Savet između pomoći i kritike - umemo li da ga damo i da ga primimo

Društvene mreže su čudo - zahvaljujući njima možete mnogo toga saznati, naučiti, zaraditi ili izgubiti, videti, dobiti savet i svakojake vidove pomoći, ali isto tako i biti kritikovani, ismejani, izvrnuti ruglu... pa se onda taj točak okrene i onaj ko ismeva i druge izvrće ruglu vrlo brzo može dobiti po nosu tako da mu nikada više ne padne na pamet da izigrava sveznalicu bogomdanu da drugima soli pamet, pa još javno, nalazeći manu onome što su rekli, napisali, komentarisali, umesili, svojim rukama napravili. 
Svejedno je da li imate nameru da pomognete (a neki od takvih kritizera tvrde da je to njihov jedini razlog) ili ste zaista rešili da nekoga iskritikujete (jer vas, učeći vas upotrebi tastature, nisu edukovali i o osnovnim pravilima pristojnosti na netu, a vi ste samo svoje ponašanje preneli iz stvarnog života i na društvene mreže), kada to činite morate biti spremni na - bumerang. I to najčešće ne od osobe ili osoba koje ste izvrgli kritici i podsmehu, nego od onih koji imaju vremena i volje ne samo da odbrane onoga ko je kritikovan ili savetovan (što mu, sudeći po rečniku i nastupu vrlih savetodavaca dođe na isto), nego i da samog kritizera nauče redu... bar kada je net u pitanju.

Suzana Gigić je jedna od onih osoba koja je, smatram, vrlo kompetentna za ovu temu, budući da je po struci i obrazovanju defektolog optometrista, a po hobiju koji joj je skoro pa takođe profesija - slikar. Umetnička duša, dakle, ostvarena na oba polja, koja i sa stanovišta struke i iz svestranog iskustva može da nam razjasni zadatu temu: umemo li savet i da primimo i da damo i kada je on samo puka kritika ili čak i kritizerstvo, a kada istinska pomoć koja nas vodi ka tome da to što radimo učinimo još boljim, da budemo uspešniji pa i sami zadovoljniji.




- Lično se vodim onom narodnom da o ukusima i ne bi trebalo pričati, jer onaj ko poznaje materiju u bilo kojoj oblasti, ne samo u kreativnoj, uglavnom zna sta su kvalitet i talenat pa ako je dobro vaspitan neće okolo ići i govoriti da je nekom nešto loše - kaže Suzana - A onaj ko neće da radi na sebi, svaku primedbu doživeće kao udar ne na svoj rad, nego na svoju ličnost, mada je činjenica da, makar bio i maestro, uvek ima prostora za bolje. I ko to ne vidi, džaba mu je pricati -  tamo gde je covek "šupalj" ako ga bas tu bocneš, uglavnom će da se brani, bar kada je o većini reč.I ono sto mu je mana ili falinka ima da "pokriva" onim što valja, a samo retki  iskreno popricaju sa samim sobom pa to sto je šuplje ne skrivaju, nego teže tome da poprave.


Suzana je osoba koja ima prilicno staža u umetničkom svetu pa i raznih faza ispoljavanja u njemu. Za sebe kaže da je zapravo na nekoj tankoj liniji izmedju kreativca i umetnika. Nije školovani umetnik, ali je dovoljno dugo na toj "sceni" pa joj i ova odrednica zaista ne predstavlja problem. 




- Čudna stvar sa kritikom je da, sto si više na početku, to ti teže padne svaka "teška" reč - objašnjava - Jer, niko na kritiku, na negativno mišljenje drugih  nije imun pa makar bio i sam Mikelanđelo. Pritom, kreativci su posebna grupa ljudi, hipersenzibilni, neki više, neki manje. I retki su oni koji na bilo kakvo, traženo ili netraženo mišljenje, neće reagovati. Neki u sebi u kutku svog doma, neki u sebi u kutku svog srca, a neki će javno i sujetno braniti sebe i svoje delo stavom "odjebi" (da uzvinete na rečniku). 


