SPREMAM PO KUĆAMA I DOBRO MI JE, AL SAM IM ZAVELA RED

Koja nervoza u ovom narodu danas, ko da nismo već dovoljno nervozni, svi, manje ili više. Nema šipke, ja nemam za šta da se držim, pa stojim, gledam kuda ću i tek kada je počela da viče na Vas ja sam shvatila da još ljudi ulazi u autobus. Izvin'te, popiste grdnju zbog mene.

I još nije velika gužva kakva ume da bude u ovoj pedesetici,  raspust, narod po odmorima, šta li će tek biti kad dođe septembar... ne smem ni da mislim.

Izvin'te, a gde Vi radite? Ja radim po kućama. Mislim, spremam po kućama. Zadovoljna sam, kako ne bih bila zadovoljna, kad sam za ovih 11 godina od kako spremam tuđe kuće procvetala. Pro-cve-ta-la, kad Vam kažem.

Kad sam se razvela, osim onoga na sebi nisam imala više ništa, ama baš ništa. I za 11 godina ja sam očuvala dete- dobro, otac joj je davao sve što ja nisam mogla, nakupovala stvari, garderobe, tehniku, sve. Stan nemam. Stanujemo kod privatnika, dete i ja, i ona se u međuvremenu zaposlila, kancelarijski moljac, šalim se ja tako ponekad, pa se da malo i živeti. Skupi su stanovi, skupi. Ono, nisu skupi ko nekad, al su opet skupi. Al opet, može se. Ne bojim se ja računa, stvari svoje imam, sve imam što mi treba, zdrave smo, što je najvažnije.

E, ne bih ja mogla da opstanem da mi nije ovih mojih buržuja. Gospođa koje ne žele da se muče, a imaju para da plate da im drugi sređuje kuću. Kako koji buržuji, pa ovi, svi ovi što su svaki vikend negde, u Sloveniji, na primer ili tako- na planini, u banji. Dobro, ako ne svaki vikend, ono bar jednom mesečno. I ono, obavezno, letovanja, zimovanja, putovanja, skupa kola, markirana garderoba, hrana kvalitetna...

A znaju da zakeraju, znaju. I ništa ne bi bilo, da im ja nisam zavela red. Kod mene se zna. Moj sat ti je 400 dinara. Radim pet, nekad i šest i sedam, kako kad. Nigde ne jedem. Kafu, mogu da popijem jednu, ali dok se skuva, ja radim. Na svaki pun sat, pauza 10 minuta, za cigaretu.

Zna se kod mene i to, da ja tepihe ne perem. Ima servis za to. Ne perem ni zavese. Prozore ne brišem, sem jednom u proleće i jednom pred zimu. Ne čistim rerne. Kučiće ne šetam. Ne zagledavam šta imaju ni koga imaju. I gledam da sve uradim za isto vreme. Ne možeš ti jednom da središ stan za pet sati, drugi put za šest, odma im je to sumnjivo. Ako ti nekad nije ni do čega, nekad si u autu, a nekad možeš da poletiš. Mora to, uvek isto. Koga briga kako ti je.

Najviše volim ono, jednom nedeljno, da sredim šta je moje. I svi zadovoljni. Ja znam svoj red, i njih sam uvela u red, pa sve ide ko po loju. E, ne volim ti ja one...one domaćice koje bi da im jednom u šest meseci središ stan i tako da blista narednih pola godine. A da same ništa ne pipnu. To kod mene ne prolazi. Možda nekad i sedim, ali takve više nikad ne prihvatam. Kažem, ne mogu, zauzeta sam. Neka svoju štroku čisti sama.

U stanovima koje ja sređujem, štroke nema. Al redovno da sređujem, ne dva puta godišnje.

Mora da se radi. Tada i možeš da živiš ko čovek, a ne samo da kukaš kako nemaš i kako niko neće da ti da i kako ti je život težak. Znam ja, pre 11 godina nisam imala ništa. A sad, sad imamo, ćerka i ja, sve.