Naša najlepša Srbija, Donji Prisjan i dodela nagrada u Palati Srbija

Sećate li se da prošlog juna  rodno mi selo Donji Prisjan danima nije silazilo sa novinskih stubaca i TV ekrana, zahvaljujući tome što je moja fotografija polja podno Suve planine, koje kao da gori pod Sunčevim zracima, proglašena za najbolju u prvoj nedelji konkursa Naša najlepša Srbija? Podsetiću vas, za svaki slučaj - o tome sam pisala ovde.

Pobednik ovog konkursa je Dragana Macura, čija je fotografija ''Gastronomski suton na Perućcu'' 

dobila najveći broj sviđanja na profilu Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, koji je pokrenuo ovaj konkurs u cilju promocije jedinstvene lepote, običaja i nasleđa Srbije. Krajem prošle nedelje predsednik Vučić je na svečanosti u Palati Srbija, gde je otvorena izložba najlepših fotografija Srbije, uručio pobedničku nagradu Dragani Macura, kao i ostalim autorima fotografija nedelje.

Ističući da svaka od naših fotografija slavi lepotu Srbije, predsednik Vučić je naglasio da je, u eri socijalnih mreža koje se neretko koriste za negativan odnos i kritiku svega, naša obaveza da čuvamo zemlju i da volimo i negujemo njene lepote. On je takođe zamolio građane Srbije da u ovim vremenima smutnje, svetskih sukoba i geopolitičkih problema nastave da čuvaju i vole našu Srbiju i da je guraju napred. "Da pokušamo da uradimo sve kako bismo imali još ovakvih fotografija, da imamo zadovoljnije ljude i mnogo više dece", poručio je predsednik Vučić.

 

Priča o lepotama Srbije prešla je i van granica Srbije: zahvaljujući mojoj koleginici Rozalini Evdokimovoj, novinari i čitaoci sajta Saveza novinara Bugarske u prilici su da se upoznaju sa celokupnom akcijom i završnom manifestacijom, ovde.

U vreme proglašenja pobednika ''prvog kruga'' konkursa Naša najlepša Srbija koji već doprinosi tome da upoznajemo i otkrivamo mnoge do juče nam nepoznate lepote svoje zemlje, uveliko traje i njegov nastavak: na redu su najlepša domaćinstva Srbije. Fotografije možete slati na adresu najlepsedomacinstvo@predsednik.rs .

"Domaćinstvo je osnova svega, porodice, snage i života. To je mesto sigurnosti, ono se voli i čuva, na njemu se radi, o njemu se brine, tu se okuplja", kaže Aleksandar Vučić na Instagram profilu buducnostsrbijeav.

Autorku pobedničke fotografije, Draganu Macura, zamolila sam za kratku izjavu:

"SHENEMIL" - proizvodi na bazi gline koje koristim skoro godinu dana

 Pre nekoliko godina slušala sam na jednom događaju predavanje prof dr Staniše Stojiljkovića o zdravom životu, posle čega sam - po svom tadašnjem običaju, kada su u pitanju ljudi koji imaju šta da kažu, objavila i intervju sa njim, koji možete pročitati ovde.

U međuvremenu sam koristila neke proizvode  njegove porodične firme  "SHENEMIL", što iz radoznalosti, što zbog namere da mnoge od onih proizvoda hemijske industrije za koje se tvrdi da nas ''truju'', ako ne bukvalno, ono zato što sadrže mnoge štetne sastojke, zamenim proizvodima s prefiksom ''zdravo'' i ''prirodno''.

     Prvi na spisku proizvoda ''SHENEMILA'' koji me je jako obradovao je, naravno, pasta za zube. Razlog: ima već više od deset godina otkad slušamo i čitamo svakojake priče o tome da mnoge, ako ne i sve paste za zube koje stoje u rafovima marketa kao obaveznu stavku imaju i sastojke koji postepeno izazivaju trovanje organizma. Znam ljude koji su pod dejstvom takvih informacija prestali da peru zube pastama, koje su zamenili sodom bikarbonom ili nečim drugim.

     E, upravo svima onima koji su odbacili klasične paste za zube ili razmišljaju o tome da prestanu da ih koriste, mogu, pošto sam se uverila u efekte,  preporučiti ''SHENEMILOVU'' Biodent pastu za zube. Biodent pasta je osvežavajuća ekološka pasta za zube na bazi gline, a ono što je karakteristično za nju - ne sadrži sredstva za penušanje. Efekat pranja se pojačava kombinacijom ekstrakta divljeg kestena koji daje penušavost, i gline, koja blago polira zube, sprečava taloženje kamenca i pritom održava i belinu zuba. Uklanja zadah iz usta, polira i održava belinu zuba i održava normalnu pH vrednost usne duplje, budući da etarska ulja nane, žalfije i eukaliptusa daju svežinu, a imaju i antibakterijsko i antifugalno dejstvo pa se sprečava rast i razvoj mikroorganizama u ustima. 

     Ja sam ovu pastu najčešće, ipak, koristila u kombinaciji sa klasičnim pastama za zube, u proizvoljnoj srazmeri. Ponekad sam, sledeći preporuku proizvođača, dodavala po koju kap troprocentnog hidrogena, a jednom prilikom sam imala upalu desni pa sam poslušala i ovaj savet: nanela sam pastu na zube i tako prepavala. Upala je prestala brže nego što sam se nadala. Kažu da se odlični efekti postižu i protiv kamenca, samo je potrebno češće prespavati ovako, kao i d apomaže protiv paradentoze.

Za čišćenje usne duplje i organizma ''SHENEMIL'' je napravio Dental ulje koje se mućka u ustima, što je inače metoda poznata u tradicionalnoj medicini od davnina. Mućkanje ulja u ustima doprinosi oslobađanju organizma od patogenih mikroorganizama, toksina, viška kiselina i soli, a etarska ulja koje Dental ulje sadrži doprinose nezi i zaštiti usne duplje. Uz to, sprečavaju se naslage kamenca na zubima i povlačenje desni. Neko vreme sam, inače, mućkala obično suncokretovo ili maslinovo ulje, ali mi je Dental ulje više prijalo.

Sastavni deo ovog "trija" namenjenog nezi usne duplje, je 2Fresh - prirodna aromatična voda sa etarskim uljima - nane, žalfije i eukaliptusa, koja osvežava dah i neutralizuje zadah iz usta. Pakovanje od 25ml pogodno je kao prva pomoć u tašni, a postoji i pakovanje od 100ml. Ovo manje pakovanje je sastavni deo mog nesesera, posebno kada nisam u situaciji da preko dana koristim šetkicu za zube i pastu.

GLINA U PRAHU ZA SPOLJAŠNJU UPOTREBU

Meni je, inače, posebno zanimljiva linija proizvoda na bazi  gline namenjena nezi lica. Svesna sam, doduše, da u sedmoj deceniji života ne mogu od kozmetike, ma koliko ona prirodna bila, očekivati revolucionarne efekte, ali:

ACTIVE C glinu sa aktivnim ugljem sa zadovoljstvom sam koristila za čišćenje, piling i hidrataciju  kože lica, za negu i rast kose, ali i za obloge na zglobovima posle dugog hodanja, kada bih osetila posledice u vidu bolova ili trnjenja nogu. Najzadovoljnija sam kada je u pitanju nega kose, budući da sam tu osetila najlepše efekte, a možda i stoga što sam ovu glinu najviše stavljala baš na kosu (posle nekih frizerskih tretmana kojima nisam bila zadovoljna). Inače, može se koristiti i za odmašćivanje površinskog sloja kože - preporučuje se za negu masne i problematične kože protiv akni i mitisera - aktivni ugalj ima antibakterijsko dejstvo i pomaže da se toksini izbace iz kože, za tople kupke i kao maska protiv strija i celulita. 