Posebna vrsta ljudi su oni, smatra moja sagovornica, koji pljuju sve tuđe. I nikad im nista nije dobro, a pritom nisu u stanju da kažu bilo šta u lice... ali oni sada nisu tema.




- Nedavno mi se pružila  prilika da budem deo Međunarodnog festivala akvarela, održan je u italijanskom gradu Urbino, na kojem su bili prisutni umetnici iz celog sveta, sa svih meridijana. Biti deo te atmosfere i takvog naboja kreativnosti je potpuno poseban osećaj, ali je još posebnije to što rame uz rame stvaraš sa ostvarenim ljudima iz te branše. Vecina je u tome dugo godina i, zamislite: bez trunke sujete, bez ikakvog osećaja vise vrednosti i bez nadmenosti, dobar deo tih ljudi nesebično deli svoja iskustva sa drugima. Daju svoje gledište, savetuju kako da poboljšaš svoj rad, a pritom u tome nema poniženja. I nemaš osecaj da im nešto uzimaš. Šta samo tada shvatila: suština kritike je u čoveku, u tome koliko se ostvario kao osoba i kao umetnik. Ako ga izjeda zavist ili ljubomora ili ko zna koja muka, opleće po tebi i po tvojim slabim tačkama, što ostvaren čovek neće učiniti. Ostvaren čovek nema  potrebu za tim jer, zasto bi? Svi se mi napajamo iz istog izvora i svakom je dat dar da ga koristi.To što sam ja savladala nešto a ti nisi, ne znači da ti nećeš, za koju godinu. A ključ tvog stila i tvoje ideje je u tebi. I ako ga nisi još otkrio, tvoje je da ga trazis i dalje. I ko moze i želi da ti u tome pomogne i pruzi ti ruku, prihvati je. Ako se i desi da ruka koju si prihvatio ima zube i bodlje, budi srećan što to nije tvoja ruka. Jer ožiljci zarastu, a iza njih se uvek krije posebnost puta svakog od nas. 

I kada je reč o imanju mere kada se ocenjuje nečiji rad, Suzana nas podseća na izreku: "ako nisi u stanju da kažeš nesto lepo, onda je bolje da ćutiš ". Jer, kad mu pričaš lepo, čak  i cveće raste i razvija se, a kako ne bi tek - čovek . Stoga i naglašava  da sve može da se kaže na lep način. Ako si pre svega Čovek . 
Ali, i to treba umeti... 

I svakako, to ne zavisi samo od umešnosti komunikacije na društvenim mrežama, već najviše od toga kakav si čovek van njih.


Fotografije: lična arhiva Suzane Gigić
Na njima su i njeni radovi: akvareli i lampe

Od sutra ću biti vera(e)n

"Bio je momak moje koleginice s fakulteta.

Kada smo se zbližile, normalno je bilo da i on postane moj drug. Pa i da sednemo negde na piće, sve troje najčešće, a ponekad i nas dvoje, ako bih ja prva izašla s ispita i zatekla ga kako je čeka u fakultetskom bifeu. Uvek pristojan, ljubazan i pažljiv momak, najpre prema njoj, a zatim i prema nama, njenim drugaricama. Nikada nije opsovao pred nama, nikada nije govorio ružno o devojkama sa kojima je bio, niti je u našem društvu bar, merkao devojke unaokolo. Bio je zaljubljen do ušiju.

Onda je postao samo bivši momak moje koleginice s fakulteta i prijateljice.

Osetivši, kako to verovatno osećaju svi prevareni - samo neki ne žele da poveruju u taj osećaj, lažući sebe da je sve u redu i da im se samo učinilo kako su njeni osmesi lažni, a zagrljaju mlaki; preduzeo je sve da proveri, potvrdi ili ospori svoje sumnje. Zatekao ju je u tuđim kolima na periferiji grada, poslao joj fotografiju u Njegovom zagrljaju koju je sam načinio iz pristojne udaljenosti i tim činom raskinuo veridbu, otkazao upravo zakazanu svadbu, njenu venčanicu, svoje odelo, muziku i pozivnice  za 370 zvanica i otišao na more. Sam.

