Ne znam nikoga ko ne bi rekao da je njegov rodni kraj najlepši. Sa godinama, a kažu i sa kilometrima udaljenosti, sve je lepši.
Meni je moj, na svu sreću, na dohvat ruke. Sem, kada se ispostavi da skratim boravak u njemu pa odlučim da se vratim javnim prevozom, što u prevodu znači - nekim od krševa koji i inače "Niš-ekspres" šalje na zaplanjske puteve (neka vas ne zavara forma, mogu oni i sasvim pristojno da izgledaju, suština, to jest, krš je u - mašini). E, onda se može desiti da se sat i frtalj truckanja pretvori u višesatnu odiseju. U čekanje na interventnu ekipu kojoj se, naravno, ne žuri. U višesatno ćaskanje sa jedinim saputnikom koji na kraju balade i odustane od putovanja jer, pokuša li da obavi bar jedan posao kojim je krenuo, neće uspeti da stigne za jedinu opciju povratka.
Tužno je ovo naše Zaplanje, u svakom pogledu.
Taman, posle tolikih decenija truckanja po, više rupama nego po asfaltu, napraviše puteve, ono - njima nema ko da ide. Sela u agoniji prete da uskoro ostanu prazna. U njima ostaju samo starci, po koji povratnici iz inostranstva ili... ko zna otkud iz ove sve siromađnije zemlje, gde su ispraznili stanove za već takođe ostarelu decu. I po koji mlad čovek koji nema kuda. I njihova dečica kojoj zahvaljujući opstaje po koja škola.
Oprostite mi na patetici. Htela sam da ovaj tekst uistinu bude fotoreportaža, sa najlepšim fotografijama koje sam ikada uradila, a on preti da zaliči na jadikovku nad umirućim rodnim krajem. Nadam se, gotovo i verujem, da će mi oni koji zavire na ovu stranicu mog bloga, oprostiti. Ne da se hvalim, ali sam imala sreće da fotografišem i neke prizore koji se retko dožive. Kao ovaj zalazak Sunca nad Suvom planinom, koji umalo da propustim... da nisam u jedno tiho prolećno predvečerje krenula da tetki odnesem kolače. Umešene po receptu iz nekih starih novina, dok sam prekidala dokolicu inače jednolikih dana bez neta, a skoro pa i bez ljudi.
I inače obožavam pogled iz mog dvorišta, tj čim zakoračim iz njega na asfalt kojim više autobusi ne prolaze. Ionako desetkovani polasci iz i za Zaplanje, sveli su se na jedva jedan. Dobro, dva, ako vas ne mrzi da odete do susednog sela.
I da... ovaj žuti odsjaj na zelenom polju nije nikakva fotomontaža, nikakva ljudska intervencija ne bi uspela da panorama bude ovoliko lepa. Toliko, da baca u zasenak prethodne i potonje snimke, što bi se reklo, obične i, sve do ovog, i same prelepe. Mislim na istu panoramu, samo u normalnim, da ne kažem uobičajenim uslovima. Kada nisu goreli ni nebo, ni polje. I kada je sama planina dominirala, kako i inače dominira u ovom kraju.
Meni je moj, na svu sreću, na dohvat ruke. Sem, kada se ispostavi da skratim boravak u njemu pa odlučim da se vratim javnim prevozom, što u prevodu znači - nekim od krševa koji i inače "Niš-ekspres" šalje na zaplanjske puteve (neka vas ne zavara forma, mogu oni i sasvim pristojno da izgledaju, suština, to jest, krš je u - mašini). E, onda se može desiti da se sat i frtalj truckanja pretvori u višesatnu odiseju. U čekanje na interventnu ekipu kojoj se, naravno, ne žuri. U višesatno ćaskanje sa jedinim saputnikom koji na kraju balade i odustane od putovanja jer, pokuša li da obavi bar jedan posao kojim je krenuo, neće uspeti da stigne za jedinu opciju povratka.
Tužno je ovo naše Zaplanje, u svakom pogledu.
Taman, posle tolikih decenija truckanja po, više rupama nego po asfaltu, napraviše puteve, ono - njima nema ko da ide. Sela u agoniji prete da uskoro ostanu prazna. U njima ostaju samo starci, po koji povratnici iz inostranstva ili... ko zna otkud iz ove sve siromađnije zemlje, gde su ispraznili stanove za već takođe ostarelu decu. I po koji mlad čovek koji nema kuda. I njihova dečica kojoj zahvaljujući opstaje po koja škola.
Oprostite mi na patetici. Htela sam da ovaj tekst uistinu bude fotoreportaža, sa najlepšim fotografijama koje sam ikada uradila, a on preti da zaliči na jadikovku nad umirućim rodnim krajem. Nadam se, gotovo i verujem, da će mi oni koji zavire na ovu stranicu mog bloga, oprostiti. Ne da se hvalim, ali sam imala sreće da fotografišem i neke prizore koji se retko dožive. Kao ovaj zalazak Sunca nad Suvom planinom, koji umalo da propustim... da nisam u jedno tiho prolećno predvečerje krenula da tetki odnesem kolače. Umešene po receptu iz nekih starih novina, dok sam prekidala dokolicu inače jednolikih dana bez neta, a skoro pa i bez ljudi.
I inače obožavam pogled iz mog dvorišta, tj čim zakoračim iz njega na asfalt kojim više autobusi ne prolaze. Ionako desetkovani polasci iz i za Zaplanje, sveli su se na jedva jedan. Dobro, dva, ako vas ne mrzi da odete do susednog sela.
I da... ovaj žuti odsjaj na zelenom polju nije nikakva fotomontaža, nikakva ljudska intervencija ne bi uspela da panorama bude ovoliko lepa. Toliko, da baca u zasenak prethodne i potonje snimke, što bi se reklo, obične i, sve do ovog, i same prelepe. Mislim na istu panoramu, samo u normalnim, da ne kažem uobičajenim uslovima. Kada nisu goreli ni nebo, ni polje. I kada je sama planina dominirala, kako i inače dominira u ovom kraju.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.