Volim da pišem o kreativcima- ali samo onda kada sama "otkrijem" nekoga ko radi nešto što mi se zaista sviđa i što bih volela da predočim i drugima. Nikako mi ne ide kada mi sugerišu- znaš, taita ili tajitaj jako dobro...pravi, plete, slika, šije, hekla, veze... i lepo bi bilo da pišeš i o njoj/njemu.
Iskrena da budem, i kad sam pristajala na sugestije i predloge za pisanje na svakojake teme, neretko se desilo da se posle toga osećam- teška je reč, iskorišćenom, ali na neki način i ponekad, ne uvek, sam se osećala prazno, tužno, razočarano. Ispostavljalo se, podvlačim ovo ponekad, da je moje pisanje o nekome na nečiji predlog bilo zarad nečije manje ili veće koristi. Pa ovu priliku koristim i da ponovim- sve ono što sam do sada pisala o kreativnim ljudima nisam ni na koji način naplatila, niti mi je ikada to bilo zamisao, želja, ideja... Kol'ko da se zna. I da objasnim zašto izbegavam da pišem o nekome "na preporuku", na tuđu narudžbinu.
A gospođu Jelenu Balzam iz Subotice sam "otkrila" sama. Dopali su mi se njeni radovi od slame, njena nenametljivost i posvećenost onome što radi i baš zato želim da i neki ljudi van kruga onih koji su je do sada znali, čuju za ono što radi.
Za 25 godina rada svoje radove od slame izlagala je na više od 200 kolektivnih izložbi, a njeni radovi se nalaze širom sveta, od evropskih zemalja, do Kanade i Australije.
Bila je najpre babica u porodilištu, a onda " sam shvatila da me taj posao frustrira i da moje ponašanje, empatija i odgovornost za tuđe živote...nisu pogodi za ovako stresan posao. Stručno i praktično sam savršeno obazovana za to, ali mi nešto stalno nije davalo mira.. "
Pa je ušteđevinu uložila u dalje obrazovanje i po okončanju studija radila kao nastavnik biologije, istovremeno vodeći svoju Agenciju za kućnu negu i otvorenu zaštitu, taman kada je počelo ono vreme koje pamtimo po hiperinflaciji.
Mala deca, započeta kuća, štrajkovi prosvetara... " Dobijem platu i stanem ispred banke i kupim jedva paket wc papira. U to vreme, a i za vreme fakulteta, leta sam provodila u Zoo vrtu na Paliću i direktor Ignacije Tonković mi ponudi da u Zoo vrtu držim radionice zoopedagogije."
I objašnjava " U mom gradu postoji manifestacija DUŽIJANCA. Žetelačka svečanost, skoro smo slavili stogodišnjicu. Glavno obeležje su slama i radovi u slami, tipa kruna ,perlica slika. Kruna se poklanja gradonačelniku. Perlice su cvetići koje mladi u nošnjama stavljaju u kosu,revere na šešire...Slike su počele da se izrađuju 1961. kada je napravljena prva slika od slame "RIT"..Kada sam se porodila sa prvom ćerkom, moja baka mi je u babine donela jednu takvu sliku, koja me je oduševila. Subotica je okružena poljima i ja sam krenula u njive ,uzela malo slame.Tražila sam od ujaka baliranu i kada me je pitao šta ću sa slamom u gradu,objasnio mi je ko me i gde može pobliže uvesti u tajne zanata. Nije sve lako išlo. Bilo je to 1999. godine, počela su previranja, a sve se to odjednom počelo vezati za nacionalno. Ja sam vaspitana u drugom duhu (IMAM BUNJEVAČKE;NEMAČKE MAĐARSKE pretke) i bilo mi je van pameti sve što se događa. Otišla sam na prvu koloniju, susrela se na 20 km od grada sa drugom kulturom i učila tako što sam posmatrala druge. To je bio zanat kojeg je znalo samo nekoliko žena. Tako je krenulo. Prva je bila slika egipatskih piramida. Šok za članove kolonije i komentari, taj motiv se tu ne radi.....Mene to baš nije doticalo i nastavila sam sama istraživati . I kada je stigla ta ponuda od Zoo vrta, osmislili smo radionice ,uklopili i moje znanje iz ove tehnike i- čudo. Stigla mi ponuda sa našeg Etno kampa i nakon toga držanje radionica za Dečiji klub na Otvorenom Univerzitetu u Subotici. Usledile su druge ponude i tako ,kampovi na Rtnju, kamp Crvenog krsta. Sve to vreme imala sam veliku podršku i pomoć u besplatnim edukacijama iz oblasti likovne primenjene umetnosti, računara, pedagogije i psihologije.Organizovane u vidu seminara,uvek u drugom gradu, te sam imala priliku upoznati veliki broj divnih ljudi širom zemlje. Sve to sam upotpunjavala odlaskom na slamarsku, ali i na likovne kolonije."