MULTI C glina za spoljnu upotrebu kortistila sam kao sastojak pri pravljenju nekih prirodnih maski za lice uz dodatak sezonskog voća, uz dodatak maslinovog ulja pravila sam pakovanje za kosu, a ponekad takođe i za obloge oko zglobova. Nisam imala volje da proverim dejstvo ove gline u vidu kupke, pa vam to dugujem za sledeći put.

U uputstvu piše da je ova maska  od bentonitne gline posebno dobra za masnu i problematičnu kožu, moja na sreću nije takva. Ukoliko se glina nanosi na suvu kožu, može se dodati i malo svinjske masti, biljna ulja (npr. kokosovo ulje), kajmak, pavlaka ili punomasni jogurt. 

Odavno sam naučila da  onome što stavljamo na lice i na kosu valja posvetiti posebnu pažnju - ko se jednom opekao neadekvatnim proizvodima zna da štete mogu biti dalekosežne, i stoga  ova grupa proizvoda može biti spas ne samo stoga što savremeni čovek sve više izbegava one proizvode koje nepravedno nazivamo hemijom, već i zato što, kada su u pitanju proizvodi na bazi prirodnih sastojaka, ne postoji opasnost da pogrešimo.

Moj Donji Prisjan najlepši u #NašanajlepšaSrbija

     #Donji Prisjan, moje rodno selo o kojem vam pričam evo već čitavu deceniju i koje sam vam dosad oslikavala najčešće rečima, već nedelju dana je u žiži srpske javnosti zahvaljujući - jednoj fotografiji. Nastala je tačno pre dve godine i poslala sam je na konkurs Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije, pod nazivom Naša najlepša Srbija i predsednik je izabrao za najlepšu od svih pristiglih u maju.

     Neizmerno me, naravno, raduje i činjenica da se rezultat mog amaterskog umeća   našao na ovoj poziciji, ali me iznad svega raduje i čini srećnom radovanje mojih zemljaka, Donjoprisjanaca pre svega, ali i ostalih Zaplanjaca. ''U mojoj kući su se čule ovacije kada smo čuli vest na TV'', ''Konačno da se i naš lepi Prisjan nađe u žiži javnosti, da i drugi uoče njegovu lepotu'', ''Veruj mi, ja sam se rasplakala kada sam čula'', ''Reci mi jesi li to ti, da mogu da se radujem''... i još niz toplih poruka mojih prijatelja, ovde i u inostranstvu, stvarnih i virtuelnih, onih sa kojima se razumem i onih sa kojima često sukobljavam mišljenja, mladih i starih, sa profilima na društvenim mrežama i net nepismenih... ma, apsolutno svih (namerno vam prećutkujem jedan jedini nedobronamerni glasić), dobijam ovih dana. 

     O interesovanju medija da vam i ne govorim... mislim da nema medija koji nije objavio bar saopštenje sa instagram profila predsednika Vučića  , a već i ne stižem da propratim sve one koji su zatim objavili i razgovor sa mnom, što na portalima, što na televiziji... neki prilozi i tekstovi tek slede. Hvala svima, Zaplanje i moj Donji Prisjan će im sve to pamtiti.

     Na kraju ovog mog zapisa o radosti koju mi je priuštilo to što sam se našla u pravo vreme na pravom mestu da zabeležim jedan nestvarno lep prizor - susret oblaka nad Suvom planinom i žitnog polja koje ''gori'' pod sunčevim zracima, eto, imam i jednu molbu, na koju niste u obavezi da se odazovete, ali ako vam se fotografija sviđa, ja sam zahvalna ukoliko to učinite. Ukoliko imate Instagram profil, zamolila bih vas za lajk fotografije koja je objavljena na predsednikovom profilu  buducnostsrbijeav koji sam već linkovala u gornjem pasusu.. Na kraju godine biće izabrana najlepša fotografija najlepše Srbije i... jako, jako, jako lepo i za moj kraj korisno, bilo bi da pobedimo.

     Moja Baba-Grozda, ona čije mudrosti mnogi sa zadovoljstvom čitaju, već je skrenula pažnju na Zaplanje, pasivan kraj gotovo skrajnut sa svih mapa, a ova fotografija i njeno dalje širenje i sva ona pažnja javnosti i medija, sigurna sam u to, mogli bi da izrode nešto lepo za naš kraj. Kako reče u komentaru jedna moja prijateljica, dabogda počeli da se vraćaju potomci iz trećeg kolena onih pečalbara o kojima pišem.

     Čitaoci ovog bloga imali su prilike da vide ovu fotografiju kao i niz onih koje su nastajale na istom mestu. Pa evo, sada da ponovim neke od njih.

     

Sa Divanhane Farah Krvavac

Ovaj tekst sam napisala za njen blog, a ona ga objavila 20. marta 2015. godine. Od 2016. sve poruke na njenom profilu svode se na: nedostaješ.

Za Farah, tamo negde, među zvezdama.

Pišem za Farah ljubavnu... ...al mora i suza biti

Nisam ti ja od onih koji veruju u zakone privlačenja i mantraju svakoga jutra nešto o lepoti života koji ih tugom kuša samo na tren, pre nego što postanu zaista, zauvek i potpuno, bez truna sumnje, srećni. Nit ležem rano da bih zaspala s rečenicama na usnama, koje prizivaju sve dobro ovoga sveta. Nit imam skrivene spiskove želja, opise ljudi, događaja i osećanja koje želim da mi se dese.

Ja živim svoje dane, onako kako se nižu. Kada poteku razdragani, poželim da traju što duže i da me ništa nikad ne seti da sam koliko juče suzama ispraćala svaki dan, u grču zbog onog koji tek sledi. Želeći samo da mi još jednom neko zamrsi kosu (http://negoslava.blogspot.com/2012/08/samo-nek-mi-jos-jednom-neko-zamrsi-kosu.html). Da osetim nečiji dah na vratu i neku ruku u svojoj, praznoj šaci. Nečiji pogled, da me miluje. Nekoga dušom da grejem. 

Ne umem da sanjam ono što mi nedostaje (https://negoslava.wordpress.com/2012/10/27/nikada-sama-sa-njim/) , govorila sam stalno i iznova, kad god bi mi rekli kako je najvažnije umeti da želiš. Da negde neki vetar navodi moju želju u misli onog ko baš na mene čeka.Ko smeten, ne zna da me nađe, mene ovako smetenu. Čija plava dioptrija ne reaguje na moje ultra-crveno. 

Ne umeju te, moje želje, tvrdila sam,da pletu mrežu od snova oko zamišljenog izabranika kojem bi da ruke pružim, onako očajno sama. Pa da me sačeka širom otvorenog zagrljaja, samo meni potaman. 

Samo sam znala da lepo pričam svoju tugu. Pa su mi govorili da su i tuge lepe. 

I onda si me stavila u priču (https://negoslava.wordpress.com/2013/03/06/stavi-me-u-taj-tvoj-blog-i-pusti-me-da-placem/) . I zasta me pustila da plačem. 

A on je sve vreme bio, tu negde, pored mene. Naši životi su tekli paralelno i tako paralelni nisu ni mogli da se sretnu. On je sanjao moje ultra-crveno. Koje njegova plava nije znala da prepozna. 

Oboje smo videli ljubičasto. 

