Čega su uskraćeni večiti kritizeri na netu

Sećate se onog vremena kada se govorilo da je fudbal oblast u koju se razumeju svi Jugosloveni toliko da imamo 20 miliona selektora reprezentacije? Posle se to prenelo i na politiku, stupanjem u višestranačje, a poposle i na ekonomiju, sve dok smo je imali i od onda je ne pominju ni oni u čijem je opisu radnih obaveza.

E, sada se svi razumeju baš u sve.

 Dovoljno je samo da zakorače na vaskoliki internet i odmah će postati eksperti,  ne samo za fudbal, tenis i košarku, već i za nutricionizam, astronomiju, nacrtnu geometriju. IT su apsolvirali čim su kliknuli prvu tipku na tastaturi, medicinu su maturirali na časovima ONO i DSZ, sa sve predavanjima iz oblasti Prve pomoći kad su bili pripravnici, ako su uopšte i bili.

 O književnosti im je pričao komšija, profesor srpskog, još onomad kad im je pisao pismeni zadatak u sedmom razredu na temu "Čovek samo srcem dobro vidi", tako da većeg eksperta za lepo pisanje, gramatiku i pravopis od njih nema, u državi pa i šire, a blogovanje i da ne pominjemo. Imaju ga u malom prstu i  znaju da je svaki bloger  otvorio blog i ne piše zato što voli da piše već zato što se tu zgrću tolike pare da je onda savršeno jasno zašto imamo rekordni broj blogopisaca po glavi stanovnika. Bili bi i oni, nego ovih dana baš nemaju nešto mnogo vremena, ali čim završe zidanje septičke jame i dočekaju isplatu 239 zaostalih plata iz preduzeća u koje idu svaki dan da odsede radno vreme ogovarajući sve direktore, od osnivanja do stečajnog upravnika pa da umorni i smoždeni odu kući, postaće i oni gospoda blogeri, nego šta!

I pozvani su oni da svakome saopšte svoje mišljenje na svaku temu. 



Veći su Srbi od svih ostalih Srba zajedno, pošteniji su od Uga Čaveza, unapred znaju zašto je neko napisao neki status ili tekst, prozreli su  skrivene namere autora već kod samog naslova, a književna kritika im je uža specijalnost još od kada su zbog poturene pesme Mike Antića sa svojim potpisom na nekom školskom konkursu dobili jednicu i iz srpskog i iz vladanja.

Ogorčeni zbog svojih malih života, velikih razočarenja, stalnih neuspeha i neprekidnih padova, zbog praznih džepova i još praznijih duša, očiju punih zlobe i zavisti zbog tuđih ispunjenosti i sopstvene ispraznosti, misli, prstiju  i tastature naviklih jedino na oponiranje, osporavanje i vređanje drugih, zbog toga što su neprimetni na netu jednako kao i u svakodnevnom životu, zato što ne znaju šta da kažu... osim da oponiraju svemu i svačemu... svi ti koji na netu imaju mišljenje o svemu, lošu reč za svakoga i lepu reč ni za koga, moraju biti spremni na to da ostanu to što jesu: neprimetni.

A samo da su im misli i oči i duše malo manje zatrovane zavišću, pakošću i zlobom, da nisu sebe unesrećili negativnošću koja ih izjeda i uništava, saznali bi da gotovo i nema čoveka- kome ide baš sve, koji nije doživeo bar jedan neuspeh, kome bar nešto ne nedostaje, koji nije bar nešto propustio, koga duša ne zaboli bar nekad, koji ne žali za nečim, koji nikad ne zaplače, koji je u nečemu neuspešan i za nešto nesposoban.Koji za nečim zalud čezne.

Nema čoveka koga baš svi vole, niti postoji čovek koji voli baš sve ljude.

Nema idealnih sudbina, niti baš mnogo savršenih života.

No, razlika između  ovih drugih kojima zavide ovi prvi je u tome što  oni ne troše svoje vreme, snagu, sposobnosti i misli na zavirivanje u tuđe dobro i na želje da se to dobro pretvori u zlo.

Kada i primete tuđe dobro, oni najpre čestitaju tom Tuđem pa, ako su iole sposobni i ako iole požele to isto, onda se posvete osvajanju onih znanja i veština koje će im pomoći da ga i sami dostignu. I neće mrzeti i neće osporavati Tuđeg, samo zato što nisu uspeli, ako se desi da ne uspeju. A retko se desi, jer put kojim se na takav način ide, najčešće dovede do rezultata.  Ako ne baš u toj oblasti, onda drugde, gde su njihove kvalifikacije, skopčane sa trudom i zalaganjem, primerenije cilju.

Večiti kritizeri na netu, kao uostalom i u čitavom životu, uskraćeni su mogućnosti da postignu nešto baš zbog toga što isuviše vremena, snage, energije i svih svojih resursa, ako ih uopšte imaju, ulažu u ono što se jednom rečju može nazvati- negativno. Što je zavist, pakost, zloba, mržnja... želja da se drugi ospori, uvredi, omalovaži. Namera da se sve tuđe minimizira i svede na ništavnost. Da se iskritikuje, ismeje, poveže sa onim s čime nema veze.

A da samo malo slušaju tuđe misli i stavove, da uvažavaju tuđu reč pa i taj tuđi uspeh i da se pritom bar malo zamisle nad sopstvenom ništavnošću i njenim razlozima, pružili bi sebi ogromnu šansu da i sami krenu s mrtve tačke. Da urade nešto u životu. Malo ili veliko, svejedno.



ilustracije su odavde