Bojan Veličković, Još sam tvoj: još jedan kvalitetan vokal na muzičkoj sceni Srbije kreće u solo karijeru


Bojan Veličković, onaj operski pevač iz Lebana, umetnik s diplomom koji je paralelno s prosvetnom delatnošću i podizanjem porodice hleb zarađivao i pevajući s kvalitetnim bendovima, konačno je, na zadovoljstvo svih onih koji poštuju njegove izuzetne vokalne kvalitete, krenuo u građenje solo karijere. Naravno, uz oformljenje svog pratećeg benda -"El Maestro", koji čine takođe vrhunski muzičari.


"Jos sam tvoj" još jedan unikatan vokal na muzičkoj sceni Srbije u pratnji svojih profesionalnih muzičara, gradi solo karijeru i sigurnim koracima korača ka muzičkoj eliti Srbije

Posle numere "Milena", koja je objavljena u izdanju PGP RTS, upravo ovih dana publici se predstavlja s novom numerom, "Još sam tvoj" (MAGIC REKORDS).



Pažljivim odabirom produkcije Bojan Veličković se našao rame uz rame sa onim izvođačima koji važe za jaka imena muzičke elite domaće scene, kao što su Lena Kovačević, Nevena Božović, Igor Simić...


Za muziku koju peva i za koju ističe da je stvar srca koju ili dobro shvataš i srcem je u kvalitetu prezentuješ ili to tako ne shvataš i ne radiš, Bojan kaže da svaki stil od klasične, pop, etno ili narodne muzike može imati lep zvuk i ugođaj samo ako se lepo prezentuje. U njegovom slučaju, naglašava, reč je o velikoj ljubavi i otvorenosti prema stilovima.


Pesma "Još sam tvoj" odabrana je od strane nacinalnog Hit-fm radija, Jat radija i S-radija i počela je već da se vrti na radio stanicama u Srbiji. Nimalo subjektivna, dozvoljavam sebi da kažem: uskoro očekujemo da postane hit.




Naberite sami povrće uzgajano prirodnim sredstvima - miriše na detinjstvo, ukus mu je neprevaziđen, ropti pod zubima i košta ko na kvantašu

Mi smo, nekad davno, imali baštu. I svoje povrće tokom čitave prirodne sezone (nismo tada znali za plastenike) koje je uzgajala moja, davno već počivša mati Sofijanka. To povrće, paradajz, papriku i krastavce pre svega, pamtim prvo po mirisu i ukusu. A onda i po onom zvuku kada prelomiš papriku ili krastavac, a oni - puknu, ali drugačije nego ono sa pijace. Pa se taj miris proširi čitavim stanom, a pod zubima, kad zagrizeš, ropti - ako ne znate šta to znači, pokušaću da objasnim: to se dešava samo onda kada zagrizete nešto uistinu sveže, sasvim sveže, a ono blago pucketa pod vašim zubima.

Onda su došla vremena u kojima više nije bilo ni sramota, a ni kažnjivo krasti (pre toga je polja pored Nišave i naše zasade na njima i puškom čuvao poljak Raka iz Matejevca, državni službenik), pa smo zato odustali od sadnje povrća za druge. Sa žaljenjem smo i mi počeli da se povrćem snabdevamo na pijacama. Sa žaljenjem, kažem, jer nikada više, izuzme li se tu i tamo po koja povrćka od rođaka i prijatelja sa sela, nisam osetila onaj ukus i onaj miris uistinu svežeg domaćeg povrća koje je uzgajala moja Sofija. Pa ni ono roptanje pod zubima.



Sve do pre desetak dana, kada sam prvi put sama ubrala sve to u plastenicima Stankovićevih, na izlasku iz sela Taskovići ka Gadžinom Hanu.



