Ne sudi nesnađenom po sebi, nego ako si čovek - pomozi

Koliko puta ste, gledajući nekoga ko se muči oko nekog posla ili veštine koji vama savršeno idu od ruke, pomislili: kako je moguće da neko ovo ne zna? Kako ste tada regovali? Jeste li pokazali bar minimum razumevanja, ako ne istinskog, ono makar iz one obavezujuće doze pristojnosti koju valja imati prema tom nekom, znanom ili neznanom, kome ne ide nešto što je vama mačji kašalj? Ili ste mu se, možda, svejedno je da li javno ili potajno, podsmevali, provocirali ga, udarali na njegov nivo inteligencije i ko zna još na koji način mu pokazivali da je nesposoban, nesavršen, neuk, a možda čak i da laže, u nastojanju da bar na tom malecnom nečijem problemu pokažete sopstvenu superiornost i veličinu, kad već imate priliku, možda i vrlo retku, za to?

Ljudi u jednoj grupi, nije važno kojoj, koji su mi svojim ponašanjem, svojim rečima i nerazumevanjem za tuđe... ajde da kažem nesavršenosti, juče nametnuli ovu temu, ne znaju ni ko sam, ni šta sam, ni koliki je moj IQ, ni kakvo je moje obrazovanje, ni do kojih meridijana sam stigla, ni koji su moji talenti, ni koje veštine sam savladala, ni šta mi se "otelo"... ali su pokušali sve to da mi ospore.

Znaju samo da sam proteklih dana obišla dobar deo okoline Niša, što sam posebno naglasila upravo očekujući zluradu površnost mnogih, na koju smo na društvenim mrežama silom prilika odavno navikli, i da su sva ta putovanja tekla besprekorno, osim na toj jednoj jedinoj destinaciji gde se, gle čuda, ponovila potpuno ista priča kao lane: raskopan grad, loša signalizacija i putokazi, pa jedva nađosmo lokaciju od koje smo čak prošle godine, posle zaista nepotrebnog lutanja, razočarano odustali. Eto, nismo se snašli.

"Ja znam, dakle - svako to zna. Mora."

Džaba to što se u komentarima javljao veliki broj onih koji tvrde da su isto prošli, da je zaista teško snaći se, neki su stoga čak tvrdili "nikad više tamo", navodeći još niz primedbi turističkog karaktera za lokaciju, džaba što sam papagajski iznova i iznova ukazivala na činjenicu da je to jedna jedina od desetak lokacija samo iz ovog meseca, za koje nemamo apsolutno nikakvu primedbu, džaba i sva pozivanja na to da, sve i da nas je samo troje, petoro, sedmoro, a daleko nas je više, upravo to što neko tvrdi da se samo tu teško snalazi, jeste dovoljan razlog da se nešto učini i ovaj problem reši - a rešava se lako, brzo i jeftino, sa samo nekoliko tabli s putokazom.

Sve je u redu, savršeno - ali apsolutno po svima njima, snađenima, problem je u nama, nesnađenima. A najviše u meni. I tu više nema šta da se priča. Ende.

