Dušan Šarković: Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita

 Postoje ljudi koji sve što rade, rade tiho i bez velike pompe, čak i kada je u pitanju nešto daleko veće, obimnije, značajnije i društveno celishodnije od malih ili velikih dela nekih drugih, koji udaranjem na sva zvoja oglašavju svaki svoj mali ili veliki korak i uspeh.

Za Dušana Šarkovića, direktora i vlasnika firme DMV u Nišu, koja postoji već 30 godina i ima oko 200 zaposlenih koji se bave proizvodnjom LED displeja za primenu u sportu, saobraćaju i industriji, saznala sam zahvaljujući koleginici Jadranki Tasić, novinarki Niške TV: "Hoću  tvoju knjigu na zaplanjskom dijalektu da poklonim jednoj firmi koja  pod svojim okriljem ima i biblioteku namenjenu zaposlenima i ostalim ljubiteljima lepe reči, a između ostalog misija im je i prikupljanje literature na našim dijalektima." 




A ima li veće satisfakcije za nekoga ko samim izborom dijalekta na kojem piše svesno sužava broj čitalaca pa time i tiraž svojih knjiga? 

I da, u toj situaciji, iako vam novinarski nerv posustaje i ne žudite za pisanjem intervjua kao ranije, ne možete da odolite da širi krug ljudi, a i sebe samog, ne upoznate sa osobom čije osnovno zanimanje i struka nekako nisu u podrazumevajućoj vezi sa književnošću - pa još na dijalektu.

 I tako, saznadoh da je tehnologija DMV-a kompletno njihova  i da se stalno razvija. 

"Uređaje sami proizvodimo, softver sami razvijamo i to prodajemo u preko 80 zemalja širom sveta, na svim kontinentima. Završio sam Elektronski fakultet u Nišu i pored poslova direktora firme bavim se i programiranjem mikrokontrolera. Ali, pored svega ovoga javnosti sam poznatiji kao otac Anđele Šarković, doktoranta na Kembridžu. Anđela je kao gimnazijalka osvajala medalje na međunarodnim takmičenjima iz matematike, proglašavana je ličnošću godine a ušla je i u kuću slavnih ženske matematičke olimpijade." - kaže Dušan Šarković,  ukratko, najkraće i najpreciznije, o sebi, svom radu i onome što mu je najvažnije u životu.


Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.


1.      Kako je došlo do ideje da formiraju ovu, svojevrsnu biblioteku u kojoj literatura na dijalektu ima posebno mesto?

 ''    ''Naša biblioteka „Anđelko Krstić“ nije posvećena samo piscima koji su pisali na dijalektima juga Srbije. Literatura je opšta, pretežno su u pitanju domaći i strani klasici, ali i savremeni pisci. Biblioteka je oformljena zbog radnika firme, ali su kao članovi dobrodošli naši saradnici, prijatelji i ljudi sa strane.Osnovna namena biblioteke u mojoj firmi je negovanje govora jer je način izražavanja veoma povezan sa načinom razmišljanja i načinom rada. Već 20-tak godina, sa ubrzanjem globalizacije i pojavom SMS-a, mejlova i mesindžera, svojim zaposlenima, mladim ljudima koji su skloni da krate rečenice i u jezik umeću engleske reči ili kovanice čime se često gubi ili maskira smisao, pričam o važnosti govora. Ako misao nije jasna, rečenice postaju neprecizne, površne, dvosmislene, bez odmerenih i istančanih osećanja, bez duha, a onda svako može da ih shvati kako hoće. To nije dobro za međusobnu komunikaciju pa se ljudi u firmi, koji su na istom zadatku, sve manje i teže razumeju. A još je gore što čovek koji prihvati taj šturi način izražavanja počinje tako i da razmišlja pa postaje površan i nemaran, često tumačeći svoje obaveze i odgovornosti olako ne vodeći računa o kvalitetu završenog posla. Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.''




