Grobovi Zaplanjaca - logoraša koje su fašisti ubili na prinudnom radu u Norveškoj

 Mnoge porodice čije su članovi tokom II svetskog rata fašisti odvodili na prinudni rad i danas ne znaju gde su njihove kosti. Retki, od malo preživelih, izabrali su da ostanu negde tamo ili da krenu put Amerike, formirali su nove porodice i zaboravili na to da ovde neko i dalje tuguje za njima. Ako i nisu ostavili decu i ako su im se i žene preudale, opet, ostali su roditelji, braća i sestre, njihova deca...  a tuga je još veća, možda grešim, kada se ne zna da li je on živ ili ne i gde je sahranjen. 

Većina je, nažalost, umrla, što od teškog rada, što od bolesti, a koliko njih je ubijeno, to verovatno nikakva statistika neće reći.



 Sinoć mi je drugarica poslala dve fotografije spomenika na groblju  Os kirkegård u norveškom selu Os, 30 km južno od Bergena (zapadna Norveška). Njime je, kaže, obeleženo sećanje na zarobljene Srbe koji su upućeni na sever Norveške, u koncentracioni logor Ulven u mestu Usjer. Logoraši su, nakon prinudnog rada, streljani u Ulvenu i kasnije sahranjeni u obližnjem Osu. Na nadgrobnoj ploči urezano je 27 imena streljanih zarobljenika, uz godinu i mesto njihovog rođenja.

Moguće je da rodbina i potomci Srba koje su fašisti streljali na severu Norveške nešto i znaju, ali ovaj tekst pišem za one koji ništa ne znaju o njihovoj sudbini i u spomen svoj dvedeset sedmorici naših ljudi čije kosti počivaju tamo negde u Osu, a ujedno i kao informaciju onima koje put navede na tu stranu - potražite ovo groblje i zapalite sveću i ime svih nas, njima je verovatno nikada tamo niko neće zapaliti. Pale im, možda, ovde, neki njihovi koji i ne znaju gde su im kosti.

Pokušala sam da postavim najveću fotografiju, ali nažalost tada su imena najnečitkija pa je možda najbolja opcija da sami je uvećate, a meni je najčitkija na ovom linku.




Na ovom groblju sahranjena su četvorica Zaplanjaca:

Milivoje Anđelković, 1898, Veliki Krčimir

Danilo Đorđević, 1898, Mali Krčimir

Petronije Miljković, 1896, Veliki Vtrop

Dragomir Ranđelović, 1909, Sopotnica


Oni koji bi da istražuju, mogli bi da krenu odavde., makar uz pomoć gugl prevodioca.


Jelena Petrović, koja mi je prosledila ove informacije, uspela je da pronađe i ovo:






Zamolila bih one koji imaju još neke informacije na ovu temu, da mi ih radi kompletiranja ovog teksta, dostave na adresu negoslava1958@gmail.com. Unapred zahvaljujem.





(S)KUVANA ŽABA I NJENA NOVA HALJINA

 

Dok sam probala haljinu za neku priliku, udavala se valjda Jankova sestričina pa je morao da se pokaže kao dobar i pažljiv muž, na veselja u mojoj familiji mogla sam da odlazim u zakrpljenoj devojačkoj suknji i promotivnoj majici nekog piva, krojačica je primetila da sam opet... ista kao svaki prethodni put kada sam imala taj tup pogled ranjene srne i tromost u pokretima  koja je vrištala porukom da ne mogu više.




     ''Ugodiću ti sledeću probu u isto vreme kad mi dolazi jedna opasna mušterija. Opa-sna, kad ti kažem. Muž joj je neki direktor, non-stop je na službenom putu, na ručkovima, seminarima, konferencijama, šta ti ja znam kuda sve ne ide, a ona troši njegove pare, čuva decu i ubija slobodno vreme sa mamom koja joj za to vreme kuva, čisti, pere, pegla i završava sve ostale obaveze osim onih u kojima joj ćerka uživa. Pa kad vas upoznam, a već ću joj predočiti tvoj slučaj, ti samo slušaj šta ona ima da ti kaže. Nije ona od juče i imala je i sama razna životna iskušenja, dok nije ostvarila sklad kojem je težila od onog dana kada je digla ruke od karijere koja joj se smešila na fakultetu na kojem su se i poznali i pristala da bude samo  supruga, majka i domaćica... dobro, i ćerka  koja je prihvatila da i njena majka živi sa njima otkako je ostala sama, a nije mogla da nađe zajednički jezik sa sinom, a pogotovo snajom, koja je pretvorila u kućnu pomoćnicu i bebi-siterku.''

     Zatekla sam visoku košćatu ženu  prosede kose, lica posivelog kao u strastvenih pušača. Lepi beli zubi i ruke bez žutih duvanskih tragova upućivali su na drugačiju prirodu njenog sivila. Koja li je njena muka, pitala sam se dok je krojačica zabadala špenadle u iskrojeni materijal duž njenih bokova, koji je trebalo da postane haljina.

     ''Dušo, vidi, da ti ja kažem nešto'' – obratila mi se s visine intelektualke koja je zaključila da pred sobom ima osobu čiji je IQ polovina njenog – ''Moraš malo da mrdneš, da se razvedriš, da glumiš ako treba. Ništa ti neće doći servirano na tacni, tim pre ako nije imao manire muškarca za kakvim uzdiše svaka žena, i pre vašeg braka. Obrađuješ ga, malo po malo, po principu kuvane žabe. Je l' ti znaš šta je to?''

     Iznenađeno me pogledala kada sam nemo klimnula glavom pa se okrenula krojačici: '' To ti je, znaš, fenomen koji u prenosnom smislu objašnjava kako se može postići neki cilj, na pomalo. Ako bi žabu ubacili u vrelu vodu, ona bi iskočila ko poparena i time bi sa spasla. Ali kada je stave u mlaku vodu i lagano povećavaju temperaturu sve do tačke ključanja, ona i ne primeti kada je skuvana. ''

    Onda se ponovo okrenu ka meni: ''Vidi, dušo, želiš li da ti jede iz ruke, nećeš to ostvariti preko noći. Nego ti njemu dogrevaj vodu stepen po stepen. Dan po dan. Ja znam kada će on da pozove pa dam slušalicu majci. 'Ona sa kupa, nije tu, izašla je na brzinu pa nije ponela telefon, otrčala je do pijace...'  Da vidiš kako onda s posla dođe pravo kući i to na vreme. Ne izađem ceo dan iz kuće, ali se doteram , našminkam, udesim kao da sam upravo stigla odnekud. Neka on sumnjičavo miriše moju kosu kao što ja mririšem njegovu.  Neka i on u mojim očima traži onaj davno izgubljeni sjaj, koji samo ljubavni zanos može da izazove. I neka se pita... šta god da se pita, samo nemoj da bude ravnodušan kada ulazi u kuću.''

     Neprikidno sam klimala glavom u znaku odobravanja,  dok mi je sivilo njenog tena  skretalo  misli u sasvim drugom pravcu. Mira mi je često govorila da, kad god ti se nešto učini čudnim, neobjašnjivim,  kad  vidiš da tu nešto ne štima i kad osećaš da su ti pred nosom dokazi koji potvrđuju tvoju sumnju da se tu nešto ne uklapa, mora  I da nešto postoji.

