Sećanje: Lubenice na vašarskoj poljani

 Nisam odlazila često u rodni kraj dok sam bila mala. A ni posle, kada sam prestala da rastem i počela... pa da starim, šta bi drugo. Ne kažu džabe da počneš da stariš već u prvom minutu rođenja, ali ajd...
Najbližu rodbinu u selu nismo imali... što je bilo, to je ili pomrlo, nažalost, ili i samo krenulo trbuhom za jeftinijim kruhom, u neke gradove, od Vlasotinca, Leskovca, Niša, pa sve do Požarevca. Ovo za Vlasotince, Leskovac, Niš, to mi je jasno, ali nikako nisam mogla da shvatim zašto su morali da odlaze "čak" u Požarevac, kuda mnoge Zaplanjce i danas životni putevi odnose. A nije nam ni blizu, ni usput, niti smo ikad imali tamo nekog svog, pa da nas sve prevede i udomi, kako to lepo znaju Crnogorci da čine kad je čak i deseto koleno saplemeničko u pitanju.

Pa smo gostovali kod nekadašnjih komšija, prijatelja ili dalje rodbine. Retko, ali dovoljno da u mirise svog detinjstva koje pamtim, uvrstim i miris sveže poorane zemlje ili požnjevenog žita, pokošene deteline, tek odsečenog drveta. Da od najmanjih nogu znam šta su svici, krtice i kako se lastavice organizuju spremajući se u jesen na dalek put. Da znam da nema lepšeg buđenja od onog kada ti oči prvo ugledaju dizanje magle u svim mogućim koncentracijama plavičastobelih nijansi, nad brdašcima koja se pružaju svud unaokolo, a reka tvog detinjstva, Ropot, dzmni, što bi Vranjanci najlepše na svetu rekli, a što ću saznati mnogo kasnije.


Za ono kratko vreme dok mi je nebo nad rodnim selom bilo jedino na svetu, naučili su me da pijem tek pomuženo mleko. I da se posle hvalim "bikovima", zaostalim tragovima tog mleka na rubu gornje usne. Da se oprezno penjem kamenim stepenicama, od kojih i danas nosim beleg ispod donje usne. Da volim sve bake izboranih obraza i šaka, iako mi je ona koja je trebalo mojom da se zove okrenula leđa još pre nego što je trebalo da se rodim. Valjda je mislila da mora da bira između porodice i novog muža, izabravši ga još dok je onaj prvi, moj deda Sibin na koga kažu da sam pametna, beležio zadnju godinu svog života. Koji je bio najzagriženiji čitalac Politike onog vremena: pretplati se na šest meseci, tokom kojih čita taze vesti. Onda otkaže pretplatu pa ih narednih šest meseci čita ponovo. I sve tako, dok je mogao da čita.
Jedno od najupečatljivijih sećanja iz seoskog dela mog detinjstva su sobori. Seoski praznici, pretvoreni u vašare. Dva puta godišnje, o Svetom Jovanu koji je jedno vreme, pod prisilom, nazivan 7. juli i o Preobraženju Gospodnjem.
Živela su, za te dane seoskih praznika, nevažno o kojem je selu reč, a svako je imalo svoj, bar jedan, sva obližnja i mnoga udaljena sela. Staro i mlado, podjednako željno promene svakodnevice koja se svodila na rmbanje od jutra do sutra, slivalo se tokom čitavog dana na ogromnu poljanu, prepunu šarenih tezgi s kućnim potrepštinama, konopcima, sladoledom u ručnom frižideru, kolačima koje je pravio Mita Simidžija, liciderskim srcima, lizalicama i lušama, šarenim staklićima nanizanim na beli konac i ostalom bižuterijom, koritima s ledom ranije pripremljenim u nekim jamama Suve planine, na kojem su hlađeni žuti i crveni klaker... trgovalo se krupnom i sitnom stokom, ispod oka su se pogleđivale udavače i potencijalne mladoženje, dimile su se pljeskavice na bar četiri-pet mesta, od Lunetove kafane pa do velikih roštilja  na privremenim lokacijama, kolko dok vašar prođe.
O Peobraženju, obavezno su se jele lubenice, onako, s nogu i bez noža. Skupilo bi se društvo, nekako bi se nabavio onaj jedan nož kolko da se naseku kriške, a onda bi svako zagnjurio glavu u svoje parče. Dok od njega ne bi ostala samo kora.
Odavno nema seoskih vašara, ni nakupaca, matrapaza, domaćina i raskućnika, udavača i mladoženja, ringišpila i preglasne muzike, klakera na ledu i konopčara. Ni fudbalskih turnira u predvečerje sobora. Nema ni devojčica koje su se kinđurile kako bi se pokazale starijim nego što jesu, ni baba koje iz prikrajka osmatraju situaciju.
Ogromno polje na koje se slivao toliki narod, danas je uraslo u travu. Na asfaltu koji vodi kroz Drajčinu Baru, centar naša dva Prisjana, kažu oni koji su bili, tek nekoliko meštana. I isto toliko tezgi sa povrćem i švercovanom robom.
Lubenice odavno niko ne jede na vašarskoj poljani. Seljani ih ne bi ni okusili, da nije momka koji povremeno navrati svojim kombijem i na čije se povike "boooooostaaaaaan" poneko uputi ka njemu. Da li da kupe osveženje ili sećanje na mladost, to samo oni znaju.


Posvećeno mojim zemljacima sa kojima delim ista sećanja