Vlastimir Popović, autor monografije o familiji Popovci u Donjem Prisjanu

Kada se četrnaestogodišnji dečkić iz kosovske familije  Popović sa područja Laba  odmetnuo od kuće jer je ubio Turčina, čitava njegova familija krenula je te 1690. godine u zbeg, strahujući od odmazde. Zaustavili su se u leskovačkom selu Bogojevac, a onda su se posle dugog lutanja i čestog menjanja boravišta, nastanili u selu Donji Prisjan, izabranom stoga što su Turci retko prolazili podnožjem Suve planine, strahujući od ovdašnjih hajduka. U selu su zatekli samo pet porodica.

Slučaj je hteo da momak zbog kojeg su izbegli, posle 20 godina lutanja reši da potraži svoje i da, obučen u tursko odelo i jašući konja, kako bi se lakše kretap među Turcima, u potrazi za prenoćištem zakuca baš na vrata kuće svojih roditelja.

''Može, čestiti ago'', odgovorila mu je žena koju je zamolio za konak i u kojoj nije prepoznao svoju majku. Pošto su sačekali njenog muža da se vrati sa stadom i pomuzli ovce, seli su da večeraju. Domaćin se po hrišćanskom običaju prekrstio skidajući kapu, a onda je to učinio i gost, pošto je skinu čalmu sa glave.

''Ženo, ovoj ni je sin, znam po belezi'', uzviknuo je domaćin, posle čega je mati presvisnula od prevelike radosti. 

Otac je oženio sina posle godinu dana, kuća se napunila potomcima i - Popovići su ostali u Donjem Prisjanu.

Vlastimir Popović

Prve podatke o istoriji porodice Popovci, nazvanih po prezimenu, zapisao je prota Milorad Popović, jedan u nizu sveštenika iz ove familije, kojih je samo u 19. veku bilo 17. 

DUG PREMA PRECIMA I POTOMCIMA

U želji da ostavi trajni zapis o svojoj familiji, čija se većina članova danas, raštrkana svuda po zemlji i svetu, i ne poznaje (mada znaju jedni za druge), Vlastimir Popović, unuk Mladena, rođenog brata prote Milorada, priredio je monografiju:  ''Donji Prisjan - Mahala Popovci''.

''Kao prosvetnom radniku bile su mi dostupne monografije mnogih škola i sela u leskovačkom kraju, čitao sam ih od prve do poslednje strane, sakupljao ih i maštao o tome da napišem monografiju o svom selu, Donjem Prisjanu. Onda sam shvatio da je to obiman i zahtevan poduhvat i da, ako ne za selo, mogao bih to da uradim za svoje Popovce. Osnova za taj rad je bio materijal koji je prikupio prota Milorad, moj deda-stric, a moj najveći problem je bio kako doći u kontakt sa članovima familije raštrkanim širom Srbije. Prikupljajući materijal, razgovarajući sa ljudima, saznao sam mnogo toga čega nije bilo u materijalima prote Milorada i što nisam saznao od svog dede Mladena i oca Vlade. Prezime nosimo zahvaljujući tradiciji svešteničke porodice, različiti ogranci familije slave različite slave, a Donjoprisjanski Popovići slave Svetog Nikolu. Popovići su živeli i na Kosovu i u Makedoniji, ima ih u Beogradu, Novom Sadu, Leskovcu, Nišu, Vlasotincu... Budući da se većina članova familije nikada nije srela, verujem da će zahvaljujući ovoj monografiji saznati više jedni o drugima i poželeti da se sretnu.'' - kaže Vlastimir Popović, danas Leskovčanin, koji veliki deo vremena provodi i u svojoj rodnoj kući.

Kao prosvetni radnik, član jedne od najuglednijih familija u selu, koja je iznedrila ne samo sveštenike, već i krojače, potkivače, mlinare, lekare, sudije, doktore nauka... Vlastimir Popović posebno ističe značaj sačinjenog rodoslova, koji će ostati sadašnjim generacijama, ali i svim budućim Popovićima, za sva vremena. Što je posebno bitno zbog vremena u kojima živimo, kada se ljudi sve manje posećuju i poznaju, zbog čega bi, kaže, svaka familija trebalo da ima rodoslov.

DONJI PRISJAN -  ''SLEPO CREVO''

Osim što je javnosti predstavio svoju familiju, Vlastimir Popović u monografiji njoj posvećenoj, čitaoce upoznaje i sa Donjim Prisjanom, selom koje je, kako se tvrdi u tekstu koji potpisuje Srbislav Milenković, zajedno sa Gornjim Prisjanom neka vrsta slepog creva, najslabije integrisana terotorija i sa opštinskim centrom (Vlasotince) i sa ostatkom opštine. Iz monografije, prvom štampanom dokumentu ikada o ovom selu za koje se ne bez razloga tvrdi da je skoro celo preseljeno u Niš (najvećim delom na čuvenu Trošarinu), saznajemo :

- nalazi se dolini Komaričke reke, jednog od izvorišnih krakova Puste reke, na padinama Kruševice, u okruženju njenih vrhova Vita kruška, Bukova glava i Rid, na nadmorskoj visini između 400 i 500 metara

- dno Pustorečkog basena, Livađe, inače najveća ravnica u čitavom Zaplanju, smešteno ozmeđu Gornjeg i Donjeg Prisjana, potpuno je ravno, sastavljeno od šljunka, peska i gline i odražava poslednji stadijum postojanja jezera u njemu

- morsko-jezerska tvorevina, glina, pokazuje da su u geološkoj prošlosti tokom razvoja Zemljine kore, ove kotline bile pod vodom (grnčarska, ciglarska i suknena zemlja - posebni narodni nazivi za pojedinu vrstu te zemlje, od kojih je nakarakterističnija suknarska zemlja ili uma, koja je korišćena za pranje, budući da skida prljavštinu i masnoću, a jedno vreme je u selu funkcionisao i rudnik ume, gde i danas ima rezervi takozvane bele zemlje)

- najstarija familija i ujedno osnivači sela su Kepaci, a samo pojedini rodovi pamte svoje poreklo i današnju podelu, takozvanu podelbinu, kao na primer Popovci, koji su poreklom Deda-Stojkovci

- većina familija se smatra starosedelačkim, a dolazili su sa raznih strana Srbije i iz Severne Makedonije, o čemu svedoče njihova prezimena i nadimci: Bežanci, Borojini, Glučinci, Bakinci, Džodžkinci, Savini, Bljusini, Vuštini, Vrelci, Đurinci, Nešaci, Gunjaci, Kepaci, Orolejini, Alavojdini, Daskalovi,Grozdanovci, Maramaljkini, Džurdžaci, Staničkini, Kavlaci ili Čapkanovi, Popovci, Šaćkovi i Čukilovi

- smešten između dva brda, ovaj Prisjan je bio pogodan za hajdučiju, odavde je  čuveni hajduk Zdravko koji je ubio turskog poreznika, zbog čega su stotinu muškaraca iz sela Turci uhapsili i oterali u Pirot, ali su oslobođeni jer nisu pronađeni dokazi da su imali neke veze sa ubistvom (vlasnik kuće u kojoj je turski poreznik zakonačio i sa kojim je hajduk Zdravko bio u dosluhu, kožne bisage sa kovanim novcem sakrio je na dnu kace s kupusom)

