Problem se rešava kada se o njemu priča

 

 Tomislav Vidanović, sredovečni privlačni gospodin mladalačkog izgleda... ko bi rekao da je već otac troje dece, od kojih će najmlađi uskoro proslaviti punoletstvo, probudio se  tog dana mnogo pre svitanja, s grčem u stomaku. Bližio se datum za isplatu sledeće rate stambenog kredita... ko li ga natera da se uhvati u to vrzino kolo, pomislio je, ali šta će sad, dala baba dinar da se uhvati u kolo, sada bi dala tri da izađe iz njega, al ne daju... Deca su već navikla na to da svako ima svoju sobu i kako im sada objasniti da bi im svima život bio mnogo lakši ako bi se preselili u onu dvosobnu prizemljušu koju je nasledio od nekog dalekog dede, bar dok im kirija od izdavanja stana ne bi bar malo oporavila kućni budžet. A datum isplate ličnog dohotka visio je na dugačkom štapu koji se zvao nelikvidnost preduzeća i nemogućnost obezbeđenja kredita zbog prevelike zaduženosti.

Znao je Tomislav i za teže dane, nije da nije znao, dok je preživljavao od skromnog studentskog kredita i od ono malo krvavo zarađenog honorara preko studentske zadruge, za istovareni ugalj i utovareni cement, za neke druge poslove nije bilo vremena zbog obimnosti gradiva na fakultetu i dvosmenske nastave, ali je tada mislio samo na svoja gladna usta. A mogao je ponekad i da legne gladan, ništa mu nije falilo. Sada ih je, sa sve ženom koja je odbijala svaki ponuđeni posao čekajući da položi pravosudni ispit i da je otac zaposli u sudu,  u kući bilo petoro. A ona, ponosna, preponosna, štaviše, gorda... kako to nije primetio dok su se zabavljali, nikada mu nije bilo jasno, i kao takva nije htela ni da čuje o bilo kakvoj ideji da svog oca, uštogljenog penzionisanog predsednika višeg suda, sa odličnom penzijom, čime se i sam hvalio, zamoli za pozajmicu, čak ni kratkoročnu, kakva mu je baš danas bila neophodna kao lebac. Ma, strpeo bi se on za hleb, danima ga ne bi jeo, ali sa tom prokletom ratom malo teže stoje stvari.

     Imao je on, nije da nije imao crni fond, pa kakav bi on domaćin i jedini hranitelj velike porodice bio, kada u skrivenoj pregradi novčanika ne bi imao mali crni fond, za zlu ne trebalo. Ali... to ali ga je mučilo jednako kao i dospela rata kredita: trebalo je kaparisati kafić za proslavu sinovljevog punoletstva i u njegovom crnom fondu bilo je taman toliko para. Ni evra više, nažalost. I, ne želi li da izgubi termin... Bože, kao da su sva deca iz sinovljeve generacije rođena baš ovog meseca, morao je da vlasniku kafića koji mu je već prijateljski ponudio više nego solidnu cenu, čim pre dostavi predujam. I pritom, razlika između prodajnog i kupovnog kursa evra bila je na istorisjkom maksimumu. Još jedna otežavajuća okolnost po njegov istanjeni budžet.

     Smrknut, pomalo i postiđen zbog sopstvene nemoći, ušao je u kancelariju jedva čujno, nazvavši dobro jutro kolegama koji su uvek na posao stizali pre njega. Kao da on nije znao razloge: šurovali su sa sekretaricom marketinške službe u kojoj su svi radili, koja im je nabacivala gotovo sklopljene ugovore za crkavicu od 15 odsto njihovog honorara od svakog od tih poslova koje je po sistematizaciji trebalo ona sama da odradi. On nije sebi dozvoljavao da padne toliko nisko. Ili će zaraditi svoju platu sam ili neće ni raditi u novinsko-izdavačkoj firmi u kojoj je već prva u životu  njegova prijava na konkurs posle diplomiranja pozitivno rešena.

     „Šta je sa tobom, izgledaš kao da su ti sve lađe potopljene?“ – pitao ga je s izrazom lica na kojem se ogledala pristojna zabrinutost za kolegu, Vidosav Marjanović, najstariji producent marketinga, koji nikada nije imao problema ni sa normom, ni sa time što plate kasne, ni sa gladnim ustima... imao je samo jedno dete, supruga mu je radila, a najbolje se kotirao kod sekretarice službe marketinga, čiju je predusretljivost u ustupanju sopstvenog posla za koji inače ne bi dobila posebne poene, bogato nagrađivao sitnim usligama i krupnim poklonima.

     „Ma pusti, nije ništa, uobičajeni dnevni porodični problemi“ – odgovorio je odmahujući glavom, ne znajući ni sam da li ga je sramota ili bi trebalo da prizna svoju muku.

     „Ja sam od moje prababe naučio da o problemu koji imaš valja pričati, jer se jedino kada ga kažeš može naći rešenje“ – bio je uporan Vidosav, kojem su podršku dali i ostali.

     „Pa evo, kad već pitate, mada... ne znam da li je u redu... da vam kažem: hitno mi treba 25.000 dinara, samo na koji dan, ovaaaaaj... do plate.“ – slegao je ramenima, saginjući glavu.

     „Jao, pa što nisi rekao juče, sinoć sam pozajmio komšiji od preko puta, znaš onog... ma da, ne znaš ga ti, svraćao je ovde neki dan kad si ti bio na terenu.“  –  reče sažaljivo Vidosav.

     „Ja nemam pa da me izvrneš naopako, ne bi iz mene istresao ni hiljadarku.“ – reče Tugomir, dok je okretao brojčanik stajaćeg telefona.

     Jovan je samo ćutao.

     „Tako sam i mislio.“ – rekao je Tomislav Vidanović, dok je plaćao čaj uz odbijanje kusura, kafe-kuvarici Jeleni koja je, začikavale su ga često kolege, potajno bila zaljubljena u njega. Ona ga je sažaljivo pogledala, izlazeći iz kancelarije, što mu je palo najteže.

     Dok je ispijao čaj, Tomislav je grozničavo razmišljao. Izašao je iz kancelarije, obišao krug oko zgrade firme, udahnuo miris tek procvetalih lipa pa se vratio.

     „Prodajem!“ – mahnuo je  novčanicom od 200 evra.

     Sva trojica su se uhvatila za novčanike. Najbrže je protivrednost za 200 evra izbrojao  Vidosav.

     Trenutak pre nego što će novac spustiti na njegov radni sto, u kancelariju je, sva zadihana, utrčala kafe-kuvarica Jelena, s kovertom u rukama.

 „Gužva, uh... u banci... uh, morala sam da čekam...  uh, izvoli. I ne moraš da žuriš s vraćanjem, proslavite bez brige punoletstvo najpre.“

     Narednih pola sata u kancelariji marketing službe novinsko-izdavačke kuće moglo je da se čuje samo zujanje jedne dosadne muve i ništa više. Neprijatnu tišinu prekinuo je Tomislav, odlazeći u banku da uplati ratu.