Kroz radionice za decu počele su se interesovati i njihove mame za rad sa slamom, pa su i za njih organizovane radionice. Uključivana su i deca iz specijalne škole u Subotici i počelo se sa inkluzijom. U isto vreme je mnogo i sama naučila od njih, a od velike pomoći bila joj je i psiholog Iboja Korponai ,supervizor u klubu koji je bio oformljen na Otvorenom Univerzitetu....Počela su izložbe za članove, uz konsutacije sa istoričarem umetnosti Olgom Šram, direktorkom Likovnog Susreta u to vreme u Subotici. Vodila je članove na izložbe - MIRK u Vojvodini (Međunarodna izložba ručnih radova), stigli su i do Amerike , odlazili u Novi Sad, Niš...
Trenutno priprema projekat za devojke sa posebnim potrebama, drži radionice na kojima osposobljava polaznike da mogu primeniti celokupnu tehniku do faze plasiranja na tržištu svojih proizvoda.
Radovi Jelene Balzam se prodaju u gradskoj suvenirnici ,ispod Gradske kuće u Subotici. Poslednjih 10 godina sarađuje i sa Udruženjem TERRA*S-koje okuplja proizvođače organske hrane.
Iskrena da budem, i kad sam pristajala na sugestije i predloge za pisanje na svakojake teme, neretko se desilo da se posle toga osećam- teška je reč, iskorišćenom, ali na neki način i ponekad, ne uvek, sam se osećala prazno, tužno, razočarano. Ispostavljalo se, podvlačim ovo ponekad, da je moje pisanje o nekome na nečiji predlog bilo zarad nečije manje ili veće koristi. Pa ovu priliku koristim i da ponovim- sve ono što sam do sada pisala o kreativnim ljudima nisam ni na koji način naplatila, niti mi je ikada to bilo zamisao, želja, ideja... Kol'ko da se zna. I da objasnim zašto izbegavam da pišem o nekome "na preporuku", na tuđu narudžbinu.
A gospođu Jelenu Balzam iz Subotice sam "otkrila" sama. Dopali su mi se njeni radovi od slame, njena nenametljivost i posvećenost onome što radi i baš zato želim da i neki ljudi van kruga onih koji su je do sada znali, čuju za ono što radi.
Za 25 godina rada svoje radove od slame izlagala je na više od 200 kolektivnih izložbi, a njeni radovi se nalaze širom sveta, od evropskih zemalja, do Kanade i Australije.
Bila je najpre babica u porodilištu, a onda " sam shvatila da me taj posao frustrira i da moje ponašanje, empatija i odgovornost za tuđe živote...nisu pogodi za ovako stresan posao. Stručno i praktično sam savršeno obazovana za to, ali mi nešto stalno nije davalo mira.. "
Pa je ušteđevinu uložila u dalje obrazovanje i po okončanju studija radila kao nastavnik biologije, istovremeno vodeći svoju Agenciju za kućnu negu i otvorenu zaštitu, taman kada je počelo ono vreme koje pamtimo po hiperinflaciji.