- po prvim pouzdanim podacima - popisu iz 1498. godine, selo je imalo 13 domaćinstava sa ukupno 69 stanovnika, 1948. godine - 983, 1953. - 1024, a danas - oko 8o stanovnika

- godine 1959. četiri razreda osnovne škole pohađao je 101 učenik, a  2019. godine samo jedan

- u selu i danas postoji okno nesuđenog rudnika uranijuma, od čije eksploatacije se odustalo, pretpostavlja se, zbog veće isplativosti rudnika u okolini Knjaževca

- selo raspolaže sa 1025 hektara zemljišta, od čega su šume 462, a neplodno 45 hektara

- slave seoskih domaćinsatva su: Sveti Nikola (slave je Popovci, Bljusini, Čukilovi, Gunjaci, Kepaci, Džoraci, Đurinci, Nešaci i Daskalovi), Mitrovdan (Vuštini, Borojini, Savici, Džurdžaci, Staničkini i Maramaljkini ), Aranđelovdan (Bakinci) i Stevanovdan (Bežanci)

- seoska slava je Đurđevdan

- poslednja linija odbrane na ovim prostorima Srbije nisu više sela, već Vlasotince, poslednje mesto koje živi i u kojem još ima mladnjih ljudi, na prostoru od stotinak kilometara od granice sa Bugarskom: ako spasimo Vlasotince, ako otvorimo nadu, možda ćemo u dogledno vreme život povratiti i u pojedina seoska naselja (piše Srbislav Milenković)

DRAGOCEN DOPRINOS PROUČAVANJU ZAVIČAJNE ISTORIJE

Monografiju Donji Prisjan - mahala Popovci objavila je Narodna biblioteka ''Desanka Maksimović'' u Vlasotincu, čiji direktor Srba Takić ističe da je ovo dragoceni doprinos proučavanju zavičajne istorije. Takić ukazuje na to da je možda najvredniji prilog u ovoj knjizi rodoslov familije Popović,  čije je sačinjavanje iziskivalo ogroman višegodišnji trud, kako bi sklopio mozaik imena i godina. ''Vlastimir Popović je ovom monografijom postavio temelje i pokazao put kojim bi trebalo ići pri pisanju monografije sela Donji Prisjan, što je zadatak za buduće generacije stvaralaca iz ovog sela'' - podvlači direktor Takić. 

Od Srbe Takića saznala sam da nekoliko sela vlasotinačke opštine već ima monografije, neke je takođe izdala Biblioteka u Vlasotincu: ''Ja podstičem i podržavam svaku želju i trud da se od zaborava, a za nauk, sačuvaju sećanja i saznanja o našim selima''.

Dušan Šarković: Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita

 Postoje ljudi koji sve što rade, rade tiho i bez velike pompe, čak i kada je u pitanju nešto daleko veće, obimnije, značajnije i društveno celishodnije od malih ili velikih dela nekih drugih, koji udaranjem na sva zvoja oglašavju svaki svoj mali ili veliki korak i uspeh.

Za Dušana Šarkovića, direktora i vlasnika firme DMV u Nišu, koja postoji već 30 godina i ima oko 200 zaposlenih koji se bave proizvodnjom LED displeja za primenu u sportu, saobraćaju i industriji, saznala sam zahvaljujući koleginici Jadranki Tasić, novinarki Niške TV: "Hoću  tvoju knjigu na zaplanjskom dijalektu da poklonim jednoj firmi koja  pod svojim okriljem ima i biblioteku namenjenu zaposlenima i ostalim ljubiteljima lepe reči, a između ostalog misija im je i prikupljanje literature na našim dijalektima." 

A ima li veće satisfakcije za nekoga ko samim izborom dijalekta na kojem piše svesno sužava broj čitalaca pa time i tiraž svojih knjiga? 

I da, u toj situaciji, iako vam novinarski nerv posustaje i ne žudite za pisanjem intervjua kao ranije, ne možete da odolite da širi krug ljudi, a i sebe samog, ne upoznate sa osobom čije osnovno zanimanje i struka nekako nisu u podrazumevajućoj vezi sa književnošću - pa još na dijalektu.

 I tako, saznadoh da je tehnologija DMV-a kompletno njihova  i da se stalno razvija. 

"Uređaje sami proizvodimo, softver sami razvijamo i to prodajemo u preko 80 zemalja širom sveta, na svim kontinentima. Završio sam Elektronski fakultet u Nišu i pored poslova direktora firme bavim se i programiranjem mikrokontrolera. Ali, pored svega ovoga javnosti sam poznatiji kao otac Anđele Šarković, doktoranta na Kembridžu. Anđela je kao gimnazijalka osvajala medalje na međunarodnim takmičenjima iz matematike, proglašavana je ličnošću godine a ušla je i u kuću slavnih ženske matematičke olimpijade." - kaže Dušan Šarković,  ukratko, najkraće i najpreciznije, o sebi, svom radu i onome što mu je najvažnije u životu.

Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.

1.      Kako je došlo do ideje da formiraju ovu, svojevrsnu biblioteku u kojoj literatura na dijalektu ima posebno mesto?

 ''    ''Naša biblioteka „Anđelko Krstić“ nije posvećena samo piscima koji su pisali na dijalektima juga Srbije. Literatura je opšta, pretežno su u pitanju domaći i strani klasici, ali i savremeni pisci. Biblioteka je oformljena zbog radnika firme, ali su kao članovi dobrodošli naši saradnici, prijatelji i ljudi sa strane.Osnovna namena biblioteke u mojoj firmi je negovanje govora jer je način izražavanja veoma povezan sa načinom razmišljanja i načinom rada. Već 20-tak godina, sa ubrzanjem globalizacije i pojavom SMS-a, mejlova i mesindžera, svojim zaposlenima, mladim ljudima koji su skloni da krate rečenice i u jezik umeću engleske reči ili kovanice čime se često gubi ili maskira smisao, pričam o važnosti govora. Ako misao nije jasna, rečenice postaju neprecizne, površne, dvosmislene, bez odmerenih i istančanih osećanja, bez duha, a onda svako može da ih shvati kako hoće. To nije dobro za međusobnu komunikaciju pa se ljudi u firmi, koji su na istom zadatku, sve manje i teže razumeju. A još je gore što čovek koji prihvati taj šturi način izražavanja počinje tako i da razmišlja pa postaje površan i nemaran, često tumačeći svoje obaveze i odgovornosti olako ne vodeći računa o kvalitetu završenog posla. Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.''

        Šarković smatra da tu može da pomogne čitanje knjiga, domaćih ili stranih autora dobro prevedenih:

      ''Čovek koji čita obogaćuje rečnik i govorne veštine. Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita. Bolje i istančanije će govoriti, biće jasniji, iskreniji i neposredniji i to će mu u savremenom okruženju otvarati puteve i doneti veliku prednost u odnosu na one nesigurne, neprecizne, nejasne i nevešte u komunikaciji. Deluje apsurdno, ali upravo ta globalizacija, glavni krivac za lošu verbalnu komunikaciju, pojačava razliku između komunikativnih ljudi i onih koji to nisu. One šture odbacuje, a rečite baca u orbitu. Zbog toga mislim da ne treba puno da se hvalimo time što se engleski kod nas razume skoro pa najviše u Evropi. Daleko više nego na primer u Francuskoj ili Italiji. To jeste neka vrsta prednosti, ali nas posredno dovodi u podređeni položaj u odnosu na nacije koje neguju svoj jezik. Bolje da smo i mi deo napora koji smo potrošili na učenje engleskog usmerili na čitanje i negovanje rečitosti na maternjem jeziku. Onda ne bismo svoju skučenost u pronalaženju prave reči pokrivali i maskirali engleskim terminima.''