Sećanje: Lubenice na vašarskoj poljani

 Nisam odlazila često u rodni kraj dok sam bila mala. A ni posle, kada sam prestala da rastem i počela... pa da starim, šta bi drugo. Ne kažu džabe da počneš da stariš već u prvom minutu rođenja, ali ajd...
Najbližu rodbinu u selu nismo imali... što je bilo, to je ili pomrlo, nažalost, ili i samo krenulo trbuhom za jeftinijim kruhom, u neke gradove, od Vlasotinca, Leskovca, Niša, pa sve do Požarevca. Ovo za Vlasotince, Leskovac, Niš, to mi je jasno, ali nikako nisam mogla da shvatim zašto su morali da odlaze "čak" u Požarevac, kuda mnoge Zaplanjce i danas životni putevi odnose. A nije nam ni blizu, ni usput, niti smo ikad imali tamo nekog svog, pa da nas sve prevede i udomi, kako to lepo znaju Crnogorci da čine kad je čak i deseto koleno saplemeničko u pitanju.


Pa smo gostovali kod nekadašnjih komšija, prijatelja ili dalje rodbine. Retko, ali dovoljno da u mirise svog detinjstva koje pamtim, uvrstim i miris sveže poorane zemlje ili požnjevenog žita, pokošene deteline, tek odsečenog drveta. Da od najmanjih nogu znam šta su svici, krtice i kako se lastavice organizuju spremajući se u jesen na dalek put. Da znam da nema lepšeg buđenja od onog kada ti oči prvo ugledaju dizanje magle u svim mogućim koncentracijama plavičastobelih nijansi, nad brdašcima koja se pružaju svud unaokolo, a reka tvog detinjstva, Ropot, dzmni, što bi Vranjanci najlepše na svetu rekli, a što ću saznati mnogo kasnije.

Baba-Grozda, Blag reč: Maćejin lebac

Beše već ostarela, takoj nekako, dve-tri godine pred smrt, svi beomo pri nju, kad mati odjemput poče priču, tija put ni ju ispričala i nikad više neje dala reč jedan da ju pitujemo od toj:
“Beo još dete i ništa još od život nesam znala. Jedino sam znala da se mora raboti i da ću samo takoj zalok lebac d-imam. Pa i toj ne za svaki obrok, nego samo ako se maćija smiluje da ni ga dade, na mene i na moju postaru sestru. Na njojnu ćerku, dovedenu kad dojde za našega tatka, sve je davala. Prve ona područa pa posle okne i nas, ako voj se oće. Na nju creva nikad nesu krčala, ko na nas. Kolko puti smo gladne legle, toj nesmo ni brojale.



 I nikad ništa na tatka nesmo kazuvale. Da me sag pitate zašto, toj vi ne bi umejala reknem. Postara sestra je takoj rekla i ja sam mislela da toj takoj mora.

Svi horizonti Gordane Popović, arhitekte koja voli fotografiju


Danima odlažem pisanje ovog teksta. Razlog - ne znam kako da počnem.
Osoba sa kojom želim da vas upoznam zaslužuje daleko lepšu priču i mnogo celovitije predstavljanje od ovih nekoliko šturih rečenica na koje sam osuđena izborom njenog opredeljenja da ne priča mnogo o sebi, jer "o tome treba da govore njena dela".  Poznajem je samo virtuelno i to vrlo kratko, nažalost, pa iz ove priče izostaje lični utisak koji ću, nadam se, imati prilike da steknem u doglednijoj budućnosti.

Biću malo... u stvari možda i isuviše subjektivna: osvojile su me najpre njene fotografije u jednoj grupi na Fejsbuku, zahvaljujući kojima sam, bruke li moje, tek sada saznala za  Župske poljane (neku vrstu daleko poznatijih Rajačkih pimnica, samo u malo drugačijoj formi), a onda me je  oborila s nogu jednom od prvih rečenica u našoj Fejsbuk konverzaciji: "Zbog Vas volim Zaplanje."
 Još kada mi je rekla da je odrasla u ravnici - rodom je iz Inđije, a da ju je udaja dovela u Brus, nije bilo ponosnije osobe od mene zbog ovako divne potvrde da moj trud na popularizaciji rodnog kraja nije zaludan.



