Koritnjak i moje planinarsko krštenje

Da nije moje prijateljice  koja je najveći propagator planinarenja od svih planinara koje znam (neka mi se ne ljuti moj "rođak" Milenko koji je svojevremeno uspeo čak i da me učlani u jedno društvo... ali samo učlani) ne bih se podsetila činjenice da Koritnjak nije brdo, nego planina. Kažem najveći, stoga što je uspela da me ubedi da makar pokušam... probaj, šta te košta, a možda i zavoliš, pa i povede na moj prvi i dakle potpuno amaterski pokušaj planinarenja. I to posle tromesečne aktivnosti koja se mahom svela na "planinarenje" od kreveta do šporeta i od šporeta do stola, a po okončanju izolacije, na obilazak omiljenih mesta na kojima se takođe samo jede i pije.

Mnogima je Koritnjak poznat kao jedna od lokacija sa koje uzleću paraglajderisti i gde se održavaju njihova takmičenja.

Mi smo zatekli samo jednog momka koji je kosio polje oko uzletišta jer je, kako nam je objasnio, veoma važno za one koji se bave ovim sportom da im uzletište bude pregledno. 

Uživali smo u pogledu na pola Niša i okoline, prepoznajući okolna sela, istorijske znamenitosti, a moji saputnici i obrise staza na okolnim planinama, kojima često odlaze u pohode.

Za potrebe ovog teksta zavirila sam u Vikipediju, kako bih neupućenima dala po koji podatak koji će ih možda zaintrigirati da, ako već budu u Nišu, iskoriste potencijale Niške Banje i Koritnjaka da se (možda) okušaju u ovom sve popularnijem sportu ili se možda uspenju planinarskom stazom ili pak, što je i jednostavnije, kolima asfaltom odu do samog uzletišta. Verujte, svaki napor je vredan truda, ima li se u vidu činjenica da sa uzletišta puca prelep pogled na pola Niša, početak Zaplanja i Vinik, istorijsko brdo Čegar i niz obližnjih sela koja opstaju uprkos krizi, upravo zbog blizine grada.
Dakle... (po Vikipediji) Koritnjak pripada karpatsko-balkanskoj grupi planina na granici sa starijom srpsko-makedonskom masom, a prostire se pravcem severozapad-jugoistok u visinskim zonama od 250 do 808m nadmorske visine. Počinje severno od Niške Banje, nastavlja se jugoistočno, kao severozapadni okranak Suve planine. Smeštena je na prostoru od 2.5 kvadratna kilometra i graniči se naseljima Prva Kutina, Niška Banja, Rautovo i Jelašnica, kao i obroncima Crnog kamena, jednog od vrhova Suve planine.

                             
                                   Početak planinarske staze. I mog vatrenog krštenja.

Moj vodič je mogla ladno i do Mosora. Ali je najslabija karika naše mini ekspedicije ipak diktirala tempo. Ja.


Najvećim delom puta pratila nas je sitna kiša koju su delimično ublažavala visoka stabla drveća, ali je to drveće istovremeno otežavalo hodanje budući da smo sa nižih grana u prolasku otresali kapljice kiše na svoje glave. Uspon, za profesionalce sitnica, otežavala je strma staza, mestimično klizava zbog te kiše. Zato planinari i nose onu obuću proizvedenu upravo za ove namene, em kramponi sprečavaju i oblažavaju klizanje, em je noga u njima sigurnija od svakojakih opasnosti koje planinarenje prate.

Ono što je u planinarenju  olakšavajuća okolnost, jeste činjenica da vođa puta, (koja je u tom pogledu brižnosti malo i preterivala) vodi računa o formi i kondiciji svih učesnika, prilagođavajući tempo najslabijoj kariki. Što sam u ovom slučaju bila ja. Moji saputnici su... nadam se da mi neće zameriti na formulaciji, već stari planinarski vukovi i zaista znaju, iako nisu vodiči, kada treba zastati, kada usporiti, u kom vremenskom razmaku obavezno poseći za vodom, a kada uzeti bombonu, kada pružiti ruku, povući pa i pogurati ako ustreba. I kada valja prezalogaijiti, a kada prekinuti, za mene nadasve prijatno leškarenje na impregniranom ćebetu koje je izgleda obavezan rekvizit planinara.

Sa uzletišta je moguće nastaviti, makar do Crnog kamena, ako ne i do Mosora, jednog od vrhova Suve planine, koji je često meta planinara. Moj izbor je ipak bio asfaltni put, levo, koji vodi do Banje.

Neću vas više zamarati svojim planinarskim krštenjem. Ono i nije ni za koga (osim za mene i osobu koja me je animirala da krenem) važno. Pisala sam o njemu u nameri da onima koji se kolebaju dam malo volje da odluče i krenu i sami u proveru svojih sposobnosti (koje se, nadam se, u mom slučaju i morati i mogu umnogome popraviti), ali i sklonosti ka ovom hobiju, sportu, omiljenom načinu sticanja imuniteta i negovanja zdravlja i vitalnosti mnogih.

Moji saputnici su se zbog mene vratili u Nišku Banju zaobilaznim asfaltiranim putem, duplo dužim od staze kojom smo se uspeli, a kojim se do samog uzletišta može doći autom. U povratku smo sreli nekoliko automobila, ali i porodice sa predškolskom decom, parove i pojedince koji su do pola puta došli autom pa nastavili pešaka. Usput smo uživali takođe u pogledu, cvrkutu ptica, ozonu... i ne znam smem li da priznam, u preslatkim trešnjama, za mene najslađim ove sezone, koje smo brali pored puta.

I evo nekolko fotografija s druge strane brda... ups, planine. Sasvim obična poljska kućica od tugle, koja prelepo izgleda zahvaljujući ovoj crvenoj ruži penjačici, koja ju je prekrila. Kapija za nigdinu, koja je postavljena baš tu iz ko zna kojeg razloga, ali ne i zarad funkcije zbog koje kapije inače postoje. Pogled na Svrljiške planine. Kuće na obodu Niške Banje...