        Šarković smatra da tu može da pomogne čitanje knjiga, domaćih ili stranih autora dobro prevedenih:

      ''Čovek koji čita obogaćuje rečnik i govorne veštine. Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita. Bolje i istančanije će govoriti, biće jasniji, iskreniji i neposredniji i to će mu u savremenom okruženju otvarati puteve i doneti veliku prednost u odnosu na one nesigurne, neprecizne, nejasne i nevešte u komunikaciji. Deluje apsurdno, ali upravo ta globalizacija, glavni krivac za lošu verbalnu komunikaciju, pojačava razliku između komunikativnih ljudi i onih koji to nisu. One šture odbacuje, a rečite baca u orbitu. Zbog toga mislim da ne treba puno da se hvalimo time što se engleski kod nas razume skoro pa najviše u Evropi. Daleko više nego na primer u Francuskoj ili Italiji. To jeste neka vrsta prednosti, ali nas posredno dovodi u podređeni položaj u odnosu na nacije koje neguju svoj jezik. Bolje da smo i mi deo napora koji smo potrošili na učenje engleskog usmerili na čitanje i negovanje rečitosti na maternjem jeziku. Onda ne bismo svoju skučenost u pronalaženju prave reči pokrivali i maskirali engleskim terminima.''

        A gde je tu mesto dijalekata, posebno ovih naših južnjačkih, zbog kojih smo često meta podsmeha i karikiranja i zbog toga ih se mnogi i stide?

      ''Neke engleske reči iz žargona su sasvim u redu, ali je još bolje da negujemo svoje južnjačke dijalekte. Oni nama u Nišu pomažu da se još bolje razumemo, da unesemo emocije u govor, da budemo precizni i jasni. Moja baba je sa vrlo malo reči umela da kaže mnogo i da mi svi shvatimo ne samo šta je želela da kaže, već i kako se oseća. Pričala je nepogrešivo zaplanjskim dijalektom. Bila je kao Ivo Andrić, oduzimala je nepotrebne reči a one potrebne lepo slagala. S tom razlikom što je Andrić to radio pišući natenane, a moja baba u hodu govoreći. Govor je nepogrešivo pratio njeno brzo razmišljanje. Dijalekti juga Srbije polako izumiru, najviše našom krivicom. Srećom neki su se „pomešali“ i tako još žive. Mi sada želimo, koliko to možemo, da ih spasimo od zaborava ili još bolje da ih vratimo u život. To je druga važna misija biblioteke. Zato se  i zove „Anđelko Krstić“, po čoveku koji je, prema Skerliću, u srpsku književnost prvi uneo dijalekte sa juga.''


         Mi u Nišu smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika.


Upravo stoga u DMV-u  redovno kupuju knjige, posećuju sajmove, prate Nobelovce i domaće nagrađivane pisce, kupuju dela tih autora, kao i onih koji su bili u užem izboru. Imaju dosta i poklonjenih knjiga. Radnici i penzioneri DMV-a su članovi biblioteke, a ako neko sa strane želi da se učlani, uslov je da poklon knjigom obogati fond biblioteke. Zaposlenima se refundiraju troškovi kupovine knjiga. Imaju mogućnost da sami kupe knjigu po sopstvenoj želji, pročitaju je i prodaju biblioteci po nabavnoj ceni.

Jednom godišnje objavljuju publikaciju sa 12 citata, kojima se skreće  pažnju na citirana dela. Planiraju štampanje kalendara i bukmarkera sa tim citatima, kao i širu promociju biblioteke, naročito kod drugih niških firmi. Nadaju se da će te aktivnosti doprineti da biblioteka zaživi, da se sve više koristi i naravno tako ispuni svoju misiju.