        A gde je tu mesto dijalekata, posebno ovih naših južnjačkih, zbog kojih smo često meta podsmeha i karikiranja i zbog toga ih se mnogi i stide?

      ''Neke engleske reči iz žargona su sasvim u redu, ali je još bolje da negujemo svoje južnjačke dijalekte. Oni nama u Nišu pomažu da se još bolje razumemo, da unesemo emocije u govor, da budemo precizni i jasni. Moja baba je sa vrlo malo reči umela da kaže mnogo i da mi svi shvatimo ne samo šta je želela da kaže, već i kako se oseća. Pričala je nepogrešivo zaplanjskim dijalektom. Bila je kao Ivo Andrić, oduzimala je nepotrebne reči a one potrebne lepo slagala. S tom razlikom što je Andrić to radio pišući natenane, a moja baba u hodu govoreći. Govor je nepogrešivo pratio njeno brzo razmišljanje. Dijalekti juga Srbije polako izumiru, najviše našom krivicom. Srećom neki su se „pomešali“ i tako još žive. Mi sada želimo, koliko to možemo, da ih spasimo od zaborava ili još bolje da ih vratimo u život. To je druga važna misija biblioteke. Zato se  i zove „Anđelko Krstić“, po čoveku koji je, prema Skerliću, u srpsku književnost prvi uneo dijalekte sa juga.''

         Mi u Nišu smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika.

Upravo stoga u DMV-u  redovno kupuju knjige, posećuju sajmove, prate Nobelovce i domaće nagrađivane pisce, kupuju dela tih autora, kao i onih koji su bili u užem izboru. Imaju dosta i poklonjenih knjiga. Radnici i penzioneri DMV-a su članovi biblioteke, a ako neko sa strane želi da se učlani, uslov je da poklon knjigom obogati fond biblioteke. Zaposlenima se refundiraju troškovi kupovine knjiga. Imaju mogućnost da sami kupe knjigu po sopstvenoj želji, pročitaju je i prodaju biblioteci po nabavnoj ceni.

Jednom godišnje objavljuju publikaciju sa 12 citata, kojima se skreće  pažnju na citirana dela. Planiraju štampanje kalendara i bukmarkera sa tim citatima, kao i širu promociju biblioteke, naročito kod drugih niških firmi. Nadaju se da će te aktivnosti doprineti da biblioteka zaživi, da se sve više koristi i naravno tako ispuni svoju misiju.

''Poželjne su knjige pisane na dijalektima juga Srbije, ali njih, nažalost, nema puno. Dragoslav Mihailović kaže: 'Vuk Karadžić se ogrešio o jugoistok Srbije, standardizujući jezik bez sagledavanja tih dijalekata. Ni kasnije, posle Vuka, niko tu grešku nije ispravio. Sa jugoslovenstvom između dva rata i posle drugog rata su se stvari još pogoršale, jug je ostao iza leđa, a elita iz kruga dvojke, Akademije i Kluba književnika je gledala na zapad. To je i dovelo do toga da sa teritorije koja pokriva skoro polovinu Srbije imamo svega desetak procenata srpskih pisaca. Ne možemo očekivati da će taj zločin prema našem jeziku ispravljati u Beogradu, ona ista elita koja je vekovima okrenuta zapadu, pa čak ni sada, posle raspršavanja ideje Jugoslovenstva.' Kao odgovor Dragoslavu Mihailoviću na njegovo uporno insistiranje na raspravi o jeziku i južnim dijalektima, u Beogradu su našeg najvećeg živog pisca nazvali „stručnjakom za tikve“. Mi iz Niša smo dakle dužni da tu grešku ispravljamo, da promovišemo lepote svojih dijalekata, sami sebi, ostatku Srbije i svima koji pričaju srpskim jezikom. Mi smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika. Slično važi i za akcente, i njih smo dužni da koristimo i time promovišemo.''

Na pitanje imaju li u planu i neke dopunske aktivnosti kada je o radu biblioteke reč. direktor Šarković odgovara:

'''''' 'Nemamo iskustva u organizaciji takvih događaja, ali smo otvoreni za tu ideju. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo, a i činilo čast da dovedemo u grad neke popularne i visokotiražne pisce, kako domaće, tako i strane, zašto ne! Da organizujemo književne, pesničke večeri ili možda neko predavanje recimo, o zaplanjskom dijalektu. Možda ponudimo saradnju  Niškom kulturnom centru, videćemo.''

4.   Sami smo pristali na tu podređenost.

Dijalekt, posebno naš južnjački, vrlo često nailazi na karikiranje i podsmeh ''jezičkih čistunaca'', koji veruju da je književni jezik samo onaj standardni, i ne znajući da je svaki dijalekt književni pa je zanimljivo iskustvo mog sagovornika kada je služenje svojim dijalektom u pitanju.

''Puno puta sam se suočavao sa karikiranjem i podsmehom, naročito dok sam bio mlađi, i to najčešće od ljudi koji nisu iz ovih krajeva. Neki su mi čak govorili 'dokle ćeš da pričaš tim seljačkim jezikom'. U naš grad su došli ljudi iz nekih drugih krajeva, sebi dali za pravo da omalovažavaju naš jezik, a mi smo to prihvatili, stideći se što tako pričamo. Ranije sam tu bahatost teško podnosio, ali sam još u svojim 20-tim shvatio da smo sami krivi za to što nam se događa. Kad niški političar ili javna ličnost ode u Beograd, odmah počne da priča beogradskim akcentom, čak i u Nišu na javnim skupovima i pred kamerama pričaju tako. Likovi koji u serijama i filmovima govore južnjačkim dijalektom su obično komični ili nefunkcionalni, podložni podsmehu nacije. U niškim medijima se govori beogradskim akcentom (ili čak novobeogradskim, onim koji se pojavio krajem 90-tih, ne znam odakle). Sami smo pristali na tu podređenost.''

 A kojim dijalektom on govori?

''Moj maternji jezik bih nazvao ''niškim''. Moji baba i deda su živeli u Nišu, ali su pričali  maternji ,zaplanjski. Sestra Bratislava i ja smo do polaska u školu uglavnom boravili kod njih, ali su se kasnije, u školi, izmešali različiti dijalekti mojih drugova a uticaj je imala i moja majka (iz Vrnjačke Banje) i moja učiteljica, koje su pričale standardni, srpski. Babin zaplanjski obožavam i sa njom sam tako pričao, doduše ona više na zaplanjskom, a ja na niškom, ali smo se perfektno razumeli. Mislim da se tih 70-tih, a možda i ranije, u Nišu formirao taj specifični dijalekt koji se prvo karakteriše akcentom, ali i posebnim rečnikom, drugačijom konstrukcijom rečenice i gramatikom sa smanjenim brojem padeža. Verovatno je to mešavina okolnih dijalekata i standardnog srpskog kojeg je forsirala politika preko medija i škola. Meni taj dijalekt prija, uz njega sam odrastao i najbolje se osećam kad pričam na njemu. Jezik je naravno živa stvar, za mojih 56 godina se polako menja, rečnik se širi novim pojmovima, akcenat se pomera unapred, ali mislim da ta specifičnost još postoji i da treba da je čuvamo. Niškim se služim svakodnevno, na poslu i u porodici, ali ima situacija kad rečnik i gramatiku moram malo (ne skroz) da prilagodim sagovornicima sa zapada ili severa Srbije ili iz bivših jugoslovenskih republika, dok akcenat ne prilagođavam. Imam utisak da to sagovornicima ne smeta, a kada shvate da to nije posledica moje „nepismenosti“ oni to počinju i da cene. U stvari, mi samo treba da istrajemo sa našim dijalektom (kako to na primer često rade Crnogorci) i tako ćemo ga očuvati. To bih prvenstveno poručio niškim političarima, javnim ličnostima i medijima, da pređu na niški govor i akcenat i da se ne stide toga.''