Da li je industrijska zimnica zaista skupa

U stvari, uopšte neću pisati o cenama kupovne zimnice, kako mi Nišlije nazivamo zimnicu koju nabavljamo u marketima i, poslednjih godina sve više i sve češće, od privatnih lica koja su se specijalizovala za proizvodnju zimnice u domaćim uslovima. Ovaj tekst posvećujem Njenom veličanstvu Zimnici Spremanoj U Domaćim Uslovima, sebi za uspomenu na protekla tri "paklena" dana, tokom kojih sam preradila i spakovala u tegle i u zamrzivače preko 80 kg povrća (ono malo šljiva i ne računam u posao), ali ujedno i kao opomenu... ako mi ikada ponovo padne na pamet ovakva vrsta avanture, i najvažniji razlog... kao utehu zbog samooptuživanja da sam lenja i raspikuća, kada se uhvatim za teglu sa krastavčićima ili ajvarom u marketu.

                                            Donjoprisjanski paradajz (autor Jasmina Miković)

Malopre, dok sam u horizontali odmarala noge, ruke i leđa, shvatila sam da sam onih 80 kg paprika i paradajza u stvari podigla toliko puta

- stavila na kolica u marketu

- prenela iz kolica u auto

 - iznela iz auta u dvorišni objekat u kojem je svežije

- iznosila iz dvorišnog objekta do česme da operem

- vratila u objekat

- seckala, ljuštila, miksala, potapala, tresla burence s filetima paprike (kažu, bolje to nego da se meša), mešala mleveni paradajz tri dana (po, kažu, proverenom receptu, da ne "mrdne" i dve godine)

- kuvala paradajz i salsu satima i pekla paprike još duže vremena

- pakovala sve to u tegle, kese, kutije pa nosila u špajz i zamrzivače...

... da  to znači da mi je kroz ruke prošlo 640 kg. 

Za paprike i paradajz dala sam 11.500 din. Za zejtin, maslinovo ulje, sirće, samo dva konzervansa i jedan vinobran, so, četiri-pet kašika šećera, šargarepu, peršun, jedno pet glavica belog i dve glavice crnog luka, utrošenu struju - uračunaću 1.000 din, mada je verovatno više.

Dakle, bez mog rada, to je 12.500 dinara.

A dobila sam:

- 15 kg samlevenog smrznutog paradajza  (zbog toga što pije farin, moj otac manje koristi zeleno povrće pa svake godine skoro pola zamrzivača zauzmu jagode, borovnice i mleveni paradajz)

- 10 lit samlevenog paradajza u flašama (onaj što se meša tri dana)

- 6 kg gusto kuvanog paradajza u teglama

- dve ture po 5 kg salse, jedna samo od paradajza sa puno belog luka, druga sa malo šargarepe, crnog luka i puno peršuna, što je završilo u zamrzivaču

- 6 kg fileta paprike sa puno šargarepe, belog luka i peršuna, u teglama

- 30 kg paprika koje su se posle pečenja svele verovatno na malo više od pola težine, završile u zamrzivaču.

 Do skora su krastavčići bili jedina kupovna zimica u mojoj kući. Kako god ih spremala, uvek sam priznavala da su ukusniji nego iz domaće radinosti, a nema recepta koji nisam probala.

Po ovom receptu za ajvar s mog bloga jedne godine pola Srbije je pravilo ovaj delikates, čak i oni koji su ajvar pravili prvi put. Bogami, i puno domaćica i blogerki iz Hrvatske i Bosne... za ostale ne znam, nisu mi se javljale :) . 

Kako stoje stvari, mislim da ću se ove godine opredeliti za kupovni ajvar. Dve prethodne godine pronašla sam neki (koji nije papren kao onaj, Bakina tajna, koji je zaista bez premca, al brate, bije po ušima kolka mu je cena), a ipak zadovoljava moj, uistinu prefinjen ukus kada je  NJV Ajvar u pitanju.

Dobro, ne smem da se zakunem, ovo je trenutno u domenu planova, a i... dok sam otkucala tekst, primetih da me i ruke i noge manje bole pa... ne zamerite ako u nekom sledećem tekstu napomenem i kolko sam tegli ajvara napunila po onom receptu koji u stvari nije moj, ali ga mnogi nazvaše - Negoslavin recept (ja sam ga samo iskombinovala od nekoliko recepata).

Zvuči li vam ovo kao da se žalim?

Ne, nimalo mi to nije cilj, časnu vam reč dajem. Samo sam, kako napomenuh u uvodu, napravila jednu malu rekapitulaciju na temu: domaća ili kupovna zimica. Jeste da u domaćim uslovima biramo najkvalitetnije plodove, jeste da znamo šta stavljamo i šta jedemo, jeste da maksimalno izbegavamo sve one sastojke koji sadrže omražene nam elemente s početnom oznakom E, al opet...  stoji i to  da ponekad sebi, iako nije neophodno, natovarimo neke obaveze koje baš i ne moramo.

Zato i razumem sve veći broj žena koje na pomen zimice odmahnu rukom i kažu: ima sve da se kupi. 

Sokobanja - prirodne blagodeti, urbanizacija i strah od "zlatiborizacije"

     Nagla urbanizacija turističkih mesta Srbije u kojima uobičajeno tražimo sadržaje koji će nam omogućiti da, u zelenilu, na čistom vazduhu i u vodi koji nude zdravlje, pored rečnih tokova i jezera i u blizini prirodnih lepota do kojih možemo stići i laganom šetnjom, zabrinula je mnoge, a najpre ljubitelje domaćeg turizma. Taman su i ovde vikend ili odmori od tri-četiri dana počeli da bivaju popularni (da ne kažem, sledimo svetske trendove koji podrazumevaju češće i kraće odmore kao „odbranu“ od stresne svakodnevice) i sve veći broj platežnih građana opredeljuje se da raspoloživa sredstva uloži u apartman ili stan u nekom turističkom mestu, a ona počinju da bivaju prenatrpana stambenim objektima svih vrsta i svakojakih stilova - termin zlatiborizacija već se odmaćio, u smislu prenatrpanosti turističkih mesta betonom, građevinama, staklom i ostalim sadržajima bez ikakvog reda i smisla. 

     Green Hill, apartmansko naselje zatvorenog tipa, koje niče u Sokobanji, u Naselju Podine, jedno je od onih gradilišta u Srbiji koje pokazuje da se može i drugačije. Posebno za one kojima je cilj biti što bliže prirodi koja ne podrazumeva izbetonirane staze i stazice do svake tačke koju bi da posete, kako bi udisali onaj vazduh zbog kojeg su se i uputili u određeno mesto, a ne isparenja sa betona koje imaju i tamo gde žive.