Zove se Gordana Popović,  diplomirani je  inženjer arhitekture - bavi se svojom strukom u raznim oblicima: projektovanje, nadzori, saveti. 
Fotografija joj je hobi, kaže, od studentskih dana, a poslednje dve godine se bavi intenzivnije njom. To je samo logican nastavak kreativnog posla i kreativnog izrazavanja, kojima se bavi i u okviru struke. 
"Nepregledno polje istraživanja u fotografiji povezujem sa svim sto nas okruzuje. Pre dve godine moja fotografija je bila 48. na takmičenju 100 najlepsih slika Srbije, 30-tak mojih fotografija su bile na izlozbi "Župske poljane, blago koje nestaje", u muzeju Jovana Cvijića u Beogradu, a posle toga su na stalnoj postavci u zavičajnom muzeju Župe u Aleksandrovcu.. Pošto se relativno kratko bavim digitalnom fotografijom i jos je učim, dala sam sebi još  vremena za neke druge izložbe. Otkud fotografija? Oduvek! Na studijama arhitekture skoro obavezni deo, bavila sam se analognom fotografijom, razvijala fotografije u studentskom domu. Onda je film otisao u zaborav, ja sam i dalje fotografisala sa skromnim aparatima, sve do pre dve godine, kada sam nabavila ozbiljniju opremu. Onda sam otkrila digitalni fotografski svet i pocela sam skoro svakodnevno postavljanje na drustvene mreže, posmatranje, razmenjivanje iskustava i mišljenja."


     48. na 100 slika Srbije Brzece, Kopaonik

Dva razloga zbog kojih pišem antireklamu za Domaće proizvode "Petrović"

...ili mala besplatna lekcija o poslovnosti za mladog Petrovića, koji ni kada je očigledno da greši ne ume da spasi stvar makar jednim "izvinite" i savet za naivne kupce koji veruju na reč

Prvi put sam onlajn naručila dva ležaja za tek kupljeni stan, a zbog toga što su bili maksimalno poslovni, proizvođači su dobili pohvalu na ovom blogu i zahvaljujući njoj još podosta narudžbina od vlasnika tek useljavanih stanova u jednom velikom beogradskom naselju.
Posle sam naručila stolice od nekog kruševačkog proizvođača i, kada je već prevoznik otišao, zaključila sam da su oštećene. Proizvođač se pravio lud.

Potom sam, nebrojeno puta, na ovim stranicama i negde drugde još, gde je nekim ljudima zanimljivo da čitaju takve tekstove, pisala o kreativnim i vrednim ljudima, o onome što proizvode, rade, nude, prodaju... sve u želji da ih podržim, preporučim, ali da ujedno i onima koji bi bili kupci  toga što oni rade, približim njihovu ponudu.
Tako je trebalo da bude i ovog puta.
Nažalost, u prilici sam da napišem još jednu antireklamu (ona o vendoksin kapima pročitana je do sada više od 100.000 puta), samo što ovoga puta ona nije sama sebi cilj, već je više, uz upozorenje kupcima da ne kupuju mačka u džaku, lekcija jednom mladom čoveku o poslovnosti, poštovanju kupaca i dogovora sa njim i ... pomalo i iz vaspitanja. 
Pre nedelju dana naručila sam u jednoj niškoj grupi oformljenoj u vreme korone za lakšu komunikaciju između ponuđača i kupaca hrane, suhomesnate proizvode, zavedena predivnim fotografijama primamljivog sadržaja onoga što nudi profil pod nazivom Domaći proizvodi Petrović (da sam dobila samo jedno kratko izvinite, u znak iskupljenja za neispunjavanje dogovora o narudžbini, odnosno polovičnoj isporuci, istovetan tekst bih takođe objavila i ovde i drugde negde još, gde inače objavljujem,  samo što ne bih imenovala drugu stranu).
Tek prilikom primopredaje narudžbine, mladi Petrović me obaveštava o tome da nisu imali dovoljnu količinu pečenice i da su mi umesto kilograma spakovali samo pola kg.
Znam za jadac, ali ne reagujem odmah i ishitreno, kako to obično čini moja ovnovska priroda.
Posle nekoliko sati javljam se s narudžbinom za sledeći put: dva kilograma pečenice, da ne gube vreme samo za ono pola kg.
Odgovor najpre glasi, može tek za dvadesetak dana. Jer, ona se uvek najbrže proda. Na moju primedbu da, kada već znaju da je tako, zašto prihvataju porudžbine i zašto kupce ne obaveste na vreme o tome, dobijam sve samo ne izvinjenje: ukratko, šta ja uopšte ima da primedbujem, kad u narudžbini od 3.5 kg nedostaje samo pola kg. I niko drugi, od desetak kupaca tog dana, nije se bunio, sem mene.
Rekoh već, i pretpostavljala sam da ću dobiti ovakav odgovor (doduše, ne i praćen tolikom količinom drskosti i nevaspitanja).
Posle nimalo prijatne prepiske u kojoj nije bilo ni pomena očigledne činjenice da je u pitanju neposlovnost, saopštavam mladom Petroviću da ću ga, kada već sam nije spreman na to, ja naučiti poslovnosti.Mislio je valjda da će me sprečiti u toj nameri, pa me je blokirao, kako ne bih pisala ništa ni na njegovoj stranici, ni u grupi ispod njegove reklame.