Jedno li je?

 Svi mi imamo omiljene termine, opise i poštapalice u lokalnom govoru, kojima daleko jasnije i brže objasnimo pojedine pojave u životu. Zamolila sam Šarkovića za jedan primer iz njegovog "fonda".

''Naravno, jezik na kojem pričamo, na kojem razmišljamo i sanjamo je najpogodniji za preciznu, konciznu, ali istančanu i osećajnu komunikaciju. Omiljeni termin, koji mi je ostao od babe, je: 'Jedno li je'. Baba je znala da radi 10 poslova paralelno. Mi deca igramo karte sas dedu, koji joj traži pitije i rakiju, mi  tražimo kolači, ona sprema ručak na tri ringle i u rernu, pazi da joj se vatra ne ugasi, mašom džara žar, telefonom sas majku i tetku vodi visoku porodičnu politiku i stalno ostavlja slušalicu na kredenac da promeša ili skloni neku šerpu. Mi, udubljeni u karte, ipak vidimo da nešto nije u redu, da se baba, koja nosi i kuću i celu porodicu, nešto muči, i pitamo je 'što je bilo babo, što ti je?', a ona odgovara 'E sine, jedno li je'. Svima nam je sve jasno! Situacija u našim životima se međutim brzo promenila. Kad sam otvorio firmu u istoj kući u kojoj je baba živela, ophrvan mnoštvom paralelnih poslova koje treba obaviti odmah, često sam govorio: 'E, jedno li je'.

 A vremena se menjaju, pa i stav nepoznavalaca i neljubitelja dijalekata kojima govori jug Srbije.

''Imam taj utisak. Naročito kada sa njima govorim niški. Čak mislim da su ljudi  vremenom sve više zainteresovani da slušaju o tome i da im naš govor budi interesovanje i za naš kraj. Tu nam sada globalizacija na neki način ide u prilog. Što je još jedan apsurd globalizacije, i ako je kriva za unifikacije jezika, sa druge strane se na globalnom nivou sve više priča o nestajanju velikog broja jezika i potrebi da se neguju raznolikosti, pa se malim jezicima i dijalektima posvećuje sve više pažnje.''

 Pretpostavljam da, samim tim što u biblioteci svoje firme odredili posebno mesto za literaturu na dijalektu, imate i mišljenje o značaju pisanja na dijalektu u sprečavanju izumiranja i potpunog nestajanja govora naših predaka.

''Naravno, nema boljeg načina za očuvanje naših dijalekata od pisanja na njima. Zato prvo želim da Vam duboko zahvalim na Vašem pisanju. Neki misle da je naš jezik siromašan, da ne može da izrazi sve što bi trebalo, da nije dovoljno lep, ali ko pročita Vaše priče videće upravo suprotno, osetiće svo bogatstvo i lepotu dijalekata juga. I, ako sam malopre i kritikovao Vuka, trebalo bi da mu  zahvalimo na tome što nam je ostavio azbuku i pravilo 'piši kao što govoriš'. Time nam je omogućio da se i pisano izrazimo na našem jeziku, samo što mi to malo koristimo. Trebalo bi da se borimo da neke od tih knjiga pisane južnjačkim dijalektima uđu u obaveznu lektiru i za osnovnu i za srednju školu. Sada u lektiri imamo Dragoslava Mihailovića na moravskom dijalektu, ali nema ni jedne knjige na dijalektima koji se koriste južno i istočno od Niša.''

 O ličnom odnosu prema Zaplanju:

''Rođen sam i ceo život živim u Nišu, ali i Zaplanje i Vrnjačku banju, odakle su mi otac i majka, smatram zavičajem. Nažalost, retko ih obilazim ali uvek uživam tamo. Ima nade za selo, ali je to duga i jednako ozbiljna priča kao i ova o jeziku.''

  I na kraju: može li se i ako može, kako spasiti seljak i selo?

 ''Hajde kada me ponovo pitate da pokušam ukratko da objasnim moje stavove. Opstanak sela, a naročito Zaplanja, je moja opsesija, ali imam drugačije poglede na to pitanje u odnosu na to kako se uglavnom shvata i kako se trenutno radi taj posao. Mislim da bi opštine i okruzi trebalo da gledaju na veliko i na duge staze. Ako taj posao shvate kao tridesetogodišnju  misiju, onda ima šanse. Sve ostalo je gubljenje vremena i nastavak propadanja. Prvo treba da shvate da je mnogo lakše od države ili investitora dobiti 100 miliona evra nego 10 miliona, ali je za to potreban dobar plan. Pričam  samo o primeru Zaplanja, ali sam siguran da slično važi i za mnoge druge regione. Poslove na tom putu bih podelio u četiri grupe:

                         -Promena zakonske regulative

     -Olakšavanju kupoprodaje rascepkane imovine. Podsticajnim i represivnim merama, ali i novim zakonskim rešenjima koja bi motivisala i kupce i prodavce. Time bi se odblokirao veliki potencijal u imovini koji sada trune i propada.

      -Olakšavanje eksproprijacije imovine.

  - Izrada generalnog plana oživljavanja Zaplanja, koji bi trebalo da uključi

      -Izradu golf igrališta sa naseljem zatvorenog tipa, veličine 200 do 250 hektara, perfektno urađenog, sa lepim pogledom na profil Suve planine. To bi uključivalo golf teren sa 18 rupa, hotel sa 5 zvezdica, spa centrom, restoranima i prodavnicama. Naselje bi imalo ekskluzivne kuće i apartmane, koje bi kupovali ljudi iz Srbije iz regiona i iz celog sveta.

      -Izradu planinarskog doma na Devojačkom grobu, na samom obodu Suve planine, odakle se vidi pola Srbije, sve do Bugarske i Makedonije.

      -Izradu izlaza sa autoputa kod Bojaninih voda, kako bi svako ko ide autoputem mogao da se parkira u podnožju Devojačkog groba i za 45 minuta odatle pešice da se popne do planinarskom doma. Prelepa pauza u vožnji i izvanredna promocija Zaplanja.

        --Izradu brze saobraćajnice kroz Zaplanje, koja od Niške Banje do Bele Palanke obilazi Suvu planinu sa južne strane, ali tako da se sa obe strane uliva direktno u autoput.

            - Izrada detaljnih principa urbanizacije napuštenih sela, tako da autentičnost i         duh sela ostanu očuvani, a da se sa druge strane omogući savremen i udoban             život u kućama      

          - Marketinška promocija Zaplanja.

