Šta govori o nama komentar koji objavimo ispod nekog teksta

Sećate li se one priče "Svijetu se ne može ugoditi" (možete se podsetiti ovde)?
E pa, o tome ću danas. I još ponečem.


                     Niš, Gabrovačka reka, ovih dana


Dugo se već kanim, sakupljajući argumente usput, a ovaj trenutak za pisanje sam izabrala birajući između usisivača i tastature.
Neki portali, daleko čitaniji od mog bloga, povremeno objave po koji moj tekst. Ponekad učinim to i sama, a zahvaljujući njima u prilici sam da steknem potpuniju sliku naših naravi, pojedinačnih pogleda na svet i aktuelnu situaciju, mogućih nezadovoljstava pa i frustracija, sklonosti i naklonosti, onoga što vole, ne vole, mrze, obožavaju, misle i veruju, pa i to koliko su obrazovane, pismene, dobre ili zle... osobe daleko različitijih profila od čitalaca mog bloga, koji su vremenom profilisani uglavnom po tome što imaju stavove slične mojima.


Nevolja između dobrih i loših ljudi

Drugi deo priče o  Sofia Tershani Domanović, mada njena humanost ne može da stane ni u deset nastavaka


Najteža vremena rađaju najveće heroje. One koji se u ratu ne plaše metka i one koji se u miru ne sklanjaju pred teškoćama, pretnjama i nevoljama, ma koliko se činile nepremostivim i opasnim.



Žena za koju šira srpska javnost upravo saznaje, već dva meseca  je i bukvalno i u svakom smislenom pogledu Anđeo čuvar svih naših ljudi koji su se u Parizu našli bez posla i(li) stana i(li) papira i(li) parčeta hleba. Svih onih kojima su predusretljivi zemljaci svoju "pomoć" oko rešavanja papira, prevoda, nalaženja stana i posla, naplaćivali stotinama, a često i hiljadama evra. Sve one koji su joj se obratili za pomoć kada su došli do zida i kada su od njih izgleda svi digli ruke, okupila je pod krilima svoje organizacije koja radi po sistemu anđela čuvara, nesebično iznalazeći načine i mogućnosti da makar krenu u rešavanje problema koji se, ma koliko ih je i ma kako raznovrsni bili, mogu podvesti pod termin "goli opstanak u Francuskoj".

Sistem anđeo čuvar svih naših nezbrinutih u Parizu: Sofia Tershani Domanović

"Da li ima nekog ko bi mogao volonterski da gospođi u Parizu zameni bojler koji ne radi, drugim koji je nabavio Gazda Zoran kod '2 blizanca'? Toj osobi je odneta hrana (hvala Dps Nettoyage), al nema vruće vode i živi sama."
"Hvala Vigo Trans za hranu koju ste dopremili danas."
"Hvala Goran Vtc i Viktor Grljanović za hranu koju ste nabavili, poklonili i odneli do kuće Magdalene."
"Svi koji su sa mnom od početka, znaju da pomažemo porodici u Kragujevcu kojoj smo nabavljali hranu zbog deteta kojem je operisan karcinom i uklonjen jednjak pa može jesti samo pasiranu hranu. Molimo vas ako neko od vas ima poznanstva ili porodice u Kragujevcu ili u nekom mestu u okolini, javite se ili delite svi."
"Molim vas sve da što više pitanja postavljate u komentarima. Želim svima odgovoriti pojedinačno, ali evo provela skoro celu noć odgovarajući na pitanja u inboxu. Za mene je postalo nemoguće. 24/24 i nemogu da stignem."

Ovako se nižu statusi na Fejsbuk profilu Sofije Tershani Domanović iz Pariza, koji je tokom poslednja dva meseca najposećenija "adresa" od strane naših ljudi koji u Francuskoj imaju probleme, bilo one vezane za puko preživljavanje, bilo kada je reč o takozvanim papirima (a tu spadaju i boravišne i radne dozvole i socijalno i zdravstveno osiguranje i sve ono što birokratija svake zemlje zahteva pre nego što vam prizna da imate bilo koja prava kao i ostali njeni državljani).


Ne može u jedan tekst da stane sve što ova žena krhkog zdravlja i srca velikog kao Srbija, odakle su njeni, medicinski radnik sa nizom kvalifikacija i titula o kojima nećemo sada,  čini i želi da učini za naše ljude zaglavljene u Francuskoj bez putokaza, a često i bez krova nad glavom. Ostaće nepotpun koliko god ga prečitavala i punila činjenicama, izjavama i podacima, jer njeno dobro delo ne može da stane ni u kakav brojač reči i definiše se jedino uzdahom olakšanja svih onih koji su se pre nje osećali potpuno nemoćni i sami. 
A kada pročitate njenu priču, koja je dakle samo najmanji delić onoga što Sofia jeste, nadam se da ćete naći snage, volje i mogućnosti da i sami, ako to već niste, nekom ko je zaglavljen u nekom bezizlazju, pružite savet, ruku, tanjir supe, krevet i jastuk... Ili bar da nekom ko to može, ukažete na Sofiju i njenu grupu kao adresu na koju mogu uputiti pomoć. Sada i sutra. Hvala vam.  

