Svi smo mi pomalo licemeri

... nastavak razmišljanja na istu temu, prvi deo je ovde 


Postoji na Fejsbuku jedna divna grupa čiji članovi objavljuju priloge o lepotama Srbije koje preporučuju za obilazak. Namerno ne navodim njen naziv, rekoh grupa je divna i nije do nje.


Pogled na Suvu planinu iz mog seoskog dvorišta... držim da ovde nema šta da se kritikuje ;)

 Do ljudi je. 
Kao što su nas davno naučili, "svijetu se ne može ugoditi". A doda li se tome da mnogi svoj boravak na društvenim mrežama shvataju kao poziv da kritikuju, pljuju i omalovažavaju svakoga i svašta što se na njima objavi, ništa se u međuvremenu, tj od ove narodne mudrosti, u našem kolektivnom stavu nije promenilo.


Neki dan sam objavila fotografiju jedne napuštene (nekad) prelepe seoske, zaplanjske kuće, koja i danas svedoči o izvornoj arhitekturi našeg sela. Podrum napola ukopan u zemlju, a na spratu doksat sa onim prelepim lukovima kroz koje kažu da ulazi pozitivna energija. Pritom, kovanica.
Proverih za potrebe ovog teksta, fotografija je dobila 1000 lajkova, 177 komentara i 11 deljenja. Dakle, za 1000 članova grupe kuća je divna, lepa, prelepa, pravo nacionalno blago kako mnogi rekoše, ali... uvek se nađe i dvoje-troje dežurnih mrzitelja, koji su na uistinu prelepoj fotografiji koju je napravila moja rođaka, videli samo ruinu (što ona danas možda i jeste, ali onda kada je slikana, nije bila). 
Objavila sam kroz nekoliko dana fotografiju još lepše, po meni najlepše kuće u kraju, građene u istom stilu ali od čvrstijeg materijala, u kojoj se i danas živi. I opet isti slučaj... mada sam prethodno zamolila da ne pljujemo po vlasnicima tih starih i lepih ili nekada lepih kuća, nabrajajući niz opravdavajućih razloga zbog kojih nisu u stanju da o njima brinu: 1300 ljudi je reklo da im se kuća sviđa, 14 puta je fotografija podeljena, ali je opet bilo dežurnih pljuvača. "O kući bi trebalo bolje da se brine." Iznova objasnih da poenta nije u mudrovanju i zakeranju, ali džabe.
Onda sam objavila seriju fotografija kuća u Nišu, izabranih opet ne po očuvanosti, nego po lepoti koju kriju čak i ispod oronulih fasada. I ne mogu da dođem sebi od čuda: ovoga puta nije bilo mudrovanja, zakeranja, zameranja i savetodavnih usluga tipa: da se sredi.
Koliko to licemeri možemo da budemo, ako smo spremni da kritikujemo seoskog domaćina ili vlasnika seoske kuće koji živi u njoj ili u gradu, dok onome u gradu, čija je kuća u istovetnom stanju kao i ona na selu, ne smemo ni da pisnemo? Kakvim se to kriterijumima vodimo kada, očigledno za onoga u gradu imamo razumevanje, možda i opravdanje, a na onog na selu svalismo sve drvlje i kamenje sopstvenog nezadovljstva ko zna kojim elementima života?
Ako je kriza, kriza je za sve. Ako nema para za vanredne troškove, manje će ih imati onaj ko prevrće posnu zemlju, nego onaj ko sedi u gradu čekajući penziju. Kao i onaj ko jedva skrpi da brine o kući u gradu i dok decu ne izvede na put i ne pada mu pamet nikakva kuća na selu. Ili onaj ko je možda baš iz nje doveo nepokretnog roditelja tamo gde živi, pa brine o njemu, a ne o kući. I tako dalje...
Svi smo mi pomalo licemeri. Bar ponekad.
Onda kad svoju muku lečimo čineći tuđom veću. Kad ne vidimo balvan pred svojom kućom jer nam ga zaklanja komšijina grana. Kad mislimo da se neće otkriti naša mala prevara dok pričamo jedno, a radimo drugo. I još mislimo nešto treće. Dok gledamo kako da zlom vratimo onome ko nam je toliko dobrog učinio u životu da to više nije humano s njegove strane. Pa i dok onako olako, kao dežurni pljuvači na društvenim mrežama, raspalimo po nečemu što nam se nije dopalo, kako bismo lečili sopstvene frustracije svakojake prirode.

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email