 

Uspešne zemlje svoj uspeh grade i obezbeđuju perspektivu okupljanjem, konsultovanjem i angažovanjem sposobnih, dokazano kvalitetnih i ujedno lično emotivno zainteresovanih ljudi oko projekata koji tom uspehu doprinose. Na potezu je Zaplanje, zajedno sa državom Srbijom.  Do velikih rezultata najsigurnije se dolazi malim koracima. Za početak, onim koji se zove pokretanje. 

 

Kolač dobrote Katarine Ostojić

 
"Dok smo mi odrasli unosili pakete s odećom za jednu porodicu, deca su se igrala na travanjaku ispred kuće.Vraćali smo se sa mora i u kolima je bila sinovljeva lopta. Nikada neću zaboraviti oči tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, zamolio je našeg sina da se igraju loptom.Taj pogled dečaka me nije napuštao i odlučila sam da mu poklonim sinovljevu loptu, a njegovoj sestri ćerkin ranac. Oboje su negodovali. Jasno, to su im pokloni od bake. Obećala sam da će im baka kupiti sve novo, čim se vratimo kući, a da je ovo sad jako važno da usrećimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali. Po povratku kući sam održala obećanje. Godinama kasnije pitala sam ćerku da li se seća svega. Ispričala mi je svoj doživljaj, da je tada bila jako tužna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije žao što sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno želi loptu ne mogu ni danas da zaboravim."

Ovo je samo jedna epizoda iz bogatog humanitarnog rada osobe koju sam jedva ubedila za pristanak da javno, dakle imenom i prezimenom, progovorim o njoj. Budući da smatra da je humanost lična stvar svakog humanog čoveka, Katarina Ostojić, Kaća za sve nas koji je znamo, sve ove godine od kada su nas društvene mreže spojile, u svim mojim tekstovima i statusima na Fejsbuku bila je “jedna od onih osoba širokog srca kojima smo mi, moje prijateljice u Srbiji i ja, produžena ruka njihove dobrote”.

IZMEĐU BOMBONA I KRPE

Rodom  je Beogradjanka, a dušom i srcem Zemunka. Dve i po godine  je živela u Danskoj, a od 1996. god zivi u Holandiji sa mužem i dvoje dece. Nema stalan posao. Povremeno radi kao kućna pomoćnica u holandskim porodicama.

“Muz ima stalan posao i zivimo od njegove plate i mojih povremenih primanja. Kada sam ga upoznala i pocela da zivim u zemlji lala, iza sebe sam imala duzi radni staž. Ovde sam prvo pohadjala skolu za strance, naucila osnove jezika i pocela da radim u fabrici bombona. Radila sam u vecernjoj smeni da bih preko dana mogla da idem u skolu jezika. Nije bilo lako, ali sam bila spremna na to. Prvi put sam se srela sa radom u fabrici, za masinom, s bukom, novom sredinom i radnim pravilima. To je najteze i najbolje radno iskustvo mog zivota. Mnogo sam naucila boraveci medju novim ljudima, druge kulture, jezika, shvatanja. Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim sta mogu i koliko mogu da pruzim od sebe u novoj sredini.”

 NAJSREĆNIJE GODINE MAJČINSTVA

Onda se posvetila majcinstvu i porodici. Za najsrećnije godine svog zivota smatra bas te koje je provela pored sina i cerke. Ima divnog supruga, ističe, i medju njima nikad nije bilo razgovora o tome da li zeli da radi i koliko.

“Medju nama postoji uzajamno razumevanje i postovanje i sve odluke vezane za posao moj suprug je prepustio meni, da sama odlucim sta je za mene najbolje. Kada su deca krenula u predskolsku ustanovu, odlucila sam da potrazim posao. Nesto sto cu raditi za vreme boravka dece u skoli, a da mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim i dalje njima, muzu, kucnim obavezama. Od svoje 14 godine sam za dzeparac zaradivala ciscenjem kuca, kao pomoc na slavama, u generalnom ciscenju stanova posle krecenja. I tada mi se javila ideja da bih mogla probati da radim kao spremacica. Prvi posao je bio u vrticu, kasnije u dva vrtica, do trenutka kada sam dobila otkaz. U to vreme je sve teze bilo doci do stalnog posla, pogotovo sto nisam tecno i perfektno vladala holandskim jezikom. Našla sam posao sama, preko oglasa. Krenula sam od jedne porodice do druge. Moja preporuka za angažovanje je bio moj rad. Tako je i danas. Fizicki posao cistacice je tezak, pogotovo sto su kuce u kojima radim velike i imaju po dva sprata, sa uskim i strmim stepenicama.Od novca koji zaradjujem ciscenjem ne mogu da prezivim, ni kada bih bila sama. Ali je to dodatak kucnom budzetu i nije zanemarljiv.”

 Iz perspektive građanina zemlje koja je ovoliki niz decenija u krizi, život u zemljama o kojima najčešće čitamo, uz retke prilike da ih i upoznamo, obojen je ružičasto. Stvarnost je često drugačija.

 “Svaki evro je dobrodosao, pogotovo kada imate dva studenta u kuci. Porediti standard Holandije i Srbije nije moguce.Velike su razlike.Troskovi zivota ovde su dosta veliki i jedna plata je nedovoljna za cetvoroclanu porodicu. Potrebno je da oba supruznika rade da bi mogli solidno ziveti od svog rada.Najveci troskovi su kredit za kupljenu kucu (hipoteka), poreske obaveze i zdravstveno osiguranje.Kada platite dugove drzavi, ostane vam nedovoljno za hranu za ceo mesec. No, s obzirom da smo kao porodica naucili skromno da zivimo, nismo nicega ni zeljni, niti u necemu oskudevamo. Otkad sam pocela da radim u porodicama bogatijih sugradjana, povremeno sam dobijala polovnu garderobu za decu i sebe i to mi je dosta pomagalo u kucnom budzetu. Cerka i ja volimo polovnu garderobu i vrlo cesto je i kupujemo.Tako sam i dosla na ideju da bi na ovaj nacin mogla da sakupljam ocuvane stvari i pomazem ljudima kojima je pomoc dobrodosla. Po rodjenju dece, sva njihova mala garderoba, obuca, posteljina je bila oprana i spakovana. Spremna na poklon nekoj decici koja nemaju dovoljno. Prva adresa na koju sam odnela humanitarnu pomoc je bila u Zvecanskoj ulici u Beogradu. Kasnije je to bio Dom za nezbrinutu decu u Subotici pa Sigurna kuca u Beogradu... Moj moto je da pomoc ode svaki put na neku novu adresu. Najvise doniraju moje musterije koje vec godinama znaju cime se bavim i uvek ostave stvari koje ja perem i pakujem. Kada dolazimo u zemlju na odmor (leti),  i te donacije  nosimo u specijalnom koferu koji se montira na krov automobila.Tokom godine pratim redovno nase vesti i dolazim do informacija kome, gde i kako je potrebno pomoci. Sve informacije koje mi se ucine istinite (ne zaboravite da ima svega i svacega i treba biti jako obazriv kada je humanitarna pomoc u pitanju), sama vise puta proverim (cak zovem i telefonom redakcije novina), kako bih bila sigurna da se radi o istinitoj prici vezanoj za humanitarni rad.”

 

I kako sad, neko ko je bez stalnog zaposlenja, ko za budžet svoje porodice zarađuje čisteći tuđe stanove, ko se oblači u radnjama polovne garderobe i ekonomiše bukvalno sa svakom parom koju stekne, čija deca svoj džeparac sama zarađuju, kako dakle taj biva veći dobročinitelj od mnogih koji plivaju u izobilju, I tamo negde daleko i ovde?