Kada bismo se, potom, slučajno srelu u gradu, pozivao me je na piće koje nisam mogla da odbijem. Zbog molbe u njegovim očima i glasu, zbog tuge u njegovom pogledu i... zbog onog druženja tokom kojeg je bio besprekorno fin i odan svojoj devojci, a tako pažljiv i prema meni, kao i prema svim ostalim njenim drugaricama.

Kada mi se pohvalio da ima devojku, nisam mu poverovala da je to ona prava, ona za ceo život, suđena mu još od dana rođenja, koju je sve vreme tražio i konačno pronašao. Kao da je prevara one koju je uistinu voleo izbrisala iz njegovog mozga i njegovog srca svu onu emociju kojom je obasjavao sve oko sebe i iz koje se i na daljinu moglo videti koliko je zaljubljen. I koliko je srećan što je izabrala baš njega.

I dalje bih ponekad popila kafu sa njim, ne mogavši da odbijem njegove usahle oči koje su me molile da sednem za njegovim stolom, kada bih prolazila pored parka u koji je najčešće dolazio na piće.

- Mogli bismo i do mene na kafu. Znaš da stanujem blizu - rekao mi je jednog dana, zagonetno se smeškajući dok je vrteo kašičicu u ruci i pokazujući mi na zgradu nedaleko od parka i prozor sa zelenim zavesama na petom spratu.
- Ne mogu da dođem sebi od čuda. Ti, koji si uvek bio prema meni tako fin, da ne pričam koliko si bio veran svojoj ljubavi, sada pozivaš mene u stan, dok tvoja nova devojka na poslu i ne sumnja ništa - zbunjeno sam mu rekla, zamuckujući zbog neočekivanog obrta kojem se nisam nadala - I znaš li kako ja sada neprijatno osećam. I šta da mislim posle svega? I šta ti misliš o meni kada si u stanju da mi predložiš nešto tako?

- Nema potrebe da se osećaš neprijatno. A o tebi mislim sve najbolje, inače te ne bih vodio u stan - odgovorio mi je, nastavljajući da se zagonetno smeška.

Počela sam da izbegavam da prolazim tom stranom ulice, posebno u vreme kada je postojala mogućnost da ga sretnem.

- Molim te, dođi večeras kod mene. Samo večeras i nikad više. Nameravam da sutra zaprosim devojku i posle toga da joj budem veran - prošaputao mi je u telefon jednog dana, pošto sam prethodno videla kako me je odgledao iz kola na semaforu, dok sam prelazila ulicu.

Kroz dva dana njegova devojka je na Instagramu objavila fotografiju prstena na svojoj ruci.

Njeno lice je blistalo od sreće.

Njegovo se nije videlo. Okrenuo je leđa kameri fotoaparata, dok ga je ona čvrsto grlila, nameštajući  na njegovom ramenu desnu ruku na kojoj je blistao prsten. Onaj isti koji je ne tako mnogo vremena pre toga, stajao i na ruci moje drugarice."

Zamke internet švalerionica, 2. deo: Ljubavi, ne mogu bez tebe... i bez tvojih 100, 200... 20.000 e

Najavila sam u ovom tekstu od juče priču o ženama koje su umalo nasele na smicalice belosvetskih prevaranata sa kojima su komunicirale isključivo preko neta. Na sreću, u pravom trenutku pored njih su se našle osobe koje su ih sprečile da im odmah pošalju manju ili veću sumu para,a onda su imale vremena i da se potpuno otrezne od takve vrste ljubavi. Te potencijalne mladoženje ostadoše bez apanaže.



U međuvremenu sam... ajde da kažem, proširila vidike kada je tema internet švaleracije u pitanju, budući da se ispod pomenutog teksta razvila vrlo živa disikusija na temu zaljubiljivanja "u internet" (moja slobodna definicija virtuelne ljubavi koja se razvija u čoveku/ženi dok komunicira samo sa mašinom, budući da i ne zna ko se uistinu krije iza blagoglagoljivih reči koje pristižu kroz etar i fotografije pristalog američkog oficira na privremenom radu u Avganistanu, recimo, ili pak prezgodne cice u negližeu koja se zavodljivo osmehuje sa fotografije).