     A da, zaboravila sam da kažem, nosila je naočari. Velike naočari za vid sa zatamnjenim staklima. Kada sam joj odlazeći prišla da se pozdravimo,  da joj se zahvalim na savetima, iz profila sam videla debeli sloj pudera ispod njenog levog oka. Isti onakav kakvim je namazala manju modricu  na vratu i onu veću , na nadlaktici preko koje je zato onako pažljivo navlačila na sebe iskrojeni materijal koji će uskoro postati njena nova haljina.


Fotografija je odavde 

Moja nova knjiga: "Blag reč" - Baba-Grozdine priče iz Zaplanja

 Недавно је објављена моја друга књига, "Благ реч", с поднасловом Баба-Гроздине приче из Заплања. Писала сам о томе на оном свом другом, литерарном блогу: Негославље, као и о томе шта су о њој рекли моји дивни другари, рецензенткиње Александра Николић-Матић и Мерима Аранитовић  и ини, а овде преносим текст човека који сјајно пише, али се у овој књизи појављује у улози графичког уредника. Дејан Златић, на оној блогерској платформи има блог Облогован, по којем је јединствен и препознатљив.



Блогијев текст се налази и на овој адреси

Благ реч

– Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас – кажем другару са којим обично прошетам градом увече, верујући да нам то помаже да скинемо који килограм.  

– Негослава? Она што пише на дијалекту?

– Да, она.

– Радио си јој припрему за штампу?

– Е, баш та.

– Па, добро, како је испало?

Његово питање је више протоколарно, можда и помало незаинтересовано. Добро, можда и поприлично незаинтересовано, јер више сам му причао о техничким проблемима него о самој књизи. Сад ми се чини прави тренутак да исправим то.

– Ма, испало је супер. Драго ми је што сам учествовао у томе.

Он ме погледа онако испод ока, у стилу: ма јес’, ниси ми баш тако деловао…

– Не, стварно… – кажем.

Он сумњичаво слеже раменима. Каже да сам се стално жалио да има неких проблема са маргинама, са хедерима, бројем страна, овим, оним…

– Ма, пусти то – кажем – та књига је баш некако… Људска. И топла…

И тако, кренух да причам о баба Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине “покондирене тикве“ Феме.

– Чекај, стани, стој… – каже овај мој другар – Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.

– Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…


"Благ реч" можете наручити на овој адреси: negoslava1958@gmail.com

Dušan Šarković: Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita

 Postoje ljudi koji sve što rade, rade tiho i bez velike pompe, čak i kada je u pitanju nešto daleko veće, obimnije, značajnije i društveno celishodnije od malih ili velikih dela nekih drugih, koji udaranjem na sva zvoja oglašavju svaki svoj mali ili veliki korak i uspeh.

Za Dušana Šarkovića, direktora i vlasnika firme DMV u Nišu, koja postoji već 30 godina i ima oko 200 zaposlenih koji se bave proizvodnjom LED displeja za primenu u sportu, saobraćaju i industriji, saznala sam zahvaljujući koleginici Jadranki Tasić, novinarki Niške TV: "Hoću  tvoju knjigu na zaplanjskom dijalektu da poklonim jednoj firmi koja  pod svojim okriljem ima i biblioteku namenjenu zaposlenima i ostalim ljubiteljima lepe reči, a između ostalog misija im je i prikupljanje literature na našim dijalektima." 




A ima li veće satisfakcije za nekoga ko samim izborom dijalekta na kojem piše svesno sužava broj čitalaca pa time i tiraž svojih knjiga? 

I da, u toj situaciji, iako vam novinarski nerv posustaje i ne žudite za pisanjem intervjua kao ranije, ne možete da odolite da širi krug ljudi, a i sebe samog, ne upoznate sa osobom čije osnovno zanimanje i struka nekako nisu u podrazumevajućoj vezi sa književnošću - pa još na dijalektu.

 I tako, saznadoh da je tehnologija DMV-a kompletno njihova  i da se stalno razvija. 

"Uređaje sami proizvodimo, softver sami razvijamo i to prodajemo u preko 80 zemalja širom sveta, na svim kontinentima. Završio sam Elektronski fakultet u Nišu i pored poslova direktora firme bavim se i programiranjem mikrokontrolera. Ali, pored svega ovoga javnosti sam poznatiji kao otac Anđele Šarković, doktoranta na Kembridžu. Anđela je kao gimnazijalka osvajala medalje na međunarodnim takmičenjima iz matematike, proglašavana je ličnošću godine a ušla je i u kuću slavnih ženske matematičke olimpijade." - kaže Dušan Šarković,  ukratko, najkraće i najpreciznije, o sebi, svom radu i onome što mu je najvažnije u životu.


Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.


1.      Kako je došlo do ideje da formiraju ovu, svojevrsnu biblioteku u kojoj literatura na dijalektu ima posebno mesto?

 ''    ''Naša biblioteka „Anđelko Krstić“ nije posvećena samo piscima koji su pisali na dijalektima juga Srbije. Literatura je opšta, pretežno su u pitanju domaći i strani klasici, ali i savremeni pisci. Biblioteka je oformljena zbog radnika firme, ali su kao članovi dobrodošli naši saradnici, prijatelji i ljudi sa strane.Osnovna namena biblioteke u mojoj firmi je negovanje govora jer je način izražavanja veoma povezan sa načinom razmišljanja i načinom rada. Već 20-tak godina, sa ubrzanjem globalizacije i pojavom SMS-a, mejlova i mesindžera, svojim zaposlenima, mladim ljudima koji su skloni da krate rečenice i u jezik umeću engleske reči ili kovanice čime se često gubi ili maskira smisao, pričam o važnosti govora. Ako misao nije jasna, rečenice postaju neprecizne, površne, dvosmislene, bez odmerenih i istančanih osećanja, bez duha, a onda svako može da ih shvati kako hoće. To nije dobro za međusobnu komunikaciju pa se ljudi u firmi, koji su na istom zadatku, sve manje i teže razumeju. A još je gore što čovek koji prihvati taj šturi način izražavanja počinje tako i da razmišlja pa postaje površan i nemaran, često tumačeći svoje obaveze i odgovornosti olako ne vodeći računa o kvalitetu završenog posla. Šturo pričaš, šturo razmišljaš pa onda šturo i radiš.''