''Poželjne su knjige pisane na dijalektima juga Srbije, ali njih, nažalost, nema puno. Dragoslav Mihailović kaže: 'Vuk Karadžić se ogrešio o jugoistok Srbije, standardizujući jezik bez sagledavanja tih dijalekata. Ni kasnije, posle Vuka, niko tu grešku nije ispravio. Sa jugoslovenstvom između dva rata i posle drugog rata su se stvari još pogoršale, jug je ostao iza leđa, a elita iz kruga dvojke, Akademije i Kluba književnika je gledala na zapad. To je i dovelo do toga da sa teritorije koja pokriva skoro polovinu Srbije imamo svega desetak procenata srpskih pisaca. Ne možemo očekivati da će taj zločin prema našem jeziku ispravljati u Beogradu, ona ista elita koja je vekovima okrenuta zapadu, pa čak ni sada, posle raspršavanja ideje Jugoslovenstva.' Kao odgovor Dragoslavu Mihailoviću na njegovo uporno insistiranje na raspravi o jeziku i južnim dijalektima, u Beogradu su našeg najvećeg živog pisca nazvali „stručnjakom za tikve“. Mi iz Niša smo dakle dužni da tu grešku ispravljamo, da promovišemo lepote svojih dijalekata, sami sebi, ostatku Srbije i svima koji pričaju srpskim jezikom. Mi smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika. Slično važi i za akcente, i njih smo dužni da koristimo i time promovišemo.''

Na pitanje imaju li u planu i neke dopunske aktivnosti kada je o radu biblioteke reč. direktor Šarković odgovara:

'''''' 'Nemamo iskustva u organizaciji takvih događaja, ali smo otvoreni za tu ideju. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo, a i činilo čast da dovedemo u grad neke popularne i visokotiražne pisce, kako domaće, tako i strane, zašto ne! Da organizujemo književne, pesničke večeri ili možda neko predavanje recimo, o zaplanjskom dijalektu. Možda ponudimo saradnju  Niškom kulturnom centru, videćemo.''


4.   Sami smo pristali na tu podređenost.


Dijalekt, posebno naš južnjački, vrlo često nailazi na karikiranje i podsmeh ''jezičkih čistunaca'', koji veruju da je književni jezik samo onaj standardni, i ne znajući da je svaki dijalekt književni pa je zanimljivo iskustvo mog sagovornika kada je služenje svojim dijalektom u pitanju.

''Puno puta sam se suočavao sa karikiranjem i podsmehom, naročito dok sam bio mlađi, i to najčešće od ljudi koji nisu iz ovih krajeva. Neki su mi čak govorili 'dokle ćeš da pričaš tim seljačkim jezikom'. U naš grad su došli ljudi iz nekih drugih krajeva, sebi dali za pravo da omalovažavaju naš jezik, a mi smo to prihvatili, stideći se što tako pričamo. Ranije sam tu bahatost teško podnosio, ali sam još u svojim 20-tim shvatio da smo sami krivi za to što nam se događa. Kad niški političar ili javna ličnost ode u Beograd, odmah počne da priča beogradskim akcentom, čak i u Nišu na javnim skupovima i pred kamerama pričaju tako. Likovi koji u serijama i filmovima govore južnjačkim dijalektom su obično komični ili nefunkcionalni, podložni podsmehu nacije. U niškim medijima se govori beogradskim akcentom (ili čak novobeogradskim, onim koji se pojavio krajem 90-tih, ne znam odakle). Sami smo pristali na tu podređenost.''

 A kojim dijalektom on govori?

''Moj maternji jezik bih nazvao ''niškim''. Moji baba i deda su živeli u Nišu, ali su pričali  maternji ,zaplanjski. Sestra Bratislava i ja smo do polaska u školu uglavnom boravili kod njih, ali su se kasnije, u školi, izmešali različiti dijalekti mojih drugova a uticaj je imala i moja majka (iz Vrnjačke Banje) i moja učiteljica, koje su pričale standardni, srpski. Babin zaplanjski obožavam i sa njom sam tako pričao, doduše ona više na zaplanjskom, a ja na niškom, ali smo se perfektno razumeli. Mislim da se tih 70-tih, a možda i ranije, u Nišu formirao taj specifični dijalekt koji se prvo karakteriše akcentom, ali i posebnim rečnikom, drugačijom konstrukcijom rečenice i gramatikom sa smanjenim brojem padeža. Verovatno je to mešavina okolnih dijalekata i standardnog srpskog kojeg je forsirala politika preko medija i škola. Meni taj dijalekt prija, uz njega sam odrastao i najbolje se osećam kad pričam na njemu. Jezik je naravno živa stvar, za mojih 56 godina se polako menja, rečnik se širi novim pojmovima, akcenat se pomera unapred, ali mislim da ta specifičnost još postoji i da treba da je čuvamo. Niškim se služim svakodnevno, na poslu i u porodici, ali ima situacija kad rečnik i gramatiku moram malo (ne skroz) da prilagodim sagovornicima sa zapada ili severa Srbije ili iz bivših jugoslovenskih republika, dok akcenat ne prilagođavam. Imam utisak da to sagovornicima ne smeta, a kada shvate da to nije posledica moje „nepismenosti“ oni to počinju i da cene. U stvari, mi samo treba da istrajemo sa našim dijalektom (kako to na primer često rade Crnogorci) i tako ćemo ga očuvati. To bih prvenstveno poručio niškim političarima, javnim ličnostima i medijima, da pređu na niški govor i akcenat i da se ne stide toga.''