Zamke internet kladionica i švalerionica

Novine su javile o još jednom u nizu načinu prevare na internetu: prodaja sopstvenog idenditeta   fotografisanjem sa sve ličnom kartom pored uveta. Cena: od 500 dinara, koliko su dvojica "mangupa" plaćali u nekom romskom leskovačkom naselju (kažu, interesovanje je bilo toliko da se red otegao ohoho...) pa do nekih 50 evra, ukoliko "imate sreće".


Kažu da su ovi profili korišćeni za klađenje  u internet kladionicama koje funkcionišu na principu soba sa po šest igrača. U ime vlasnika profila, za koje najpre nisu bili potrebni podaci iz lične karte, ali kada je konstatovano da je reč o, na neki način ukradenom idenditetu (mada su ga i tada u stvari vlasnici prodavali), postavljen je i taj uslov - lični podaci kao dokaz da ta osoba i postoji. Ali, ne i za njegov račun, već za račun onoga ko istinski igra i dnevno može, još kažu, da zaradi i po 1.000 e.
Ovo je samo jedna u nizu bogatog arsenala prevara smišljenih i sprovedenih u delo zahvaljujući internetu.

Dok ne pukne

Prosledila sam nedavno link do ovog svog teksta jednoj mladoj prijateljici, koji je jedan od najčitanijih na ovom blogu, umesto da joj zbog nekih njenih dilema objašnjavam neke stvari. Ali mi je njena situacija zarad koje je i dobila malu lekciju iz asertivnosti iz mog ugla dala ideju za ovaj tekst, na neki način i nastavak pomenutog.


Odakle im, kad nemaju

Dok čekam da dođem na red pred omiljenom trafikom gde se prodaju jaja, ne mogu da ne čujem prodavačicu koja razgovara sa kupcem ispred mene, očito svojim poznanikom:




- Dobro je, hvala na pitanju, juče ga deca maltretirala da idu na taj Crni petak, još im nismo kupili jakne. Vratili se, kažu nema ništa. Pa popodne do'vatiše mene, kažu 'ajde, ti imaš dobro oko, možda ipak pronađemo nešto. Kad tamo, ono, ludnica bre. Ne možeš iglu da spustiš, a kupuje se ko da sve daju džabe. I svi došli kolima, na parkingu nema mesta ni za bicikl, a svi kukaju, nema se. A cene, 10 posto, 20 posto sniženo, sve ono što vredi, 50 posto jeftinije samo ono što niko neće. Ove sportske jakne, što oni 'oće, to nemaš ispod 20 'iljade. Pa ja da imam tolko, baš bi me bilo briga za popust od 10 posto. Ništa ne napravismo.

Anita Pratljačić, intervju: Moj posao je da rešavam probleme

Poznajem izvestan broj uspešnih ljudi koji su to postali zahvaljujući isključivo samima sebi - svom trudu i radu, svom znanju i obrazovanju, svojim prirodnim predispozicijama, genima, vaspitanju, knjigama koje su pročitali, lekcijama koje su naučili, časovima koje nisu propuštali, pismenim zadacima i ispitima na kojima nisu prepisivali... i koji o svojim dostignućima mogu govoriti a da ni pred kim i nikada ne pocrvene. I koji vrlo retko i vrlo malo o tome govore. O mnogo većem broju takvih ljudi znam zahvaljujući onome što sam o njima čula od drugih ljudi ili videla i pročitala u medijima. I mediji, u proseku, o takvima najređe govore. Nekako, najviše bruje o onima, uspešnima manje ili više, kojima je stalo da se priča o njima, o onima čije je "japaja" prodorno i glasno, bez obzira na istinski procenat učešča njih samih u onome što su postigli.

