I ŠEKSPIR JE KRAO, PA JE BIO VELIKI PISAC

- Malo, malo, pa neka blogerka ( interesantno, nikada još nisam videla da je to neki bloger objavio ) obelodani da je svoj tekst, nepotpisan ili potpisan tudjim imenom, pronašla u nekim novinama, na nekom elektronskom portalu
- Koliko je to dokaz bahatosti i bezobrazluka kradljivaca tudje intelektualne svojine, još više govori o njihovoj neinventivnosti , nesposobnosti i osakaćenosti jednog dela njihovog intelekta, da mi se kao logični zaključak nameće samo jedna reč - jadni


     Većina blogera je ispod svojih tekstova postavila jednu običnu rečenicu koja najupečatljivije govori o tome koliko su širokogrudi -  ovo je intelektualna svojina potpisanog i molim svakoga ko prenese deo teksta ili ceo tekst , da  napiše ime autora.
      Pa ni to dopuštenje - uz jedini uslov, ispoštujte moje ime, onima koji  se tako nesavesno, nekorektno i drsko kite tudjim perjem, nije dovoljno za miligram čovečnosti .

UAAAAAAAAA, KRADJAAAAAAAAAAAAAAAAAA

/www.facebook.com/charolija/posts/4383896708110?comment_id=4608681&notif_t=feed_comment_reply

     Plagijatorstvo postoji, verovatno, od kad je sveta i veka. Otkad je neko napisao, nacrtao, ispevao... nešto lepo, a neko drugi, koji ništa od toga ne zna, što nije nikakav greh niti sram, drugim ljudima to predočio kao svoje, što je greh ohoho razmera.
     Većina plagijatora se toga i ne stidi. Štaviše, kiteći se tudjim perjem, istovremeno ismevaju one kojima su to perje skinuli.
     Kao novinar lokalnog lista nebrojeno puta sam doživljavala, i ne samo ja, da dopisnici prestoničkih listova prepišu naš tekst od nadnaslova do poslednje tačke, pa ga samo potpišu svojim imeno. Punim imenom i prezimenom, što u prevodu znači da je u pitanju kvalitetan tekst.
     Kada bi naše lokalne novine, na nekim zajednički dogadjajima, izvinte na izrazu, počinjali da pljuju, s cinizmom koji je utemeljenje imao upravo u činjenici da su oni , zaboga, dopisnici, na naše odgovore, zašto nas onda prepisuju, imali su spreMljen odgovor koji su papagajski ponavljali - I Šekspir je prepisivao, ali mu to nije smetalo da bude veliki pisac.
     Nisu oni, ti dopisnici koji su ismevali lokalni list od kojeg su, zapravo, jako lagodno živeli, prepisujući ga, imali stida ni pred našim sagovornicima, koji su se nebrojeno puta čudili nad takvom drskošću - da ih citira neko koga u životu nisu videli, i to za novine.
     - Koji ti je onaj što je u Politici objavio  tvoj tekst objavljen posle razgovora sa mnom,pa na kraju dodao onu glupavu rečenicu, kakvu ja ni u pijanstvu ne bih izgovoriuo - Televizor više nije roba za utucavanje vremena, pitao me jednom tadašnji direktor EI Televizije , koja se bavila proizvodnjom televizora.
    Ogovor nije ni očekivao.
     Jedini korektni kolega , pravi Gospodin Novinar, pokojni Mića Stojanović, manirom tog pravog gospodina, uvek je znao da se najpre javi - Izvini, jel nemaš ništa protiv da objavim taj i taj tekst, pitao sam i tvog sagovornika i on se slaže. Hvala ti.
     Zbog toga, ustvari i zbog toga, njega sam uistinu poštovala.
   
     Svi oni, anonimni prepisivači, prepisivači koji se ne stide čak ni toga da svoje ime stave ispod tudjeg teksta, razno-razni priučeni ili malo više naučeni urednici, ma, svi ti  iz fele nesposobnih, polupismenih, nekorektnih, plagijatorskih umova, zaboravljaju samo jednu stvar - onima koji znaju da pišu, to oteto perje kojim se kite, opet će brzo , koliko sutra,narasti. A oni će zauvek ostati jadni plagijatori.