 

"Porodica me je od pocetka ideje podrzavala. Sada,kada su deca postala odrasli mladi ljudi, pomazu na neki drugi nacin. Posto oboje rade preko omladinske organizacija i imaju svoja primanja, pri svakoj akciji sakupljanja novca ucesvuju svojim prilogom.Tokom godine sakupljam odecu, obucu, posteljinu, a dva puta godisnje pravim humanitarni kolac koji prodajem i sav novac se salje porodici kojoj je pomoc potrebna.

Mislim da nasa deca nisu nicega bila uskracena za sve 23 godine koliko se bavimo humanitarnim radom suprug i ja. Postoji samo jedna epizoda koja ce zauvek ostati za pamcenje,u kojoj su bili ‘’ljuti’’na svoju mamu.Naime,dok smo mi odrasli unosili pakete a odecom,deca su se igrala na travanjaku ispred kuce.Vracali smo se sa mora i u kolima smo nosili sinovljevu loptu. Nikada necu zaboraviti oci tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, pozvao je naseg sina da se igraju loptom. Spremali smo se za polazak kuci. Taj pogled decaka me nije napustao i odlucih da poklonim sinovljevu loptu tom decaku, a njegovoj sestri cerkin ranac. Oboje su negodovali jer su to njihovi pokloni od bake. Obecala sam da ce im baka kupiti sve novo cim se vratimo kuci, a da je ovo sad jako vazno da usrecimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali na moj predlog. Po povratku kuci sam odrzala obecanje. Godinama kasnije pitala sam cerku da li se seca svega. Ispricala mi je svoj dozivljajaj, da je tada bila jako tuzna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije zao sto sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno zeli loptu ne mogu ni danas da zaboravim.”

 HUMANITARNI KOLAČ

“Obicno ga pravim pred bozicne i uskrsnje praznike. Kuglof sa sargarepom i orasima, jedan od mojih omiljenih kolaca. Neobican, redak. Svoje akcije organizujem samo u kurugu ljudi koji me poznaju, moje musterije, poznanici. Najvise ga kupuju bas moje musterije koje su s godinama postali  redovni kupci. Napisem objavu u kojoj objasnim za koga organizujem pomoc, formiram cenu i vreme trajanja akcije. Ljudi kod kojih radim godinama, znaju o cemu se radi i rado ucestvuju u akcijama. Medju njima su dve zene koje skoro nikada ne zele kolac zauzvrat, vec samo daju donaciju. Na njih sam posebno ponosna i uvek isticem njihovo plemenito srce. Spremne da pomognu, pitaju sta se desava sa bolesnima i operisanima. Poslednja akcija je bila nedavno. Novac je sakupljen, već poslat . Bice upotrebljen za lecenje tesko obolele osobe.”

 GENERALKA ZA NEČIJE ZDRAVLJE

 

“Od prosle godine sam dosla na novu ideju, koja se pokazala delotvornom. Objavila sam oglas u kome nudim svoje usluge generalnog ciscenja kuca, jednokratno, kako bih sakupila vise novca. Akcija traje tokom citave godine. Znaci, ljudi me mogu pozvati jednom da im generalno sredim kucu, a sav novac ce biti upotrebljen za humanitarnu pomoc. Taj novac odlazem u porodicni fond, kasu Sluzice ce za lecenje bolesnih, kupovinu lekova, operacije dece,  operacije odraslih, nabavku razne medicinske opreme, skolskog pribora  i dr. Mogu vam reci da zainteresovanih ima, a godina je duga. Dok me zdravlje sluzi trudicu se da ovo potraje sto duze, kako bih pomogla sto vecem broju ljudi.”

 

NEOPISIVA RADOST DAVANJA

 

“O mom humanitarnom radu zna nekolicina mojih bliskih prijatelja i poznanika. Jedino za humanitarni kolac sam odnedavno postala transparentna i to samo sa namerom da jos nekoga podstaknem da i on pokusa nesto slicno u onome u cemu je dobar, a za dobro drugog. Posle ovog teksta sam svesna da ce se pojaviti neki ljudi koji ce mozda zatraziti moju pomoc. Ovim putem hocu da pojasnim samo  jedno: nisam svemocna. Svesna sam da celom svetu ne mogu pomoci. Svako od nasi ma sansu da ucini nesto korisno za nekoga ko je u nevolji. Svako ima sansu da dokaze sebi da je u necemu dobar, koristan. Neka tu svoju sposobnost pretvori u dobru nameru i pokusa nekome pomoci. Osetice neopisivu radost u sebi. O tome se radi. O radosti koju sami mozemo da osvestimo u sebi, zbog sebe i drugih. Najsladje je kad covek nesto uradi sam. Zato apelujem na svakoga da potrazi to zrno dobra u sebi i pomogne, bilo kome. Nase malo je za nekoga mnogo veliko.”

 

ŽELJE

 

Nisam covek od mnogo zelja. Moja jedina je da moja porodica bude zdrava i slozna, kao sto smo bili do sada. Da kada nas jednom ne bude bilo nasa deca nastave sa cinjenjem dobra za druge, umesto nas. Da nastave nasim stopama.To bi nas jako usrecilo.

 

 

 

 

Malo sam pričala za Niške vesti, o pisanju, blogovanju, knjizi u najavi...

Zahvaljujući njenim blogovima i statusima, poslednjih godina od kada piše na zaplanjskom dijalektu, više ljudi je čulo za Zaplanje nego možda i od kada ono postoji. Kada je novinarka Negoslava Stanojević počela da objavljuje tekstove na dijalektu, mnogi su joj tražili rečnik. U međuvremenu, zahvaljujući višegodišnjem čitalačkom stažu, iako i dalje ne znaju tečno da ga govore, čitaoci njenih blogova i statusa na Fjesbuku više i ne pominju rečnik. I ne samo da ih rado čitaju, nego im je lik koji su zajednički gradili, kroz njene priče i njihove komentare, „Baba-Grozda“, postao omiljen.

Sve je počelo na jednoj promociji knjige Violete Jović, koja piše na svrljiškom dijalektu, otkriva za Niške Vesti Negoslava, čije priče na dijalektu možete da čitate i na našem portalu, gde takođe izazivaju veliku pažnju. I ne samo da izazivaju čitalačku pažnju, već mnogi i pitaju kada će sledeća knjiga. Za sada možemo samo da kažemo da je ušla u izdavački plan za ovu godinu jedne izdavačke kuće pa bi do kraja godine trebalo da se nađe u štampi. Naslov knjige je „Blag reč“, a podnaslov „Baba-Grozdine priče iz Zaplanja“, otkriva Negoslava Niškim Vestima.

„Pesma Violete Jović „Rabota žensku dušu odmara“ me je toliko dirnula da sam je odmah naučila napamet. I sigurno sam je recitovala češće nego sama autorka. Tako je počelo i moje pisanje na dijalektu, a doprlo je do velikog broja ljudi zahvaljujući društvenim mrežama i blogovima. I naišlo na prijem ne samo kod  onih koji poznaju zaplanjski dijalekt, već i kod ljudi koji obožavaju to bogatstvo našeg govora, bez obzira na to da li žive u Šumadiji, Sremu, Sarajevu, Puli ili na nekom dalekom meridijanu“, kazala je Negoslava za Niške Vesti.

