Ako treba da izgubim prijatelja

Ako treba da ostanem bez bilo kog prijatelja, koliko god da je to prijateljstvo trajalo i koliko god da mi je taj... uskoro bivši prijatelj, značio, volela bih da to bude tako što ćemo samo zaćutati. I time ostaviti prostora onom, makar i jetkom, "zdravo", pri slučajnom susretu kada ne možemo izbeći pogled u oči.

Jer, ni prijateljstvo, kao ni svaka druga ljubav, nema garanciju večnosti. Niti znamo koliko ćemo bilo kog prijatelja gledati u najlepšem svetlu, koliko dugo ćemo biti oduševljeni njime, koliko ćemo dugo tolerisati njegove mane kada ih već uvidimo, koliko dugo ćemo se radovati našim susretima, druženjima, ćaskanjima i kafenisanjima, koliko dugo ćemo tolerisati naša neslaganja tamo gde su očita, dokle ćemo moći da prihvatamo i ćutke prelazimo preko promena u njemu koje ne odobravamo... 

I koliko dugo će on biti u stanju sve to, kada smo mi u pitanju.

Kada nekoga upoznamo i kada naše na ovaj ili onaj način započeto druženje počinje da prerasta u prijateljstvo, kada se prepoznamo, što bi se današnjim rečnikom reklo, ispred sebe vidimo samo manje ili više idealnu osobu sa kojom nam je drago da provodimo vreme. Da ćaskamo i na teme koje su nam sa drugima odbojne, da poverimo možda i one tajne koje smo mislili da nikome nećemo poveriti, da dogovaramo nova viđenja, kafenisanja, putovanja, izlaske, dolaske... da se razumemo i bez reči, da otvorimo dušu, da zatražimo savet...
U međuvremenu, sa dobijanjem novih informacija o toj osobi, sa spoznavanjem i njenih mana i loših strana, što je neminovno, sa uočavanjem njenih slabosti, sa suočavanjem sa njenim greškama, ako ne prema nama, ono prema drugima, sa njenim reakcijama na naše gestove, poteze, mišljenja, stavove i radnje - na koje ne gledamo sa oduševljenjem i na kraju, sa narastanjem našeg nezadovoljstva, uzrokovanog svim tim, splašnjava i naše oduševljenje. 
Sve ređe osećamo potrebu za viđanjem ili ćaskanjem  telefonom, ne bismo baš da joj se poveravamo jer poslednji put nas je pogodila reakcija te osobe od koje smo očekivali pomoć, podršku ili razumevanje, a naišli smo... ne mora baš na osudu, ali na skeptičnost, nerazumevanje, savet koji nam ne odgovara... Iznenadila nas je sitna laž u kojoj smo je uhvatili... a nije bilo potrebe da nas baš za takvu sitnicu laže (kao da svaka laž nije laž i nije važno je li velika, mala, potrebna ili nepotrebna), razočaralo nas je što nam je rekao da nije ono za šta se kroz dva dana ispostavilo da jeste i što se od nas krije neko značajno dešavanje za koje će svi ionako saznati za koji dan ili nedelju, a gotovo kao po pravilu, "kada je bilo gusto, mi smo bili prvi kojima su se obraćali", ne možemo da shvatimo onoliko foliranje (jer znamo pouzdano da voli to za šta odjednom tvrdi da ne voli i da ne misli ono što kaže da misli), jer ne osećamo potrebu niti ima razloga da se i mi posvađamo sa osobom sa kojom smo obe bile prijatelji, ali se ona posvađala, zamera nam na svakoj iskrenosti, koju je na početku našeg druženja i te kako cenila i štaviše sama insistirala na njoj... jednostavno, umesto ranije radosti pri pomisli na nju ili susret sa njom, počinjemo da osećamo zebnju, nelagodu, odbojnost.
Treba li da opet napomenem: sve ovo važi u oba smera, ne bih volela da se razume samo kao jednostrani proces jer gašenje prijateljstva koje je to zaista, nikada nema samo jedan smer. 
Koliko puta su prijateljstva prekidana zato što se umešala treća osoba ili više njih? Zato što je neko činio sve da se neko sa nekim posvađa, da se neko naljuti na nekoga, da neko prolije more suza je "od nje ili njega to nije očekivao/la". Koliko puta ste sami ostali bez neke drage osobe samo zato što je niste pitali o čemu se to radi, šta se dešava, šta ste pogrešili... ili ona nije htela da bude iskrena dajući vam odgovor?
Nikada nisam žalila zbog prekida prijateljstava na kraju kojih me je neko (namerno) povredio, uvredio, izdao, razočarao, ogovarao ili mi bezrazložno zakerao zbog koječega u toj meri da ta prigovaranja i zakeranja više nisam mogla da trpim. Ne žalim ni za onim prijateljstvima za čiji prekid naslućujem razlog u vidu treće osobe, a odgovor mi je prećutan. 
Žalim za onim prijateljstvima, a mora da ih ima jer niko nije bezgrešan pa ni ja, u kojima sam se o nekoga ogrešila, ne daj Bože  nekog povredila, nekoga eventualno nečim što je bilo u mojoj moći, razočarala. 
Otud i naslov ovog teksta: 
Ako bi trebalo da izgubim prijatelja... ja bih najradije da bude tako što ćemo zaćutati.
 Što ćemo osetiti da to više nije ono što je nekad bilo i da bi svako prolongiranje  statusa koji nam ne godi bilo produžavanje agonije. Koja bi na kraju ipak dovela do istog rezultata. 
Pa nema veze, neka to bude samo jednostrano, s moje ili njegove strane.
I da, više ne prihvatam onu "da je valjalo još bi trajalo", niti onu "čim je prekinuto, to i nije bilo pravo prijateljstvo".  Bilo je, ali samo u jednom periodu naših života. Onda kada je jedan u tom dvojcu prerastao i nadrastao onog drugog, kada je jedan prešao na drugi nivo, kako kompjuter generacija voli da kaže, kada je jedan pronašao nova interesovanja i stara počinju da ga smaraju, kada jedan ubrza korak, a drugi uspori ili ostane da tapka u mestu, kada bi se jedan sve vreme samo žalio i kukao, a drugi kopa i rukama i nogama da nađe tračak svetlosti i malo smeha, kada jedan iznova i iznova ponavlja iste priče, seća se istih događaja, pominje iste stvari i ništa novo nije ni video, ni čuo, ni pročitao, dok drugi žuri da vidi, čuje, sazna sve više, dok jedan počinje da mrzi sve oko sebe, a drugi bi obrglio i svojom toplinom ugrejao čitav svet... i vreme je da odustanu jedno od drugog. 
I da se sa radošću sećaju jedno drugog, iz vremena kada su imali slična interesovanja, radovali se istim stvarima, poštovali slične životne principe. I kada im prva pomisao na onog drugog nije: kako da eskiviram ćaskanje ili viđanje.


ilustracija je odavde