        Šarković smatra da tu može da pomogne čitanje knjiga, domaćih ili stranih autora dobro prevedenih:

      ''Čovek koji čita obogaćuje rečnik i govorne veštine. Najbolja stvar koju mlad čovek za sebe može da uradi je da čita. Bolje i istančanije će govoriti, biće jasniji, iskreniji i neposredniji i to će mu u savremenom okruženju otvarati puteve i doneti veliku prednost u odnosu na one nesigurne, neprecizne, nejasne i nevešte u komunikaciji. Deluje apsurdno, ali upravo ta globalizacija, glavni krivac za lošu verbalnu komunikaciju, pojačava razliku između komunikativnih ljudi i onih koji to nisu. One šture odbacuje, a rečite baca u orbitu. Zbog toga mislim da ne treba puno da se hvalimo time što se engleski kod nas razume skoro pa najviše u Evropi. Daleko više nego na primer u Francuskoj ili Italiji. To jeste neka vrsta prednosti, ali nas posredno dovodi u podređeni položaj u odnosu na nacije koje neguju svoj jezik. Bolje da smo i mi deo napora koji smo potrošili na učenje engleskog usmerili na čitanje i negovanje rečitosti na maternjem jeziku. Onda ne bismo svoju skučenost u pronalaženju prave reči pokrivali i maskirali engleskim terminima.''

        A gde je tu mesto dijalekata, posebno ovih naših južnjačkih, zbog kojih smo često meta podsmeha i karikiranja i zbog toga ih se mnogi i stide?

      ''Neke engleske reči iz žargona su sasvim u redu, ali je još bolje da negujemo svoje južnjačke dijalekte. Oni nama u Nišu pomažu da se još bolje razumemo, da unesemo emocije u govor, da budemo precizni i jasni. Moja baba je sa vrlo malo reči umela da kaže mnogo i da mi svi shvatimo ne samo šta je želela da kaže, već i kako se oseća. Pričala je nepogrešivo zaplanjskim dijalektom. Bila je kao Ivo Andrić, oduzimala je nepotrebne reči a one potrebne lepo slagala. S tom razlikom što je Andrić to radio pišući natenane, a moja baba u hodu govoreći. Govor je nepogrešivo pratio njeno brzo razmišljanje. Dijalekti juga Srbije polako izumiru, najviše našom krivicom. Srećom neki su se „pomešali“ i tako još žive. Mi sada želimo, koliko to možemo, da ih spasimo od zaborava ili još bolje da ih vratimo u život. To je druga važna misija biblioteke. Zato se  i zove „Anđelko Krstić“, po čoveku koji je, prema Skerliću, u srpsku književnost prvi uneo dijalekte sa juga.''


         Mi u Nišu smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika.


Upravo stoga u DMV-u  redovno kupuju knjige, posećuju sajmove, prate Nobelovce i domaće nagrađivane pisce, kupuju dela tih autora, kao i onih koji su bili u užem izboru. Imaju dosta i poklonjenih knjiga. Radnici i penzioneri DMV-a su članovi biblioteke, a ako neko sa strane želi da se učlani, uslov je da poklon knjigom obogati fond biblioteke. Zaposlenima se refundiraju troškovi kupovine knjiga. Imaju mogućnost da sami kupe knjigu po sopstvenoj želji, pročitaju je i prodaju biblioteci po nabavnoj ceni.

Jednom godišnje objavljuju publikaciju sa 12 citata, kojima se skreće  pažnju na citirana dela. Planiraju štampanje kalendara i bukmarkera sa tim citatima, kao i širu promociju biblioteke, naročito kod drugih niških firmi. Nadaju se da će te aktivnosti doprineti da biblioteka zaživi, da se sve više koristi i naravno tako ispuni svoju misiju.




''Poželjne su knjige pisane na dijalektima juga Srbije, ali njih, nažalost, nema puno. Dragoslav Mihailović kaže: 'Vuk Karadžić se ogrešio o jugoistok Srbije, standardizujući jezik bez sagledavanja tih dijalekata. Ni kasnije, posle Vuka, niko tu grešku nije ispravio. Sa jugoslovenstvom između dva rata i posle drugog rata su se stvari još pogoršale, jug je ostao iza leđa, a elita iz kruga dvojke, Akademije i Kluba književnika je gledala na zapad. To je i dovelo do toga da sa teritorije koja pokriva skoro polovinu Srbije imamo svega desetak procenata srpskih pisaca. Ne možemo očekivati da će taj zločin prema našem jeziku ispravljati u Beogradu, ona ista elita koja je vekovima okrenuta zapadu, pa čak ni sada, posle raspršavanja ideje Jugoslovenstva.' Kao odgovor Dragoslavu Mihailoviću na njegovo uporno insistiranje na raspravi o jeziku i južnim dijalektima, u Beogradu su našeg najvećeg živog pisca nazvali „stručnjakom za tikve“. Mi iz Niša smo dakle dužni da tu grešku ispravljamo, da promovišemo lepote svojih dijalekata, sami sebi, ostatku Srbije i svima koji pričaju srpskim jezikom. Mi smo i jedini odgovorni za opstanak našeg jezika. Slično važi i za akcente, i njih smo dužni da koristimo i time promovišemo.''

Na pitanje imaju li u planu i neke dopunske aktivnosti kada je o radu biblioteke reč. direktor Šarković odgovara:

'''''' 'Nemamo iskustva u organizaciji takvih događaja, ali smo otvoreni za tu ideju. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo, a i činilo čast da dovedemo u grad neke popularne i visokotiražne pisce, kako domaće, tako i strane, zašto ne! Da organizujemo književne, pesničke večeri ili možda neko predavanje recimo, o zaplanjskom dijalektu. Možda ponudimo saradnju  Niškom kulturnom centru, videćemo.''


4.   Sami smo pristali na tu podređenost.


Dijalekt, posebno naš južnjački, vrlo često nailazi na karikiranje i podsmeh ''jezičkih čistunaca'', koji veruju da je književni jezik samo onaj standardni, i ne znajući da je svaki dijalekt književni pa je zanimljivo iskustvo mog sagovornika kada je služenje svojim dijalektom u pitanju.

''Puno puta sam se suočavao sa karikiranjem i podsmehom, naročito dok sam bio mlađi, i to najčešće od ljudi koji nisu iz ovih krajeva. Neki su mi čak govorili 'dokle ćeš da pričaš tim seljačkim jezikom'. U naš grad su došli ljudi iz nekih drugih krajeva, sebi dali za pravo da omalovažavaju naš jezik, a mi smo to prihvatili, stideći se što tako pričamo. Ranije sam tu bahatost teško podnosio, ali sam još u svojim 20-tim shvatio da smo sami krivi za to što nam se događa. Kad niški političar ili javna ličnost ode u Beograd, odmah počne da priča beogradskim akcentom, čak i u Nišu na javnim skupovima i pred kamerama pričaju tako. Likovi koji u serijama i filmovima govore južnjačkim dijalektom su obično komični ili nefunkcionalni, podložni podsmehu nacije. U niškim medijima se govori beogradskim akcentom (ili čak novobeogradskim, onim koji se pojavio krajem 90-tih, ne znam odakle). Sami smo pristali na tu podređenost.''

 A kojim dijalektom on govori?