Smešteno je na samom ulazu u Banju, u neposrednom komšiluku Akva parka, sportskih terena i nedavno sagrađenog velikog dečjeg igrališta, 

nedaleko od Letnje pozornice i nadaleko čuvenog parka Borići, u kojem lek za svoje disajne puteve nalaze i mladi i stari iz svih krajeva zemlje, a najviše Vojvođani. 

      

Za jedno pola sata lagane šetnje kroz predivnu prirodu iz njega se može stići do fascinantnog vodopada Ripaljka,

a za duplo manje vremena, šetnjom u divnom ambijentu, pored prelepih vila i kuća, stiže se do centralne zone Banje – turskog Amama i mermernog šetališta, 

koje je u sezoni prepuno ljudi i na kojem se često održavaju turističke manifestacije (za one kojima usfale gužva, žagor, urbano zelenilo, kafići, restorani, priručne tezge sa šećernom vunom, kuvanim kukuruzom, kokicama i ostalim nezaobilaznim drangulijama).

     Ljubiteljima šetnje i pešačenja nisu daleko ni Lepterija, Sokograd, plaže na Moravici, kao i brojna druga izletišta do kojih se može doći peške čak i ako ste u godinama, motorizovanima su dostupni i Rtanj, energetsko izvorište Teslini krugovi na njemu, Bovansko jezero, svetski poznata Vrmdža, izvorište Moravice… 

 I što je vrlo bitno: u Sokobanji nema ni jednog jedinog zagađivača vode i vazduha. 

     Kada bude završeno, Naselje Green Hill imaće pet vila sa ukupno 107 stambenih jedinica. Vile nose nazive planina kojima je Naselje okruženo i na koje se pruža divan pogled: Rtanj i Slemen, koje su završene, Devica, čija je izgradnja u toku, i Ozren i Bukovik, čija gradnja predstoji. Sa ovih planina stiže svežina koja doprinosi da u Podinama nije nepodnošljivo sparno ni tokom najvrelijih dana. A u tome je i tajna naziva vazdušna banja, koji se neizostavno vezuje za Sokobanju: kažu da su njena i voda Niške Banje iste po termomineralnom sastavu, ali da je upravo zbog ukrštanja velikog broja vazdušnih struja (upućeni tvrde da ih je čak 22), razvoj Sokobanje usmeravan upravo ka privlačenju pacijenata koji imaju disajne i respiratorne probleme, dok su ka Niškoj Banji usmeravani reumatičari i srčani bolesnici, kojima je naravno i sokobanjska voda od koristi. 

     Svaki apartman i stan u Green Hillu ima obezbeđeno parking mesto, ulaz u Naselje kolima biće omogućen samo korisnicima, a osim parkovskog prostora i zelenila, u Naselju će biti postavljene i sprave u vidu mini dečjeg igrališta, i pored toga što se bukvalno preko puta nalazi, takođe ograđeno, veliko igralište za decu. Ono što je posebno značajno za vlasnike i buduće goste ovog naselja – podrazumeva se da veliki broj vlasnika namerava i da se bavi izdavanjem svojih apartmana, jesu portirnice koje olakšavaju komunikaciju sa gostima i perionice veša, bez kojih je mnogim gostima danas nezamisliv boravak u turističkom mestu. Nije nevažna ni činjenica da ovo naselje neće imati problema sa priključkom na struju, što je već evidentan problem za nove objekte u Banji (već je izgrađen transformator i time je rešeno snabdevanje strujom i završenih i sledećih zgrada) i vodosnabdevanjem, koje zna da bude problem mnogih ovdašnjih naselja tokom letnjih žega. 

     Građeni po savremenim principima energetske efikasnosti, apartmani u Green Hillu odišu kvalitetom i luksuzom, koji vas dočeka već na samom ulazu u svaku zgradu. Sve je podređeno tome da se oni koji borave u ovom prostoru osećaju udobno i sigurno, da blagodeti vazdušne banje koriste maksimalno, a nabrojane prirodne lepote Sokobanje samo su dodatni i podrazumevajući bonus, po principu postojanja mogućnosti izbora za sve: kako za one kojima je dovoljan odgovarajući ambijent iz kojeg se ne bi mnogo i dugo udaljavali, tako i za one koji vole da im je nadohvat ruke i voda i plaža i šuma i vodopad i jezero i planina, i bazen i teniski teren… U svakom slučaju, Green Hill je projekat koji pokazuje da se stambena izgradnja u turističkom mestu može realizovati i bez narušavanja prirodnog sklada i ambijenta, a ipak se korisnicima omogućuje sva potrebna udobnost i korišćenje svih onih sadržaja zbog kojih i odlazimo na vikende i odmore.

      Iz teksta na ovoj adresi, iz kojeg ću pozajmiti nekoliko informacija, možete se podrobnije obavestiti o aktuelnostima vezanim za Sokobanju, a o njenim blagodetima i lepotama (na kojima je priroda, kada je ovo mesto u pitanju, bila darežljiva preko svake mere, pa ne čudi zašto je zovu najpopularnija banja u Srbiji i zašto ove godine deli sa Vrnjačkom Banjom prvo mesto po posećenosti domaćih banja) najkompletnije informacija pronašla sam ovde.

     "Sokobanja se nalazi u kotlini između Timočkog i Moravskog basena, na 400 metara nadmorske visine. I baš zato što je okružena sa svih strana planinama – Ozren, Rtanj, Devica, Bukovik, Sokobanja je proglašena prvom ekološkom opštinom u Srbiji, deklaracijom 1992. godine. Prisustvo pozitivnih i negativnih jona u vazduhu prepunom kiseonika i odsustvo jakih vetrova imaju povoljan uticaj na čovekov organizam, tako da banjski gosti vrlo brzo po dolasku osete neopisivu razliku između velikog grada i ove fabrike čistog vazduha. Sokobanja je nedavno proslavila 180 godina organizovanog turizma, čime je postala mesto sa najdužom turističkom tradicijom."

Napomena: ovo nije naručeni tekst, već rezultat ličnog stava autora, koji njime želi da populariše Sokobanju, što će još ofanzivnije nastaviti kako bude duže i češće boravila u njoj

Naša najlepša Srbija, Donji Prisjan i dodela nagrada u Palati Srbija

Sećate li se da prošlog juna  rodno mi selo Donji Prisjan danima nije silazilo sa novinskih stubaca i TV ekrana, zahvaljujući tome što je moja fotografija polja podno Suve planine, koje kao da gori pod Sunčevim zracima, proglašena za najbolju u prvoj nedelji konkursa Naša najlepša Srbija? Podsetiću vas, za svaki slučaj - o tome sam pisala ovde.

Pobednik ovog konkursa je Dragana Macura, čija je fotografija ''Gastronomski suton na Perućcu'' 

dobila najveći broj sviđanja na profilu Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, koji je pokrenuo ovaj konkurs u cilju promocije jedinstvene lepote, običaja i nasleđa Srbije. Krajem prošle nedelje predsednik Vučić je na svečanosti u Palati Srbija, gde je otvorena izložba najlepših fotografija Srbije, uručio pobedničku nagradu Dragani Macura, kao i ostalim autorima fotografija nedelje.

