KAD HOBI POSTANE POSAO


-Intervju sa novinarkom , književnicom , profesorkom .... Miljom Lukić , koja je , ne želeći da bude šraf , mehanizam na navijanje, koji se ujutro nategne i radi do večernjih sati, postala autorka dva nova časopisa na našem tržištu, "Miljinog kuvara" i  "Veštih ruku"


    Beogradjanku   Milju Lukić  sam upoznala virtuelno kao blogerku , koja me je osvojila tekstom u kojem otkriva kako je nastala čuvena vranjanska pesma Petlovi pojev , mada sam se na njenom blogu često i dugo  zadržavala i nad ostalim tekstovima . Onda je to, blogersko i Fb druženje, realizovano u jedno  lepo poznanstvo za koje se nadam da prerasta u istinsko prijateljstvo dve blogerke i novinarke, koje dele  istovetne sklonosti i ka kuvanju ( samo što je ona mršava), ručnom radu i svemu lepom što oplemenjuje našu svakidašnjicu.

     Ovih dana, Milja Lukić je najaktuelnija kao autorka časopisa Miljin kuvar , koji se već nalazi na kioscima , a uskoro će se pojaviti i drugi njen časopis,  Vešte ruke . Njima je ova , profesorka svetske književnosti i ruskog jezika , književnica, novinarka, urednica, likovna kritičarka, turistički vodič i operater , prevodilac, lektor, galerista , zaokružila svoju , nadasve bogatu profesionalnu karijeru , uplovivši u privatničke vode u kojima je , konačno , sve što uradi njena zasluga i njen lični uspeh .


     Inače, rodjena je u Kragujevcu i po ocu je Šumadinka , s malo nemačke krvi - staramajka je bila Nemica, a pomajci je Vranjanka i ti njeni južnjački koreni se i te kako osećaju, kako u njoj, tako i u svemu što radi.

VIŠE NISAM NESREĆNA NA POSLU, KAO ŠTO SAM BILA

Retke su današnje žene, pa uz to i novinarke (koje bije glas da znaju samo da pišu, puše i
beskonačno ispijaju kafe ), toliko višestrane kao Milja, za koju , iskreno, ne bih znala da kažem da nešto ne ume i ne može.

     - Najveća ljubav mi je kuhinja. Toliko volim sve što je povezano
s hranom, da sam zavolela čak i ručno pranje sudova, a to je bila najslabija karika u čitavom procesu. Počev od odlaska na pijacu, koji svaki put pretvorim u doživljaj… Evo, sad sam bila u Italiji i obišla sve kako treba, imala sam divne domaćine koji nisu dozvolili da nešto propustim, a kad sam stigla kući i počela da skidam fotke, shvatila sam da ubedljivo najviše slika imam baš s pijace. Na neki način, to govori dosta o meni. I dok sam radila kao turistički vodič, nisam
smatrala da poznajem neki grad ako ne obiđem makar jednu lokalnu pijacu. Tek na tom mestu ogleda se kako ta zemlja diše, kako njeni stanovnici žive. I nije da samo ja volim hranu, voli i ona mene – podaje mi se kao da smo u ljubavnoj vezi. Nije mi ništa teško, ni da razvijem kore, kao što se nekad radilo. Prvi kompletan ručak skuvala sam s devet godina, pa čak ni on nije bio loš, mislim – bio je jestiv.


Druga stvar koju volim jesu ručni radovi. Od pete godine pletem, kukičam, vezem… Ma, sve što 
se rukama može napraviti, zanima me. Nana mi je bila nastavnica domaćeg rada, taj predmet je nekad postojao u školama, i uz nju sam sve naučila. Jedno vreme, kao studentkinja, doduše u i kao majka jednog dečaka i udata žena, plela sam za jedan butik u centru grada i od toga smo
živeli. Bile su to jakne, debele, dugačke, s motivima drveća, kuća, cveća… upletenim u osnovno pletivo. Žao mi je što ih nisam fotografisala. Te svoje hobije pretvorila sam u posao, i tek sad mi je nekako puklo pred očima da je sve vodilo tome, samo što nisam videla odmah. Ono što vam je pred nosem, najlakše previdite.

Kako si odlučila i zašto da pređeš u privatničke vode?



