Srpske podele čak i u doba korone

Srbija se ovih dana, po vekovnoj tradiciji koju ne mogu da unište ni vreme, ni namere, ni vlasti, ni opasnosti, ni poplave, zemljotresi i suše, ni ratovi, ni beda, niti ono vreme prepuno iluzija kojeg se neki nostalgično sećaju s naglaskom na blagostanju – deli. Razmere naših podela ovoga puta možda su, nažalost, najopasnije. Jer, ne preti Srbiji u ovom trenutku onaj ko je nezakonito stupio na njenu teritoriju u nameri porobljavanja, iako decenijama posle njegovi potomci zameraju nekim novim Srbima kako su mu njegovi stari ubili mnogo sunarodnika (a kada ga ovi mirno pitaju: a šta su ti tvoji tražili u mojoj zemlji, odgovora – nema). Nisu pretnja ni poplave, koje odjednom grunu, unište šta su uništile i ostave narod i državu da se s posledicama bore kako znaju i mogu. Ni mraz, kad uništi očekivani rod, koji se može nadomestiti iz rezervi, uvozom, donacijama… a i otrpeti, ako se mora.

Ova nevidljiva pošast koju su u jednoj, kažu najboljoj bergamskoj bolnici u Italiji čiji su čak i hodnici prepuni onih koji se bore za udah, nazvali savremenom apokalipsom, potvrđuje svu tragiku srpskih podela. Onih, iz prvog reda razloga koje su nas dovele baš ovde gde jesmo.

Delimo se na:

• one koji su u zemlji i one koji su „pobegli tamo gde im je bolje, a vraćaju se sada da nam ovde sole pamet i šire zarazu“
• one koji su se vratili iz inostranstva i poštuju naloge dobijene na ulasku u zemlju i one bahate, bezobrazne, nerazumne, neosetljive, koji svesrdno potpomažu virusu u njegovom pohodu
• one koji su svesni situacije (paničeći manje ili više ili ne paničeći nimalo, ali uz dosta zebnje) i one koji s nevericom pa čak i s podsmehom odmahuju rukom, najčešće sve svodeći na predizbornu kampanju i nameru vlasti da „nam nezakonski uskrati slobodu kretanja“
• one koji u svemu vide politiku i one kojima je politika poslednja na pameti
• one koji ne vole Vučića, al mu trenutno skidaju kapu, one kojima je i dalje on za sve kriv i one koji ga oduvek vole
• one koji veruju u teoriju zavere i one koji traže racionalna objašnjenja
• one koji bi da pobegnu, ali nemaju gde i one koji imaju, ali ne žele
• one u kojima je proradilo čovokoljublje, humanost, empatija (ili ih oduvek gaje u sebi) pa trče i drugom da pomognu i one samožive, koji i u ovom trenutku traže i nažalost nalaze načina da prevare, opljačkaju, uzmu tuđe
• one koji šire lažne vesti i one koji su u istini
• one koji šiju maske i besplatno ih dele i one koji je prodaju za… 500, 1.000… 3.500 dinara, a vrede mnogo manje
• one koji bi da budu malo dobri, ali da svoju „dobrotu“ i naplate i one koji su zaista dobri
• one koji traže da vlasnici trgovina povedu računa o svojim radnicima i one koji ih ne čuju ili se prave da ih ne čuju
• one koji nagomilavaju zalihe i one koji kupuju racionalno
•  one koji svoje stare i svoju decu obaveštavaju o tome kako stoje stvari i nalažu im jedino prihvatljivo ponašanje i one koji dozvoljavaju svojoj deci da igraju fudbal na asfaltu na kojem svaki čas mogu da pokupe virus i time ubiju stare i bolesne u kući i u zgradi, kao i one koji bi na vreme bili priključeni na respirator da nije onoga kome su oni preneli zarazu
• one koji su „detaljno upućeni jer im je komšijin stric doktor“ pa znaju da sme da se šeta i oni koji su „neupućeni“ pa nastoje da budu maksimalno disciplinovani
• one koji se pribojavaju eksponencijalnog rasta koji mogu uzrokovani ovi nedisciplinovani i one koji veruju u to da će se s prvom žrtvom korone ta opasna prava automatski iskriviti i krenuti nadole
• one koji i dalje dahću u vrat onome u redu ispred njega i one koji ih brane od onih koji ih mole da se drže pristojnog rastojanja
• one koji aplaudiraju medicinskim radnicima u osam i one koji pitaju „zašto da im aplaudiram“
• upućene, obrazovane i kvalifikovane, koji dele valjane savete i uputstva i leče „naukom“ i šarlatane, matrapaze, rekla-kazala „stručnjake“, koji se razumeju i u „infrakt“ i u „peracije“, a i „nekcije“ su im poznata tema
• one kojima su rakija, limun, soda bikarbona i med – zakon i one koji ukazuju na svu besmislenost uverenja da će ih zaštititi čašica više ili kilo limuna na dan
• one koji peru ruke i one koji svoj večiti miomiris ispod pazuha pravdaju savetima da se tuširamo što ređe
• one koji na društvenim mrežama seju mržnju, hejtove i zlo i one koji se drže grumena lepote u vremenu brige i straha s jedne i one koje društvene mreže ne interesuju nimalo… ili samo onda kada ih ismevaju i kritikuju, s druge strane
• oni „baš me briga za druge, važan sam samo ja“ i one koji, čak i da im ni do koga nije, znaju da jedino kolektivna disciplina može da ublaži ovu katastrofu
• one, ove, njih, njima, nas, nama…
• I tako unedogled.

A kad sve ovo prođe, a pre ili kasnije mora da prođe, kad preživeli obrišu suze za onima koje su izgubili, kad oni koji su profitirali na kolektivnoj muci svedu računicu i svog besčašća, ne samo svoje koristi, kad onaj dečko koji je s loptom prepunom virusa kojom je lupao po asfaltu idući kući ko zna odakle u vreme kada je morao da bude kod kuće, vidi čitulju na ulazu, kad onaj ponovo krene u inostranstvo iz grada čiji je broj stanovnika smanjen i njegovom zaslugom, kad onaj koji je sa simptomima ili bez njih dahtao u vrat osobi ispred sebe shvati… kad i svi mi podvučemo crtu sa samim sobom… hoćemo li moći bez stida i samoprekora sebi pogledati u oči?