Ističući da svaka od naših fotografija slavi lepotu Srbije, predsednik Vučić je naglasio da je, u eri socijalnih mreža koje se neretko koriste za negativan odnos i kritiku svega, naša obaveza da čuvamo zemlju i da volimo i negujemo njene lepote. On je takođe zamolio građane Srbije da u ovim vremenima smutnje, svetskih sukoba i geopolitičkih problema nastave da čuvaju i vole našu Srbiju i da je guraju napred. "Da pokušamo da uradimo sve kako bismo imali još ovakvih fotografija, da imamo zadovoljnije ljude i mnogo više dece", poručio je predsednik Vučić.

 

Priča o lepotama Srbije prešla je i van granica Srbije: zahvaljujući mojoj koleginici Rozalini Evdokimovoj, novinari i čitaoci sajta Saveza novinara Bugarske u prilici su da se upoznaju sa celokupnom akcijom i završnom manifestacijom, ovde.

U vreme proglašenja pobednika ''prvog kruga'' konkursa Naša najlepša Srbija koji već doprinosi tome da upoznajemo i otkrivamo mnoge do juče nam nepoznate lepote svoje zemlje, uveliko traje i njegov nastavak: na redu su najlepša domaćinstva Srbije. Fotografije možete slati na adresu najlepsedomacinstvo@predsednik.rs .

"Domaćinstvo je osnova svega, porodice, snage i života. To je mesto sigurnosti, ono se voli i čuva, na njemu se radi, o njemu se brine, tu se okuplja", kaže Aleksandar Vučić na Instagram profilu buducnostsrbijeav.

Autorku pobedničke fotografije, Draganu Macura, zamolila sam za kratku izjavu:

"SHENEMIL" - proizvodi na bazi gline koje koristim skoro godinu dana

 Pre nekoliko godina slušala sam na jednom događaju predavanje prof dr Staniše Stojiljkovića o zdravom životu, posle čega sam - po svom tadašnjem običaju, kada su u pitanju ljudi koji imaju šta da kažu, objavila i intervju sa njim, koji možete pročitati ovde.

U međuvremenu sam koristila neke proizvode  njegove porodične firme  "SHENEMIL", što iz radoznalosti, što zbog namere da mnoge od onih proizvoda hemijske industrije za koje se tvrdi da nas ''truju'', ako ne bukvalno, ono zato što sadrže mnoge štetne sastojke, zamenim proizvodima s prefiksom ''zdravo'' i ''prirodno''.

     Prvi na spisku proizvoda ''SHENEMILA'' koji me je jako obradovao je, naravno, pasta za zube. Razlog: ima već više od deset godina otkad slušamo i čitamo svakojake priče o tome da mnoge, ako ne i sve paste za zube koje stoje u rafovima marketa kao obaveznu stavku imaju i sastojke koji postepeno izazivaju trovanje organizma. Znam ljude koji su pod dejstvom takvih informacija prestali da peru zube pastama, koje su zamenili sodom bikarbonom ili nečim drugim.

     E, upravo svima onima koji su odbacili klasične paste za zube ili razmišljaju o tome da prestanu da ih koriste, mogu, pošto sam se uverila u efekte,  preporučiti ''SHENEMILOVU'' Biodent pastu za zube. Biodent pasta je osvežavajuća ekološka pasta za zube na bazi gline, a ono što je karakteristično za nju - ne sadrži sredstva za penušanje. Efekat pranja se pojačava kombinacijom ekstrakta divljeg kestena koji daje penušavost, i gline, koja blago polira zube, sprečava taloženje kamenca i pritom održava i belinu zuba. Uklanja zadah iz usta, polira i održava belinu zuba i održava normalnu pH vrednost usne duplje, budući da etarska ulja nane, žalfije i eukaliptusa daju svežinu, a imaju i antibakterijsko i antifugalno dejstvo pa se sprečava rast i razvoj mikroorganizama u ustima. 

     Ja sam ovu pastu najčešće, ipak, koristila u kombinaciji sa klasičnim pastama za zube, u proizvoljnoj srazmeri. Ponekad sam, sledeći preporuku proizvođača, dodavala po koju kap troprocentnog hidrogena, a jednom prilikom sam imala upalu desni pa sam poslušala i ovaj savet: nanela sam pastu na zube i tako prepavala. Upala je prestala brže nego što sam se nadala. Kažu da se odlični efekti postižu i protiv kamenca, samo je potrebno češće prespavati ovako, kao i d apomaže protiv paradentoze.

Za čišćenje usne duplje i organizma ''SHENEMIL'' je napravio Dental ulje koje se mućka u ustima, što je inače metoda poznata u tradicionalnoj medicini od davnina. Mućkanje ulja u ustima doprinosi oslobađanju organizma od patogenih mikroorganizama, toksina, viška kiselina i soli, a etarska ulja koje Dental ulje sadrži doprinose nezi i zaštiti usne duplje. Uz to, sprečavaju se naslage kamenca na zubima i povlačenje desni. Neko vreme sam, inače, mućkala obično suncokretovo ili maslinovo ulje, ali mi je Dental ulje više prijalo.

Sastavni deo ovog "trija" namenjenog nezi usne duplje, je 2Fresh - prirodna aromatična voda sa etarskim uljima - nane, žalfije i eukaliptusa, koja osvežava dah i neutralizuje zadah iz usta. Pakovanje od 25ml pogodno je kao prva pomoć u tašni, a postoji i pakovanje od 100ml. Ovo manje pakovanje je sastavni deo mog nesesera, posebno kada nisam u situaciji da preko dana koristim šetkicu za zube i pastu.

GLINA U PRAHU ZA SPOLJAŠNJU UPOTREBU

Meni je, inače, posebno zanimljiva linija proizvoda na bazi  gline namenjena nezi lica. Svesna sam, doduše, da u sedmoj deceniji života ne mogu od kozmetike, ma koliko ona prirodna bila, očekivati revolucionarne efekte, ali:

ACTIVE C glinu sa aktivnim ugljem sa zadovoljstvom sam koristila za čišćenje, piling i hidrataciju  kože lica, za negu i rast kose, ali i za obloge na zglobovima posle dugog hodanja, kada bih osetila posledice u vidu bolova ili trnjenja nogu. Najzadovoljnija sam kada je u pitanju nega kose, budući da sam tu osetila najlepše efekte, a možda i stoga što sam ovu glinu najviše stavljala baš na kosu (posle nekih frizerskih tretmana kojima nisam bila zadovoljna). Inače, može se koristiti i za odmašćivanje površinskog sloja kože - preporučuje se za negu masne i problematične kože protiv akni i mitisera - aktivni ugalj ima antibakterijsko dejstvo i pomaže da se toksini izbace iz kože, za tople kupke i kao maska protiv strija i celulita. 