Jedno li je?


 Svi mi imamo omiljene termine, opise i poštapalice u lokalnom govoru, kojima daleko jasnije i brže objasnimo pojedine pojave u životu. Zamolila sam Šarkovića za jedan primer iz njegovog "fonda".

''Naravno, jezik na kojem pričamo, na kojem razmišljamo i sanjamo je najpogodniji za preciznu, konciznu, ali istančanu i osećajnu komunikaciju. Omiljeni termin, koji mi je ostao od babe, je: 'Jedno li je'. Baba je znala da radi 10 poslova paralelno. Mi deca igramo karte sas dedu, koji joj traži pitije i rakiju, mi  tražimo kolači, ona sprema ručak na tri ringle i u rernu, pazi da joj se vatra ne ugasi, mašom džara žar, telefonom sas majku i tetku vodi visoku porodičnu politiku i stalno ostavlja slušalicu na kredenac da promeša ili skloni neku šerpu. Mi, udubljeni u karte, ipak vidimo da nešto nije u redu, da se baba, koja nosi i kuću i celu porodicu, nešto muči, i pitamo je 'što je bilo babo, što ti je?', a ona odgovara 'E sine, jedno li je'. Svima nam je sve jasno! Situacija u našim životima se međutim brzo promenila. Kad sam otvorio firmu u istoj kući u kojoj je baba živela, ophrvan mnoštvom paralelnih poslova koje treba obaviti odmah, često sam govorio: 'E, jedno li je'.

 A vremena se menjaju, pa i stav nepoznavalaca i neljubitelja dijalekata kojima govori jug Srbije.

''Imam taj utisak. Naročito kada sa njima govorim niški. Čak mislim da su ljudi  vremenom sve više zainteresovani da slušaju o tome i da im naš govor budi interesovanje i za naš kraj. Tu nam sada globalizacija na neki način ide u prilog. Što je još jedan apsurd globalizacije, i ako je kriva za unifikacije jezika, sa druge strane se na globalnom nivou sve više priča o nestajanju velikog broja jezika i potrebi da se neguju raznolikosti, pa se malim jezicima i dijalektima posvećuje sve više pažnje.''

 Pretpostavljam da, samim tim što u biblioteci svoje firme odredili posebno mesto za literaturu na dijalektu, imate i mišljenje o značaju pisanja na dijalektu u sprečavanju izumiranja i potpunog nestajanja govora naših predaka.

''Naravno, nema boljeg načina za očuvanje naših dijalekata od pisanja na njima. Zato prvo želim da Vam duboko zahvalim na Vašem pisanju. Neki misle da je naš jezik siromašan, da ne može da izrazi sve što bi trebalo, da nije dovoljno lep, ali ko pročita Vaše priče videće upravo suprotno, osetiće svo bogatstvo i lepotu dijalekata juga. I, ako sam malopre i kritikovao Vuka, trebalo bi da mu  zahvalimo na tome što nam je ostavio azbuku i pravilo 'piši kao što govoriš'. Time nam je omogućio da se i pisano izrazimo na našem jeziku, samo što mi to malo koristimo. Trebalo bi da se borimo da neke od tih knjiga pisane južnjačkim dijalektima uđu u obaveznu lektiru i za osnovnu i za srednju školu. Sada u lektiri imamo Dragoslava Mihailovića na moravskom dijalektu, ali nema ni jedne knjige na dijalektima koji se koriste južno i istočno od Niša.''