Moju kosu niko nije mrsio. I sve mi je više smetala, bez nade da ikada više nečija topla ruka željno prođe kroz nju. Znala sam, o kako sam samo znala da one ruke pružane ka meni nemaju tu toplinu, čuvanu baš za mene.

Onda sam jednoga dana, bez reči, odsekla svoju kosu, spletenu u dugu kiku. Rešena da više nikada ne dozvolim da poraste. 

Kroz suze koje su tekle zbog one željene ruke koja nikako da me sretne, nisam videla njega koji se opet kretao paralelno s mojim korakom. Pa sam mu gotovo stala na stopalo, dok je on zbunjeno širio ruke u pokušaju da me zadrži dok sam još bila na korak od pada. 

Šta sada još da ti kažem? 

Ti bi još jednu priču, al ne znam da li naš roman može u priču da stane. 

Obećao je da će biti uz mene, dugo, dovoljno dugo da mi jednom zamrsi kosu. 

Jedino me zamolio da se šišam što češće.

Od lopova se varkaj, a od špijuna i begaj kolko te noge nose

 Neće ti u kuću i u život svaki ulezne sas dobre namere. Pa i onija, koji ti sas nikakav zal misal ne prejde prag, mož se prozli eli će te zamrzne ako on ne mož postigne i uraboti toj koje si ti urabotil eli bi tel da je i u njegovu kuću napredica, sloga i mir kako u tvoju eli te neki na Božju pravdinu izrezil kude njega… pa najemput obrne ćurak naopački i od onoga dobrodušnoga čoveka koji je nasmejan ulezal nekada u tvoju kuću sal ostanu zle oči uperene b’š tam kude ga boliš eli ti eli sve tvoje i svi tvoji.

Zatoj, vodi si red kvi ljudi pripuštaš i u tvoj život i u tvou kuću. A li premetiš da se toj n-umeje zaraduje na tuđo dobro, da rekne da je nešto tuđo ubavo, da čestita, da blagosilja, da rekne nešto berem, namesto onoj njegovo “a što drugi, a zašto ne ja“ i samo preapuje usnice i iz oči mu sevaju munje pa ti se čini sve će potepa uokol, dizaj ruke od njega. Nemoj mu se ni vališ, ni žališ. Toj čovek neje. I neće ti je dobro, ni u dušu ni u kuću, ako sas takvi imaš posla.

Vikaju ljudi, ako je se neki nameračil da te izvara, opljačka, da ti nešto ukradne, nema ju taj sila koja će ga sapre da toj ne uraboti. Al pa, ako se varkaš od onija za koji se znaje da nesu u razvalicu i da se za tuđo suvaju kako njino da je, ako skutaš takvo nešto što neje svi da vide, ako ji ne prizivaš i nemaš posla sas nji, neće si im baš na put.

Al pa najviše da se varkaš se od onija što ji zovu špijuni.

Lako je sas onija što jim vikaju, prznice, tanki sas živci, priripaju čim im nešto nije po volju. Tija priripaju, reknu kvo si rekli, svrlje muku od grbinu… i pa si sve bude kako je ponapred bilo. Berem znaš i kvo ti misli i kvo će ti kada rekne. I od dobro i od lošo.

A ovija… ovija špijuni, sas nji čovek da ne smeje rabotu nikakvu da ima, nego d-umeje da bega od nji dokle ga god noge nose. Dokle je vreme.

Pimakne li ti se asli da čuje i da vidi kuj, kakvo i što, sas kuga, kude, kako… toj ti je se sas zle i sas nikakve druge namere primaklo. Da pročačka, da ičačka, pa da ga promuti i nadokrajne da ga zamuti takoj da se od toj njegovo mućkanje posle cel život ne mož ni razbereš, ni opereš.

Džabe ti znaš da si prav kako vita jela i čis kako kapka i toj tam kude reka izvira, džabe i onija okolo teb znaju da si čovek spravan, pošten i radan, uvek će se najde koji će mu njemu poveruje, a ne tebe. A zavidi li ti, tek te tag te muka ima jede, ima nastane i da se prepričuje priča kako na radio stanicu da su izjavili. I nema tuj, ni da se sečeš, ni da se pečeš, loš reč je pušten i asli ti je ostalo da čekaš da se tija špijun primakne do nekuga grugoga i da mu njemu složi priču kva se samo u bolesni mozgovi mož složi, a da te tebe manu.

Vlastimir Popović, autor monografije o familiji Popovci u Donjem Prisjanu

Kada se četrnaestogodišnji dečkić iz kosovske familije  Popović sa područja Laba  odmetnuo od kuće jer je ubio Turčina, čitava njegova familija krenula je te 1690. godine u zbeg, strahujući od odmazde. Zaustavili su se u leskovačkom selu Bogojevac, a onda su se posle dugog lutanja i čestog menjanja boravišta, nastanili u selu Donji Prisjan, izabranom stoga što su Turci retko prolazili podnožjem Suve planine, strahujući od ovdašnjih hajduka. U selu su zatekli samo pet porodica.

Slučaj je hteo da momak zbog kojeg su izbegli, posle 20 godina lutanja reši da potraži svoje i da, obučen u tursko odelo i jašući konja, kako bi se lakše kretap među Turcima, u potrazi za prenoćištem zakuca baš na vrata kuće svojih roditelja.

''Može, čestiti ago'', odgovorila mu je žena koju je zamolio za konak i u kojoj nije prepoznao svoju majku. Pošto su sačekali njenog muža da se vrati sa stadom i pomuzli ovce, seli su da večeraju. Domaćin se po hrišćanskom običaju prekrstio skidajući kapu, a onda je to učinio i gost, pošto je skinu čalmu sa glave.

''Ženo, ovoj ni je sin, znam po belezi'', uzviknuo je domaćin, posle čega je mati presvisnula od prevelike radosti. 

Otac je oženio sina posle godinu dana, kuća se napunila potomcima i - Popovići su ostali u Donjem Prisjanu.

Vlastimir Popović

Prve podatke o istoriji porodice Popovci, nazvanih po prezimenu, zapisao je prota Milorad Popović, jedan u nizu sveštenika iz ove familije, kojih je samo u 19. veku bilo 17. 

DUG PREMA PRECIMA I POTOMCIMA

U želji da ostavi trajni zapis o svojoj familiji, čija se većina članova danas, raštrkana svuda po zemlji i svetu, i ne poznaje (mada znaju jedni za druge), Vlastimir Popović, unuk Mladena, rođenog brata prote Milorada, priredio je monografiju:  ''Donji Prisjan - Mahala Popovci''.

''Kao prosvetnom radniku bile su mi dostupne monografije mnogih škola i sela u leskovačkom kraju, čitao sam ih od prve do poslednje strane, sakupljao ih i maštao o tome da napišem monografiju o svom selu, Donjem Prisjanu. Onda sam shvatio da je to obiman i zahtevan poduhvat i da, ako ne za selo, mogao bih to da uradim za svoje Popovce. Osnova za taj rad je bio materijal koji je prikupio prota Milorad, moj deda-stric, a moj najveći problem je bio kako doći u kontakt sa članovima familije raštrkanim širom Srbije. Prikupljajući materijal, razgovarajući sa ljudima, saznao sam mnogo toga čega nije bilo u materijalima prote Milorada i što nisam saznao od svog dede Mladena i oca Vlade. Prezime nosimo zahvaljujući tradiciji svešteničke porodice, različiti ogranci familije slave različite slave, a Donjoprisjanski Popovići slave Svetog Nikolu. Popovići su živeli i na Kosovu i u Makedoniji, ima ih u Beogradu, Novom Sadu, Leskovcu, Nišu, Vlasotincu... Budući da se većina članova familije nikada nije srela, verujem da će zahvaljujući ovoj monografiji saznati više jedni o drugima i poželeti da se sretnu.'' - kaže Vlastimir Popović, danas Leskovčanin, koji veliki deo vremena provodi i u svojoj rodnoj kući.