Mala deca, započeta kuća, štrajkovi prosvetara... " Dobijem platu i stanem ispred banke i kupim jedva paket wc papira. U to vreme, a i za vreme fakulteta, leta sam provodila u Zoo vrtu na Paliću i direktor Ignacije Tonković mi ponudi da u Zoo vrtu držim radionice zoopedagogije."
I objašnjava " U mom gradu postoji manifestacija DUŽIJANCA. Žetelačka svečanost, skoro smo slavili stogodišnjicu. Glavno obeležje su slama i radovi u slami, tipa kruna ,perlica slika. Kruna se poklanja gradonačelniku. Perlice su cvetići koje mladi u nošnjama stavljaju u kosu,revere na šešire...Slike su počele da se izrađuju 1961. kada je napravljena prva slika od slame "RIT"..Kada sam se porodila sa prvom ćerkom, moja baka mi je u babine donela jednu takvu sliku, koja me je oduševila. Subotica je okružena poljima i ja sam krenula u njive ,uzela malo slame.Tražila sam od ujaka baliranu i kada me je pitao šta ću sa slamom u gradu,objasnio mi je ko me i gde može pobliže uvesti u tajne zanata. Nije sve lako išlo. Bilo je to 1999. godine, počela su previranja, a sve se to odjednom počelo vezati za nacionalno. Ja sam vaspitana u drugom duhu (IMAM BUNJEVAČKE;NEMAČKE MAĐARSKE pretke) i bilo mi je van pameti sve što se događa. Otišla sam na prvu koloniju, susrela se na 20 km od grada sa drugom kulturom i učila tako što sam posmatrala druge. To je bio zanat kojeg je znalo samo nekoliko žena. Tako je krenulo. Prva je bila slika egipatskih piramida. Šok za članove kolonije i komentari, taj motiv se tu ne radi.....Mene to baš nije doticalo i nastavila sam sama istraživati . I kada je stigla ta ponuda od Zoo vrta, osmislili smo radionice ,uklopili i moje znanje iz ove tehnike i- čudo. Stigla mi ponuda sa našeg Etno kampa i nakon toga držanje radionica za Dečiji klub na Otvorenom Univerzitetu u Subotici. Usledile su druge ponude i tako ,kampovi na Rtnju, kamp Crvenog krsta. Sve to vreme imala sam veliku podršku i pomoć u besplatnim edukacijama iz oblasti likovne primenjene umetnosti, računara, pedagogije i psihologije.Organizovane u vidu seminara,uvek u drugom gradu, te sam imala priliku upoznati veliki broj divnih ljudi širom zemlje. Sve to sam upotpunjavala odlaskom na slamarsku, ali i na likovne kolonije."
Kroz radionice za decu počele su se interesovati i njihove mame za rad sa slamom, pa su i za njih organizovane radionice. Uključivana su i deca iz specijalne škole u Subotici i počelo se sa inkluzijom. U isto vreme je mnogo i sama naučila od njih, a od velike pomoći bila joj je i psiholog Iboja Korponai ,supervizor u klubu koji je bio oformljen na Otvorenom Univerzitetu....Počela su izložbe za članove, uz konsutacije sa istoričarem umetnosti Olgom Šram, direktorkom Likovnog Susreta u to vreme u Subotici. Vodila je članove na izložbe - MIRK u Vojvodini (Međunarodna izložba ručnih radova), stigli su i do Amerike , odlazili u Novi Sad, Niš...
Trenutno priprema projekat za devojke sa posebnim potrebama, drži radionice na kojima osposobljava polaznike da mogu primeniti celokupnu tehniku do faze plasiranja na tržištu svojih proizvoda.
Radovi Jelene Balzam se prodaju u gradskoj suvenirnici ,ispod Gradske kuće u Subotici. Poslednjih 10 godina sarađuje i sa Udruženjem TERRA*S-koje okuplja proizvođače organske hrane.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.