Mi smo, nekad davno, imali baštu. I svoje povrće tokom čitave prirodne sezone (nismo tada znali za plastenike) koje je uzgajala moja, davno već počivša mati Sofijanka. To povrće, paradajz, papriku i krastavce pre svega, pamtim prvo po mirisu i ukusu. A onda i po onom zvuku kada prelomiš papriku ili krastavac, a oni - puknu, ali drugačije nego ono sa pijace. Pa se taj miris proširi čitavim stanom, a pod zubima, kad zagrizeš, ropti - ako ne znate šta to znači, pokušaću da objasnim: to se dešava samo onda kada zagrizete nešto uistinu sveže, sasvim sveže, a ono blago pucketa pod vašim zubima.
Onda su došla vremena u kojima više nije bilo ni sramota, a ni kažnjivo krasti (pre toga je polja pored Nišave i naše zasade na njima i puškom čuvao poljak Raka iz Matejevca, državni službenik), pa smo zato odustali od sadnje povrća za druge. Sa žaljenjem smo i mi počeli da se povrćem snabdevamo na pijacama. Sa žaljenjem, kažem, jer nikada više, izuzme li se tu i tamo po koja povrćka od rođaka i prijatelja sa sela, nisam osetila onaj ukus i onaj miris uistinu svežeg domaćeg povrća koje je uzgajala moja Sofija. Pa ni ono roptanje pod zubima.
Sve do pre desetak dana, kada sam prvi put sama ubrala sve to u plastenicima Stankovićevih, na izlasku iz sela Taskovići ka Gadžinom Hanu.
Slaviša (levo) ne voli publicitet, ali tekst ne bi bio potpun ako ne upoznate i njega
Taj osećaj, kada udahnete mirise svežine koje ste poneli iz detinjstva i mladosti, to puckanje kada prelomite krastavac, to roptanje koje osetite pod zubima... to je ono što mogu razumeti samo retki srećnici, koji se povrćem snabdevaju u svojoj bašti. Ili bar imaju priliku da ga kupe tamo gde i raste. Shvatićete da ovo nije preterivanje tek onda kada zagrizete netom ubran paradajz uzgajan na ovakav način.
Na osam ari zemljišta iza prostranog dvorišta i porodične kuće Stankovićevih smeštena su četiri ogromna plastenika, koje obrađuju mahom sami. Na jednoj njivi rastu lubenice i dinje. Pored nje je zasad kupina. Ima tu još mnogo raznog voća, kao u svakom normalnom seoskom domaćinstvu.
- Ako želiš da bude urađeno kako valja, mora sve da uradiš sam - objašnjava nam Slaviša, očito nezadovoljan time što ne može da nađe pouzdane radnike u koje bi imao poverenja i poverio im deo poslova na imanju - Dobrog radnika ne možeš da nađeš ni za lek, a ovo je posao koji ne trpi površnost i fušarenje. Svaka čast, ima i vrednih i časnih ljudi, kao što su oni koji nam kose, ali je takvih nažalost jako malo. Pa ja bih sutra mogao da dupliram proizvodnju, samo kada bih imao sa kim. A nemam jer je besposlenima, koji bi mogli ovde dobro da zarade, lakše da čekaju socijalnu pomoć, nego da se late posla.
Na državnom putu 224, koji vodi kroz Zaplanje, iz pravca Niša s desne strane, ispred kuće Stankovićevih stoji gajbica s povrćem koje uzgajaju i tabla s natpisom "Biraš i bereš sam". Ispred kućnih vrata je sto sa vagicom, na kojoj možete i sami da izmerite ono što ste ubrali, desi li se da nema domaćina. I da ostavite pare. Ili da svratite do trafike-piljare koju od skora imaju u centru Gadžinog Hana pa da tu izmerite i platite. Ili, ako vas baš i mrzi da berete, da tu kupite povrće. Cene su iste kao na niškoj kvantaškoj pijaci. Samo što, tamo ste često uslovljeni i količinom.
Vesnin delokrug rada najčešće je prodaja, i kod kuće i u piljari u Gadžinom Hanu
Primer ovog domaćinstva nije tek obična seoska priča o penzionerima koji su se posle normalnog radnog veka osećali sposobnima da i dalje rade i stvaraju i time doprinesu svojoj porodici i društvu. I da je samo to u pitanju, vredelo bi da se o njima i priča i piše. Ali, poljoprivredna priča bračnog para penzionera Stanković za kraj u kojem se odvija - siromašno, opustelo i nestajuće Zaplanje, može biti inicijalna kapisla za one koji u bezizlazju koje ih je snašlo traže slamku spasa i putokaz za budućnost. Mnogi od tih imaju porodične kuće, njive koje bi valjalo raskoroviti, a i malo znanja ponetog iz detinjstva, dok su makar gledali majku i babu kad seju, sade, okopavaju, zalivaju... jer je svako seosko domaćinstvo nekada moralo da proizvede sve ono što se iznese na sto, sem soli.
Što ne znaju, lako se da naučiti. Sem, naravno, ako im nije lakše da kukaju. I da traže socijalnu pomoć za sebe i dodatak za kućnu negu i lečenje ostarenih roditelja, koje redovno snabdevaju svim potrebnim materijalom za sadnju i negu povrća iza kuće, gde niko ne vidi da su vitalni i zdravi.