 

Nastavak sledi ovde

Intervju sa dr Aleksandrom Ivkovićem, radiologom: Kovid-19 je bolest koja traži način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti

 Niški radiolog dr Aleksandar Ivković veoma argumentovano i vrlo često jako intrigantno, na svom blogu Ljudi i laži , piše o mnogim  aktuelnim temama, prevashodno iz oblasti medicine, ali i na mnoge druge životno važne teme koje su svakako na ovaj ili onaj način povezane sa njegovom strukom. U žiži interesovanja javnosti našao se posle obelodanjivanja sopstvenog iskustva sa koronom u tekstu u kojem je beležio gotovo svakodnevni izveštaj o svom stanju, sa opisom svih simptoma i toka bolesti, koja mu se u jednom trenutku učinila fatalnom toliko da je ukućanima, takođe obolelim, davao poslednja uputstva u vezi sa sopstvenom sahranom i grobnim mestom (o nesuvislim, najblaže rečeno, komentarima koji su se ređali na portalima koji su preneli ovaj tekst, ovog puta neću, ali njihovim autorima neka služi na čast onolika doza neljudskosti). 

"Moja bolest spada u teške oblike, ali ima ljudi koji su mnogo bolesniji od mene. Sve ovo je ništa u odnosu na njih. U nesreći, imao sam sreće.

Teško dišem, ne mogu da izgovorim više od par reči a da se ne zakašljem, ali živ sam.

Moram da upozorim sve, prilično pojačava emocije, ne sve, samo poneke. To je razlog zašto padaju svakakve stvari na um.

Deluje bukvalno na sve organe. Nisam mogao da idem kompletno u detalje ali svaki organ je odreagovao.

Ova bolest ubija, trazi način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti. Osnovni cilj je uništenje. Nema zavaravanja i priče o lakim prehladama.

Za sve one koji sami sebe smatraju ljudskim bićima i strucnjacima, a predlagali su da je sada najbolje vreme da se drugi razbole - niti ste ljudi, niti ste stručnjaci, obicne ste nule" - pisao je dr Ivković kada je bilo izvesno da je njegova kriza okončana.

Nisam brojala, ali verujem na da njegovom blogu ima jedno dvadesetak tekstova u kojima se dotiče skoro svakog segmenta bolesti koju i on, i njegove kolege iz drugih specijalnosti, pa i sami epidemiolozi i virusolozi, i pored svih napora i dalje  poznaju nedovoljno da bi mogli da se nose s njim kao sa nekim drugim bolestima. 

"Zna se sve što je moglo da se sazna a da nije vezano za vremenski tok. Zna se genom virusa, zna se mesto ulaska, zna se način kako napada ćelije, zna se koje posledice ostavlja, zna se njegova radiološka slika. Vakcine su u razvoju. Ispituju se lekovi. Ne znamo kakvo će stanje biti za dve godine, nije prošlo toliko vremena."  

Iskopirala sam nekoliko linkova s bloga Ljudi i laži pa svi koji eventualno do sada nisu zavirili na ovu adresu, mogu i sami da provere zašto je dr Aleksandar Ivković jedan od lekara koji, iako ga nema u ekipi stručnjaka koja nam svakodnevno servira poslednje informacije o obolelima, žrtvama, merama i saznanjima o kovidu, jedan od onih kome se obraćaju i pacijenti i pratioci na blogu i novinari u potrazi za verodostojnim informacijama.

Da ne bih svoj tekst gušila onim što je već rekao - koga zanima, lako će sam doći do tih informacija, zamolila sam dr Ivkovića za odgovore na nekoliko svakodnevnih, običnih pitanja koja zanimaju mnoge od nas koji se ponekad pogubimo u moru, sa zvaničnih mesta, informacija i odluka i njihovih demantija ili povlačenja, zvaničnih podataka i nezvaničnih nagađanja, opravdanih strahovanja i manje ili više (ne)opravdanih poziva ili uputstava za ležernije ponašanje.

Nijedna proslava nije vredna ljudskih žrtava

1.      - Upravo sam došla iz jednog restorana koji se nalazi van grada i u čijoj je velikoj sali je slavljen prvi rođendan, sa sve muzikom i stotinak gostiju. Među prisutnima, naravno, nije bilo razmaka ni 20 cm,  niti je iko nosio masku – sem konobara, da ne pominjem da je bilo i mnogo dece koja su trčkarala između stolova, a u istoj sali ručavale su i neke porodice van ove skupine. Kako biste se ponašali da Vas neko pozove na slično slavlje, a šta biste rekli sinovima, odluče li eventualno da odu na neku sličnu zabavu?

     - Lako je gledati sa visine i reći kako ništa od toga ne sme da se desi. Ipak život traje i ne može se zaustaviti. Svima nam nedostaje puno toga. Recimo, meni, utakmice. Zatvoreni prostor, stotinjak gostiju na uskom prostoru, dovoljno je da samo jedan od njih bude kliconoša. Statistički, nekoliko će preminuti, više njih biti u bolnici a još nekoliko imati trajne komplikacije. Nijedna proslava nije vredna toga. Nikome ne preporučujem. Naći balans je, trenutno, nemoguće.

2.     -  U svom poslednjem tekstu na blogu, Sve što morate znati o kovidu-19, a niko vam na TV nije rekao, kažete: Radiologiju prepustite radiolozima, ljubazno vas molim. Postoji razlog zašto. Jednostavni školovani smo za to, vidimo ono što vi ne vidite ili mislite da vidite.

Pobudili ste moju radoznalost, onim što niste rekli, a ja bih volela ako biste hteli da nam kažete bar delić onoga na šta ste pritom mislili.

     - Više puta sam doživeo, tokom epidemije, da mi kažu kako mi radiolozi ne znamo ništa o epidemijama i da to znaju samo epidemiolozi, infektolozi, imunolozi, a svi šalju pacijente kod nas. Takva nam je struka, moramo da znamo sve. Imamo često mnogo bolji uvid jer sve dođe na „slikanje“. Povod za tu, konkretnu, rečenicu je bila tvrdnja da pacijenti oboleli od kovida-19 ne treba da se „slikaju“ jer je to glupost, upućena od nekih naših lekara. Jedan od glavnih kriterijuma za davanje dijagnoze „kovid-19“ je radiološka slika, posebno CT pregled. Nerazumevanje radiologije, radijacije i radioaktivnosti se prenosi na sve aspekte i mnogi vole da daju svoje mišljenje, zasnovano na filmovima i serijama, ne na nauci.

3.       - Budući da spadate u lekare koji su kovid kao bolest i sam virus upoznali i na svojoj koži, možete li mi reći šta se i koliko toga u Vašem saznanju o samoj bolesti promenilo i koliko je Vaše gledište na celokupnu problematiku u vremenu posle drugačije od onog u periodu pre?

     - Znao sam da je teška bolest, ali nisam znao koliko je uporna. Svaki dan je nalazila nove načine da ubije, ako može. Ima težih bolesti, sasvim sigurno, ali ova mrcvari, dosadno i uporno.

4.       - Navikli smo od Vas da nam razbijate mnoge stereotipe i zablude i pre korone i kovida, a Vi sami i na kritike i prozivke ne samo od strane neupućenih, već i onih koji bi trebalo da jesu upućeni u te iste teme. Ako nije tajna, koliko ima slaganja ili neslaganja u Vašim direktnim kontaktima sa kolegama koji su takođe direktno uključeni u rad sa pacijentima obolelim od kovida?

