Sećate li se one priče "Svijetu se ne može ugoditi" (možete se podsetiti ovde)?
E pa, o tome ću danas. I još ponečem.
Niš, Gabrovačka reka, ovih dana
Dugo se već kanim, sakupljajući argumente usput, a ovaj trenutak za pisanje sam izabrala birajući između usisivača i tastature.
Neki portali, daleko čitaniji od mog bloga, povremeno objave po koji moj tekst. Ponekad učinim to i sama, a zahvaljujući njima u prilici sam da steknem potpuniju sliku naših naravi, pojedinačnih pogleda na svet i aktuelnu situaciju, mogućih nezadovoljstava pa i frustracija, sklonosti i naklonosti, onoga što vole, ne vole, mrze, obožavaju, misle i veruju, pa i to koliko su obrazovane, pismene, dobre ili zle... osobe daleko različitijih profila od čitalaca mog bloga, koji su vremenom profilisani uglavnom po tome što imaju stavove slične mojima.
Ljudi ko ljudi: nekima skoro ništa ne smeta i imaju srce kao Suva planina i razumevanje i opravdanje za sve, drugi, kad imaju drugačije mišljenje od autorovog, često ne mogu da odole pa vrlo pristojno i sa svim argumentima kojima raspolažu kažu svoj stav, treći su duhoviti pa nas nasmeju i kad se slažu i kad se ne slažu... peti... e upravo ti peti su i tema ovog teksta.
Ima ih svakojakih: obrazovanih i neobrazovanih, razumnih i nerazumnih, pametnih i... manje pametnih, inteligentnih i neinteligentnih, pismenih i nepismenih, upućenih i neupućenih, kosmopolita, nacionalista i šovinista, zajedljivih i pakosnih, politički ostrašćenih i apolitičnih, nerealnih i onih koji su zabrazdili u neke stavove jedva prihvatljive i najvećim "svačegamrscima", "naših i njihovih", čuvara ćirilice i ljubitelja latinice, srbofila i srbofoba, onih preko i ovih ovde, snađenih i nesnađenih, ostvarenih i neostvarenih, gubitnika i onih koji ne priznaju poraze... ma, jednostavno, svakojakih i u pozitivnom i u negativnom smislu.
Neki od njih savršeno shvataju šta je autor hteo da kaže, ali im se to ne sviđa ili samo vole da pecnu, provociraju, zapodenu razgovor ili kavgu. Drugi (ne znam da li znate, ali i oni sa IQ ispod 100, sve negde do 80, ne smatraju se mentalno oštećenima već medicina i psihologija za njih imaju specifičnu odrednicu koju je narod definisao svojim rečnikom, al nećemo o tome ovaj put) i ne propuštaju priliku da u svojim komentarima to i pokažu.
Nismo džaba još u osnovnoj školi na časovima maternjeg, tada srpskohrvatskog jezika, imali zadatke na temu "šta je pisac hteo da kaže", a posle čitanja obavezne lektire.
Sve mi se čini da su oni koji svoj oskudni stepen inteligencije svesrdno pokazuju svetu na izvolte, iz grupe onih koji lektiru nisu ni čitali, a časove na temu "šta je pisac hteo da kaže" provodili na svakojake načine blejanja i zujanja, samo ne onako kako bi trebalo.
Da nije tako, ne bi se dešavalo da u moru komentara punih zahvalnosti na podsećanju i odobravanja, ispod teksta u kojem je recept za čest obrok našeg detinjstva - mast i lebac, bude i onih koji zameraju na korišćenju reči prstohvat (a već kada im se pomene rukohvat, ne zameraju što se ne koristi "srpska" reč) ili u tome nalaze propagiranje SNS-vske politike, valjda zato što ih "navodim" na siromaštvo. I ne bi ispod teksta u kojem prozivam sve koji seju paniku i dodatni strah povodom korone, mene kao autora teksta nimalo pristojno prozivali za teze i stavove koje sam i sama navodila kao neprimerene ili neprihvatljive. I ne bi devojku koja nam je fotografijom dokumentovala da nema reda u smislu preporučene udaljenosti putnika na graničnom prelazu dok čekaju na pasošku kontrolu, na najgrublji način prozivali što se drznula da nam pokaže istinu, poručujući joj da je trebalo da zauvek ostane tamo odakle se vratila, upravo zato što je državljanin i stanovnik ove zemlje upravo kao i oni. A za razliku od njih, ona je odavno imala priliku da promeni boravište i ipak je izabrala ovo ovde.
Rekao bi neko, nije obična situacija pa se narod, taj kritizerski, pogubio, izgubio meru i osećanje za pristojnost.