Ovaj tekst je, verujem, jedna od najvažnijih lekcija u njegovom životu. To jest, ukoliko ozbiljno namerava da se bavi privatnim poslom. Bilo kojim privatnim poslom.

Pre mnogo godina na TV sam videla reportažu iz Japana: kamera je snimala kombi u kojem je proizvođač dopremio delove koje proizvodi za fabriku, oko koje je kružio dvadesetak minuta. Imao je tačno vreme isporuke i nije smeo da dođe na kapiju ni minut ranije, ni minut kasnije. I baš zato morao je da stigne ranije i morao je da kruži oko fabrike sve dok ne dođe njegov minut do 12.
Poslovnost nije u tome što ćeš svoju obavezu obaviti posle dogovorenog roka, kao što je kod nas gotovo uvreženo ponašanje, a još manje je da je obaviš unapred. Poslovnost nije u tome što ćeš kupcu, nemaš li ono što je naručio, da uvališ ono što imaš, po principu daj šta daš, nego da ili ispoštuješ dogovoreno u potpunosti ili da ga na vreme obavestiš o tome kako stoje stvari, da mu se izviniš zbog toga i eventualno ponudiš neki novi termin kada ćeš biti u stanju da ispuniš ono što je kupac naručio i ono što si ti prihvatio da isporučiš.
Lepa reč i gvozdena vrata otvara pa je poslovnost, sve i da si totalno zabrljao, da kažeš izvini. A nikako ne da se raspravljaš, ubeđuješ se sa kupcem i zameraš mu na tome što je nezadovoljan.
A nezadovoljna sam, u ovom slučaju, i kvalitetom svega što sam naručila... da sada biram, možda bih, eventualno dakle, naručila samo tu inkriminisanu pečenicu.
Žali bože bačenih tih 2.400 dinara, za duvan čvarke koji su masni toliko da se iz kese u kojoj su spakovani cedi  mast, za polusveža  žilava i na sitne komade iseckana rebra koja svakako nisu dimljena, nego zapečena u rerni i ono ostalo koje mi je bilo muka i da pogledam pa sam ga strpala u kese i smestila u zamrzivač. Neće se baciti, makar će komšijski kučići imati šta da prezalogaje.

A nauk meni, kao i svima vama koji olako ulazite u rabote ove vrste, jeste sledeći: čak i kada nešto naručite, obavezno isporučioca, kada vam najavi isporuku, pitati da li je spakovano sve ono što ste naručili ili, ne daj bože, nešto fali. Jer, po pravilu, ako fali, fali upravo ono što je mamac. Navlakuša. I što svakako nećete dobiti ili bar ne u traženoj količini.

Ujedno da uputim izvinjenje svim korektnim proizvođačima, koji neguju svoj imidž, poštuju svoju reč i ispunjavaju sve ono o čemu su se sa kupcima dogovorili, zbog toga što ću kod nekih kupaca možda poljuljati poverenje u ovakav vid prodaje.  U to ime pozivam takve da svoju ponudu objave u komentarima, a isto tako bih zamolila zadovoljne potrošače da napišu svoja iskustva i preporuče korektne prodavce.
I da, naravno da Petrovićima želim  da nešto nauče iz ove priče. Ukoliko, nravno, žele da opstanu na tržištu koje ovakve rabote ne prašta.

Inače, za sutra sam zakazala isporuku kupina. Sad živa nisam šta me čeka, ali ću vas svakako obavestitri šta sam dobila. 
I taman kad završih tekst, stiže mi poruka da sutra dobijam i naručene borovnice.
Biće veselo, svakako. Makar zbog prijatnog iznenađenja, nadam se.