''Moj maternji jezik bih nazvao ''niškim''. Moji baba i deda su živeli u Nišu, ali su pričali  maternji ,zaplanjski. Sestra Bratislava i ja smo do polaska u školu uglavnom boravili kod njih, ali su se kasnije, u školi, izmešali različiti dijalekti mojih drugova a uticaj je imala i moja majka (iz Vrnjačke Banje) i moja učiteljica, koje su pričale standardni, srpski. Babin zaplanjski obožavam i sa njom sam tako pričao, doduše ona više na zaplanjskom, a ja na niškom, ali smo se perfektno razumeli. Mislim da se tih 70-tih, a možda i ranije, u Nišu formirao taj specifični dijalekt koji se prvo karakteriše akcentom, ali i posebnim rečnikom, drugačijom konstrukcijom rečenice i gramatikom sa smanjenim brojem padeža. Verovatno je to mešavina okolnih dijalekata i standardnog srpskog kojeg je forsirala politika preko medija i škola. Meni taj dijalekt prija, uz njega sam odrastao i najbolje se osećam kad pričam na njemu. Jezik je naravno živa stvar, za mojih 56 godina se polako menja, rečnik se širi novim pojmovima, akcenat se pomera unapred, ali mislim da ta specifičnost još postoji i da treba da je čuvamo. Niškim se služim svakodnevno, na poslu i u porodici, ali ima situacija kad rečnik i gramatiku moram malo (ne skroz) da prilagodim sagovornicima sa zapada ili severa Srbije ili iz bivših jugoslovenskih republika, dok akcenat ne prilagođavam. Imam utisak da to sagovornicima ne smeta, a kada shvate da to nije posledica moje „nepismenosti“ oni to počinju i da cene. U stvari, mi samo treba da istrajemo sa našim dijalektom (kako to na primer često rade Crnogorci) i tako ćemo ga očuvati. To bih prvenstveno poručio niškim političarima, javnim ličnostima i medijima, da pređu na niški govor i akcenat i da se ne stide toga.''


Jedno li je?


 Svi mi imamo omiljene termine, opise i poštapalice u lokalnom govoru, kojima daleko jasnije i brže objasnimo pojedine pojave u životu. Zamolila sam Šarkovića za jedan primer iz njegovog "fonda".

''Naravno, jezik na kojem pričamo, na kojem razmišljamo i sanjamo je najpogodniji za preciznu, konciznu, ali istančanu i osećajnu komunikaciju. Omiljeni termin, koji mi je ostao od babe, je: 'Jedno li je'. Baba je znala da radi 10 poslova paralelno. Mi deca igramo karte sas dedu, koji joj traži pitije i rakiju, mi  tražimo kolači, ona sprema ručak na tri ringle i u rernu, pazi da joj se vatra ne ugasi, mašom džara žar, telefonom sas majku i tetku vodi visoku porodičnu politiku i stalno ostavlja slušalicu na kredenac da promeša ili skloni neku šerpu. Mi, udubljeni u karte, ipak vidimo da nešto nije u redu, da se baba, koja nosi i kuću i celu porodicu, nešto muči, i pitamo je 'što je bilo babo, što ti je?', a ona odgovara 'E sine, jedno li je'. Svima nam je sve jasno! Situacija u našim životima se međutim brzo promenila. Kad sam otvorio firmu u istoj kući u kojoj je baba živela, ophrvan mnoštvom paralelnih poslova koje treba obaviti odmah, često sam govorio: 'E, jedno li je'.

 A vremena se menjaju, pa i stav nepoznavalaca i neljubitelja dijalekata kojima govori jug Srbije.

''Imam taj utisak. Naročito kada sa njima govorim niški. Čak mislim da su ljudi  vremenom sve više zainteresovani da slušaju o tome i da im naš govor budi interesovanje i za naš kraj. Tu nam sada globalizacija na neki način ide u prilog. Što je još jedan apsurd globalizacije, i ako je kriva za unifikacije jezika, sa druge strane se na globalnom nivou sve više priča o nestajanju velikog broja jezika i potrebi da se neguju raznolikosti, pa se malim jezicima i dijalektima posvećuje sve više pažnje.''

 Pretpostavljam da, samim tim što u biblioteci svoje firme odredili posebno mesto za literaturu na dijalektu, imate i mišljenje o značaju pisanja na dijalektu u sprečavanju izumiranja i potpunog nestajanja govora naših predaka.

''Naravno, nema boljeg načina za očuvanje naših dijalekata od pisanja na njima. Zato prvo želim da Vam duboko zahvalim na Vašem pisanju. Neki misle da je naš jezik siromašan, da ne može da izrazi sve što bi trebalo, da nije dovoljno lep, ali ko pročita Vaše priče videće upravo suprotno, osetiće svo bogatstvo i lepotu dijalekata juga. I, ako sam malopre i kritikovao Vuka, trebalo bi da mu  zahvalimo na tome što nam je ostavio azbuku i pravilo 'piši kao što govoriš'. Time nam je omogućio da se i pisano izrazimo na našem jeziku, samo što mi to malo koristimo. Trebalo bi da se borimo da neke od tih knjiga pisane južnjačkim dijalektima uđu u obaveznu lektiru i za osnovnu i za srednju školu. Sada u lektiri imamo Dragoslava Mihailovića na moravskom dijalektu, ali nema ni jedne knjige na dijalektima koji se koriste južno i istočno od Niša.''

 O ličnom odnosu prema Zaplanju:

''Rođen sam i ceo život živim u Nišu, ali i Zaplanje i Vrnjačku banju, odakle su mi otac i majka, smatram zavičajem. Nažalost, retko ih obilazim ali uvek uživam tamo. Ima nade za selo, ali je to duga i jednako ozbiljna priča kao i ova o jeziku.''

  I na kraju: može li se i ako može, kako spasiti seljak i selo?

 ''Hajde kada me ponovo pitate da pokušam ukratko da objasnim moje stavove. Opstanak sela, a naročito Zaplanja, je moja opsesija, ali imam drugačije poglede na to pitanje u odnosu na to kako se uglavnom shvata i kako se trenutno radi taj posao. Mislim da bi opštine i okruzi trebalo da gledaju na veliko i na duge staze. Ako taj posao shvate kao tridesetogodišnju  misiju, onda ima šanse. Sve ostalo je gubljenje vremena i nastavak propadanja. Prvo treba da shvate da je mnogo lakše od države ili investitora dobiti 100 miliona evra nego 10 miliona, ali je za to potreban dobar plan. Pričam  samo o primeru Zaplanja, ali sam siguran da slično važi i za mnoge druge regione. Poslove na tom putu bih podelio u četiri grupe:

                         -Promena zakonske regulative

     -Olakšavanju kupoprodaje rascepkane imovine. Podsticajnim i represivnim merama, ali i novim zakonskim rešenjima koja bi motivisala i kupce i prodavce. Time bi se odblokirao veliki potencijal u imovini koji sada trune i propada.

      -Olakšavanje eksproprijacije imovine.

  - Izrada generalnog plana oživljavanja Zaplanja, koji bi trebalo da uključi

      -Izradu golf igrališta sa naseljem zatvorenog tipa, veličine 200 do 250 hektara, perfektno urađenog, sa lepim pogledom na profil Suve planine. To bi uključivalo golf teren sa 18 rupa, hotel sa 5 zvezdica, spa centrom, restoranima i prodavnicama. Naselje bi imalo ekskluzivne kuće i apartmane, koje bi kupovali ljudi iz Srbije iz regiona i iz celog sveta.