Ali nije samo o tome reč. Svi ti, kritizerski nastrojeni površni čitaoci tekstova na internetu, sa vidnim propustima u obrazovanju, nekada skloni preskakanja lektire i svima nama preko potrebnih časova na temu šta je pisac hteo da kaže, dobrim delom odlikuju se i nedostatkom pristojnosti, vaspitanja i brige o virtuelnom sagovorniku, ne samo autoru teksta, a najviše: nedostatkom brige o sopstvenom identitetu i integritetu. U smislu toga da ne moraš baš svima, onako javno i ogoljeno, da pokažeš koliko propusta ima u tvom obrazovanju ili nedostataka u tvojoj inteligenciji ili tamnih mrlja u tvojoj čovečnosti.
Niko nikome niti želi da zapuši usta, niti da mu zabrani da ima i da iskaže svoj stav, da kaže mišljenje koje je suprotno od autorovog ili nekog drugog ko takođe komentariše autorov stav. I nije čak ni toliko strašno ako neko nepismen ili polupismen oseti potrebu da on kaže koju.
Strašno je to što neki, a nažalost nije ih mali broj, dozvoljavaju da nameću svoj stav, mišljenje, saznanje... i o nečemu o čemu ne samo da nimalo pojma nemaju, nego čak i ako nisu iz kategorije onih sa IQ između 80 i 100, navode na zaključak da takvima pripadaju.
Na stranu to što je pamet najpravednije raspodeljena stvar na svetu (jer ne da niko neće priznati da je uskraćen kada je ona u pitanju, već svi tvrdimo sa apsolutnom samouverenošću da je imamo sasvim dovoljno i da nam nikako ne manjka)... sejači besplatnih informacija o sopstvenim intelektualnim sposobnostima, nikada neće ni shvatiti kakve poruke time šalju o sebi samima.
Kada je tako, čemu ovaj tekst na ovom blogu, pitaćete, tim pre što sam razjasnila profil onih koji ga čitaju. Pa da objasnim i to: pokušaću da smislim dovoljno intrigantan naslov, mada mi naslovi nikada nisu bili jača strana, pa da na taj način privučem i pažnju onih na koje se tekst odnosi. Bio bi im od koristi, uverena sam.
A time i svima nama koji smo u prilici da čitamo... ajde da iskoristim najblažu reč - njihove nebuloze, pakosti, frustracije. Jer kada bi znali sve posledice svojih reči po njih same, najpre, mislim da bi se makar postideli pa i, na sreću svih ostalih, odustali od ćorava posla. Ili bi bar pažljivije čitali i ono što komentarišu, a i te svoje nebulozne ili pakosne komentare, pre nego što kliknu na "objavi komentar".
E pa, o tome ću danas. I još ponečem.
Dugo se već kanim, sakupljajući argumente usput, a ovaj trenutak za pisanje sam izabrala birajući između usisivača i tastature.
Neki portali, daleko čitaniji od mog bloga, povremeno objave po koji moj tekst. Ponekad učinim to i sama, a zahvaljujući njima u prilici sam da steknem potpuniju sliku naših naravi, pojedinačnih pogleda na svet i aktuelnu situaciju, mogućih nezadovoljstava pa i frustracija, sklonosti i naklonosti, onoga što vole, ne vole, mrze, obožavaju, misle i veruju, pa i to koliko su obrazovane, pismene, dobre ili zle... osobe daleko različitijih profila od čitalaca mog bloga, koji su vremenom profilisani uglavnom po tome što imaju stavove slične mojima.
Ljudi ko ljudi: nekima skoro ništa ne smeta i imaju srce kao Suva planina i razumevanje i opravdanje za sve, drugi, kad imaju drugačije mišljenje od autorovog, često ne mogu da odole pa vrlo pristojno i sa svim argumentima kojima raspolažu kažu svoj stav, treći su duhoviti pa nas nasmeju i kad se slažu i kad se ne slažu... peti... e upravo ti peti su i tema ovog teksta.
Ima ih svakojakih: obrazovanih i neobrazovanih, razumnih i nerazumnih, pametnih i... manje pametnih, inteligentnih i neinteligentnih, pismenih i nepismenih, upućenih i neupućenih, kosmopolita, nacionalista i šovinista, zajedljivih i pakosnih, politički ostrašćenih i apolitičnih, nerealnih i onih koji su zabrazdili u neke stavove jedva prihvatljive i najvećim "svačegamrscima", "naših i njihovih", čuvara ćirilice i ljubitelja latinice, srbofila i srbofoba, onih preko i ovih ovde, snađenih i nesnađenih, ostvarenih i neostvarenih, gubitnika i onih koji ne priznaju poraze... ma, jednostavno, svakojakih i u pozitivnom i u negativnom smislu.
Neki od njih savršeno shvataju šta je autor hteo da kaže, ali im se to ne sviđa ili samo vole da pecnu, provociraju, zapodenu razgovor ili kavgu. Drugi (ne znam da li znate, ali i oni sa IQ ispod 100, sve negde do 80, ne smatraju se mentalno oštećenima već medicina i psihologija za njih imaju specifičnu odrednicu koju je narod definisao svojim rečnikom, al nećemo o tome ovaj put) i ne propuštaju priliku da u svojim komentarima to i pokažu.