Što sam otišla na pola dana, a tamo se ne ide pola dana jer je tako lepo i ima 36 lokacija za videti i koj đavo im valjda vređam mesto tako kratkom posetom; što nisam ostavila kola pa nastavila taksijem ili išla peške; što uopšte idem na putovanja bez vodiča, što se nisam pripremila pred put (kao da neko ko je u prolazu nema prava da svrati i tu da bi video samo jedan dragulj, od tolikih- mi tako otkrismo najdivniji manastir na svetu), što sam pitala pogrešne ljude, inače su svi savršeno ljubazni, samo neki mnogo rade pa nemaju vremena da obilaze i ne poznaju svoje mesto; što nisam konsultovala Gugl i navigaciju (a jesam, al šta vam vredi kad se zaglavite u centru u kojem se i ove godine prekopavaju iste ulice kao lane, pa vam telefon kaže oštro skrenite levo, a tamo je znak za zabranjen saobraćaj i neki radnici nešto kopaju); što nisam pitala u Infocentru "koji raspolaže svim informacijama i kartama pride" (a jesam i to i još su mi dali dezinformaciju upravo za mesto o kojem smo se raspitivali i kartu za koju neko od mojih istomišljenika reče sve najgore), što sam morala da se zavlačim u centar pa da lutam kad je trebalo da idem samo okolo ko sav normalan svet i da ne izmišljam prečice... valjda oni znaju da sam izmišljala prečice (a valjda kad negde stignete poželite da najpre vidite centar i popijete kafu), što nisam gledala (a oči nam iskočiše od gledanja), a što sam uopšte i polazila kad sam takva da ne umem da se snađem pa još u mestu koje je tako savršeno snabdeveno signalizacijom i u kojem se oni godinama savršeno kreću i šta ja, uostalom, imam protiv toga što tamo vode nije bilo (mada na to nisam izrekla apsolutno ni jednu jedinu primedbu !!). A i neću da platim smeštaj nego im samo smetam na pola dana i pravim đubre. Šta je sa ovim ljudima, reče jedan, pojedini ko da su s Marsa pali ;), a sve je lepo i transparentno, nekima ne vredi ni crtati, ako ste iole snalažljivi nije nikakav problem snaći se.

Zašto je teško biti pristojan kada branite suprotan stav

Zašto je lako pljuvati to drugačije, ali ne i razumeti, a najteže makar pokazati empatiju, ako ne i pomoći

Ruku na srce, među svim tim ljudima koji apsolutno i podjednako nisu pokazali ni trunke razumevanja (ne samo za mene, nego za onolike ljude koji napisaše da su imali isti problem), već su upotrebili sve moguće argumente da upravo nas prikažu kao krivce za sopstveno nesnalaženje, bilo je više pristojnih od nepristojnih. Mnogo onih koji su se na najpristojniji mogući način svim silama upinjali samo u to da nas uvere da je snalaženje savršeno jednostavno, da je signalizacija još savršenija, da ima i putokaza i svega, hvala im, ali - da je ipak sve do nas.

Ali mi je, kada sam se danas probudila, od svega toga u glavi ostalo samo jedno pitanje: kako to da niko od njih, i ljubaznih i neljubaznih, i pristojnih i nepristojnih, i onih koji su argumentovano branili svoj stav i čak postavljali linkove sa kartama puta do tačke B da pomognu ili dokažu da nismo u pravu... dakle, apsolutno niko od onih ko se u tom mestu snalazi savršeno, nije pokazao ni najmanju dozu empatičnosti i razumevanja za jednu, očito nezanemarljivu grupu ljudi koja tvrdi da tu nešto, bar za njih i po njima, ne štima - zluradi su čak pokušali da i ovaj broj minimiziraju. Niko, ali apsolutno niko od njih nije se složio s više puta ponovljenom konstatacijom da, sve i da su oni u pravu i sve i da je singnalizacija savršena, čim toliko ljudi koji se međusobno i ne poznaju ima primedbu, ipak valja porazmisliti kako da i takvima pomognu. Ma i ne zapitaše se, kako to ovi ljudi funkcionišu svuda, samo ovde ne.

Signalizacija je dakle savršena, "svi se snalaze osim vas" i šta tu ima više da se dodaje kad ste ionako nevažna manjina!

Na kraju dana javila mi se nepoznata mi devojka koja je čitavu storija pratila samo da bi videla dokle će ići moje strpljenje da ljudima koji očito ne žele da shvate da neko ima problem tamo gde ga drugi nemaju,objašnjavam iznova i iznova problem koji očito postoji i potrebu da se on reši.."Ja volim kad neko argumentovano, smireno obrazlaže svoje stavove pa još zna lepo to da iznese."