     - Još  ne znam da li sam se snašla u privatničkim vodama i da li je odluka bila dobra ili nije, 
ali samo u finansijskom smislu. Za neki mesec ću znati. Jedino što već sad znam, to je da nisam
nesrećna na poslu kao što sam bila. Iako sam radila posao koji volim, koji sam dobro obavljala, pri tom i kreativan… osećala sam se kao u rudniku . I  kako je vreme prolazilo ,  ponekad nisam mogla ni da dišem od stešnjenosti. Bila sam jedan mali, majušni šraf, bezimeni, bezlični, a uposlen kao glavna poluga. Upravo pišem roman koji ima dodirnih tačaka s tom temom – kako
se mali čovek zaposli u velikoj inostranoj korporaciji i misli da je (vau!) postigao bogzna šta, pa vrlo brzo shvati da se ništa ne razlikuje od drugog šrafića s Tajvana koji radi za sitne pare i kojeg gazda Amerikanac uvek potapše po leđima kad obilazi svoje pogone. Posle verovatno ode da dezinfikuje ruke, ali ga je ipak potapšao. Ne pristajem na takav sistem, i neću da budem šraf,
nisam mehanizam na navijanje koji se ujutro nategne i radi do večernjih sati, ne videći sunce, poznata kao broj a ne po imenu i prezimenu, broj koji je tu samo da ispunjava radne zadatke poput “smisli nešto zanimljivo”, a onda tvoje “zanimljivo” bude tuđ uspeh… pa nisam najgora.
U principu, sad radim isto što sam radila i pre, samo što počinjem bez para, iza mene niko ne stoji… ali mi ne manjka entuzijazma i znanja.

Na kioscima se već pojavio Miljin kuvar – šta sadrži, kako je koncipiran, po čemu se 
razlikuje od mora onog što imamo u ponudi, ima li tu recepata za naše sve veće siromaštvo, o čemu vodiš računa pri izboru recepata, koja ti je ciljna grupa, ko su ti saradnici?

     - Za sada, Miljin kuvar se dobro prodaje, pogotovo ako se ima u vidu da je prvi broj. Neka priča 
ko šta hoće, ali, bez obzira na svu tehnologiju i čudesa modernih vremena, mislim da je ipak jedino važno – imati dušu. Ako čitaoce voliš i poštuješ, ako se trudiš njima da udovoljiš, a ne
da se nešto praviš pametan, oni to osete. Baš danas zvala me je starija gospođa iz Sombora i predložila mi da jedan broj bude samo sa savetima! Kad malo bolje razmislim, ideja uopšte nije loša. Mislim da se moji recepti pre svega po tome razlikuju od drugih – nemaju sastojke koje ne možete ovde da kupite, sve je lepo objašnjeno, u “krivinama” ne možete da pogrešite, tu je savet
kako da prevladate eventualnu prepreku što bezbolnije, kako da jelo dodatno oplemenite, kako da nešto uradite na lakši način ili uštedite sebi vreme… Uvek mi je pred očima žena koja to čita i želi da napravi ono što joj sugerišem. Ciljna grupa su mi svi koji bi da se tek okušaju u kuhinji, kao i gastro-veterani – nisu važni ni pol, ni godine, ni obrazovanje.
S druge strane, recepte volim, u kuhinji sam svoj na svom, što se kaže. Miljin kuvar će izlaziti mesečno, svake poslednje srede u mesecu, i svaki put ima određenu temu – u ovom broju bili su Nepečeni posni kolači 1 (stavljeno je 1 jer na jesen, kad počne sezona slava, objaviću i drugi deo), a za sledeći broj odabrala sam  - Jagnjetinu na 100 načina. Doduše, to je radni naslov, ne
znam da li će stati baš stotinu recepata, ali toliko je spremljeno. Potrudiću se da ih bude što više. Taman pred Vaskrs, kad se tradicinalno sprema jagnjetina. Zna se – za Božić prase, za Vaskrs –jagnje.

ŠKOLE PLETENJA, KUKUČANJA, ŠIVENJA  - SVE U  "VEŠTIM RUKAMA"


Otkud ideja za ručne radove, na tržištu koje je neveliko za specijalizovane časopise 
tog tipa, ne toliko po broju potencijalnih čitateljki, koliko zbog slabe kupovne moći.
Kakva je koncepcija tog časopisa, ko su saradnici, ima li teškoća oko nabavke adekvatnih mustri i saradnika…