Nismo džaba još u osnovnoj školi na časovima maternjeg, tada srpskohrvatskog jezika, imali zadatke na temu "šta je pisac hteo da kaže", a posle čitanja obavezne lektire.
Sve mi se čini da su oni koji svoj oskudni stepen inteligencije svesrdno pokazuju svetu na izvolte, iz grupe onih koji lektiru nisu ni čitali, a časove na temu "šta je pisac hteo da kaže" provodili na svakojake načine blejanja i zujanja, samo ne onako kako bi trebalo.
Da nije tako, ne bi se dešavalo da u moru komentara punih zahvalnosti na podsećanju i odobravanja, ispod teksta u kojem je recept za čest obrok našeg detinjstva - mast i lebac, bude i onih koji zameraju na korišćenju reči prstohvat (a već kada im se pomene rukohvat, ne zameraju što se ne koristi "srpska" reč) ili u tome nalaze propagiranje SNS-vske politike, valjda zato što ih "navodim" na siromaštvo. I ne bi ispod teksta u kojem prozivam sve koji seju paniku i dodatni strah povodom korone, mene kao autora teksta nimalo pristojno prozivali za teze i stavove koje sam i sama navodila kao neprimerene ili neprihvatljive. I ne bi devojku koja nam je fotografijom dokumentovala da nema reda u smislu preporučene udaljenosti putnika na graničnom prelazu dok čekaju na pasošku kontrolu, na najgrublji način prozivali što se drznula da nam pokaže istinu, poručujući joj da je trebalo da zauvek ostane tamo odakle se vratila, upravo zato što je državljanin i stanovnik ove zemlje upravo kao i oni. A za razliku od njih, ona je odavno imala priliku da promeni boravište i ipak je izabrala ovo ovde.
Rekao bi neko, nije obična situacija pa se narod, taj kritizerski, pogubio, izgubio meru i osećanje za pristojnost.
Ali nije samo o tome reč. Svi ti, kritizerski nastrojeni površni čitaoci tekstova na internetu, sa vidnim propustima u obrazovanju, nekada skloni preskakanja lektire i svima nama preko potrebnih časova na temu šta je pisac hteo da kaže, dobrim delom odlikuju se i nedostatkom pristojnosti, vaspitanja i brige o virtuelnom sagovorniku, ne samo autoru teksta, a najviše: nedostatkom brige o sopstvenom identitetu i integritetu. U smislu toga da ne moraš baš svima, onako javno i ogoljeno, da pokažeš koliko propusta ima u tvom obrazovanju ili nedostataka u tvojoj inteligenciji ili tamnih mrlja u tvojoj čovečnosti.
Niko nikome niti želi da zapuši usta, niti da mu zabrani da ima i da iskaže svoj stav, da kaže mišljenje koje je suprotno od autorovog ili nekog drugog ko takođe komentariše autorov stav. I nije čak ni toliko strašno ako neko nepismen ili polupismen oseti potrebu da on kaže koju.
Strašno je to što neki, a nažalost nije ih mali broj, dozvoljavaju da nameću svoj stav, mišljenje, saznanje... i o nečemu o čemu ne samo da nimalo pojma nemaju, nego čak i ako nisu iz kategorije onih sa IQ između 80 i 100, navode na zaključak da takvima pripadaju.
Na stranu to što je pamet najpravednije raspodeljena stvar na svetu (jer ne da niko neće priznati da je uskraćen kada je ona u pitanju, već svi tvrdimo sa apsolutnom samouverenošću da je imamo sasvim dovoljno i da nam nikako ne manjka)... sejači besplatnih informacija o sopstvenim intelektualnim sposobnostima, nikada neće ni shvatiti kakve poruke time šalju o sebi samima.
Kada je tako, čemu ovaj tekst na ovom blogu, pitaćete, tim pre što sam razjasnila profil onih koji ga čitaju. Pa da objasnim i to: pokušaću da smislim dovoljno intrigantan naslov, mada mi naslovi nikada nisu bili jača strana, pa da na taj način privučem i pažnju onih na koje se tekst odnosi. Bio bi im od koristi, uverena sam.
A time i svima nama koji smo u prilici da čitamo... ajde da iskoristim najblažu reč - njihove nebuloze, pakosti, frustracije. Jer kada bi znali sve posledice svojih reči po njih same, najpre, mislim da bi se makar postideli pa i, na sreću svih ostalih, odustali od ćorava posla. Ili bi bar pažljivije čitali i ono što komentarišu, a i te svoje nebulozne ili pakosne komentare, pre nego što kliknu na "objavi komentar".
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.