MULTI C glina za spoljnu upotrebu kortistila sam kao sastojak pri pravljenju nekih prirodnih maski za lice uz dodatak sezonskog voća, uz dodatak maslinovog ulja pravila sam pakovanje za kosu, a ponekad takođe i za obloge oko zglobova. Nisam imala volje da proverim dejstvo ove gline u vidu kupke, pa vam to dugujem za sledeći put.

U uputstvu piše da je ova maska  od bentonitne gline posebno dobra za masnu i problematičnu kožu, moja na sreću nije takva. Ukoliko se glina nanosi na suvu kožu, može se dodati i malo svinjske masti, biljna ulja (npr. kokosovo ulje), kajmak, pavlaka ili punomasni jogurt. 

Odavno sam naučila da  onome što stavljamo na lice i na kosu valja posvetiti posebnu pažnju - ko se jednom opekao neadekvatnim proizvodima zna da štete mogu biti dalekosežne, i stoga  ova grupa proizvoda može biti spas ne samo stoga što savremeni čovek sve više izbegava one proizvode koje nepravedno nazivamo hemijom, već i zato što, kada su u pitanju proizvodi na bazi prirodnih sastojaka, ne postoji opasnost da pogrešimo.

Moj Donji Prisjan najlepši u #NašanajlepšaSrbija

     #Donji Prisjan, moje rodno selo o kojem vam pričam evo već čitavu deceniju i koje sam vam dosad oslikavala najčešće rečima, već nedelju dana je u žiži srpske javnosti zahvaljujući - jednoj fotografiji. Nastala je tačno pre dve godine i poslala sam je na konkurs Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije, pod nazivom Naša najlepša Srbija i predsednik je izabrao za najlepšu od svih pristiglih u maju.

     Neizmerno me, naravno, raduje i činjenica da se rezultat mog amaterskog umeća   našao na ovoj poziciji, ali me iznad svega raduje i čini srećnom radovanje mojih zemljaka, Donjoprisjanaca pre svega, ali i ostalih Zaplanjaca. ''U mojoj kući su se čule ovacije kada smo čuli vest na TV'', ''Konačno da se i naš lepi Prisjan nađe u žiži javnosti, da i drugi uoče njegovu lepotu'', ''Veruj mi, ja sam se rasplakala kada sam čula'', ''Reci mi jesi li to ti, da mogu da se radujem''... i još niz toplih poruka mojih prijatelja, ovde i u inostranstvu, stvarnih i virtuelnih, onih sa kojima se razumem i onih sa kojima često sukobljavam mišljenja, mladih i starih, sa profilima na društvenim mrežama i net nepismenih... ma, apsolutno svih (namerno vam prećutkujem jedan jedini nedobronamerni glasić), dobijam ovih dana. 

     O interesovanju medija da vam i ne govorim... mislim da nema medija koji nije objavio bar saopštenje sa instagram profila predsednika Vučića  , a već i ne stižem da propratim sve one koji su zatim objavili i razgovor sa mnom, što na portalima, što na televiziji... neki prilozi i tekstovi tek slede. Hvala svima, Zaplanje i moj Donji Prisjan će im sve to pamtiti.

     Na kraju ovog mog zapisa o radosti koju mi je priuštilo to što sam se našla u pravo vreme na pravom mestu da zabeležim jedan nestvarno lep prizor - susret oblaka nad Suvom planinom i žitnog polja koje ''gori'' pod sunčevim zracima, eto, imam i jednu molbu, na koju niste u obavezi da se odazovete, ali ako vam se fotografija sviđa, ja sam zahvalna ukoliko to učinite. Ukoliko imate Instagram profil, zamolila bih vas za lajk fotografije koja je objavljena na predsednikovom profilu  buducnostsrbijeav koji sam već linkovala u gornjem pasusu.. Na kraju godine biće izabrana najlepša fotografija najlepše Srbije i... jako, jako, jako lepo i za moj kraj korisno, bilo bi da pobedimo.

     Moja Baba-Grozda, ona čije mudrosti mnogi sa zadovoljstvom čitaju, već je skrenula pažnju na Zaplanje, pasivan kraj gotovo skrajnut sa svih mapa, a ova fotografija i njeno dalje širenje i sva ona pažnja javnosti i medija, sigurna sam u to, mogli bi da izrode nešto lepo za naš kraj. Kako reče u komentaru jedna moja prijateljica, dabogda počeli da se vraćaju potomci iz trećeg kolena onih pečalbara o kojima pišem.

     Čitaoci ovog bloga imali su prilike da vide ovu fotografiju kao i niz onih koje su nastajale na istom mestu. Pa evo, sada da ponovim neke od njih.

     

Sa Divanhane Farah Krvavac

Ovaj tekst sam napisala za njen blog, a ona ga objavila 20. marta 2015. godine. Od 2016. sve poruke na njenom profilu svode se na: nedostaješ.

Za Farah, tamo negde, među zvezdama.

Pišem za Farah ljubavnu... ...al mora i suza biti

Nisam ti ja od onih koji veruju u zakone privlačenja i mantraju svakoga jutra nešto o lepoti života koji ih tugom kuša samo na tren, pre nego što postanu zaista, zauvek i potpuno, bez truna sumnje, srećni. Nit ležem rano da bih zaspala s rečenicama na usnama, koje prizivaju sve dobro ovoga sveta. Nit imam skrivene spiskove želja, opise ljudi, događaja i osećanja koje želim da mi se dese.

Ja živim svoje dane, onako kako se nižu. Kada poteku razdragani, poželim da traju što duže i da me ništa nikad ne seti da sam koliko juče suzama ispraćala svaki dan, u grču zbog onog koji tek sledi. Želeći samo da mi još jednom neko zamrsi kosu (http://negoslava.blogspot.com/2012/08/samo-nek-mi-jos-jednom-neko-zamrsi-kosu.html). Da osetim nečiji dah na vratu i neku ruku u svojoj, praznoj šaci. Nečiji pogled, da me miluje. Nekoga dušom da grejem. 

Ne umem da sanjam ono što mi nedostaje (https://negoslava.wordpress.com/2012/10/27/nikada-sama-sa-njim/) , govorila sam stalno i iznova, kad god bi mi rekli kako je najvažnije umeti da želiš. Da negde neki vetar navodi moju želju u misli onog ko baš na mene čeka.Ko smeten, ne zna da me nađe, mene ovako smetenu. Čija plava dioptrija ne reaguje na moje ultra-crveno. 

Ne umeju te, moje želje, tvrdila sam,da pletu mrežu od snova oko zamišljenog izabranika kojem bi da ruke pružim, onako očajno sama. Pa da me sačeka širom otvorenog zagrljaja, samo meni potaman. 

Samo sam znala da lepo pričam svoju tugu. Pa su mi govorili da su i tuge lepe. 

