Prvo mi je grad obasuo dvorište, a onda je došla kornjača

Ove godine nisam morala, kao lane, da se zaustavljam  na putu kako bih propustila i fotografisala kornjaču koja je nastojala da prođe ispred mog auta. Jedna mlada gospođica po imenu željka- kako se još zovu kornjače u mom kraju, došetala mi je pravo u dvorište.

No, najslađe ostavljam za kraj- u psihologiji se to zove sistem odloženog zadovoljstva, pa ću vas najpre obavestiti o razlozima mog izbivanja iz virtuelnog sveta i... o tome šta je posle bilo.



U našem kraju- jeste, reč je o Zaplanju, zapamtili ste vi koji češće zavirujete na ove stranice, možete da nađete sve. I krš i golet i njive neorane i po koju oranu, tu i tamo neku kravu, po nekim dvorištima čak kljucaju i koke. Ima ovaca makar za mustru, trava ponekad bude i pokošena pa tako nastane seno. Sa žetvom stojimo malo slabije jer i ako ima ko i šta da poseje, nema ko da pož(a)nje, a i ako ima, on unosi samo razdor i nemir ne poštujući odvajkada uspostavljeni red da se žanje po redu i bez preskakanja i zaobilaženja domaćina koji mu se ne svidi. Ma ima svega što treba i još više onoga što ne treba, al ako vam majstor bilo koje vrste ustreba- obrali ste bostan. Il' majstora nema po tri sela uokolo ili nije od reči- slaže da će da dođe pa ne dođe ili ga bar nema kad je obećao ili dva sata posla otaljava za dve dnevnice sa sve ićem i pićem ili je pa toliko aljkav i neodgovoran, da vam posle njegove "intervencije" trebaju bar tri majstora i to raznih fela, kako bi te brljotine odbrljali.

U to ime, rešila sam da sama okrečim kujnu u vikendici. Em nam u kolima ostalo dovojno mesta da potovarimo  sve što nam treba- a na selu ti uvek svašta pritreba, al najmanje ono što si dokotrljao iz grada kao tamo nepotrebno, al za zlu ne trebalo, nek se bar u selu nađe ("komšika, evo ti ovaj zejtin za vikendicu, užego se"), em nema da dangubim kuvajući za majstora dva dana i pride, em kažu da je svaka fizička aktivnost zdrava, a tu valjda spada i malanje. Em ću uštedeti više nego što bih pisanjem, i to da se ubijem, od jutra do sutra, zaradila.

I da vam odmah priznam- krečenje mi odlično ide. Jes da su me prvu noć bolele ruke od laktova do ramena, a drugu noge, od stopala do kolena, al je kujna ispala ko pucka.

Nije valjalo to što nas je usred krečenja spopalo takvo nevreme, kako ni Donji Prisjan, ni Zaplanje celo,  nije videlo bar u dva poslednja veka. Imam i fotografije da sve to dokažem. Ovo je slikano kroz prozor, dok smo mislili da je to vrhunac pošasti zvane "kiša i grad dok ti je terasa prepuna stvari iz kujne koja se kreči".


Ove su nastale negde oko sredine kijameta- znate ono, kad stane pa mislite da će stvarno da stane, a ono je stalo samo da bi podivljalo i tek onda nastavi da bije.





A ovo je uslikano, verujte mi na reč, bar tri-četiri minuta po okončanju graduške, kako gradu tepaju moji seljani. I to se više ne može nazvati gradom, složili smo se- jednostavno, sa neba su padali ogromni komadi leda različitog nepravilnog oblika, a najveći broj njih se razbijao prilikom pada.




Jedino lepo u ovoj priči bio je pogled na okolna brda i planine, posle kijameta.




E sad, da ne bih pisala još jedan tekst, u ovaj smeštam i priču- i sliku i snimak, gospođice kornjače zvane željka, koja je sutradan ušetala u moje dvorište. Nju računam kao nagradu za  trud zvani krečenje kujne u belo i sve one muke vezane za premeštanje i premeštanje i... iznova preturanje i premeštanje svega onoga što je zbog tog krečenja prebačeno iz kujne na terasu. Pa tu i pokislo. Pa se sušilo, pa pralo i prepiralo...


Inače, kada pitam komšije- šta ste se to Bogu zamerili pa vam šalje ovoliki led u toku žetve i pred zrenje... koječega, oni samo  slegnu ramenima. I oćute odgovor.

I da- obećana poslastica na kraju- uz napomenu da mi je ova mašina skratila snimak. Ne znam kako i zašto, tek- kao da je presecan na nekoliko mesta i skraćivan. Verujte mi na reč, mnogo je bolji u u folderu nego ovde.



Follow by Email