Ako treba da izgubim prijatelja

Ako treba da ostanem bez bilo kog prijatelja, koliko god da je to prijateljstvo trajalo i koliko god da mi je taj... uskoro bivši prijatelj, značio, volela bih da to bude tako što ćemo samo zaćutati. I time ostaviti prostora onom, makar i jetkom, "zdravo", pri slučajnom susretu kada ne možemo izbeći pogled u oči.



Svi smo mi pomalo licemeri

... nastavak razmišljanja na istu temu, prvi deo je ovde 


Postoji na Fejsbuku jedna divna grupa čiji članovi objavljuju priloge o lepotama Srbije koje preporučuju za obilazak. Namerno ne navodim njen naziv, rekoh grupa je divna i nije do nje.


Pogled na Suvu planinu iz mog seoskog dvorišta... držim da ovde nema šta da se kritikuje ;)

 Do ljudi je. 
Kao što su nas davno naučili, "svijetu se ne može ugoditi". A doda li se tome da mnogi svoj boravak na društvenim mrežama shvataju kao poziv da kritikuju, pljuju i omalovažavaju svakoga i svašta što se na njima objavi, ništa se u međuvremenu, tj od ove narodne mudrosti, u našem kolektivnom stavu nije promenilo.

Zapis iz Grze: Gospođa Jagoda je pronašla raj


Da nismo tog, običnog junskog dana za koji vremenske prognoze nisu bile baš obećavajuće, nas tri: jedna koja je iskusni planinar i dve koje nameravaju da tek počnu veranje po vrletima lepe nam domovine, namerno najpre krenule suprotno od putokaza koji vode ka izabranom odredištu: Vrelu Grze, verovatno nikada ne bismo videle posebno parče raja na ovoj prelepoj turističkoj lokaciji, koje se ni sa kojom lepotom ne može ni meriti, ni uporediti. I ne bismo ni upoznale gospođu Jagodu, koja je zajedno sa suprugom odabrala ovaj raj na zemlji još u vreme dok su za život zarađivali u Briselu, merkajući mesto za lagodne penzionerske dane kada za njih jednom dođe vreme.


Presrela nas je nasred svog ogromnog dvorišta, iza kapije od kovanog gvožđa na kojoj piše: Zlatni proizvodi s Kučaja. A iza nje smo, na kraju tog dvorišta uređenog po meri njene porodice, ugledale kuću koja bi, samo da su Radosavljevići malo podlegli kiču, tako uobičajenom kod ljudi koji kad krenu u gradnju doma imaju para pa još podlegnu gipsanim i betonskim lavovima, rodama i ostalim tričarijama zvanim prestiž, ličila na onu iz bajke o Ivici i Marici.



Ne sudi nesnađenom po sebi, nego ako si čovek - pomozi

Koliko puta ste, gledajući nekoga ko se muči oko nekog posla ili veštine koji vama savršeno idu od ruke, pomislili: kako je moguće da neko ovo ne zna? Kako ste tada regovali? Jeste li pokazali bar minimum razumevanja, ako ne istinskog, ono makar iz one obavezujuće doze pristojnosti koju valja imati prema tom nekom, znanom ili neznanom, kome ne ide nešto što je vama mačji kašalj? Ili ste mu se, možda, svejedno je da li javno ili potajno, podsmevali, provocirali ga, udarali na njegov nivo inteligencije i ko zna još na koji način mu pokazivali da je nesposoban, nesavršen, neuk, a možda čak i da laže, u nastojanju da bar na tom malecnom nečijem problemu pokažete sopstvenu superiornost i veličinu, kad već imate priliku, možda i vrlo retku, za to?
Ljudi u jednoj grupi, nije važno kojoj, koji su mi svojim ponašanjem, svojim rečima i nerazumevanjem za tuđe... ajde da kažem nesavršenosti, juče nametnuli ovu temu, ne znaju ni ko sam, ni šta sam, ni koliki je moj IQ, ni kakvo je moje obrazovanje, ni do kojih meridijana sam stigla, ni koji su moji talenti, ni koje veštine sam savladala, ni šta mi se "otelo"... ali su pokušali sve to da mi ospore.

Follow by Email