I onda si me stavila u priču (https://negoslava.wordpress.com/2013/03/06/stavi-me-u-taj-tvoj-blog-i-pusti-me-da-placem/) . I zasta me pustila da plačem. 

A on je sve vreme bio, tu negde, pored mene. Naši životi su tekli paralelno i tako paralelni nisu ni mogli da se sretnu. On je sanjao moje ultra-crveno. Koje njegova plava nije znala da prepozna. 

Oboje smo videli ljubičasto. 

Moju kosu niko nije mrsio. I sve mi je više smetala, bez nade da ikada više nečija topla ruka željno prođe kroz nju. Znala sam, o kako sam samo znala da one ruke pružane ka meni nemaju tu toplinu, čuvanu baš za mene.

Onda sam jednoga dana, bez reči, odsekla svoju kosu, spletenu u dugu kiku. Rešena da više nikada ne dozvolim da poraste. 

Kroz suze koje su tekle zbog one željene ruke koja nikako da me sretne, nisam videla njega koji se opet kretao paralelno s mojim korakom. Pa sam mu gotovo stala na stopalo, dok je on zbunjeno širio ruke u pokušaju da me zadrži dok sam još bila na korak od pada. 

Šta sada još da ti kažem? 

Ti bi još jednu priču, al ne znam da li naš roman može u priču da stane. 

Obećao je da će biti uz mene, dugo, dovoljno dugo da mi jednom zamrsi kosu. 

Jedino me zamolio da se šišam što češće.

Od lopova se varkaj, a od špijuna i begaj kolko te noge nose

 Neće ti u kuću i u život svaki ulezne sas dobre namere. Pa i onija, koji ti sas nikakav zal misal ne prejde prag, mož se prozli eli će te zamrzne ako on ne mož postigne i uraboti toj koje si ti urabotil eli bi tel da je i u njegovu kuću napredica, sloga i mir kako u tvoju eli te neki na Božju pravdinu izrezil kude njega… pa najemput obrne ćurak naopački i od onoga dobrodušnoga čoveka koji je nasmejan ulezal nekada u tvoju kuću sal ostanu zle oči uperene b’š tam kude ga boliš eli ti eli sve tvoje i svi tvoji.

Zatoj, vodi si red kvi ljudi pripuštaš i u tvoj život i u tvou kuću. A li premetiš da se toj n-umeje zaraduje na tuđo dobro, da rekne da je nešto tuđo ubavo, da čestita, da blagosilja, da rekne nešto berem, namesto onoj njegovo “a što drugi, a zašto ne ja“ i samo preapuje usnice i iz oči mu sevaju munje pa ti se čini sve će potepa uokol, dizaj ruke od njega. Nemoj mu se ni vališ, ni žališ. Toj čovek neje. I neće ti je dobro, ni u dušu ni u kuću, ako sas takvi imaš posla.

Vikaju ljudi, ako je se neki nameračil da te izvara, opljačka, da ti nešto ukradne, nema ju taj sila koja će ga sapre da toj ne uraboti. Al pa, ako se varkaš od onija za koji se znaje da nesu u razvalicu i da se za tuđo suvaju kako njino da je, ako skutaš takvo nešto što neje svi da vide, ako ji ne prizivaš i nemaš posla sas nji, neće si im baš na put.

Al pa najviše da se varkaš se od onija što ji zovu špijuni.

Lako je sas onija što jim vikaju, prznice, tanki sas živci, priripaju čim im nešto nije po volju. Tija priripaju, reknu kvo si rekli, svrlje muku od grbinu… i pa si sve bude kako je ponapred bilo. Berem znaš i kvo ti misli i kvo će ti kada rekne. I od dobro i od lošo.

A ovija… ovija špijuni, sas nji čovek da ne smeje rabotu nikakvu da ima, nego d-umeje da bega od nji dokle ga god noge nose. Dokle je vreme.

Pimakne li ti se asli da čuje i da vidi kuj, kakvo i što, sas kuga, kude, kako… toj ti je se sas zle i sas nikakve druge namere primaklo. Da pročačka, da ičačka, pa da ga promuti i nadokrajne da ga zamuti takoj da se od toj njegovo mućkanje posle cel život ne mož ni razbereš, ni opereš.

Džabe ti znaš da si prav kako vita jela i čis kako kapka i toj tam kude reka izvira, džabe i onija okolo teb znaju da si čovek spravan, pošten i radan, uvek će se najde koji će mu njemu poveruje, a ne tebe. A zavidi li ti, tek te tag te muka ima jede, ima nastane i da se prepričuje priča kako na radio stanicu da su izjavili. I nema tuj, ni da se sečeš, ni da se pečeš, loš reč je pušten i asli ti je ostalo da čekaš da se tija špijun primakne do nekuga grugoga i da mu njemu složi priču kva se samo u bolesni mozgovi mož složi, a da te tebe manu.

Vlastimir Popović, autor monografije o familiji Popovci u Donjem Prisjanu

Kada se četrnaestogodišnji dečkić iz kosovske familije  Popović sa područja Laba  odmetnuo od kuće jer je ubio Turčina, čitava njegova familija krenula je te 1690. godine u zbeg, strahujući od odmazde. Zaustavili su se u leskovačkom selu Bogojevac, a onda su se posle dugog lutanja i čestog menjanja boravišta, nastanili u selu Donji Prisjan, izabranom stoga što su Turci retko prolazili podnožjem Suve planine, strahujući od ovdašnjih hajduka. U selu su zatekli samo pet porodica.

Slučaj je hteo da momak zbog kojeg su izbegli, posle 20 godina lutanja reši da potraži svoje i da, obučen u tursko odelo i jašući konja, kako bi se lakše kretap među Turcima, u potrazi za prenoćištem zakuca baš na vrata kuće svojih roditelja.

''Može, čestiti ago'', odgovorila mu je žena koju je zamolio za konak i u kojoj nije prepoznao svoju majku. Pošto su sačekali njenog muža da se vrati sa stadom i pomuzli ovce, seli su da večeraju. Domaćin se po hrišćanskom običaju prekrstio skidajući kapu, a onda je to učinio i gost, pošto je skinu čalmu sa glave.

''Ženo, ovoj ni je sin, znam po belezi'', uzviknuo je domaćin, posle čega je mati presvisnula od prevelike radosti. 

Otac je oženio sina posle godinu dana, kuća se napunila potomcima i - Popovići su ostali u Donjem Prisjanu.

Vlastimir Popović

Prve podatke o istoriji porodice Popovci, nazvanih po prezimenu, zapisao je prota Milorad Popović, jedan u nizu sveštenika iz ove familije, kojih je samo u 19. veku bilo 17. 

DUG PREMA PRECIMA I POTOMCIMA

U želji da ostavi trajni zapis o svojoj familiji, čija se većina članova danas, raštrkana svuda po zemlji i svetu, i ne poznaje (mada znaju jedni za druge), Vlastimir Popović, unuk Mladena, rođenog brata prote Milorada, priredio je monografiju:  ''Donji Prisjan - Mahala Popovci''.