      -Izradu planinarskog doma na Devojačkom grobu, na samom obodu Suve planine, odakle se vidi pola Srbije, sve do Bugarske i Makedonije.

      -Izradu izlaza sa autoputa kod Bojaninih voda, kako bi svako ko ide autoputem mogao da se parkira u podnožju Devojačkog groba i za 45 minuta odatle pešice da se popne do planinarskom doma. Prelepa pauza u vožnji i izvanredna promocija Zaplanja.

        --Izradu brze saobraćajnice kroz Zaplanje, koja od Niške Banje do Bele Palanke obilazi Suvu planinu sa južne strane, ali tako da se sa obe strane uliva direktno u autoput.

            - Izrada detaljnih principa urbanizacije napuštenih sela, tako da autentičnost i         duh sela ostanu očuvani, a da se sa druge strane omogući savremen i udoban             život u kućama      

          - Marketinška promocija Zaplanja.

 

Uspešne zemlje svoj uspeh grade i obezbeđuju perspektivu okupljanjem, konsultovanjem i angažovanjem sposobnih, dokazano kvalitetnih i ujedno lično emotivno zainteresovanih ljudi oko projekata koji tom uspehu doprinose. Na potezu je Zaplanje, zajedno sa državom Srbijom.  Do velikih rezultata najsigurnije se dolazi malim koracima. Za početak, onim koji se zove pokretanje. 

 

Čestitka koju sam prepisala: razvijajte mozak i ogovarajte

 Ljudi koji ne znaju da se druže i da razgovaraju sa drugim ljudima misle da je svaki nečiji razgovor o iskustvima sa drugima ogovaranje. Ako se nađu u društvu u kojem se zapodene razgovor o emocionalnim vampirima, recimo, sa konkretnim primerima nečijih iskustava sa takvim osobama, odmah skaču kao da su lično prozvani: ja ne ogovaram, kada si ti... Miko, Pero, Žiko... čuo da sam ja nekoga ogovarao(la). Iako pritom niko nije pomenuo ni vreme, ni mesto delovanja, a kamoli imena... inkriminisanih osoba sa kojima je neko iz tog društva doživeo nadasve traumatično i smarajuće iskustvo izigravanja pokusnog kunića nekome ko o svom, stvarnom ili izmišljenom problemu zna da priča satima, danima, pa i godinama i to uvek iznova ponavljajući sve one  činjenice, tužbalice, žalopojke, dramske pauze, znake uzvika... koje pažljivo izabrana, podrazumeva se iznadprosečno empatična osoba, odavno zna napamet. I iako je, dakle, tema razgovora sam metod emocionalnog vampira u pronalaženju žrtve i njegovog daljeg manipulisanja njegovom empatičnošću u pitanju... jer, ko bi drugi dobrovoljno pristao na to maltretiranje tokom kojeg, ne umete li da se izvučete iz njega ma i po cenu potpunog prekida kontakta sa dotičnim vampirom, može da vam zagorča svaki bogovetni trenutak. 

A emocionalni vampir (EV) po pravilu  bira  sebi najpogodine vreme u kojem će, ako ste mu već jednom dopustili da vas smara, ponovo da vam šeta po ganglijama, nevezano za to da li ste mu rekli da imate goste, da ručate ili večerate, da ste upravo krenuli... bilo kuda ili da upravo plaćate račun na kasi.




Da ne ispadne da su EV tema mog prvog ovogodišnjeg teksta... pisala sam svojevremeno i na pravom mestu o njima, hvala im na iskustvu - ne povratilo se, naučila sam lekcije za čitav život i čak se mogu pohvaliti: i neke drage ljude spasila sličnih iskustava, da vam najpre kažem da nisu. 

Ali jeste tema i - ogovaranje.

Odslušala sam maločas jedan intervju dr Branimira Nestorovića, pomalo kontraverznog, dosta prozivanog u poslednje vreme, ali svejedno... vrlo popularnog doktora i umesto da postavim link (zbog dužine, verujem, retko ko će ga odgledati), izvukla sam... prepisala od njega, ako hoćete, četiri najvažnije činjenice  kao moju malu novogodišnju čestitku svima onima koji i dalje svraćaju na ovaj blog, iako sve ređe pišem. Usput, hvala vam na vernosti.

Elem, uz kretanje i korišćenje što više svežeg voća i povrća, umesto šećera, zaslađivača i visokoprerađene industrijske hrane, dr Nestorović kao preporuku za zdrav život navodi i čitanje, kao najviši oblik moždane delatnosti i već pomenuto ogovaranje ("Najbolji psihijatar su tri drugarice koje piju kafu zajedno i ogovaraju nekoga, sve svoje traume iscede kroz to".)

Znam, znam, sve ovo ste već toliko puta čuli, isto kao i ja i, verujem, opet vam se desi da... zabušavate. Bar ponekad i bar u nekom segmentu: šetali biste danas, ali je loše vreme, niste dobre volje, nemate društvo, imate važnija posla... pa ostavite za sutra. Ili zaaaa... malo sutra. Ili, ako ste već izgradili naviku da hodate pa ćete krenuti po cenu da ste sami, da kisnete i ispod kišobrana ili da ne obavite neki drugi, dakako važan posao. 

Ali zato nemate vremena da čitate? Poslednja knjiga  je bila dosadna, do kraja niste ni stigli. Klasici vas smaraju, savremeni pisci vas ne inspirišu... ko neće, znate već, uvek nađe opravdanje. 

A poslednji put vas je žena... majka, sestra... skoro pa puškom naterala da pojedete jabuku, daleko više vam prija kada prođe kroz destilat.A i, daleko je slađa čokolada, ma... one mamine vanilice s domaćim pekmezom, e, te su vrh! 



Ukoliko ste se pronašli u gornjoj priči i ogovaranja se klonite ko od koprive i vatre zajedno, eto, medicina kaže: vreme je da konačno počnete. Zdravlje je u pitanju, a kada je o njemu reč, potrebne su i neke žrtve, zar ne?

Organizam će vam, za sve ovo, debelo zahvaliti.

U to ime, samo dve stvari vam ovog 1. januara 2021. godine želim: da tokom svih 12 meseci budete sreći i nasmejani. Malo li je?


fotografije su odavde

Neučena fantastika

 

Godina 2000.

 Osoba rođena u jeku Onog Velikog Rata :

“Imao sam jedva pet godina kada su mi dali štap, parče crnog hleba crnjeg od mraka i grudvicu sira manju od mog detinjeg dlana, umotane u cepani rukav dedine košulje od grsnica sejanih na najmanjoj njivi koju smo imali i poslali me da sa vršnjacima i nekima jedva koju godinu starijima od nas, vodimo ovce da pasu nekoliko kilometara od naše kuće, ispod Goleme glave, brda koje smo zvali planina.