Kao prosvetni radnik, član jedne od najuglednijih familija u selu, koja je iznedrila ne samo sveštenike, već i krojače, potkivače, mlinare, lekare, sudije, doktore nauka... Vlastimir Popović posebno ističe značaj sačinjenog rodoslova, koji će ostati sadašnjim generacijama, ali i svim budućim Popovićima, za sva vremena. Što je posebno bitno zbog vremena u kojima živimo, kada se ljudi sve manje posećuju i poznaju, zbog čega bi, kaže, svaka familija trebalo da ima rodoslov.

DONJI PRISJAN -  ''SLEPO CREVO''

Osim što je javnosti predstavio svoju familiju, Vlastimir Popović u monografiji njoj posvećenoj, čitaoce upoznaje i sa Donjim Prisjanom, selom koje je, kako se tvrdi u tekstu koji potpisuje Srbislav Milenković, zajedno sa Gornjim Prisjanom neka vrsta slepog creva, najslabije integrisana terotorija i sa opštinskim centrom (Vlasotince) i sa ostatkom opštine. Iz monografije, prvom štampanom dokumentu ikada o ovom selu za koje se ne bez razloga tvrdi da je skoro celo preseljeno u Niš (najvećim delom na čuvenu Trošarinu), saznajemo :

- nalazi se dolini Komaričke reke, jednog od izvorišnih krakova Puste reke, na padinama Kruševice, u okruženju njenih vrhova Vita kruška, Bukova glava i Rid, na nadmorskoj visini između 400 i 500 metara

- dno Pustorečkog basena, Livađe, inače najveća ravnica u čitavom Zaplanju, smešteno ozmeđu Gornjeg i Donjeg Prisjana, potpuno je ravno, sastavljeno od šljunka, peska i gline i odražava poslednji stadijum postojanja jezera u njemu

- morsko-jezerska tvorevina, glina, pokazuje da su u geološkoj prošlosti tokom razvoja Zemljine kore, ove kotline bile pod vodom (grnčarska, ciglarska i suknena zemlja - posebni narodni nazivi za pojedinu vrstu te zemlje, od kojih je nakarakterističnija suknarska zemlja ili uma, koja je korišćena za pranje, budući da skida prljavštinu i masnoću, a jedno vreme je u selu funkcionisao i rudnik ume, gde i danas ima rezervi takozvane bele zemlje)

- najstarija familija i ujedno osnivači sela su Kepaci, a samo pojedini rodovi pamte svoje poreklo i današnju podelu, takozvanu podelbinu, kao na primer Popovci, koji su poreklom Deda-Stojkovci

- većina familija se smatra starosedelačkim, a dolazili su sa raznih strana Srbije i iz Severne Makedonije, o čemu svedoče njihova prezimena i nadimci: Bežanci, Borojini, Glučinci, Bakinci, Džodžkinci, Savini, Bljusini, Vuštini, Vrelci, Đurinci, Nešaci, Gunjaci, Kepaci, Orolejini, Alavojdini, Daskalovi,Grozdanovci, Maramaljkini, Džurdžaci, Staničkini, Kavlaci ili Čapkanovi, Popovci, Šaćkovi i Čukilovi

- smešten između dva brda, ovaj Prisjan je bio pogodan za hajdučiju, odavde je  čuveni hajduk Zdravko koji je ubio turskog poreznika, zbog čega su stotinu muškaraca iz sela Turci uhapsili i oterali u Pirot, ali su oslobođeni jer nisu pronađeni dokazi da su imali neke veze sa ubistvom (vlasnik kuće u kojoj je turski poreznik zakonačio i sa kojim je hajduk Zdravko bio u dosluhu, kožne bisage sa kovanim novcem sakrio je na dnu kace s kupusom)

- po prvim pouzdanim podacima - popisu iz 1498. godine, selo je imalo 13 domaćinstava sa ukupno 69 stanovnika, 1948. godine - 983, 1953. - 1024, a danas - oko 8o stanovnika

- godine 1959. četiri razreda osnovne škole pohađao je 101 učenik, a  2019. godine samo jedan

- u selu i danas postoji okno nesuđenog rudnika uranijuma, od čije eksploatacije se odustalo, pretpostavlja se, zbog veće isplativosti rudnika u okolini Knjaževca

- selo raspolaže sa 1025 hektara zemljišta, od čega su šume 462, a neplodno 45 hektara

- slave seoskih domaćinsatva su: Sveti Nikola (slave je Popovci, Bljusini, Čukilovi, Gunjaci, Kepaci, Džoraci, Đurinci, Nešaci i Daskalovi), Mitrovdan (Vuštini, Borojini, Savici, Džurdžaci, Staničkini i Maramaljkini ), Aranđelovdan (Bakinci) i Stevanovdan (Bežanci)

- seoska slava je Đurđevdan

- poslednja linija odbrane na ovim prostorima Srbije nisu više sela, već Vlasotince, poslednje mesto koje živi i u kojem još ima mladnjih ljudi, na prostoru od stotinak kilometara od granice sa Bugarskom: ako spasimo Vlasotince, ako otvorimo nadu, možda ćemo u dogledno vreme život povratiti i u pojedina seoska naselja (piše Srbislav Milenković)

DRAGOCEN DOPRINOS PROUČAVANJU ZAVIČAJNE ISTORIJE

Monografiju Donji Prisjan - mahala Popovci objavila je Narodna biblioteka ''Desanka Maksimović'' u Vlasotincu, čiji direktor Srba Takić ističe da je ovo dragoceni doprinos proučavanju zavičajne istorije. Takić ukazuje na to da je možda najvredniji prilog u ovoj knjizi rodoslov familije Popović,  čije je sačinjavanje iziskivalo ogroman višegodišnji trud, kako bi sklopio mozaik imena i godina. ''Vlastimir Popović je ovom monografijom postavio temelje i pokazao put kojim bi trebalo ići pri pisanju monografije sela Donji Prisjan, što je zadatak za buduće generacije stvaralaca iz ovog sela'' - podvlači direktor Takić. 

Od Srbe Takića saznala sam da nekoliko sela vlasotinačke opštine već ima monografije, neke je takođe izdala Biblioteka u Vlasotincu: ''Ja podstičem i podržavam svaku želju i trud da se od zaborava, a za nauk, sačuvaju sećanja i saznanja o našim selima''.

Баба-Грозда: Вадодушник

 

     Идо у Росуљу да докопам компири, јучер ми остаде малечко парченце, докопала би га да сам запела, ал не мога се више обносим па реко, ајд јутре ћу, немам голему работу овија дани, а млого ми је се досадило овуј недељу, несам седла колко сам се наработила. Кад се врну дом, она седи куде сам ју и остајила, на крај двор, пода онуј будинку ене онде, тој ни је једина будинка од сва дрвја остала, све се остале ишушише, а и овај ће, како ми се чини, неце ни она одржи, такво време некво дошло, све ји мана уништи.