''Kao prosvetnom radniku bile su mi dostupne monografije mnogih škola i sela u leskovačkom kraju, čitao sam ih od prve do poslednje strane, sakupljao ih i maštao o tome da napišem monografiju o svom selu, Donjem Prisjanu. Onda sam shvatio da je to obiman i zahtevan poduhvat i da, ako ne za selo, mogao bih to da uradim za svoje Popovce. Osnova za taj rad je bio materijal koji je prikupio prota Milorad, moj deda-stric, a moj najveći problem je bio kako doći u kontakt sa članovima familije raštrkanim širom Srbije. Prikupljajući materijal, razgovarajući sa ljudima, saznao sam mnogo toga čega nije bilo u materijalima prote Milorada i što nisam saznao od svog dede Mladena i oca Vlade. Prezime nosimo zahvaljujući tradiciji svešteničke porodice, različiti ogranci familije slave različite slave, a Donjoprisjanski Popovići slave Svetog Nikolu. Popovići su živeli i na Kosovu i u Makedoniji, ima ih u Beogradu, Novom Sadu, Leskovcu, Nišu, Vlasotincu... Budući da se većina članova familije nikada nije srela, verujem da će zahvaljujući ovoj monografiji saznati više jedni o drugima i poželeti da se sretnu.'' - kaže Vlastimir Popović, danas Leskovčanin, koji veliki deo vremena provodi i u svojoj rodnoj kući.

Kao prosvetni radnik, član jedne od najuglednijih familija u selu, koja je iznedrila ne samo sveštenike, već i krojače, potkivače, mlinare, lekare, sudije, doktore nauka... Vlastimir Popović posebno ističe značaj sačinjenog rodoslova, koji će ostati sadašnjim generacijama, ali i svim budućim Popovićima, za sva vremena. Što je posebno bitno zbog vremena u kojima živimo, kada se ljudi sve manje posećuju i poznaju, zbog čega bi, kaže, svaka familija trebalo da ima rodoslov.

DONJI PRISJAN -  ''SLEPO CREVO''

Osim što je javnosti predstavio svoju familiju, Vlastimir Popović u monografiji njoj posvećenoj, čitaoce upoznaje i sa Donjim Prisjanom, selom koje je, kako se tvrdi u tekstu koji potpisuje Srbislav Milenković, zajedno sa Gornjim Prisjanom neka vrsta slepog creva, najslabije integrisana terotorija i sa opštinskim centrom (Vlasotince) i sa ostatkom opštine. Iz monografije, prvom štampanom dokumentu ikada o ovom selu za koje se ne bez razloga tvrdi da je skoro celo preseljeno u Niš (najvećim delom na čuvenu Trošarinu), saznajemo :

- nalazi se dolini Komaričke reke, jednog od izvorišnih krakova Puste reke, na padinama Kruševice, u okruženju njenih vrhova Vita kruška, Bukova glava i Rid, na nadmorskoj visini između 400 i 500 metara

- dno Pustorečkog basena, Livađe, inače najveća ravnica u čitavom Zaplanju, smešteno ozmeđu Gornjeg i Donjeg Prisjana, potpuno je ravno, sastavljeno od šljunka, peska i gline i odražava poslednji stadijum postojanja jezera u njemu

- morsko-jezerska tvorevina, glina, pokazuje da su u geološkoj prošlosti tokom razvoja Zemljine kore, ove kotline bile pod vodom (grnčarska, ciglarska i suknena zemlja - posebni narodni nazivi za pojedinu vrstu te zemlje, od kojih je nakarakterističnija suknarska zemlja ili uma, koja je korišćena za pranje, budući da skida prljavštinu i masnoću, a jedno vreme je u selu funkcionisao i rudnik ume, gde i danas ima rezervi takozvane bele zemlje)

- najstarija familija i ujedno osnivači sela su Kepaci, a samo pojedini rodovi pamte svoje poreklo i današnju podelu, takozvanu podelbinu, kao na primer Popovci, koji su poreklom Deda-Stojkovci

- većina familija se smatra starosedelačkim, a dolazili su sa raznih strana Srbije i iz Severne Makedonije, o čemu svedoče njihova prezimena i nadimci: Bežanci, Borojini, Glučinci, Bakinci, Džodžkinci, Savini, Bljusini, Vuštini, Vrelci, Đurinci, Nešaci, Gunjaci, Kepaci, Orolejini, Alavojdini, Daskalovi,Grozdanovci, Maramaljkini, Džurdžaci, Staničkini, Kavlaci ili Čapkanovi, Popovci, Šaćkovi i Čukilovi

- smešten između dva brda, ovaj Prisjan je bio pogodan za hajdučiju, odavde je  čuveni hajduk Zdravko koji je ubio turskog poreznika, zbog čega su stotinu muškaraca iz sela Turci uhapsili i oterali u Pirot, ali su oslobođeni jer nisu pronađeni dokazi da su imali neke veze sa ubistvom (vlasnik kuće u kojoj je turski poreznik zakonačio i sa kojim je hajduk Zdravko bio u dosluhu, kožne bisage sa kovanim novcem sakrio je na dnu kace s kupusom)

- po prvim pouzdanim podacima - popisu iz 1498. godine, selo je imalo 13 domaćinstava sa ukupno 69 stanovnika, 1948. godine - 983, 1953. - 1024, a danas - oko 8o stanovnika

- godine 1959. četiri razreda osnovne škole pohađao je 101 učenik, a  2019. godine samo jedan

- u selu i danas postoji okno nesuđenog rudnika uranijuma, od čije eksploatacije se odustalo, pretpostavlja se, zbog veće isplativosti rudnika u okolini Knjaževca

- selo raspolaže sa 1025 hektara zemljišta, od čega su šume 462, a neplodno 45 hektara

- slave seoskih domaćinsatva su: Sveti Nikola (slave je Popovci, Bljusini, Čukilovi, Gunjaci, Kepaci, Džoraci, Đurinci, Nešaci i Daskalovi), Mitrovdan (Vuštini, Borojini, Savici, Džurdžaci, Staničkini i Maramaljkini ), Aranđelovdan (Bakinci) i Stevanovdan (Bežanci)

- seoska slava je Đurđevdan

- poslednja linija odbrane na ovim prostorima Srbije nisu više sela, već Vlasotince, poslednje mesto koje živi i u kojem još ima mladnjih ljudi, na prostoru od stotinak kilometara od granice sa Bugarskom: ako spasimo Vlasotince, ako otvorimo nadu, možda ćemo u dogledno vreme život povratiti i u pojedina seoska naselja (piše Srbislav Milenković)

DRAGOCEN DOPRINOS PROUČAVANJU ZAVIČAJNE ISTORIJE

Monografiju Donji Prisjan - mahala Popovci objavila je Narodna biblioteka ''Desanka Maksimović'' u Vlasotincu, čiji direktor Srba Takić ističe da je ovo dragoceni doprinos proučavanju zavičajne istorije. Takić ukazuje na to da je možda najvredniji prilog u ovoj knjizi rodoslov familije Popović,  čije je sačinjavanje iziskivalo ogroman višegodišnji trud, kako bi sklopio mozaik imena i godina. ''Vlastimir Popović je ovom monografijom postavio temelje i pokazao put kojim bi trebalo ići pri pisanju monografije sela Donji Prisjan, što je zadatak za buduće generacije stvaralaca iz ovog sela'' - podvlači direktor Takić. 