Oni koji direktno rade nemaju vremena da se prepucavaju, misle kako da izvuku glavu. Nesuglasice imam sa onima koji imaju mišljenje, ali ih ne zanimaju činjenice. Medicina XXI veka je zasnovana na dokazima, a ne na ličnim osećanjima, posebno ne na YouTube svedočanstvima. Mnogi bi trebalo, makar u javnosti, da se uzdržavaju od davanja svojih mišljenja koja nisu utemeljena u dokazima, posebno ako se kriju iza neke titule ko što je „dr“.

5.       - Zamolila bih Vas da ukratko navedete ono na šta ste u svojim tekstovima i izjavama ukazivali od početka kovida, a što se ovde ili onde tek sada nameće kao otkriće.

     - Nakon prvih 15 pacijenata već je bilo objavljeno preko 500 radova u SAD o bolesti. Uglavnom pogrešnih. Sve što smo saznali je bilo, u početku, iz Kine, a kasnije uglavnom iz Italije. Nakon par meseci je isto to objavljivano na Zapadu, kao revolucionarna otkrića. Kada se pojedincima ukaže da je to već poznato, odmah slede napadi kako je baš sada to otkriveno, a da pre nisu znali nego su samo eto tako tvrdili. Tako imamo iščuđavanja kako to da pacijenti umiru od infarkta, krvarenja u mozgu, šloga… Imamo nevericu kako to da virus živi leti, a zaboravlja se da je epidemija „rođaka“ ovog virusa MERS-a bila po najgoroj vrućini u Saudijskoj Arabiji.

Znam broj obolelih od kovid-19 u svakom nemačkom selu, ali ne i u Srbiji

      - Možete li sebe da zamislite u ulozi člana Kriznog štaba i ako možete,  mislite li da biste opstali u njemu ili biste se bili isključeni, tj sami dali ostavku posle nekog vremena?

     - U ovom, ovako zamišljenom, meni sigurno ne bi bilo mesta. Ne verujem da bi mi bilo mesta u bilo kom kriznom štabu. Pratim druge države. U svakom trenutku znam šta se dešava u Italiji, u Nemačkoj, znam koliko obolelih je u svakom, makar najmanjem selu. U realnom vremenu se vidi svaki podatak. Za Italiju mogu da saznam imena svih preminulih, gde su živeli, kako su se razboleli, ko ih je lečio, pa čak i ko je ostao iza njih. Kod nas ne znamo ništa, odnosno skoro ništa. Postoji anegdota ovde u Nišu – U Srbiji je danas preminulo dvoje ljudi a od toga troje u Nišu. Ne postoji transparentnost, što stvara prostor za nagađanja. Nagađanja stvaraju nepoverenje a nepoverenje ruši čitav sistem. Imamo toliko mladih, sposobnih, informatičara koji mogu čuda da naprave a mi se baziramo na nekim tajnovitim, nedorečenim, poluinformacijama.

7.      - Šta najviše zamerate Kriznom štabu, a sa kojim delom njihovih odluka se slažete?

Najviše zameram netransparentnost i nikako se ne slažem da su stariji ljudi smeli da budu zatvoreni bez prava izlaska ili maltretirani da pred zoru kupuju po radnjama. Moralo se naći vreme da svakoga dana budu napolju. Ako je moglo da se nađe za pse, valjda je moglo i za ljude. Postoji još nešto što mi je bilo nelogično, skraćivanje radnog vremena. Time su stvarani redovi, što je bilo potpuno pogrešno, treba na sve načine smanjiti gužvu. Dalje zameram na nedoslednosti. Tako je kako odluče, nema promene plana nakon dva sata. Imamo primere gde su krizni štabovi, u drugim državama, donosili mnogo lošije odluke ali ih nisu menjali. Takve štabove poštuju. Objektivno, ni nemaju mnogo mehanizama, samo preporuke. Ali sve bi bilo bolje da ulivaju poverenje.

I za kraj, citat iz teksta na doktorovom blogu:

Kako se prenosi virus

Putem kašljanja, kijanja, glasnog govora ali i disanja. Virus može biti u kapljicama ali i u samom vazduhu. Zato nam je potrebno više nivoa zaštite.

Da li maske štite

Štite. Nemamo neki drugi posebno pametan način da se zaštitimo. Malo maskama, malo higijenom, malo držanjem distance, malo odgovornijim ponašanjem. Sve zajedno nam daje zaštitu. Ništa posebno neće zaštiti, zajedno hoće

Čemu služe karantin i kućna izolacija

Služe da se bolesni ne šetaju okolo i raznose viruse ali i da zdravi budu u manjem kontaktu sa drugima koji bi mogli da prenesu viruse. Primena zatvaranja je samo znak da nemamo drugi način da se odbranimo.

 

 

 

Dr Zoran Vujčić o koroni: rukavice, maske i sapun - linija odbrane br 1

- Po prvi put biti nedruštven, voditi samoizolovan život, uz što disciplinovanije ponašanje u higijenskim merama zaštite

- Uz maske i rukavice, zaštitu predstavljaju i UV lampe. Novac je sada verovatno dominantan način širenja zaraze

- Od SARS-a na ovamo, ne treba nama farmaceutska mafija. Reklo bi se da smo dovoljno glupi i sami. (Trovanje reke, pušenje, narkotici, energetska pića, industrijska hrana…)

- Da tradicionalna... kineska, indijska... medicina radi, ljudi se ne bi razboljevali

Otkako je pomenut virus korona pa još kad smo shvatili da je đavo zakucao i na naša vrata, mediji su prepuni saveta, stavova, stručnih izjava, ali i pretpostavki i nagađanja svakojakih nadrilekara i "upućenih u sve". Sve oči su s pravom uprte u epidemiologe, od kojih narod očekuje i pomoć i savet i podršku. 

Uz dužno poštovanje svima njima, a neke i lično poznajem i znam koliko su daleko otišli kada je njihova struka u pitanju, meni je (i ne samo meni) uvek kada se nametnu teme vezane za zdravlje, zaraze, bolest, lekove, lečenje, hranu, zdravu hranu i slično, neizostavan "medij" kome se obraćamo kad god posumnjamo u neku tvrdnju ili želimo da je proverimo, a u domenu je njegove struke, dr Zoran Vujčić,profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu.

Crtice koje život znače - Marija Ilić, karikaturista

Njen dan počinje iscrtavanjem sopstvenih osećanja, misli, ideja i raspoloženja, nekad na papiru, nekad na sopstvenim rukama i nogama, podrazumeva se, uz veliku šolju kafe i neizostavni osmeh, koji je njeno drugo ime i zaštitni znak.
Kada onim što najviše voli da radi ulepša samoj sebi dan, fotografije tih papirnatih i "kožnih" crteža objavi na Fejsbuku i Instagramu, čineći da s osmehom započne i dan onih koji je prate i koji jedva čekaju da vide šta sve to ima da im poruči za dobro jutro.

A njeni crteži su savršeno jasni i jednostavni, njene poruke, kao reakcija na svakodnevicu koja je često sumorna i frustrirajuća, donose vedrinu i prenose taj njen široki osmeh sa kojim se budi i sa kojim leže, noseći sa sobom poruku da ipak nije sve tako crno i da čak i ono crno može postati ružičasto, promeni li se ugao gledanja.