Srpske podele čak i u doba korone

Srbija se ovih dana, po vekovnoj tradiciji koju ne mogu da unište ni vreme, ni namere, ni vlasti, ni opasnosti, ni poplave, zemljotresi i suše, ni ratovi, ni beda, niti ono vreme prepuno iluzija kojeg se neki nostalgično sećaju s naglaskom na blagostanju – deli. Razmere naših podela ovoga puta možda su, nažalost, najopasnije. Jer, ne preti Srbiji u ovom trenutku onaj ko je nezakonito stupio na njenu teritoriju u nameri porobljavanja, iako decenijama posle njegovi potomci zameraju nekim novim Srbima kako su mu njegovi stari ubili mnogo sunarodnika (a kada ga ovi mirno pitaju: a šta su ti tvoji tražili u mojoj zemlji, odgovora – nema). Nisu pretnja ni poplave, koje odjednom grunu, unište šta su uništile i ostave narod i državu da se s posledicama bore kako znaju i mogu. Ni mraz, kad uništi očekivani rod, koji se može nadomestiti iz rezervi, uvozom, donacijama… a i otrpeti, ako se mora.




Ova nevidljiva pošast koju su u jednoj, kažu najboljoj bergamskoj bolnici u Italiji čiji su čak i hodnici prepuni onih koji se bore za udah, nazvali savremenom apokalipsom, potvrđuje svu tragiku srpskih podela. Onih, iz prvog reda razloga koje su nas dovele baš ovde gde jesmo.

Dr Zoran Vujčić o koroni: rukavice, maske i sapun - linija odbrane br 1


- Po prvi put biti nedruštven, voditi samoizolovan život, uz što disciplinovanije ponašanje u higijenskim merama zaštite

- Uz maske i rukavice, zaštitu predstavljaju i UV lampe. Novac je sada verovatno dominantan način širenja zaraze

- Od SARS-a na ovamo, ne treba nama farmaceutska mafija. Reklo bi se da smo dovoljno glupi i sami. (Trovanje reke, pušenje, narkotici, energetska pića, industrijska hrana…)

- Da tradicionalna... kineska, indijska... medicina radi, ljudi se ne bi razboljevali


Otkako je pomenut virus korona pa još kad smo shvatili da je đavo zakucao i na naša vrata, mediji su prepuni saveta, stavova, stručnih izjava, ali i pretpostavki i nagađanja svakojakih nadrilekara i "upućenih u sve". Sve oči su s pravom uprte u epidemiologe, od kojih narod očekuje i pomoć i savet i podršku. 
Uz dužno poštovanje svima njima, a neke i lično poznajem i znam koliko su daleko otišli kada je njihova struka u pitanju, meni je (i ne samo meni) uvek kada se nametnu teme vezane za zdravlje, zaraze, bolest, lekove, lečenje, hranu, zdravu hranu i slično, neizostavan "medij" kome se obraćamo kad god posumnjamo u neku tvrdnju ili želimo da je proverimo, a u domenu je njegove struke, dr Zoran Vujčić,profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu.



Briga o starima nije zadatak njihove dece, nego njihov dug prema svim precima i sopstvenom potomstvu

Kada je pre nekoliko meseci baka Verica Krstić imala ozbiljan zdravstveni problem, odmah su za Mali Krčimir, u kojem inače živi, krenuli iz Beča njen sin Zoran i dvojica starijih unuka, Aleksandar i Stefan. Na sreću, baka se brzo vratila kući iz bolnice u Nišu, ali su njena deca nastavila da intenzivno brinu o njoj. Nekoliko nedelja su ocu Stanoju u svakodnevnim obavezama pomagali ćerka i zet, takođe pristigli iz Beča, a zatim su opet došli Stefan i Aleksandar kojima, iako su odrasli u Beču, nije smetalo da obave branje kukuruza, barabar sa dedom, kao i ostale redovne seoske poslove.
Zatim je i snaja Lena uspela da izdejstvuje nekoliko slobodnih dana koje joj je šef u jednom bečkom muzeju odobrio uz konstataciju: Divna ste vi porodica, divna.

Baka Verica i deda Stanoje su ovih dana, hvala Bogu, dobro i nije im potrebna pomoć za svakodnevno normalno funkcionisanje, ali su svesni činjenice da, ustreba li, neko od njihove dece će se stvoriti za nekoliko sati, ma koliko daleko bili. Jer, brigom o svojim roditeljima njihova deca ne odužuju dug njima zato što su im dali život i stavili ih na noge, već prema svojim ostalim precima, kao i prema svojoj deci koju uče tome šta su prave vrednosti, na delu im pokazujući onu vertikalu oko koje se vrti smisao svakog postojanja.