U jedanaestoj godini otac me je poveo u grad, tamo negde gde protiče Dunav, u koji su se mnogi pečalbari udavili, ne poznavajući reku i njene ćudi, i tako sam postao pečalbar… najpre pomoćni radnik, za pola dnevnice, a vrlo brzo i majstor za sve, mada mi je sečenje cigala, najgospostveniji posao u celom tom procesu, išlo najbolje od ruke. U jesen smo nastavljali put vojvođanskih polja, brali smo kukuruz na imanjima seoskih gazda, a zimi smo trošili crkavicu što bismo je leti i jeseni zaradili, dogovarajući ekipe za sledeću sezonu pečalbarenja. Onaj ko je vredan, nije morao da brine za “angažman”. Svaki vođa ekipa ga je hteo. Lenji, neodgovorni, zabušanti, jednom rečju nikakvi, morali su da mole nekoga da ih primi u svoje redove. Često pristajući i za manju dnevnicu.

Kad mi je pečalbarenje dozlogrdilo, i razvlačenje one crkavice od Mitrovog do Đurđevdana, došao sam u grad, kupio konje i drvena kola i počeo da vadim šoder iz Nišave. I zimi, na minus 20, i leti, na plus 30. Sneg do kolena, a mi razbijemo led na reci, navučemo gumene čizme do prepona, lopate u ruke i… punimo kola na koja se hvataju ledenice.”

Osoba rođena na negde tokom “zlatnih osamdesetih”:

“Star je čovek pa neću da ga vređam, ali stvarno govori gluposti. Ko je još čuo za to da  dete od pet godina ide da nešto… bilo šta, radi?  Čak i da je to istina, gde su bile socijalne službe, kako su  uopšte dozvolili da deca ostanu kod takvih roditelja? I ko je još čuo da se cigla seče, ona se bre kupuje na stovarištima građevinskog materijala, ja sam rođen na drvetu pa ću da mu poverujem, kako da ne!? Pa i ono… vadio šoder usred zime, na minus dvadeset, jes, malo sutra. Samo jedan dan da je ušao u taj led na minus dvadeset, završio bi u bolnici iz koje ne bi izašao mesecima.”

Godina 2020.

Osoba rođena negde tokom “zlatnih osamdesetih”:

“Mama mi je ispod jelke, one godine kada je za jednu platu mogla da se kupi jedna hemijska olovka ili deset jaja ako odmah odeš u radnju, a samo pet ako odeš poslepodne, stavila svesku u kocke, sa plavim koricama i mojoj radosti nije bilo kraja. Bila je to jedina nova sveska koju sam dobio za taj razred, jer su sve ostale bile neke stare sveske koje su se našle po kući pa je tata iz njih iscepao sve one već ispisane stranice.

A one godine kad su nas bombardovali, cela zgrada, i staro i mlado, sedeli smo u dvorištu i spavali u skloništu, a jeli smo kolače, krofne i palačinke kao nikada do tada. Ja nisam ni znao da za doručak i večeru može da se jede i nešto drugo i činilo mi se da smo najbogatiji na svetu kad svaki dan možemo da jedemo slatkiše kolko nam se oće.

Onda su bacili neke grafitne bombe i moj teča je sa nekim ljudima išao ispod tog dalekovoda i skidali su tu paučinu koja se stvorila od tih bombi i oni koji su nam poslali te bombe su se čudili kako smo tako brzo rešili problem sa strujom jer su oni hteli da nemamo struju dugo, dugo. Posle su moj teča i svi ti ljudi koji su mahali granama drveća po toj paučini umrli. Ali zahvaljujući njima mi nismo živeli u mraku.

I posle su došli neki koji su pravili proteste na trgovima i koji su nam rekli da ne plaćamo struju jer će nam oni, kad dođu na vlast, oprostiti sve dugove. I tata je išao da baci u neko bure u kojem je gorela vatra sve račune za struju. A kad su ovi što su ga ubedili da to radi došli na vlast, morao je da diže kredit u stranoj banci koju su oni doveli tako što su prvo uništili naše banke, da bi izašao iz dužničkog ropstva, tako je govorio dok je psovao nekog Zokija Praseta I Baneta, njegovog pajtaša koji mu u stvari nije bio pajtaš.”

Osoba rođena na početku milenijuma:

“Daj ćale,  molim te, isuviše sam veliki da bi mi pričao bajke. Sveska ispod jelke, nije nego. Znajući te, smem da se zakunem da bi i babu i svesku izbacio kroz prozor, u paketu. Nego, samo se vadiš jer mi nisi kupio vozić na baterije one godine kad su Milošu njegovi kupili onaj najskuplji, a ja sam te molio samo da bude vozić, nema veze koliko krugova šina ima i koliko ima vagona.

A to, za te kolače... pa šta vam je falilo, i ja bih sada jeo palačinke svake večeri, ali mama neće da ih pravi, kaže da smo se svi nagojili i da moramo da se hranimo dijetalno. A samo je mrzi, znam ja, da pravi domaći pekmez od šljiva i šipka, koje najviše volim i čuo sam je jednom kad je rekla da su joj se smučili ovi delimano tiganji koje ne može da opere ljudski posle palačinki pečenih u njima.

I nije mi jasno, zašto su uopšte morali da koriste grane od drveća za te… grafite, zar niste mogli da izmislite nešto pametnije? Kao i ti burići za račune za struju… pa to mi liči na paljenje veštica, učili smo nešto, pojma nemam da li iz istorije ili iz geografije, ali uglavnom veštice su bile na lomači, toga se sećam. Jedino ne shvatam da smo mi, kao, imali svoje banke. Odakle uopšte nama pare kada smo siromašna država, pa da sad kao mi imamo svoje banke… drugo su ove strane, to su banke iz bogatih zemalja i oni imaju svoje pare, daj molim te… ne mogu više da služam nepouzdane informacije…”

Godina 2050.

Osoba rođena na početku milenijuma:

“ Dok sam ja odrastao, reke su bile plave, more je bilo slano… dobro, bilo je jedno koje nije bilo toliko slano, ali su se i tamo kupali neki ljudi, iako se zvalo Crno more. Na nebu je bilo puno ptica, od kojih su neke bile selice, I milina je bila, kad odem na selo… znaš, to je ono gde je rođen moj deda pa je posle mnogo godina odlučio da se vrati tamo i počne da sadi šljive… e, tamo su se pred zimu sakupljale laste, dalekovodi su bili prepuni lasta koje su čekale druge laste i za to vreme obučavale su mlade laste kako se leti kada je dugačak put. I kada bi se sve laste iz našeg kraja sakupile na dalekovodu iznad naše kuće, kretale su sve zajedno, negde na jug, u toplije krajeve, da bi se vratile kad prođe naša zima. A kad je bila zima, onda je padao sneg, po čitavih pola metra napadao bi sneg, a meni je tata pričao da je u vreme kada je on bio mali kao ja tada, sneg bio iznad njegove glave pa je deda morao lopatom da ga razbacuje u stranu, kako bi on mogao da izađe iz dvorišta. A na ulicama su bile mašine koje su razgrtale sneg, kako bi autobusi i kola mogli da se kreću.

Imao sam drugare u ulici i u školi i zajedno smo igrali fudbal ponekad, kad bi nam dosadile igrice na kompjuteru, a tata mi je govorio, zamisli, da su oni igrali fudbal svaki dan jer nisu ni znali šta je to kompjuter i da su roditelji imali probleme da nateraju decu da uđu u kuću.