     ''Мајке''- каза ми кад ме чу да отклапам капију па се обрну накуде мен - ''Мајке, ти ли си? Ја, еве, набра коприву, сас голе руке сам ју брала, све ме испече, ал сам голему чуку натурала на асталче, напридвечер ћу замесим проју д-има кво да дадем на децу за вечеру. Онија вадодушник га јоште нема, отиде бегим у надницу, а ако је и отишал там, дом се нема врне, право из надницу се има одвлече у кафану, пус га и тија пут остал кад га не води дом, на дечицу сас лебац нешто да донесе. Одраше им се црева од овој пројано брашно, сама сам га на претрупач млела, ал га не смејем просејем, више би морала врљим него у проју да турим. Кво је, такво је, да подвечерају ће има, а глава ми се расклапа, не знам кво ћу им јутре давам, закасала сам па не знам куде да се девам од овуј муку.''

     Погледа ју, погледа... тео вој некво рекнем па си тике прог'лну онија реч што ми застаде у гушу, збра онија тањирчак што сам вој качамак у њега остајила да подруча и онуј чашу сас водицу, качамак што вој остал исипа у помијару, водицу ме беше жал да врљим па ју сипа на муштаклу. И улезо у кућу. Оми се, свари каву, изнесо куде њу па седо и ја.

     ''Кад дојде, не знам кво да прајим. Да ли, мајке, да га дочекујем на врата, сас бокал да га посипем да се измије, онакав машкав кав је бил у надницу он је и у кафану отишал до динар све да попије, ели да бегам куде децу у собу, да га пуштим сам да се до кревет довлече? И да га не дирам докле се не наспи, ега му берем малко онија бес његов изветреје сасвема онуј брљу што га зашунтавеје па једва и пут до дом потреви такој наљоскан. Једва сам му утекла онуј вечер, кад дојде наљоскано, спотура се по голему собу па кад си ме виде, довати ме па удри, удри, удри... ја му се некако измигољи пода шаке па утеко у детињу собу. Не могу више. Трпим, трпим, сакријем се у ћошку па одзавијам, види ли ме да завијам јоште поголеми бес га ване, па се растрчим да зберем па некво, децам да зготвим, кад црева почну да им крче и кад ме онакој жално узгледају, срце ми се цепи на две, куде ћу се девам не знам ни ја. Па ћу се штурнем по поље, ега је негде нечијо никло, неки стручак лучак ћу искубем па ћу надробим, имам малко сиркенце, јабуке дивјачке сам брала јесенас па ми јоште малко сиркенце остало, водицу ћу му сипнем и оној од проју што је синоћке остало... појело би се и тој, ал ја кад им ломи, скута две парченцети, колко сас сиркенце д-имају. Питују ме, 'мајке, а сви ли људи ручују лук и лебац како ми', ја викам, ручују, ручују децо, само се ви натепајте, од лучак и од лебац се расте.''

     Остави ју туј куде сам ју затекла па вану да готвим ручак, јоште синоћке  коприву големи свет набра и тој само од вр', па ју очисти, попари, па насеко у чорбу, она је чорбу сас коприву волела одкако ју знам.

     Окну ју да дојде, надробила сам вој лебац у онуј чорбу, варено месо сам вој саситнила да ју чељубине не боле од жвакање, а она кад седе уз астал па поче:

     ''Мајке, не знам како су родиле сливе у Лепо дрво, мора почекам да се ст'мни па д-отидем да наберем  у Љубисовино, он и да ме види неце млого љути, знаje да је тој од муку и од немање, један скутак па да ји јутре ицепим, воћке да турим да се суше. Које, кад турим воћке да се сваре, деца се потепају, оне па пусте благе, благе, благе, па деца и не знају колко ће им је доста. Ако ће после цел дан трче накуде нужник. Онија вадодушник га цел дан нема, куде ли се маје не знам, овија дани је трезан. Мора да нигде нема работу па нема ни сас кво у кафану д-отиде. Не питујем га ништа, ћутејећи чувам се кичму.''

     Тури вој ложицу у руке, оно јадно остарело, руке му дркте па ни ложицу не мож држи како требе, сипну си и мене од онуј чорбицу па и ја седо уз астал. Помисле се да вој некво рекнем, ал па…  да ће ме чује, ће ме чује, а да ли ће ме нешто разабере?

     Па вој таг реко, а слазе ми саме низ образи течу, неје она била како друге свекрве па да заорује, поштувала ме је од првњи дан ко ћерка да сам вој, а не сна'а:  

     ''Мале, нема зашто д-идеш у Лепо дрво. Љубисав ене донел пуну кову сливе докле си ти спала и казал ти је, докле си жива има ти стално доноси. А тија је твој вадодушник отишал од'мно, викају више се нема никад врне. Ич више нема страујеш од њега, докле си жива.''

     Погледа ме, удзвери се у мене па не трепка ич.

     И како да вој се у тија час у главу разбитрило, прекрсти се, упр поглед накуде пут па прошапка: ''Од мен нека му је просто. А онија горе, како си он оће...''

     Како тој рече, оно у оне њојне остареле очи ко па да улезе неква магла, па си ме поче зове ''мајке'' и нададе ми се жали од њојнога вадодушника, нек си му је лака онај наша иловача, ал кво је све заслужил, големе муке ће си он има ако исна на онија светак сви плаћамо греови наши овдашњи.

Majka nije nepotrošna ''roba''

 Ako mislite da su vaše majke nepotrošna "roba" i da će vam večno trajati, uz povremene generalke na ovoj ili onoj klinici, s mestimičnim krpljenjima i ušivanjima tu i tamo... grdno se varate.

Ako ste odrasli u uverenju da su vaše majke jedino stvorene za to da budu vaš servis, sluga i povremeno rob, koji bez gunđanja i žalbi stoički ispunjava svaku vašu želju i željicu i svaki hir... opet se varate.

Ako smatrate da vaše majke nemaju sopstvene, male i malo veće želje i željice, dakle i neke koje nisu vezane samo za vas i vaše želje i željice koje moraju da ispunjavaju i kada ne znaju kud će i šta će... jao, kako se samo varate.

Ako živite u skladu s tim da "samo meni bude dobro i potaman" i da vaše majke i ne postoje zarad nečeg drugog i da je njihovo prirodno stanje da služe sve vas po kući, da vam donesu, prinesu, odnesu... da operu, ispeglaju, skuvaju,da idu u male kupovine i one velike od kojih im pucaju kičme i kolena, da vam kupuju, šiju, prekrajaju,da vas ispraćaju i dočekuju, da ne ležu dok se ne vratite iz izlaska, da vas čekaju i da vam praštaju... i da od života nemaju baš ništa osim toga da služe vas, neko mora da vam kaže da se i koliko se varate.

Mora da vam neko kaže da majka nije mašina čiji će motor, kad pregori, čika majstor uspešno zameniti novim.

Mora neko da vam objasni kako stoje stvari, jer... jednoga dana motor svake majke će zaribati. I posle nekoliko krpljenja, više mu neće biti leka.

Pa čak i da vam nije toliko stalo do toga da ona što duže traje zarad nje same i bez ikakvih popravki, ako i previđate njen sve teži hod i sve teže uzdahe i sve veće jauke... budite malo više sebični, nego što ste sada dok je gledate kako kleca pod teretom čija težina može da bude prepolovljena samo da vi niste toliko sebični.

Budite sebični stoga što će vam ta ista majka tek trebati. Pa poneki njen teret ipak podelite sa njom.

Jedna životna priča za roman

 U grupi KaFeŽe na Fejsbuku pročitala sam ispovest gospođe Nada Milovanov-Krivokuća i... eto, sa njenim odobrenjem postavljam je na svoj blog, znajući da će onome ko je pročita razlozi za to biti jasni (napomena: tekst je integralno prenet, bez ijedne moje korekcije... ovo se jednostavno čita u jednom dahu). 