Na pitanje da li bi jedna porodica mogla da živi samo od bavljenja povrtarstvom, Slaviša Stanković kao iz topa odgovara: Kako da ne! Ali samo pod uslovom da ovaj posao shvate ozbiljno i da ga rade kao tim, uigrani tim u kojem svako zna svoj zadatak i obavlja ga valjano. I ne samo da živi i preživi, nego uistinu dobro da živi.
Onda su došla vremena u kojima više nije bilo ni sramota, a ni kažnjivo krasti (pre toga je polja pored Nišave i naše zasade na njima i puškom čuvao poljak Raka iz Matejevca, državni službenik), pa smo zato odustali od sadnje povrća za druge. Sa žaljenjem smo i mi počeli da se povrćem snabdevamo na pijacama. Sa žaljenjem, kažem, jer nikada više, izuzme li se tu i tamo po koja povrćka od rođaka i prijatelja sa sela, nisam osetila onaj ukus i onaj miris uistinu svežeg domaćeg povrća koje je uzgajala moja Sofija. Pa ni ono roptanje pod zubima.
Sve do pre desetak dana, kada sam prvi put sama ubrala sve to u plastenicima Stankovićevih, na izlasku iz sela Taskovići ka Gadžinom Hanu.
Petnaesta je godina već kako se Vesna i Slaviša Stanković bave proizvodnjom povrća na savremeni način, pod plastenicima. Ali, za razliku od onih koji su sve podredili komercijali pa ne žale pare za svakojaka hemijska sredstva, ne bi li ubrali što više i što ranije i sve to što "zrelije", svoje biljke obrađuju i neguju na prirodan način i primenjuju isključivo prirodna sredstva. Otud, naravno, i onaj specifičan miris pravog povrća koji sam pominjala, koji ovaj plastični paradajz kupljen na pijacama i marketima neće imati, sve i da izmisle parfem s tim mirisom pa počnu da ga prskaju njime.
Na osam ari zemljišta iza prostranog dvorišta i porodične kuće Stankovićevih smeštena su četiri ogromna plastenika, koje obrađuju mahom sami. Na jednoj njivi rastu lubenice i dinje. Pored nje je zasad kupina. Ima tu još mnogo raznog voća, kao u svakom normalnom seoskom domaćinstvu.
- Ako želiš da bude urađeno kako valja, mora sve da uradiš sam - objašnjava nam Slaviša, očito nezadovoljan time što ne može da nađe pouzdane radnike u koje bi imao poverenja i poverio im deo poslova na imanju - Dobrog radnika ne možeš da nađeš ni za lek, a ovo je posao koji ne trpi površnost i fušarenje. Svaka čast, ima i vrednih i časnih ljudi, kao što su oni koji nam kose, ali je takvih nažalost jako malo. Pa ja bih sutra mogao da dupliram proizvodnju, samo kada bih imao sa kim. A nemam jer je besposlenima, koji bi mogli ovde dobro da zarade, lakše da čekaju socijalnu pomoć, nego da se late posla.
Na državnom putu 224, koji vodi kroz Zaplanje, iz pravca Niša s desne strane, ispred kuće Stankovićevih stoji gajbica s povrćem koje uzgajaju i tabla s natpisom "Biraš i bereš sam". Ispred kućnih vrata je sto sa vagicom, na kojoj možete i sami da izmerite ono što ste ubrali, desi li se da nema domaćina. I da ostavite pare. Ili da svratite do trafike-piljare koju od skora imaju u centru Gadžinog Hana pa da tu izmerite i platite. Ili, ako vas baš i mrzi da berete, da tu kupite povrće. Cene su iste kao na niškoj kvantaškoj pijaci. Samo što, tamo ste često uslovljeni i količinom.
Primer ovog domaćinstva nije tek obična seoska priča o penzionerima koji su se posle normalnog radnog veka osećali sposobnima da i dalje rade i stvaraju i time doprinesu svojoj porodici i društvu. I da je samo to u pitanju, vredelo bi da se o njima i priča i piše. Ali, poljoprivredna priča bračnog para penzionera Stanković za kraj u kojem se odvija - siromašno, opustelo i nestajuće Zaplanje, može biti inicijalna kapisla za one koji u bezizlazju koje ih je snašlo traže slamku spasa i putokaz za budućnost. Mnogi od tih imaju porodične kuće, njive koje bi valjalo raskoroviti, a i malo znanja ponetog iz detinjstva, dok su makar gledali majku i babu kad seju, sade, okopavaju, zalivaju... jer je svako seosko domaćinstvo nekada moralo da proizvede sve ono što se iznese na sto, sem soli.
Što ne znaju, lako se da naučiti. Sem, naravno, ako im nije lakše da kukaju. I da traže socijalnu pomoć za sebe i dodatak za kućnu negu i lečenje ostarenih roditelja, koje redovno snabdevaju svim potrebnim materijalom za sadnju i negu povrća iza kuće, gde niko ne vidi da su vitalni i zdravi.
Na pitanje da li bi jedna porodica mogla da živi samo od bavljenja povrtarstvom, Slaviša Stanković kao iz topa odgovara: Kako da ne! Ali samo pod uslovom da ovaj posao shvate ozbiljno i da ga rade kao tim, uigrani tim u kojem svako zna svoj zadatak i obavlja ga valjano. I ne samo da živi i preživi, nego uistinu dobro da živi.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.