Ja sam mnogo voleo da idem kod bake i išao sam sam jer je stanovala tri kuće od nas i obožavao sam kad me baka zagrli i ja se sakrijem u njenom naručju i poželim da nikada ne izađem iz njega jer mi je u tom zagrljaju bilo taaaaaako mirisno i toplo. Grlili su me i mama i tata i druga baka i tatin tata i neki rođaci i prijatelji, kada bi mi čestitali rođendan, odličan uspeh u školi i Novu godinu, ali su svi ti njihovi zagrljaju bili nekako drugačiji i manje topli i mirisni od njenog zagrljaja.”

Osoba rođena 2025.

“I ti, Roditelju A, stvarno misliš da sam ja sisao… lizalicu pa ću ti poverovati dok seješ te svoje nebuloze? Plave reke, slana mora, ptice koje lete… svašta! Vi mora da ste bili daltonisti kad su uspeli da vas ubede u sve to. Reke su sive, upamti, mora imaju ukus šećerne trske, a po nebu lete samo supersonični avioni generacije 2040.

A toooo... to, igranje na ulici, fudbal sa drugarima, golići, sneg do kolena i do dedinog struka, pa te lopate i grtalice… pa dobro, možda je onaj tvoj moždani udar bio i jači nego što nam je Doktor Trgonek Kompjuterski napisao na monitoru.

Jedino me brine ta priča o zagrljajima, molim te ne pričaj je nikada više, čuće te moja deca pa će im, ne dao bog, pasti na um da traže zagrljaje. Znaš li bre ti koliko je opasno grliti se sa ljudima, ja ni rođenu ženu nisam zagrlio onda kada su… formirana naša deca, kamo li da sada glim njih, pu-pu, sačuvaj me i sakloni. Gospode, kud li ide ovaj svet, samo mi to nije jasno. Vidi molim te, zagrljaji...trice i kučine...”

           

 

 

Kolač dobrote Katarine Ostojić

 
"Dok smo mi odrasli unosili pakete s odećom za jednu porodicu, deca su se igrala na travanjaku ispred kuće.Vraćali smo se sa mora i u kolima je bila sinovljeva lopta. Nikada neću zaboraviti oči tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, zamolio je našeg sina da se igraju loptom.Taj pogled dečaka me nije napuštao i odlučila sam da mu poklonim sinovljevu loptu, a njegovoj sestri ćerkin ranac. Oboje su negodovali. Jasno, to su im pokloni od bake. Obećala sam da će im baka kupiti sve novo, čim se vratimo kući, a da je ovo sad jako važno da usrećimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali. Po povratku kući sam održala obećanje. Godinama kasnije pitala sam ćerku da li se seća svega. Ispričala mi je svoj doživljaj, da je tada bila jako tužna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije žao što sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno želi loptu ne mogu ni danas da zaboravim."



Ovo je samo jedna epizoda iz bogatog humanitarnog rada osobe koju sam jedva ubedila za pristanak da javno, dakle imenom i prezimenom, progovorim o njoj. Budući da smatra da je humanost lična stvar svakog humanog čoveka, Katarina Ostojić, Kaća za sve nas koji je znamo, sve ove godine od kada su nas društvene mreže spojile, u svim mojim tekstovima i statusima na Fejsbuku bila je “jedna od onih osoba širokog srca kojima smo mi, moje prijateljice u Srbiji i ja, produžena ruka njihove dobrote”.


IZMEĐU BOMBONA I KRPE


Rodom  je Beogradjanka, a dušom i srcem Zemunka. Dve i po godine  je živela u Danskoj, a od 1996. god zivi u Holandiji sa mužem i dvoje dece. Nema stalan posao. Povremeno radi kao kućna pomoćnica u holandskim porodicama.

“Muz ima stalan posao i zivimo od njegove plate i mojih povremenih primanja. Kada sam ga upoznala i pocela da zivim u zemlji lala, iza sebe sam imala duzi radni staž. Ovde sam prvo pohadjala skolu za strance, naucila osnove jezika i pocela da radim u fabrici bombona. Radila sam u vecernjoj smeni da bih preko dana mogla da idem u skolu jezika. Nije bilo lako, ali sam bila spremna na to. Prvi put sam se srela sa radom u fabrici, za masinom, s bukom, novom sredinom i radnim pravilima. To je najteze i najbolje radno iskustvo mog zivota. Mnogo sam naucila boraveci medju novim ljudima, druge kulture, jezika, shvatanja. Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim sta mogu i koliko mogu da pruzim od sebe u novoj sredini.”


 NAJSREĆNIJE GODINE MAJČINSTVA


Onda se posvetila majcinstvu i porodici. Za najsrećnije godine svog zivota smatra bas te koje je provela pored sina i cerke. Ima divnog supruga, ističe, i medju njima nikad nije bilo razgovora o tome da li zeli da radi i koliko.

“Medju nama postoji uzajamno razumevanje i postovanje i sve odluke vezane za posao moj suprug je prepustio meni, da sama odlucim sta je za mene najbolje. Kada su deca krenula u predskolsku ustanovu, odlucila sam da potrazim posao. Nesto sto cu raditi za vreme boravka dece u skoli, a da mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim i dalje njima, muzu, kucnim obavezama. Od svoje 14 godine sam za dzeparac zaradivala ciscenjem kuca, kao pomoc na slavama, u generalnom ciscenju stanova posle krecenja. I tada mi se javila ideja da bih mogla probati da radim kao spremacica. Prvi posao je bio u vrticu, kasnije u dva vrtica, do trenutka kada sam dobila otkaz. U to vreme je sve teze bilo doci do stalnog posla, pogotovo sto nisam tecno i perfektno vladala holandskim jezikom. Našla sam posao sama, preko oglasa. Krenula sam od jedne porodice do druge. Moja preporuka za angažovanje je bio moj rad. Tako je i danas. Fizicki posao cistacice je tezak, pogotovo sto su kuce u kojima radim velike i imaju po dva sprata, sa uskim i strmim stepenicama.Od novca koji zaradjujem ciscenjem ne mogu da prezivim, ni kada bih bila sama. Ali je to dodatak kucnom budzetu i nije zanemarljiv.”




 Iz perspektive građanina zemlje koja je ovoliki niz decenija u krizi, život u zemljama o kojima najčešće čitamo, uz retke prilike da ih i upoznamo, obojen je ružičasto. Stvarnost je često drugačija.