Nada Milovanov-Krivokuća

Gospođa Nada ima 70 godina i kaže, kada se osvrne iza sebe, čini joj se da je preživela nekoliko vekova. "Duša još mlada i pokušava sastaviti silne krhotine razbacane oko nje."

Rođena je  u Beogradu. Završila je srednju muzučki školu i filološki fakultet, odradila pun radni vek, u Studentskom kulturnom centru, Turističkom savezu Jugoslavije i u Istorijskom muzeju Srbije - tu je zaronila u inače nedostupne spise, a istorija je oduvek zanimala. Od interesovanja, kaže, muzika joj je uvek bila na prvom mestu, a zatim slede balet, slikarstvo, istorija, jezici koje je i studirala.

"Ne znam koliko života bi pokrilo sva moja interesovanja. U poslednje vreme to je ekologija koja mi se čini kao gorući problem na ovim prostorima i u celom svetu."

Rano se zaljubila i još na fakultetu se udala. Provela više od pola veka, kaže, sa najdivnijim bićem koje je u priličnoj meri uticalo na njeno formiranje, kao da je zaokružio ono sto je zapoceo njen tata (zapravo očuh). ''Pre nepunih 5 godina odnela ga je bolest, a ostavio mi je dva predivna sina koji su moja najveca radost u životu.''

''Detinjstvo mi je najbolnija tačka. Imala sam predivnu majku i tri tate. Ne znam kako se ona uspela izboriti sa tako okrutnom sudbinom kojom nas nikada nije opterećivala, naprotiv. Uvek vedra i puna elana da radi za nas, četvoro dece, kao i za celu zajednicu, posebno decu. Od prvog muža, mog oca, je pobegla sa mnom u naručju. Drugi muž, neopisivo dobar čovek, je stradao na radnom mestu u diplomatiji, a treći... pa bio je isti kao prvi. Kada sve saberem, majka koja je umrla u 91. goodini, ukupno je u brakovima provela oko 12 godina života.''

Veruje u ljude, u dobrotu, iskrenost, empatiju i solidarnost, ma koliko je to danas sve deplasirano, ali to je i jedina nada za čovečanstvo, naglašava. "Ukoliko se toga odreknemo onda... nema nas."

I da ne zaboravimo, ima ogromnu ljubav i prema cveću, mada je njene životinje prilično ometaju u toj aktivnosti. Njena zemunska bašta, otkad ima haskija, nije baš ista kao ranije, kada je gospođa Nada dobijala brojne komplimente za svoj vrt.

Gospođa Nadina priča

"Svi mi nosimo svoj krst na ledjima i tacno je da samo oni koji su prosli kroz tesku patnju razumeju ljude bez ostatka. Bar vecina ljudi, oni koji to zaista jesu i stoga se uvek trude da se nadju drugom u nevolji da razumeju i utese.

Rodjena sam jednog ledenog zimskog dana, februara 1951. U tom momentu, moj stariji brat dobija meningitis koji je tada harao ovim prostorima. Moja majka Dobrila zavrsava studije, radi u Sekretarijatu inostranih poslova, partijski je sekretar i ne zna gde ce pre. Zene su tada imale svega 3 meseca porodiljskog odsustva.

Majka Dobrila

Mali Boban je vunderkind i sa 4 godine uverava majku da je dobro cuje i vidi da se ne sekira a upravo gubi polako sva cula.. Majka ga obilazi 3 puta dnevno u bolnici jer kazu - nista nece da jede. Nahrani ga pa dolazi kuci i sva se pere alkoholom da bi mene, tek rodjenu, podojila jer drugacije nije moglo. Nakon tri meseca nastavlja i da radi.. svaku drugu noc su partijski sastanci. Na jednom je skoro hapse jer se usprotivila staljinistickom nacinu rada cuvenog ambasadora. Spasio je Rato Dugonjic koji je imao veliki ugled i kao borac i visoko moralan covek.

I tako, prolazi pola godine. Mali Boban je sve losije.. lekova nema.. Mene cuva prva komsinica, jedna kao od brda odvaljena Bosanka, Dana Vajs, kojoj sam, uz njene dve kceri bila treca. I zvala sam je mamom broj dva, kasnije. Nas otac, ratni heroj, tvrdi Likota, ide sa pijanke na pijanku, lepo svira i peva i svi ga zovu... Ne obilazi sina ni jednom u bolnici. Vidjaju ga i sa zenama sumnjivog morala.

Prvog septembra moj brat umire. Majka se samo onesvestila na sahrani i odvozi je Hitna pomoc. Otac poziva celo drustvo u stan i nastavljaju terevenku do zore. Nakon oporavka, mamu iz bolnice izvodi tetka Dana sa njenim muzem i kazu joj - ako ti je zivot mio, uzmi to bepce i bezi. Ako nemas gde, dodji k nama.

Prvo secanje mi je, imam dve godine i pamtim predivnog, najdivnijeg na svetu coveka koga zovem tatom. Ubrzo iza toga, to je i postao u najdivnijem smislu reci jer me i usvojio zeleci puno dece a da ne bih jednog dana pitala zasto nosim drugacije prezime. Naravno, te detalje tada jos ne znam. Saznacu ih mnogo godina kasnije kada je on vec godinama na onom svetu.

Tata Milenko Milovanov

Tatu, Milenka Milovanova, zapravo mog ocuha, Koca Popovic salje 1956. u Budimpestu kao najperspektivnijeg mladog diplomatu sa dva fakulteta i znanjem 7 jezika. Prvo mu je namenio Kinu ali se odlucio za Pestu jer imam mladju sestru, jos bebu. Secam se da je mama celu noc preplakala na prozoru voza dok je tata zagrljenu pitao - sta ti je mila moja... cemu tolike suze? Tada nije znala odgovor. Nekoliko meseci kasnije, u Madjarsku su upale sovjetske trupe. Tata kao prvi sekretar ambasade u svojoj kancelariji cuva Imre Nadja i clanove Vlade koji su dobili nas azil. 4. novembra '56, na vrata ambasade dolazi ruski oficir i trazi izrucenje Imre Nadja. Tata, na perfektnom ruskom, rezolutno odbija. Oficir mu pripreti prstom pred nosom uz reci - za ovo ces tesko zazaliti. Tog dana, mi smo u Beceju kod bake i deke gde nas je tata odpratio... mama i ja na telefonu u Posti. Mama ga preklinje da se vrati a ja vec znam... nikada vise.. i pred ocima imam celu scenu koja ce se sutradan odigrati. 5. novembra, dok je tata drzao press konferenciju u ambasadi, ulicom ide kolona tenkova. Sa jednog snajperista pogadja u glavu mog oca kroz prozor ambasade. Becej, vec je pao mrak i dok sedim na prozoru bakine kuce, vidim po dubokom snegu tri crne prilike kao ptice zloslutnice da prilaze kuci. Skamenjena, ne smem se ni okrenuti jer znam prirodu njihovog dolaska. Cujem iza ledja samo dva tupa udarca o pod. Baka i majka su se samo srusile a ja, okrecem se prema tatinim drugarima iz detinjstva i samo progovaram - ako je neko morao... zasto tata?

Imam 11. godina i dolazim kuci iz skole. Cujem iz sobe gde moje dve majke kroz suze spominju malo Bobana i ne znam o kome to one sa toliko ljubavi. Ulazim i pitam a mama br. 2 mi kaze, spominjemo tvog brata ne znajuci da ja o tome ne znam nista. Tu imam prekid filma.