Od Srbe Takića saznala sam da nekoliko sela vlasotinačke opštine već ima monografije, neke je takođe izdala Biblioteka u Vlasotincu: ''Ja podstičem i podržavam svaku želju i trud da se od zaborava, a za nauk, sačuvaju sećanja i saznanja o našim selima''.

Баба-Грозда: Вадодушник

 

     Идо у Росуљу да докопам компири, јучер ми остаде малечко парченце, докопала би га да сам запела, ал не мога се више обносим па реко, ајд јутре ћу, немам голему работу овија дани, а млого ми је се досадило овуј недељу, несам седла колко сам се наработила. Кад се врну дом, она седи куде сам ју и остајила, на крај двор, пода онуј будинку ене онде, тој ни је једина будинка од сва дрвја остала, све се остале ишушише, а и овај ће, како ми се чини, неце ни она одржи, такво време некво дошло, све ји мана уништи.

     ''Мајке''- каза ми кад ме чу да отклапам капију па се обрну накуде мен - ''Мајке, ти ли си? Ја, еве, набра коприву, сас голе руке сам ју брала, све ме испече, ал сам голему чуку натурала на асталче, напридвечер ћу замесим проју д-има кво да дадем на децу за вечеру. Онија вадодушник га јоште нема, отиде бегим у надницу, а ако је и отишал там, дом се нема врне, право из надницу се има одвлече у кафану, пус га и тија пут остал кад га не води дом, на дечицу сас лебац нешто да донесе. Одраше им се црева од овој пројано брашно, сама сам га на претрупач млела, ал га не смејем просејем, више би морала врљим него у проју да турим. Кво је, такво је, да подвечерају ће има, а глава ми се расклапа, не знам кво ћу им јутре давам, закасала сам па не знам куде да се девам од овуј муку.''

     Погледа ју, погледа... тео вој некво рекнем па си тике прог'лну онија реч што ми застаде у гушу, збра онија тањирчак што сам вој качамак у њега остајила да подруча и онуј чашу сас водицу, качамак што вој остал исипа у помијару, водицу ме беше жал да врљим па ју сипа на муштаклу. И улезо у кућу. Оми се, свари каву, изнесо куде њу па седо и ја.

     ''Кад дојде, не знам кво да прајим. Да ли, мајке, да га дочекујем на врата, сас бокал да га посипем да се измије, онакав машкав кав је бил у надницу он је и у кафану отишал до динар све да попије, ели да бегам куде децу у собу, да га пуштим сам да се до кревет довлече? И да га не дирам докле се не наспи, ега му берем малко онија бес његов изветреје сасвема онуј брљу што га зашунтавеје па једва и пут до дом потреви такој наљоскан. Једва сам му утекла онуј вечер, кад дојде наљоскано, спотура се по голему собу па кад си ме виде, довати ме па удри, удри, удри... ја му се некако измигољи пода шаке па утеко у детињу собу. Не могу више. Трпим, трпим, сакријем се у ћошку па одзавијам, види ли ме да завијам јоште поголеми бес га ване, па се растрчим да зберем па некво, децам да зготвим, кад црева почну да им крче и кад ме онакој жално узгледају, срце ми се цепи на две, куде ћу се девам не знам ни ја. Па ћу се штурнем по поље, ега је негде нечијо никло, неки стручак лучак ћу искубем па ћу надробим, имам малко сиркенце, јабуке дивјачке сам брала јесенас па ми јоште малко сиркенце остало, водицу ћу му сипнем и оној од проју што је синоћке остало... појело би се и тој, ал ја кад им ломи, скута две парченцети, колко сас сиркенце д-имају. Питују ме, 'мајке, а сви ли људи ручују лук и лебац како ми', ја викам, ручују, ручују децо, само се ви натепајте, од лучак и од лебац се расте.''

     Остави ју туј куде сам ју затекла па вану да готвим ручак, јоште синоћке  коприву големи свет набра и тој само од вр', па ју очисти, попари, па насеко у чорбу, она је чорбу сас коприву волела одкако ју знам.

     Окну ју да дојде, надробила сам вој лебац у онуј чорбу, варено месо сам вој саситнила да ју чељубине не боле од жвакање, а она кад седе уз астал па поче:

     ''Мајке, не знам како су родиле сливе у Лепо дрво, мора почекам да се ст'мни па д-отидем да наберем  у Љубисовино, он и да ме види неце млого љути, знаje да је тој од муку и од немање, један скутак па да ји јутре ицепим, воћке да турим да се суше. Које, кад турим воћке да се сваре, деца се потепају, оне па пусте благе, благе, благе, па деца и не знају колко ће им је доста. Ако ће после цел дан трче накуде нужник. Онија вадодушник га цел дан нема, куде ли се маје не знам, овија дани је трезан. Мора да нигде нема работу па нема ни сас кво у кафану д-отиде. Не питујем га ништа, ћутејећи чувам се кичму.''

     Тури вој ложицу у руке, оно јадно остарело, руке му дркте па ни ложицу не мож држи како требе, сипну си и мене од онуј чорбицу па и ја седо уз астал. Помисле се да вој некво рекнем, ал па…  да ће ме чује, ће ме чује, а да ли ће ме нешто разабере?

     Па вој таг реко, а слазе ми саме низ образи течу, неје она била како друге свекрве па да заорује, поштувала ме је од првњи дан ко ћерка да сам вој, а не сна'а:  

     ''Мале, нема зашто д-идеш у Лепо дрво. Љубисав ене донел пуну кову сливе докле си ти спала и казал ти је, докле си жива има ти стално доноси. А тија је твој вадодушник отишал од'мно, викају више се нема никад врне. Ич више нема страујеш од њега, докле си жива.''

     Погледа ме, удзвери се у мене па не трепка ич.

     И како да вој се у тија час у главу разбитрило, прекрсти се, упр поглед накуде пут па прошапка: ''Од мен нека му је просто. А онија горе, како си он оће...''

     Како тој рече, оно у оне њојне остареле очи ко па да улезе неква магла, па си ме поче зове ''мајке'' и нададе ми се жали од њојнога вадодушника, нек си му је лака онај наша иловача, ал кво је све заслужил, големе муке ће си он има ако исна на онија светак сви плаћамо греови наши овдашњи.