     - Ekipa sa kojom radim je malobrojna, ali imam neograničeno poverenje u nju. To mi mnogo 
znači , jer se razumemo i pogledima. Svako radi svoj posao i odličan je u njemu. Ista ekipa radi i Miljin kuvar i Vešte ruke. S Miljinim kuvarom daleko sam odmakla, moglo bi da se kaže kako sam u toj temi doktorand, a Vešte ruke – to je nešto sasvim novo. Trudiću se da cena bude
minimalna, stalo mi je da Vešte ruke budu u rukama onih koji će taj časopis prepoznati kao nešto što im je neophodno. Naravno da se pribojavam kako će sve to na kraju ispasti što se tiče prodaje, ali nimalo ne sumnjam u kvalitet koji ćemo ponuditi. Kažem “ćemo ponuditi” jer, za razliku od Miljinog kuvara, ovde je mnogo saradnika sa strane – sve su to divne žene koje se
ručnim radovima ili nekim drugim kreativnim veštinama bave iz ljubavi ili su to shvatile kao misiju. Na primer, Gorjana Ajzinberg  , koja je spremila tekst o pačvorku – dok sam razgovarala
s njom, i sama sam poželela da se, čim se vratim kući, bacim na pačvork. To je takva energija, takav pozitivizam… da sam i ja, koju obično smatraju za osobu koja je prepuna energije, ostala zatečena. Da ne pominjem sad sve saradnice, mada imam i jednog saradnika, svima znanog Igora
Todorovića, koji će komentarisati garderobu javnih ličnosti i usput davati savete šta kojoj figuri pristaje, kao i vrsta garderobe u skladu s prilikom, godinama… Tu su i devojke koje su me zaista oduševile – mlade, a šiju, bave se frizurama, šminkom, cvetnim aranžmanima… Ana Štepalica je
dala kroj na osnovu kojeg možete da sašijete sedam različitih košuljica, Eni Šušak tako spretno i  lako svije kakvu god hoćete kiku… Ma, oduševljena sam saradnicima – da ne zaboravim da pomenem jednu neverovatno originalnu i vrednu Slavicu Brajčić, pa Biserku Gajić, Radmilu
Milosavljević, Dragicu Perović, Milku Kaserić, Teodoru Močević… Sve je objašnjeno korak po korak, s lepim fotografijama. Mnogo mi je stalo do toga da ovaj časopis dopre do čitalaca. I da se čuva za nekoliko generacija. Sad sam sva u njemu, i mozgom i srcem.




O administrativnim problemima  si već pisala  . S kakvim si se problemima još sretala i 
da li bi opet krenula u ovu avanturu, znajući šta te čeka?

     - Da, avantura je dobra reč. Dve godine i duže samo sam razmišljala kako da se osamostalim, 
ali me je strah da ću možda merkati kontejnere po kraju ostavljao na stolici za koju sam bila svakodnevno zalepljena po deset sati. Sad, iz ove perspektive, iako još  ne znam kako
će sve ispasti, žao mi je što se ranije nisam usudila na samostalnost. Izgleda da me je tek
smanjenje plate a povećanje ionako velikog obima posla, nateralo na ovaj korak. Verovali ili ne, nije bilo teško otvoriti firmu. Da… trebalo je da to uradim mnogo ranije . Kad se sve sabere i oduzme, a ne zanemarujući moj animozitet prema administraciji, u stvari je bilo – očas posla. Ako imate ideju i znate da je sprovedete u delo, neka vas ne plaše Agencija za privredne registre  ili Poreska služba… to se neki put reši samo od sebe.

U svetu je ručni rad ponovo na (s)ceni, organizuju se škole šivenja, pletenja itd, imaš li i ti u

planu nešto na tu temu ili je časopis svojevrsna škola ručnih radova?

     - Na neki način, to jeste, između ostalog, i škola ručnih radova. Da ne pominjem što će biti rubrika 
koje se baš tako zovu – Škola pletenja, Škola kukičanja… Idemo od početka, svako može makar da proba, a ubeđena sam da će prionuti na posao kad savlada osnove. Da, zaista je ručni rad u ekspanziji, i to me mnogo raduje. Evo, ja bih volela da imam razboj, ali
nemam gde da ga smestim. I zato sam tkala kod profesorke Nađ, na njenom razboju. Jednom je trebalo da ostanem do šest po podne, a u osam uveče ona je ušla i zapanjeno rekla: “Još ste tu?” Nisam ni primetila da je toliko vremena prošlo. Ručni rad i bilo koja kreativna aktivnost “u ruke” zaista vas obuzmu toliko da zaboravite  i gde ste i koje je vreme.