Majka Dobrila, sasvim desno, sa svojom tetkom Dragom Birčanin i rodbinom, potomcima vojvode Ilije Birčanina

Par godina kasnije, majku, tada u 3. braku, teraju da ide na ispomoc u nasu ambasadu u Becu. Ona uporno odbija bilo kakav posao napolju jer ima nas 3 devojcice i zeli da se o nama stara ovde i svakodnevno da je s nama. Prete joj otkazom jer nemaju kadrova. Treci muz i njegova majka, oboje nesposobni da brinu o nama i uglavnom sama preuzimam taj zadatak. Jednog dana, umorna i iznervirana krecem iz kuce u skolu koja je tu, preko puta. Skripa tockova i neke ruke me hvataju a ja se nadjem u necijem krilu na kolovozu. Stara komsinica koja me spasila, ratna drugarica moje majke, uzbudjena i u suzama kaze - dete, ovo vise ne mogu da gledam. Kao siroce si a imas oca tu, na 5 min. odavde. Uzima me za ruku i kao u magnovenju idem za njom ponavljajuci stalno, moj tata je mrtav vec godinama... Susreta sa ocem se uopste ne secam. Totalni prekid filma.

Nakon toga je uzela moje stvari iz kuce i preselila me kod sebe u komsiluk. Pozvala tel. moju majku i rekla da se blizi kraj skole i nakon nedelju dana ce mene i srednju sestru spakovati na autobus za Becej kod bake i deke. Deo o ocu je precutala.

Preskocicu naredne godine... pijanstva mog 3. tate, njegovu majku koja je nepozvana dosla i uselila nam se i ako ima svoj stan da bi 24 h resavala ukrstene reci. Ostatak porodice je uopste nije zanimao osim kada bi smislila neki razlog za unosenje smutnje u kucu. A zena je bila direktor gimnazije pre onog rata, predavala 4 egzaktna predmeta... Dzaba sve to kada je mrzela i sebe i citav svet. Tako je i sina upropastila i (to sam kasnije saznala) vrlo mlad se odao picu. U momentu upoznavanja s mojom majkom bio je apstinent. I to bi i ostao da nam ona nije usla u kucu. Znam zasigurno jer, bio je najbolji drug pok. tata Milenka i trudio se, jako se trudio sve dok se ona nije pojavila, zena mrziteljka svega i svakoga. Voleo je puno moju majku i nas tri devojcice kao svoje.

Uvek kazem, jedna pokvarena jabuka upropasti celu kosaru. Nekoliko godina kasnije, ona je umrla a moj nesrecni ocuh je otisao za njom ali, od ciroze jetre.

Ovde cu prekinuti... nemam snage vise. Ostajem duzna za deo kada sam sa 17 godina, preko policije (jer ona komsinica je umrla) potrazila svog pravog oca o kome nista nisam znala. Nije ni moja majka znala da godinama cuvam tajnu o nasem 'susretu'.

Suvise decenija je proslo u preispitivanjima zasto se sve to bas tako desilo, zasto smo moja majka i ja morale imati tako gorko zivotno iskustvo? Da li je to bila neizbezna karma ili cista nepravda kakva stigne mnoge.

Imam 17 godina i pre par nedelja sam ispratila u vojsku decka (buduceg muza). Ne znam kako sam prezivela taj period jer, sve se odigralo iznenada, u pauzi izmedju ispisivanja sa elektrotenickog i upisa na tehnoloski fakultet, dobio je poziv. Imali smo 3 dana da se oprostimo. A onda su usledila pisma, svakog dana i tako godinu ipo.. eno ih, stoje uredno spakovana u jednoj ogromnoj kutiji.

Elem, on je otisao a ja koja sam mislila da cu umreti od ljubavi stanem na noge i stari crvic krene da radi. Ceo dan u obavezama, skola, muzicka skola, mladje sestre, kuca... kada padne vece, vise ne izlazim jer on nije tu. Zelim znati ko je moj otac, kako izgleda.. sta je moju majku nateralo da, samnom u rukama, bebom u pelenama, iseta iz njenog stana preko puta crkve Sv. Marka i sve mu ostavi?

Jednog jutra odem u 29. novembra, u miliciju i na salteru ispricam zeni da mi je umrla baka i da trazim clana porodice s kojim smo u svadji, dam ime, godiste i da je penzionisani oficir... moram da mu javim za baku.. hladno me pogledala i rekla - ma idi bre dete, imam ja pametnija posla. Iza njenih ledja, starija zena toplih ociju, rukom mi daje znak da dodjem do nje okolo. Te njene oci su bile obecavajuce i ucinim tako. Kada sam joj prisla, prvo mi je rekla - dete, ti trazis oca, ne nekog daljeg rodjaka, je li tako? Potvrdim i vec sledeceg momenta, obe smo bile u kartoteci trazeci zajedno. Brzo smo ga nasle. Zapisujuci njegovu adresu, samo je rekla - zelim ti svu srecu ovoga sveta pri susretu sa ocem. Sada mozes u imeniku pronaci njegov telefon i pozvati ga.

Pada vece i pod izgovorm da idem malo na vazduh, odlazim u prvu tel. govornicu jer ne zelim da majka i moje sestre slucajno cuju razgovor.

Tresuci se, okrecem telefon... zvoni.. javlja se muski glas i ja pitam da li je to stan tog i tog?

- Da, na telefonu, a ko je tamo..? Usledila je pauza jer ne mogu reci - tvoja kcer. On mi je totalni stranac. Moj tata koga sam neizmerno volela, vec 11 god. trune na groblju. Posle pauze, saberem se i odgovorim..

- Ovde jedna Nada kojoj je sada 17 godina! Ton kojim je uzvratio me potpuno zaledio..

- A.... ti si... pa sta hoces?

- Do ovog trenutka, samo sam zelela da te vidim, kako izgledas ali... sada vise ni to ne zelim, uzvratila sam.

- Hajde, ne budi kao tvoja majcurina, odmah se ljutis...

- Moju majku da u usta nisi uzeo, razumes? .. odgovaram.. ona nema pojma da znam za tebe a bude li saznala, imaces posla samnom!

Na to sledi njegovo ubedjivanje da se ipak vidimo...

- Dobro, kazem, sutra ujutro u 7 h na ulasku u Kalemegdan iz Knez Mihajlove, pre skole. Posle toga moram pozuriti trolejbusom na nastavu u muzicku skolu koja je kod Londona.

Kaze, neces me prepoznati jer nemas nista na mene, vidjao sam te u kraju u setnji sa majkom. Meni dodje zlo jer, par dana pre toga sam posetila moju majku br. 2, tetka Danu i otkrila joj da sve znam. Molim je da mi isprica celu pricu jer, bili smo prve komsije u tom periodu, cuvala me tada.. Mama br. 2 se zatresla kao prut a onda je usledila visesatna prica u kojoj je ona kroz suze a, na momente, kroz snazne jecaje ispricala ceo zivot mojih roditelja. Stalno me zaklinjala da nikako ne smem svojoj majci nista od toga reci. Prvo mi je rekla za te susrete u kraju. Svaki put bi mu moja mama rekla - dodji da vidis svoje dete, uopste ne licite, reci cu joj da si mi kolega a on bi uvek odgovorio isto - ne, ne interesuje me. Nakon razvoda, zenio se jos 4 puta.. dece, sto bracne sto vanbracne ima 16-oro. Za 17-to sam saznala radeci u Istorijskom muzeju Srbije, mnogo godina kasnije kada mi je banuo u kancelariju covek, saradnik Muzeja i pred punom kancelarijom, sa vrata mi rece - je li ti znas koliko dece je imao tvoj otac? Potpuno oduzeta, prvo, otkud zna mog oca, drugo kako me povezao sa njim rekoh, molim vas, idemo u drugu prostoriju. Odgovorio je da me prepoznao po mojoj majci koju pamti iz perioda njihovog braka i da pamti mog starijeg brata Bobana koji je umro.

