Kako nas je stranački direktor izradio i u čijem interesu je to radio

     Bilo, jednom, u jednoj zemlji koja je posle zavidne uzlazne linije kretanja počela opasno da klizi ka dnu,  jedno preuzeće koje se bavilo novinsko-izdavačkom delatnošću. Kada je postalo očigledno da se ta uzlazna linija kretanja jedne zemlje koje više nema , zasniva na klimavo-klizavoj podlozi Potemkinovih sela u ko zna čijoj režiji, koja je njenim gradjanima ostavila kredite i neraščišćene nacionalne odnose, kada se urušilo sve što je u njoj vredelo, nekako u ono vreme kada su pametni zaćutali a svi ostali progovorili, to preduzeće opstajalo je na trudu, odricanju i požrtvovanju zaposlenih. Onih, koji se nikada nisu stideli svojih niskih plata, radnog vremena od jutra do sutra u stilu - znaš da se na poslu moraš pojaviti pre devet ili deset sati, ali ne znaš kada ćeš ga završiti, koji su se redovno odricali dela tih ionako niskih plata, zarad uvodjenja neke tehničke inovacije... i koji se nikada nisu žalili.
    I tekao je, tako, život tog preduzeća kojeg su se političari sećali nekako pred svake izbore, mašući s njegovih naslovnih strana pastvi čije su glasove priželjkivali,a ponekad i kada bi se neki dovoljno hrabar novinar drznuo da urednicima podmetne po koju rečenicu punu istine o našoj i njihovoj stvarnosti. Pa su onda ,  ti urednici, koji su inače redovno po svoje mišljenje odlazili u nekakve komitete, ssrn-e, sindikate i ostale izvršne savete, trčali vrlim političarima na noge, pravdajući sopstvenu nesmotrenost podmetačinama, neposlušnošću, drskošću... državnih neprijatelja u liku novinara neobjašnjive hrabrosti da napiše istinu koju čak ni urednici nisu na vreme prepoznali.
     Ako nisu dovoljno  nisko savijali glave, ako se , neDajBože, nisu odazivali pozivu da se učlane u ovu ili onu stranku kunući se u svoje vjeruju tipa- novinar ne sme da bude politički svrstan, bivali su po kratkom postupku sklanjani. I na njihova mesta dovodjeni su neki poslušniji, s lepšim nogama ili sumnjivog moralnog kredibiliteta, svejedno, tek - opstajale su te i takve novine,i ti i takvi, slabo plaćeni novinari, koji su ispravljali tudje krive Drine ili su bar mislili da ih ispravljaju, dok je nad  njihovim glavama visio mač, spreman da jednoga dana preseče pupčanu vrpcu kojom su od dana stupanja na posao, bili vezani za tu, svoju drugu kuću.

A što onih 10.000 e po svakom novom radnom mestu država ne da i za stvarno zapošljavanje

- Hoće li država da nas uveri u to da brine o dobrobiti sopstvenog naroda? Epa, ako hoće, neka domaćim trudbenicima  pokloni po 10.000 e ,  za istinsko otvaranje  radnog mesta, od čega bi bilo daleko veće koristi nego kada te pare za, često i fiktivna radna mesta, daruje strancima!

 

     Opet stara priča i naša stara boljka - kad rodi, ne valja, a kad ne rodi - isto ne valja. Kako li je još i kad prerodi, to jedino znaju oni koji su , sadeći, okopavajući, negujući, istovremeno i strahovali od grada i mraza, kiše i suše, roda i neroda... Oni čijim žuljevima zahvaljujući, umnogome, ova zemlja opstaje ovoliko dugo, odolevajući svim pritiscima kriznih, ne više godina, nego decenija. I čijoj  naviknutosti na večitu borbu za puki opstanak i preživljavanje, zahvaljujući,  u ovoj zemlji nije bilo onoliko socijalnih potresa, koliko ih se podrazumeva kada se dodje do ispražnjenih novčanika, cegera, potrošačkih korpi  i kućih budžeta.

    Nekada je to bio krompir, pa kupus, ponekad crni luk... Za onih godina kada prerode, proizvodjači ne znaju šta će s njima, raspamećeni izmedju borbe za opstanak i bagatelne cene sopstvenog truda. Pa pune neke zaboravljene jame, uvale i skrivena mesta, očajni zato što njihova celogodišnja muka odlazi u propast.

     Ove godine, to se dešava s paradajzom. Od kad je ovogodišnji biznis leskovačkih proizvodjača paradajza s izvozom u Rusiju propao ( živa nisam ima li to neke veze s onim informacijama o velikoj koncentraciji pesticida u voću i povrću iz Srbije, koje je zimus novinarima delio  Medvedev), njihove kolege iz okoline Niša ne znaju šta će s rodom paradajza na svojim njivama.