"Blago nama kad sve" moramo znati" i kad se sve "podrazumeva" ,zato što neko nije odradio svoj posao.Mi turisti kad dodjemo na odmor "ne moramo ništa znati i misliti" došli smo da se odmorimo.Taman da smo skroz glupi ,dezorijentisani i idiot korisnici svega, sva turisička mesta su dužna da nam pruže sve informacije u svakom pogledu.Naravno ukoliko zele goste ili .." - jedan je od komentara iz grupe nas, nesnađenih, koji mi je nekako najpotpuniji zaključak ove storije.

Ali, nisam pisala ovaj tekst kako bih se žalila.

Ukoliko ste imali strpljenja da dođete dovde, saznaćete i poentu.

Različiti smo ljudi, ma koliko ličili jedni na druge. Mnogi znaju i umeju mnogo pa idu oni iz sredine pa su na kraju oni koji umeju i mogu malo ili nimalo. Nekada je u pitanji inteligencija, nekada interesovanje i trud, nekada marljivost ili lenjost, nekada vaspitanje, porodične sklonosti, drugačiji mentalitet, navike, finansijska situacija.

Suzana Gigić, akvarel urađen po mojoj fotografiji: pogled iz mog seoskog dvorišta

Sve to što znamo, umemo i možemo, što smo dobili rođenjem, naučili, shvatili, stekli... sve to je samo naša prednost, kapital, kvalitet više.

Ali, to što neko drugi ne zna nešto što mi znamo, što je naš talenat ili smo ga debelim radom naučili, što nam je priroda dala ili deda, tata, baba, mama pokazali... ne znači da je neko drugi ko baš to i to ne zna, manje vredan od nas. On ima neka druga znanja i veštine, ume da uradi nešto što možda mi ne znamo, može da postigne nešto što mi nikada nećemo.

I da budem malo lična: raspolažem sa desetinama veština, što običnih, što složenijih, savladala sam i neke za koje sam mislila da nikad neću - npr krečenje, polako učim i one za koje sam mislila da sam apsolutni antitalenat - npr. slikarstvo, ali nikada, kunem vam se da se nikada nisam ni podsmevala, sačuvaj bože da sam omalovažavala nekoga ko ne ume da piše, veze, plete, hekla, kuva, sadi cveće, čita, šije, aranžira, recituje, pakuje poklone, okopava kukuruz i papriku, bere višnje i šljive, kolko-tolko je koristan u pečenju rakije, putuje... kreči ili slika makar Čiča-Glišu.

Dakle, ako vam neko kaže da nešto ne zna, nije poenta u tome da pitate "kako je to moguće", da kažete "pa to je tako lako", da ga nipodaštavate, vređate, udarate na njegovu inteligenciju, trapavost, nesnađenost. Poenta je da ga, najpre razumete, baš kao što i vas neko razume ako kažete da vam ne idu jezici, kuvanje, pletenje, da ni pismo ne umete da napišete a domaći iz srpskog vam je pisala komšinica. A onda da, ako je uopšte dalje predmet vašeg interesovanja, razmislite kako da mu pomognete i da mu ponudite pomoć.

 Ili da, kao u slučaju onolikih nas nesnađenih, ako vas već toliko pogađa i intrigira da takvi ljudi postoje, ne osporavate tu njihovu nesnađenost, nego da razmislite o tome zašto su nesnađeni baš na tom jednom jedinom mestu. Pa ako ste i dalje zainteresovani, razmislite i o tome na koji način i njima, takvima kakvi jesu, olakšati snalaženje, sve i da je ono toliko lako da lakše ne može biti. 

Jer, verujte mi, mnogi od njih su od vas, koji ste u ovom slučaju dobili priliku da briljirate svim "ma to je nemoguće, evo ja...", em pametniji, em inteligentniji, em nadareniji i sposobniji, em obrazovaniji. Samo su, eto, imali problema s navigacijom baš tamo gde je ona po vama besprekorna.