 “Svaki evro je dobrodosao, pogotovo kada imate dva studenta u kuci. Porediti standard Holandije i Srbije nije moguce.Velike su razlike.Troskovi zivota ovde su dosta veliki i jedna plata je nedovoljna za cetvoroclanu porodicu. Potrebno je da oba supruznika rade da bi mogli solidno ziveti od svog rada.Najveci troskovi su kredit za kupljenu kucu (hipoteka), poreske obaveze i zdravstveno osiguranje.Kada platite dugove drzavi, ostane vam nedovoljno za hranu za ceo mesec. No, s obzirom da smo kao porodica naucili skromno da zivimo, nismo nicega ni zeljni, niti u necemu oskudevamo. Otkad sam pocela da radim u porodicama bogatijih sugradjana, povremeno sam dobijala polovnu garderobu za decu i sebe i to mi je dosta pomagalo u kucnom budzetu. Cerka i ja volimo polovnu garderobu i vrlo cesto je i kupujemo.Tako sam i dosla na ideju da bi na ovaj nacin mogla da sakupljam ocuvane stvari i pomazem ljudima kojima je pomoc dobrodosla. Po rodjenju dece, sva njihova mala garderoba, obuca, posteljina je bila oprana i spakovana. Spremna na poklon nekoj decici koja nemaju dovoljno. Prva adresa na koju sam odnela humanitarnu pomoc je bila u Zvecanskoj ulici u Beogradu. Kasnije je to bio Dom za nezbrinutu decu u Subotici pa Sigurna kuca u Beogradu... Moj moto je da pomoc ode svaki put na neku novu adresu. Najvise doniraju moje musterije koje vec godinama znaju cime se bavim i uvek ostave stvari koje ja perem i pakujem. Kada dolazimo u zemlju na odmor (leti),  i te donacije  nosimo u specijalnom koferu koji se montira na krov automobila.Tokom godine pratim redovno nase vesti i dolazim do informacija kome, gde i kako je potrebno pomoci. Sve informacije koje mi se ucine istinite (ne zaboravite da ima svega i svacega i treba biti jako obazriv kada je humanitarna pomoc u pitanju), sama vise puta proverim (cak zovem i telefonom redakcije novina), kako bih bila sigurna da se radi o istinitoj prici vezanoj za humanitarni rad.”

 

I kako sad, neko ko je bez stalnog zaposlenja, ko za budžet svoje porodice zarađuje čisteći tuđe stanove, ko se oblači u radnjama polovne garderobe i ekonomiše bukvalno sa svakom parom koju stekne, čija deca svoj džeparac sama zarađuju, kako dakle taj biva veći dobročinitelj od mnogih koji plivaju u izobilju, I tamo negde daleko i ovde?

 

"Porodica me je od pocetka ideje podrzavala. Sada,kada su deca postala odrasli mladi ljudi, pomazu na neki drugi nacin. Posto oboje rade preko omladinske organizacija i imaju svoja primanja, pri svakoj akciji sakupljanja novca ucesvuju svojim prilogom.Tokom godine sakupljam odecu, obucu, posteljinu, a dva puta godisnje pravim humanitarni kolac koji prodajem i sav novac se salje porodici kojoj je pomoc potrebna.

Mislim da nasa deca nisu nicega bila uskracena za sve 23 godine koliko se bavimo humanitarnim radom suprug i ja. Postoji samo jedna epizoda koja ce zauvek ostati za pamcenje,u kojoj su bili ‘’ljuti’’na svoju mamu.Naime,dok smo mi odrasli unosili pakete a odecom,deca su se igrala na travanjaku ispred kuce.Vracali smo se sa mora i u kolima smo nosili sinovljevu loptu. Nikada necu zaboraviti oci tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, pozvao je naseg sina da se igraju loptom. Spremali smo se za polazak kuci. Taj pogled decaka me nije napustao i odlucih da poklonim sinovljevu loptu tom decaku, a njegovoj sestri cerkin ranac. Oboje su negodovali jer su to njihovi pokloni od bake. Obecala sam da ce im baka kupiti sve novo cim se vratimo kuci, a da je ovo sad jako vazno da usrecimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali na moj predlog. Po povratku kuci sam odrzala obecanje. Godinama kasnije pitala sam cerku da li se seca svega. Ispricala mi je svoj dozivljajaj, da je tada bila jako tuzna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije zao sto sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno zeli loptu ne mogu ni danas da zaboravim.”


 HUMANITARNI KOLAČ


“Obicno ga pravim pred bozicne i uskrsnje praznike. Kuglof sa sargarepom i orasima, jedan od mojih omiljenih kolaca. Neobican, redak. Svoje akcije organizujem samo u kurugu ljudi koji me poznaju, moje musterije, poznanici. Najvise ga kupuju bas moje musterije koje su s godinama postali  redovni kupci. Napisem objavu u kojoj objasnim za koga organizujem pomoc, formiram cenu i vreme trajanja akcije. Ljudi kod kojih radim godinama, znaju o cemu se radi i rado ucestvuju u akcijama. Medju njima su dve zene koje skoro nikada ne zele kolac zauzvrat, vec samo daju donaciju. Na njih sam posebno ponosna i uvek isticem njihovo plemenito srce. Spremne da pomognu, pitaju sta se desava sa bolesnima i operisanima. Poslednja akcija je bila nedavno. Novac je sakupljen, već poslat . Bice upotrebljen za lecenje tesko obolele osobe.”




 GENERALKA ZA NEČIJE ZDRAVLJE

 

“Od prosle godine sam dosla na novu ideju, koja se pokazala delotvornom. Objavila sam oglas u kome nudim svoje usluge generalnog ciscenja kuca, jednokratno, kako bih sakupila vise novca. Akcija traje tokom citave godine. Znaci, ljudi me mogu pozvati jednom da im generalno sredim kucu, a sav novac ce biti upotrebljen za humanitarnu pomoc. Taj novac odlazem u porodicni fond, kasu Sluzice ce za lecenje bolesnih, kupovinu lekova, operacije dece,  operacije odraslih, nabavku razne medicinske opreme, skolskog pribora  i dr. Mogu vam reci da zainteresovanih ima, a godina je duga. Dok me zdravlje sluzi trudicu se da ovo potraje sto duze, kako bih pomogla sto vecem broju ljudi.”

 

NEOPISIVA RADOST DAVANJA

 

“O mom humanitarnom radu zna nekolicina mojih bliskih prijatelja i poznanika. Jedino za humanitarni kolac sam odnedavno postala transparentna i to samo sa namerom da jos nekoga podstaknem da i on pokusa nesto slicno u onome u cemu je dobar, a za dobro drugog. Posle ovog teksta sam svesna da ce se pojaviti neki ljudi koji ce mozda zatraziti moju pomoc. Ovim putem hocu da pojasnim samo  jedno: nisam svemocna. Svesna sam da celom svetu ne mogu pomoci. Svako od nasi ma sansu da ucini nesto korisno za nekoga ko je u nevolji. Svako ima sansu da dokaze sebi da je u necemu dobar, koristan. Neka tu svoju sposobnost pretvori u dobru nameru i pokusa nekome pomoci. Osetice neopisivu radost u sebi. O tome se radi. O radosti koju sami mozemo da osvestimo u sebi, zbog sebe i drugih. Najsladje je kad covek nesto uradi sam. Zato apelujem na svakoga da potrazi to zrno dobra u sebi i pomogne, bilo kome. Nase malo je za nekoga mnogo veliko.”

 

ŽELJE

 

Nisam covek od mnogo zelja. Moja jedina je da moja porodica bude zdrava i slozna, kao sto smo bili do sada. Da kada nas jednom ne bude bilo nasa deca nastave sa cinjenjem dobra za druge, umesto nas. Da nastave nasim stopama.To bi nas jako usrecilo.

 

 

 

 


Follow by Email