Šta su ti tvoja muška deca  ( Milja ima tri sina ) rekla kad su čula za ove ideje i ima li pomoći od njih?


     - Plašila sam se kako će reagovati, da mi ne kažu da sam “poludela pod stare dane”, ali – bili su 
oduševljeni. To mi mnogo znači i stvarno sam htela da ih izljubim onako kao kad su bili mali, ali
me je bilo sramota od njihovih devojaka. Poodavno nisam više glavna ženska osoba u njihovim životima, i to baš tako treba da bude. Najstariji sin svakako će mi pomoći oko sajta i oko svega
što ima veze s ovim sokoćalima bez kojih se danas ne može, a ostali… pa videćemo. Znam da će mi se naći ako zatreba, ali za sada – niti pletu niti šiju…

A šta kaže gdin muž, umetnik  i hedonista?


     - On ne bi bio moj muž kad stalno ne bi imao primedbe. Doduše, prigovara pre nego što se počne, 
a ako se počne – uvek je uz mene. Slikari su poseban soj ljudi. Nekad su me njegove kritike nervirale, ali sad shvatam da su neophodne. Iako je on sam negde u oblacima, mene spušta na zemlju.

Imajući u vidu i to  da si i poznata blogerka i pisac , koliko te okupiraju ove sklonosti , kakav je tvoj odnos prema blogovanju i  čistoj književnosti ?


     - Ne znam koliko sam poznata kao blogerka, ali imam svoju publiku, to je sad već izvesno. Blog 
me je preporodio, dok sam još radila u firmi koja je mlela sve humano u meni, blog mi je bio izduvni ventil i pišući, osećala sam se kao čovek. Možda je blog bio moj psihoterapeut, a za džabe! Blog ne shvatam kao pojedini “uticajni” blogeri koji razmišljaju o zaradi – meni je on neverovatna sloboda, pišem o temama koje me zanimaju, bez razmišljanja da li će se neko
uvrediti i šta će neko drugi o meni misliti, i da li neki post može u nečemu da mi pomogne… Ko tako radi, neka radi, ali više volim onaj otvoreni EPP, zanimljiviji je. A u stvari sam počela
da blogujem s namerom da pišem samo o jeziku, pravopisu i gramatici! Sad ima svega na mom blogu, bez cenzure. Imala sam i vrlo neprijateljske komentare na političke teme, što me je uverilo da treba pisati otvoreno. Da, nisam se uplašila, to me je osokoliko.
A književnost? Čudno je što sebe nikad nisam videla kao književnicu, bez obzira na to što samzavršila svetsku književnost. Sve do polaska na fakultet mislila sam da ću biti slikar ili se baviti nekom primenjenom umetnošću. Međutim, pišem. I to romane. Do sada sam objavila dva: “Iza brda” i “Meka duša Juga”.



Što se prvog tiče, nigde nećete moći da ga pronađete izuzev 
u biblioteci, čak i ja imam samo jedan primerak . On se bavi modernim vremenom,
smešten je u 1987. godinu, u predvečerje svega što će nam se kasnije desiti. “Meka duša Juga”
je saga o jednoj trgovačkoj porodici iz Vranja, i prati događaje od kraja 18. veka do 1. jula 1910,
kad će se (možda) razrešiti jedna porodična tajna. Istorijski podaci su verodostojni, moralo je
tako, ali je ipak glavna priča raslojavanje društva u gradu koji se nalazi na granici. “Žive” likove
sam malo ispremeštala po vremenu, bilo mi je zanimljivije da jednu Manu, Ciganku iz Gornjeg
Vranja, iz 20. prebacim u 19. vek, na primer. Sve te priče slušala sam od svojih: majke, nane, dede, ujaka… I svi me pitaju da li je to istorija moje porodice. U osnovnim crtama jeste, čak su oni delovi koji se smatraju za izmišljene, na primer uzimanje dece, verodostojni, a neki drugi,
koji deluju podrazumevajuće – izmišljeni. Uživala sam pišući o starom Vranju, imala sam utisak da sam se i sama izmestila iz sadašnjeg u tadašnje vreme. Nije zanemarljivo ni što je sve to meni blisko i što gajim velike simpatije prema Jugu, generalno. To je jedna moja polovina i mnogo sam ponosna što je tako.

Da nije egzistencijalnih pitanja, da možeš da biraš, šta bi izabrala kao svoje zanimanje - ili 
ga uopšte ne bi imala?