Osobu o kojoj pišem ovde znala sam virtuelno i to vrlo površno, bez nekog specifičnog utiska o njoj. (Da sam znala bar deo njene priče, znam da mi verujete na reč, daleko ranije pretočila bih tu priču na ovaj blog.)
Srdačno smo se zagrlile nedavno na Konferenciji poslovnih žena u Kragujevcu, nas dve, koje smo imale jedinu dodirnu tačku u tome što smo, između ostalog, i blogerke.Kao da se milion godina znamo i kao da nas... a biće i da nas istinski vezuje, ne samo blogovanje, već i mnogo toga što postepeno otkrivam, a čiji je zajednički imenitelj to verovanje da je najslađi i najvredniji onaj rezultat koji ostvariš sam, nevezano za njegove razmere, širinu i efekte.

Anita Pratljačić:
Osoba koja je tek onako, usput, nabrajajući razloge zbog kojih je samu sebe nazvala "mama na točkovima", navela i to da je posle kragujevačkog skupa očekuje jedan skup u Ambasadi Holandije u Beogradu, pa onda sledeći, koji sama organizuje, na Zlatiboru... i još nekoliko, tako, za nju svakodnevnih poslovnih događaja, koji u ovoj zemlji i za ovdašnje prilike u stvari nimalo nisu svakodnevni niti obični.

Da li samo nevaspitani nesređeni nesrećnici bacaju papire i ostale otpatke gde im se ćefne

- Ono kad opomeneš devojku na ulici: "Ispalo Vam je nešto", a ona dobaci preko ramena: "Ma to je samo salveta" i ode ne zaustavljajući se - ovako se provela moja drugarica Jelena Car u situaciji koja je uobičajena pojava na svim našim ulicama, velikim i malim, značajnim i manje značajnim, u svim našim gradovima.

              i bravo što papire bacate tamo gde im je mesto

Ups... demantujte me, molim vas, ako znate za grad u kojem prolaznici ne bacaju  papiriće, papire, prazne kutije od cigareta, omote od slatkiša i koješta još, gde god im se prohte: na kolovoz ili trotoar, na travnate površine, u tuđa dvorišta kada misle da ih niko ne vidi... na pod autobusa, ispred šaltera, nasred prodavnice... To bi zaista bio raritet  koji zaslužuje da bude pomenut na mnogo važnijim mestima nego što je ovaj blog.

Odlaze ljudi


Neću vam reći ništa čega odavno već niste svesni i sami.

Odlaze ljudi oko nas.

U beli svet. Bliži, dalji, mnogo daleko...
U... samo koju godinu, kolko da se sredim, da smislim šta ću, dok kupim, prodam, uredim, namestim, nađem...
U... neću više ovo da trpim, dosta je bilo muke, nek i konobarišem, perem sudove, vozim kamione, al neću više da gledam da je isključivo za najgore rezervisano sve najbolje...
U... mora da vratim dug, da lečim dete, oca, ženu, da popravim krov, kupatilo, prozor bre na kupatilu nemam čime da platim...
U... neću ni da se okrenem, kome je do mene, poslaću vam adresu...
U... tamo ću imati bar pun frižider...
U... neću da mi deca odrastaju u ovom haosu...
U... svega mi je preko glave...
U... znam da me tamo ne čekaju latice na putu, al bar se zna kome je gde mesto...



O nama, između Fruške gore i Suve planine

Ovaj tekst objavila sam ne tako davno pod sasvim drugačijim naslovom, zbog čega verujem da su ga mnogi čitaoci mojih blogova preskočili, ne očekujući u njemu i priču o Zaplanju. Pa mi zato pade na um da ga postavim ponovo, pod drugim naslovom i s drugim ciljem: da ga pročitaju i oni koje fruškogorske priče možda ne zanimaju.

Tamo gde sam ja rođena planina je "stanje trajno". I sastavni deo života od kada  otvoriš oči pa sve dok te, ako imaš sreće da ti i početak i kraj budu tu gde su te stvorili, ne (p)ostave tako da zauvek budeš okrenut nogama ka istoku, u iščekivanju, kažu, vaskrsnuća posle drugog dolaska Isusa Hrista.





Tamo gde sam ja rođena, želiš li da vidiš planinu, ne mora nikud da krećeš. Dovoljno je samo da otvoriš oči. I ona je pred tobom u onom obliku koji sam izabereš, dokon li si pa ti je stalo obronke planina i sve njene svetlosti i boje da biraš, ili pak u onom izdanju na koje te put, obaveze, let ptice koju pratiš ili vetar koji te je kovitlanjem privukao, odvedu.


