ZAŠTO SE NIKADA NE ODUŠEVLJAVAM GLASNO

     Ima već jedno dve decenije kako svoje emocije izuzetno obuzdavam kada neko iz mog bliskog - čitati prijateljskog, okruženja, ima nešto jako-jako-jako-jako lepo, što mi se mnogo-mnogo-mnogo-mnogo svidja. Pomenula sam u nekom ranijem postu, čini mi se, kako mi se više puta dešavalo da mi oni kojima pokažem koliko mi se svidja to njihovo  što mi se svidja, pruže ruku uz - izvoli.
     Onda ja propadnem u zemlju. Od sramote.  I pobelim , malo posle. Od muke.I pobesnim na sebe.

     I čitave dve decenije ja nemam probleme te vrste, zahvaljujući toj, na čvrstim osnovama izgradjenoj, samokontroli. Kad neko ima nešto lepo, pristojno kažem da je lepo, pa makar bila i najushićenija prizorom, u tom trenutku. Možda sam, doduše, nekoga i razočarala takvim ponašanjem, u trenutku kada je želeo-la da sopstveno oduševljenje podeli sa mnom, ali se sve mislim, bolje i da je tako, nego da ga, ne želeći to, namamim na odluku da mi dotični predmet divljenja pokloni. I tako ostane bez njega,umesto da uživa .
    I posle dve decenije , danas pred jednim prelepim prizorom moja samokontrola popusti.
    Pogadjate - kući sam se vratila s poklonom.
    Prelepom tašnom na koju je našiven fantastičan poentles. Sve, ručni rad moje prijateljice Ivane Kovalčik, slikarke inače, o kojoj već postoji post na ovom blogu.
     Nemojte misliti da mi nije bilo neprijatno i da nisam odbijala tašnu u koju sam zinula od samih vrata, gotovo uskliknuvši razrogačenih očiju - kako je ovo lepoooooooooo.



     Ivana kaže da mi je poklonila tašnu , jer joj se prvi put desilo da neko uopšte izrazi dopadanje prema ručnom radu te vrste. Prema toj vrsti umetnosti.
     Nije bilo načina da je odbijem. Ne pravdam se. Časna reč.
     A nije mi ni krivo . I ne crvenim.
     Kako Ivana reče, ona nema skoro ništa na teget, a meni teget tašna s drap poentlesom paše uz više od pola letnje garderobe.
     Hvala Ivana.
     

Follow by Email