Rekoh mu da sve znam, da sam oca videla pre cetvrt veka i znam za svu tu decu koju sam, kao mala, vidjala kada bih nakon zvona otvarala vrata stana i zaticala neke nesrecne, siromasne zene sa musavom i odrpanom decom koje su pitale za moju majku. Zatim bi se mama pojavila i oterala me u moju sobu (jer, nije to za mene)... Redovno bi nakon tih susreta izostala kupovina neceg neophodnog za kucu ili za nas, cerke. Ili bi umesto da odemo svi zajedno kod ujaka na more, samo nas smestila u voz i javila mu da nas saceka jer je ostala bez dinara. Srecom, moja majka je bar bila nezavisna, skolovana, radila je.. a te zene... danas mi se stegne srce kada ih se setim. Mahom bez skole, ostavljao ih je u vidu lastinog repa i jos sa kafanskim dugovima. Nakon zakonski odredjenog vremena, dobijale bi razvod i tako redom.. Covek koji je bio narodni heroj, bio je nesposoban da vodi brigu o porodici.

Onaj saradnik Muzeja, Likota kao i moj otac rece - e vidis, tog 17. sina je pravio sa jednom bulom, u Visegradu. Istog momenta je sledio moj besan odgovor.

- A Vama je vise smetalo to sto je bio sa bulom, kako kazete, nego sto je covek unesrecio toliku decu i zene... Od sada, mozete mi se obracati iskljucivo poslovno. Rec vise da niste rekli. Dovidjenja!

Ostavsi sama, ponovo mi se vratio taj nas susret jednog prelepog septembarskog jutra pre mnogo godina. Rekao je, drzacu "Politiku" savijenu ispod miske da me prepoznas. Tog jutra nakon neprospavane noci, jedva sam izasla iz kuce, sve vreme pod budnim okom majke koja je bezbroj puta pitala - gde ces tako rano... sta se desava, da ne ides kod doktora mozda..? Ubedjivala sam je da imamo razredni cas pre nastave jer smo napravili cirkus u skoli.. nista mi nije verovala.

Prilazim Kalisu a na ulazu stoje 4 penzionera i skoro svi drze 'Politiku' ispod ruke. Valjda cekaju svoje pajtase. I zaista, ni na jednog ne licim ali, nepokolebljivo prilazim jednom od njih da bi ON, kada sam bila na 5 metara, rasirio ruke u cudu i uzviknuo - Neverovatno! Ista si tvoja majka i u istom dobu u kojem sam je prvi put video u ratu! Usledio je cvrst zagrljaj, suze.. Sedosmo na jednu klupu a moje prvo pitanje je izbrisalo svaku emociju. Upitah ga da li zna sta mu je sa decom, da li su ziva, zdrava, imaju li sta da jedu..? Cutao je. Kada je dosao sebi prebacio je mojoj majci da me napujdala protiv njega. Ponovila sam mu zabranu spominjanja njenog imena kao i to da ako ona sazna... ja cu mu presuditi. Nisam se usudila nista reci majci koja je svaki cas imala perforacije cira i samo sam mislila sta ako nas i ona napusti? Moj ton se podizao a on u jednom momentu rece da se ljudi osvrcu i da krenemo kod njega. Inace je ostavio kod kuce samu malu cerkicu od 3 godine pa brine. Za manje od 5 min. smo bili kod njega. Na prstima smo usli u uocljivo sredjen i neverovatno cist stan. Sve je odavalo domacinsku negu. Upitah gde mu je zena a on mi pokaza njenu uvelicanu fotografiju na jednoj komodi i rece da je na fakultetu. Videh mnogo mladju, lepu plavusu na koju je licila i moja najmladja sestrica koja je jos spavala u svom krevetcu. Onda je skruseno rekao da je prestao da pije, on brine o detetu, o domacinstvu, kuva, cisti... a ona... ona ce mu doci glave. Mlada je, jos studira.. Uveo me u kuhinju i ponudio dorucak koji sam, naravno, odbila jer mi je u stomaku bila cela stena. Nastavila sam da postavljam pitanje za pitanjem jer imam 17 godina a tada si buntovnik i bez razloga a kamoli sa ovoliko toga. Nista, ni jednog odgovora u vezi mog brata, u vezi sve dece za koju upitah. Jedino bi progovorio kada bi osuo salve na moju majku. Sve je to potrajalo i shvativsi da sam zakasnila u skolu, digoh se, potpuno iscrpljena i rekoh da idem kuci. On se, uz reci da zeli da mi da nesto za uspomenu, masio za novcanik i krenuo da vadi pare. Rekoh da mi nista ne treba i da vise ne zelim da ga vidim.

Prolazile su godine. Udala sam se i rodila prvog sina i kako smo oboje jako tesko prosli, lezim kod majke nedeljama na kucnoj nezi. Tu je i moj muz. Jednog dana, u toku podoja, ulazi majka sa pijace i sva u suzama me pita - pa dobro dete, da li se ovde zna ko je roditelj a ko dete? Ne mogu verovati da me nikada nista nisi pitala za svog pravog oca. Rekoh, samo da podojim Nebojsu pa cu doci u drugu sobu. Nakon krace price, jedva je smirivsi, ona me upita da li zelim da se javimo mom ocu da dodje i vidi unuka, inace je tu blizu? Sada iz perspektive majke, odgovaram potvrdno. Pozvala ga je a odgovor je bio kao i uvek - ne zanima me!

Jedne noci oko 3 h, neko zvoni. Moj muz kao jedina muska glava, ode do vrata i cujem ga gde se predstavlja mom ocu i najtoplije mu kaze - sada svi spavaju. Kao vasem zetu, bice mi drago da dodjete bilo kada u normalno vreme.. i nemojte da se bas toliko osecate na alkohol, znate... beba je tu.

Zvala sam ga ponovo, zvala sam ga i iz nase garsonjere na Vozdovcu bar 5-6 puta godisnje, do smrti. Uvek uz reci da ce moj muz doci po njega, da bih volela da vidi svoju unucad, da upozna mog predivnog muza... uvek je bio isti odgovor.

Jednog ledenog zimskog jutra onih ratnih godina dok mi je stariji sin u vojsci, zovem... on se javlja i prvi put u zivotu, obraca mi se sa - moja Nadice, hvala ti sto si zvala, nisam dobro. Upravo sam ispratio Hitnu pomoc. Obecava da ce prihvatiti poziv cim bude bolje, nezan je i ja znam sta sledi. Sutradan je ponovo zvao, osoran kao i obicno kaze- nemoj me vise nikada zvati. Moja zena je cula nas razgovor i kaze da se sada javljas, veruje, zbog nasledja.

Tada sam stvarno pukla i odgovorih mu da je bio osnovni red da joj objasni da mu pred Zakonom nisam kcer, ni njegovo prezime ne nosim nego onog casnog coveka koji je davno platio glavom svoje ideale. I da hocu, nista od njega ne mogu naslediti.

Tih dana, pratila sam citulje, samo tada inace, nikada u zivotu. Nakon 3 dana, pronadjem ga. Odem na sahranu na kojoj su osim zene i kceri koju sam videla kao malu, bila jos 2 njegova ratna druga, moja majka i muz ali i pocasni vod vojske, lafet, plotun... sve kako prilici narodnom heroju. Slika potpuno vanvremenska, nerealna, po dubokom snegu i kosavi koja nas je skoro bacila u Dunav."