 O ličnom odnosu prema Zaplanju:

''Rođen sam i ceo život živim u Nišu, ali i Zaplanje i Vrnjačku banju, odakle su mi otac i majka, smatram zavičajem. Nažalost, retko ih obilazim ali uvek uživam tamo. Ima nade za selo, ali je to duga i jednako ozbiljna priča kao i ova o jeziku.''

  I na kraju: može li se i ako može, kako spasiti seljak i selo?

 ''Hajde kada me ponovo pitate da pokušam ukratko da objasnim moje stavove. Opstanak sela, a naročito Zaplanja, je moja opsesija, ali imam drugačije poglede na to pitanje u odnosu na to kako se uglavnom shvata i kako se trenutno radi taj posao. Mislim da bi opštine i okruzi trebalo da gledaju na veliko i na duge staze. Ako taj posao shvate kao tridesetogodišnju  misiju, onda ima šanse. Sve ostalo je gubljenje vremena i nastavak propadanja. Prvo treba da shvate da je mnogo lakše od države ili investitora dobiti 100 miliona evra nego 10 miliona, ali je za to potreban dobar plan. Pričam  samo o primeru Zaplanja, ali sam siguran da slično važi i za mnoge druge regione. Poslove na tom putu bih podelio u četiri grupe:

                         -Promena zakonske regulative

     -Olakšavanju kupoprodaje rascepkane imovine. Podsticajnim i represivnim merama, ali i novim zakonskim rešenjima koja bi motivisala i kupce i prodavce. Time bi se odblokirao veliki potencijal u imovini koji sada trune i propada.

      -Olakšavanje eksproprijacije imovine.

  - Izrada generalnog plana oživljavanja Zaplanja, koji bi trebalo da uključi

      -Izradu golf igrališta sa naseljem zatvorenog tipa, veličine 200 do 250 hektara, perfektno urađenog, sa lepim pogledom na profil Suve planine. To bi uključivalo golf teren sa 18 rupa, hotel sa 5 zvezdica, spa centrom, restoranima i prodavnicama. Naselje bi imalo ekskluzivne kuće i apartmane, koje bi kupovali ljudi iz Srbije iz regiona i iz celog sveta.

      -Izradu planinarskog doma na Devojačkom grobu, na samom obodu Suve planine, odakle se vidi pola Srbije, sve do Bugarske i Makedonije.

      -Izradu izlaza sa autoputa kod Bojaninih voda, kako bi svako ko ide autoputem mogao da se parkira u podnožju Devojačkog groba i za 45 minuta odatle pešice da se popne do planinarskom doma. Prelepa pauza u vožnji i izvanredna promocija Zaplanja.

        --Izradu brze saobraćajnice kroz Zaplanje, koja od Niške Banje do Bele Palanke obilazi Suvu planinu sa južne strane, ali tako da se sa obe strane uliva direktno u autoput.

            - Izrada detaljnih principa urbanizacije napuštenih sela, tako da autentičnost i         duh sela ostanu očuvani, a da se sa druge strane omogući savremen i udoban             život u kućama      

          - Marketinška promocija Zaplanja.

 

Uspešne zemlje svoj uspeh grade i obezbeđuju perspektivu okupljanjem, konsultovanjem i angažovanjem sposobnih, dokazano kvalitetnih i ujedno lično emotivno zainteresovanih ljudi oko projekata koji tom uspehu doprinose. Na potezu je Zaplanje, zajedno sa državom Srbijom.  Do velikih rezultata najsigurnije se dolazi malim koracima. Za početak, onim koji se zove pokretanje. 

 

2 коментара

  1. Mnogo toga mozete da uradite za sebe. Da vodite racuna o zdravlju. Da budete ok sa svojim okolnostima, da budete smireni i pomireni sa njima. Da putujete, da upoznajte ljude razlicitih slojeva i kultura, sirite vidike. Da radite ono sto volite.

    ОдговориИзбриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email