Ovo je, nažalost, jedan od retkih primera divne brige i pažnje koju deca i unuci poklanjaju svojim "starcima", kako imamo običaj da nazivamo ostarele roditelje. Iako nisu samo na pola sata hoda ili dva sata vožnje kolima, Krstićima je u genetski kod ugrađena obaveza da poštuju svoje pretke i za njih ne postoje ni daljina, ni obaveze, ni izmišljena izvoljevanja, kao razlog da bukvalno ne dotrče, ustreba li da su pored najstarijih članova svoje porodice. Tamo, odakle su im geni i kuda se, sva je verovatnoća, nikada neće zauvek vratiti.




            Stefan sa babom i dedom (Aleksandar ne voli da se fotografiše)

Crtice koje život znače - Marija Ilić, karikaturista

Njen dan počinje iscrtavanjem sopstvenih osećanja, misli, ideja i raspoloženja, nekad na papiru, nekad na sopstvenim rukama i nogama, podrazumeva se, uz veliku šolju kafe i neizostavni osmeh, koji je njeno drugo ime i zaštitni znak.
Kada onim što najviše voli da radi ulepša samoj sebi dan, fotografije tih papirnatih i "kožnih" crteža objavi na Fejsbuku i Instagramu, čineći da s osmehom započne i dan onih koji je prate i koji jedva čekaju da vide šta sve to ima da im poruči za dobro jutro.




A njeni crteži su savršeno jasni i jednostavni, njene poruke, kao reakcija na svakodnevicu koja je često sumorna i frustrirajuća, donose vedrinu i prenose taj njen široki osmeh sa kojim se budi i sa kojim leže, noseći sa sobom poruku da ipak nije sve tako crno i da čak i ono crno može postati ružičasto, promeni li se ugao gledanja.


Pihtije - detaljni spisak namirnica i opis kuvanja, da uspeju obavezno i budu besprekorne

Na svojim greškama se najbolje uči. Ipak, budite pametniji od mene pa, želite li da pripremite savršene pihtije, bez straha od toga da se nedovoljno stegnu (i da se tresu u tanjiru ili ne daj bože mora da se jedu kašikama), na mojim greškama ili je možda bolje reći, zabludama i pogrešnim pretpostavkama, naučite zauvek kako se spremaju besprekorno čvrste, savršeno ukusne i naravno, ne samo nepcima nego i oku ugodne pihtije. Ili ono što se u regionu naziva još i pitijama, hladetinom, aspikom i kako već ne.



Omaž tradiciji

Pihtije su nekada spadale u sirotinjsku hranu. Naravno - spremale su se od svih onih ostataka koji su se nekada dimili ili ostavljali da odstoje pod slojem masti (način konzerviranja i očuvanja mesa pre zamrzivača), pošto bi se iskoristili svi kvalitetniji delovi zaklane stoke, odnosno svinje, teleta ili junadi. Dakle, od nogu, nožica, repova, ušiju, rekoh, što dimljenih, što svežih. Ne isključivo od toga, ali bez toga se nikako nije ni kretalo u kuvanje pihtija.

Baklava najslađa na svetu: urme i orasi


Suva pita i baklava su, čini mi se, nezaobilazni kolači za Badnje veče. Em su posne, em skoro da nema nikog ko ih ne voli, em poduže traju (imam recept za suvu pitu s rokom trajanja od mesec dana i duže), a pružaju mogućnost eksperimentacije, improvizacije i svakojakih kombinacija i uz to skoro da i nema šansi da omanete. Odnosno, uspeh je zagarantovan, sve da imate i dve leve ruke.

Ovog puta pravila sam 

BAKLAVU SA URMAMA I ORASIMA



za koje je, pravite li ih od jednog pakovanja, tj 500 gr gotovih kora, potrebno

Zima koja joj je sledila srce

Ne znaš ti kako je to kad ti je hladno. Kad ti se zaledi telo od hladnoće koja je u sobi od juče, prekjuče, od prošle nedelje,  i od one koja ulazi kroz zatvorene prozore i vrata te sobe, najmanje u ogromnoj kući u kojoj si sam i ostavljen od svih. Kad osećaš kako ti se ledi i duša, koju bi možda zagrejalo bar sećanje na nešto lepo, al nema ničega lepog da ga se setiš... i kako su ti sleđene kosti i ono malo mesa na njima, preostalog posle dugog niza meseci tokom kojeg si više gladan nego sit.



                     Autor fotografije: Miloš Miladinović

Radila sam ceo život. Prva, druga, treća smena, u fabrici. I četvrta, u toj kući u kojoj sam se smrzavala i onda kada nije bilo hladno. Od muke, od tuge, od osećaja napuštenosti, usamljenosti, razočarenja, besa...

Follow by Email