Fantastično ljubičasti vrhovi Suve planine, čije nijanse ni najboji slikari ne uspevaju da smute za svoja platna standardno mutnija i sivija, najtamnija zelena, boja borova čiji vrhovi streme ka tom ljubičanstvenom u želji da ga dosegnu, najfinija zelena listostopadnog drveća, u proleće, i sve one predivne nijanse koje samo priroda može da stvori dok se budi, buja, ponegde cveta, raste, žuti i vene... i sva okolna brdašca, brda i planine, i sve njihove nijanse i boje...




I  valjda zbog sveg tog bogatstva i lepote, a biće da je malo i zbog čoveka koji se polako udaljava i pored, i dalje sveopšteg stava ovdašnjeg da nigde i ništa nije tako lepo kao "naše Zaplanje", sva ta lepota skoncentrisana je samo u onome što je priroda tako velikodušno dala. Čovek joj se, ovde, nije odužio ni graditeljstvom, ni čuvanjem bar onog lepog što je iz sveg tog   graditeljstva nastalo... ni brigom, ni pažnjom, ni stvaralaštvom. Imao je, valjda, preča posla. Da preživi. Da ode, ispečali, odvoji od usta, donese, nahrani gladnu čeljad... sve dok, gonjen borbom za opstanak, većina nije odlučila zauvek da ode. Tamo gde kora hleba nije tako gorka i gde se preživi sa manje žuljeva na dlanovima. I manje zaludnog i besmislenog oranja i kopanja - da baciš celu šaku a da rode samo dva zrna.

Zato se, valjda, uvek iznova oduševim ravnicom. Onom, gde baciš dva zrna i rode dve šake. Najmanje. 




Grešna mi duša ako nisam u pravu, ali mi dozvolite da, nimalo ljubomorna na blagostanje ravnice, onako kako ga mi gorštaci definišemo, iznesem i svoju tezu o tome zašto je i njena jedina planina daleko uređenija od svih ovih naših, zaplanjskih. I zašto je nekako na njoj sve u podrazumevajućem skladu. Kao da su zajedno rasli, ta planina, i te kuće, ti vinogradi i ti voćnjaci, te ulice i puteljici, i te crkve i manastiri i... svi ti njeni ljudi i sva ta fruškogorska lepota.






Pored onolikih njiva, ravnih kao tepsija, omeđenih širokim putevima i lišenih svih prepreka koje stoje težaku planincu na putu,  i svih onih mašina kojima mogu da stignu gde god naumili, imali su valjda i vremena da malo više misle i na lepotu. Ne pravdam svoje seljake, kunem vam se. Umem ja i da se rasplačem nad činjenicom da tolika domaćinstva u mom Zaplanju, iako vekovima tu, nema ni jednu jedinu zasađenu šljivu i mnogi, u vreme njihovog zrenja bez imalo stida komšijski rod prenesu u svoje gajbe i kace. Umem samokritično da kažem kako je gazdinskim sinovima danas lakše da se pate u gradovima za parče leba i gole zidove iznajmljenih suturena, umesto da povade korov iz dedovskih njiva i uzgoje makar ono što može, ne samo da se rodi nego i da sazri na njima. Umem da vidim i sve naše mane, kao što hvalim i sve naše vrline.



Ali me jedina vojvođanska planina, uz svu onu beskrajnu lepotu prirode, poljoprivrede, graditeljstva i ljudi, u kojoj zdušno uživam za onih retkih dana kada sam na njoj, pomalo i rastuži. Pa bih je, kada krenem u svoje južne krajeve, spakovala u jednu kutiju, s natpisom na njoj "dragocenost, ne tumbati" i kada stignem kući otpakovala pa, bar na kratko, smestila pored one ispod koje sam se rodila. Možda bi, tako, i nešto malo lepote koja potiče od čoveka, ne od prirode, prešlo na ovu našu. 




Follow by Email