Sa Divanhane Farah Krvavac

Ovaj tekst sam napisala za njen blog, a ona ga objavila 20. marta 2015. godine. Od 2016. sve poruke na njenom profilu svode se na: nedostaješ.

Za Farah, tamo negde, među zvezdama.

Pišem za Farah ljubavnu... ...al mora i suza biti

Nisam ti ja od onih koji veruju u zakone privlačenja i mantraju svakoga jutra nešto o lepoti života koji ih tugom kuša samo na tren, pre nego što postanu zaista, zauvek i potpuno, bez truna sumnje, srećni. Nit ležem rano da bih zaspala s rečenicama na usnama, koje prizivaju sve dobro ovoga sveta. Nit imam skrivene spiskove želja, opise ljudi, događaja i osećanja koje želim da mi se dese.

Ja živim svoje dane, onako kako se nižu. Kada poteku razdragani, poželim da traju što duže i da me ništa nikad ne seti da sam koliko juče suzama ispraćala svaki dan, u grču zbog onog koji tek sledi. Želeći samo da mi još jednom neko zamrsi kosu (http://negoslava.blogspot.com/2012/08/samo-nek-mi-jos-jednom-neko-zamrsi-kosu.html). Da osetim nečiji dah na vratu i neku ruku u svojoj, praznoj šaci. Nečiji pogled, da me miluje. Nekoga dušom da grejem. 

Ne umem da sanjam ono što mi nedostaje (https://negoslava.wordpress.com/2012/10/27/nikada-sama-sa-njim/) , govorila sam stalno i iznova, kad god bi mi rekli kako je najvažnije umeti da želiš. Da negde neki vetar navodi moju želju u misli onog ko baš na mene čeka.Ko smeten, ne zna da me nađe, mene ovako smetenu. Čija plava dioptrija ne reaguje na moje ultra-crveno. 

Ne umeju te, moje želje, tvrdila sam,da pletu mrežu od snova oko zamišljenog izabranika kojem bi da ruke pružim, onako očajno sama. Pa da me sačeka širom otvorenog zagrljaja, samo meni potaman. 

Samo sam znala da lepo pričam svoju tugu. Pa su mi govorili da su i tuge lepe. 

I onda si me stavila u priču (https://negoslava.wordpress.com/2013/03/06/stavi-me-u-taj-tvoj-blog-i-pusti-me-da-placem/) . I zasta me pustila da plačem. 

A on je sve vreme bio, tu negde, pored mene. Naši životi su tekli paralelno i tako paralelni nisu ni mogli da se sretnu. On je sanjao moje ultra-crveno. Koje njegova plava nije znala da prepozna. 

Oboje smo videli ljubičasto. 

Moju kosu niko nije mrsio. I sve mi je više smetala, bez nade da ikada više nečija topla ruka željno prođe kroz nju. Znala sam, o kako sam samo znala da one ruke pružane ka meni nemaju tu toplinu, čuvanu baš za mene.

Onda sam jednoga dana, bez reči, odsekla svoju kosu, spletenu u dugu kiku. Rešena da više nikada ne dozvolim da poraste. 

Kroz suze koje su tekle zbog one željene ruke koja nikako da me sretne, nisam videla njega koji se opet kretao paralelno s mojim korakom. Pa sam mu gotovo stala na stopalo, dok je on zbunjeno širio ruke u pokušaju da me zadrži dok sam još bila na korak od pada. 

Šta sada još da ti kažem? 

Ti bi još jednu priču, al ne znam da li naš roman može u priču da stane. 

Obećao je da će biti uz mene, dugo, dovoljno dugo da mi jednom zamrsi kosu. 

Jedino me zamolio da se šišam što češće.