     - Šta bih bila? Ne znam odgovor, ali činjenica je da, šta god da radim, kako god da se zove 
zanimanje koje mi je u određenom trenutku primarno, uvek sam – profesor. Zapisano je u genima – i majka i otac su profesori, nana je bila učiteljica pa nastavnica, pradeda pop i učitelj…
Kad sam prvi put ušla s dnevnikom u učionicu, iako sam bila na nekoj zameni, samo dva meseca, pre sto godina, tek što sam završila fakultet, osetila sam da sam to – ja. Profesura se ili voli ili ne voli i nema dobrih I loših profesora – ili jesi ili nisi profesor. Ja sam, definitivno, profesor, čak i kad sam urednik ili turistički vodič.

Kako ocenjuješ položaj žene danas, u zemlji kriza, neplaćenih računa, stalnih poskupljenja 
koje jedino statistika ne vidi...

     - Žena je, po mom mišljenju, celovito biće, za razliku od muškarca, da mi se muškarci ne ljute. 
Tačno je da se vremena menjaju i da muškarci više nisu samo trupla koja sede ispred TV-a, piju pivo, smrde, prde i zakeraju, ali… žena je Supermen. Jedna moja prababa, Nemica, koja se udala sa 16 godina, izrodila desetoro dece i dvoje usvojila, ostala je u kući i povratila sve kad
je pradeda bankrotirao i otišao za Beograd. Sama. A onda se gdin muž vratio i verovatno mu je prala noge i slušala kao i ranije šta priča “glava kuće”. Druga jedna prababa, koja se udala još
mlađa, s 15, u prvo vreme, dok nisu stigla deca, s gdinom mužem išla je po Grčkoj i Turskoj obučena kao momak, ne bi li mu prevodila jer je znala i grčki i turski. On je putovao više od nje, i bio pismen a ona nije, pa opet nije imao tako vispren mozak kao ona. Naravno, kod kuće je bila pokorno ženče i puštala je glas samo kad je nešto pitaju. Njih dve, to su moderne žene koje žive
danas, koje se bore sa svim aždajama svakodnevnog života, koje rade kao konji, a ponašaju se kao dame i uvek su tu za ljude oko sebe. Imam veliko poštovanje prema ženama, posebno prema samohranim majkama, i mislim da svaka od njih nosi na reveru orden koji se golim okom ne vidi.

Imaš li još neki projekat o kome još ne znamo?


     - Imam mnogo planova. Prvo da sve ovo stane na noge, pa ćemo videti da li na jesen ili početkom 
sledeće godine… Čuće se.

Sve ovo je tvoje predstavljanje kao majke i pisca, novinara. A kakva si domaćica? 
Kuvarica? Koje ručne radove voliš?

      - Obožavam da kuvam i mrzim sve što ima veze s vešom. Mašina pere, ali sam ja genije da čak 
i u takvim uslovima uspem nešto da ofarvam, skratim… Naravno, ne idem okolo prljava i
neispeglana, ali od ljubavi prema tim poslovima nema ni L a kamoli LJ. Rekla sam već da mi je želja da jednog dana kupim razboj, ali da bih kupila razboj moram da imam i prostor gde da ga smestim. Znači, vrlo ambiciozno i verovatno neostvarljivo – veliki stan ili još bolje kuća, pa
jedna soba odvojena za mene, a u njoj – razboj. Volim sve ručne radove i sve znam da ih radim, čak i poentles, mada ništa nemam urađeno tom tehnikom, ali imam ono prvo “parče”, koje su sve devojčice nekada imale, na kojem se šepuri čak i taj komplikovan rad. Međutim, kako je uvek predmet ovožavanja ono što vam je nedostižno, tako i ja žudim za tkanjem, odnosno za razbojem.

I za kraj - koliko si srećna kao žena, pisac, poslovna žena itd, i ako nisi potpuno, šta ti još 
fali da bi bila srećna potpuno, a ako jesi, daj recept za sreću.

     - Nije to trebalo da me pitas – nikad nisam zadovoljna. Uvek mislim da je moglo bolje, više, jače, 
duže… Ali to kažem u sebi, a glasno: “Super!” Volela bih da postanem baka jedne devojčice, za početak, a posle može još devojčica… mislim da je red da ne budem više jedino žensko u porodici. A ne bi bilo loše ni da dođem do tog razboja. To bi bilo “Super!” i glasno i u sebi.



Follow by Email