to samo njena odbrana od mojih , prvih put izrečenih otpužbi da su za moje brodolome i oni, roditelji, krivi. Sačekala je da  ujutru otac i ja odemo na posao, legla u krevet i popila otrov. Ne znam, jedino, da li je svarno želela da umre ili je svojoj  sestri javila šta je uradila, kako bi je spasili. Ionako to više nije važno.

     Dugo je klečao nad njenim odrom, pred sam ukop, na zabačenom kraju seoskog groblja namenjenog samoubicama  gde je , bez opela, otišla na svoj poslednji put mučenice i mučitelja jedinog deteta  koje je imala.

     Od sahrane, on je svakoga dana umirao pomalo , ubijajući sebe kajanjem, iako ni za šta nije kriv, kažnjavan i od  mrtve majke, koja mu je ostavila grižu savesti kao najveći testament.

      Bog oboma neka  duše mučene prosti.