Intervju sa dr Aleksandrom Ivkovićem, radiologom: Kovid-19 je bolest koja traži način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti

 Niški radiolog dr Aleksandar Ivković veoma argumentovano i vrlo često jako intrigantno, na svom blogu Ljudi i laži , piše o mnogim  aktuelnim temama, prevashodno iz oblasti medicine, ali i na mnoge druge životno važne teme koje su svakako na ovaj ili onaj način povezane sa njegovom strukom. U žiži interesovanja javnosti našao se posle obelodanjivanja sopstvenog iskustva sa koronom u tekstu u kojem je beležio gotovo svakodnevni izveštaj o svom stanju, sa opisom svih simptoma i toka bolesti, koja mu se u jednom trenutku učinila fatalnom toliko da je ukućanima, takođe obolelim, davao poslednja uputstva u vezi sa sopstvenom sahranom i grobnim mestom (o nesuvislim, najblaže rečeno, komentarima koji su se ređali na portalima koji su preneli ovaj tekst, ovog puta neću, ali njihovim autorima neka služi na čast onolika doza neljudskosti). 

"Moja bolest spada u teške oblike, ali ima ljudi koji su mnogo bolesniji od mene. Sve ovo je ništa u odnosu na njih. U nesreći, imao sam sreće.

Teško dišem, ne mogu da izgovorim više od par reči a da se ne zakašljem, ali živ sam.

Moram da upozorim sve, prilično pojačava emocije, ne sve, samo poneke. To je razlog zašto padaju svakakve stvari na um.

Deluje bukvalno na sve organe. Nisam mogao da idem kompletno u detalje ali svaki organ je odreagovao.

Ova bolest ubija, trazi način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti. Osnovni cilj je uništenje. Nema zavaravanja i priče o lakim prehladama.

Za sve one koji sami sebe smatraju ljudskim bićima i strucnjacima, a predlagali su da je sada najbolje vreme da se drugi razbole - niti ste ljudi, niti ste stručnjaci, obicne ste nule" - pisao je dr Ivković kada je bilo izvesno da je njegova kriza okončana.

Nisam brojala, ali verujem na da njegovom blogu ima jedno dvadesetak tekstova u kojima se dotiče skoro svakog segmenta bolesti koju i on, i njegove kolege iz drugih specijalnosti, pa i sami epidemiolozi i virusolozi, i pored svih napora i dalje  poznaju nedovoljno da bi mogli da se nose s njim kao sa nekim drugim bolestima. 

"Zna se sve što je moglo da se sazna a da nije vezano za vremenski tok. Zna se genom virusa, zna se mesto ulaska, zna se način kako napada ćelije, zna se koje posledice ostavlja, zna se njegova radiološka slika. Vakcine su u razvoju. Ispituju se lekovi. Ne znamo kakvo će stanje biti za dve godine, nije prošlo toliko vremena."  

Iskopirala sam nekoliko linkova s bloga Ljudi i laži pa svi koji eventualno do sada nisu zavirili na ovu adresu, mogu i sami da provere zašto je dr Aleksandar Ivković jedan od lekara koji, iako ga nema u ekipi stručnjaka koja nam svakodnevno servira poslednje informacije o obolelima, žrtvama, merama i saznanjima o kovidu, jedan od onih kome se obraćaju i pacijenti i pratioci na blogu i novinari u potrazi za verodostojnim informacijama.

Da ne bih svoj tekst gušila onim što je već rekao - koga zanima, lako će sam doći do tih informacija, zamolila sam dr Ivkovića za odgovore na nekoliko svakodnevnih, običnih pitanja koja zanimaju mnoge od nas koji se ponekad pogubimo u moru, sa zvaničnih mesta, informacija i odluka i njihovih demantija ili povlačenja, zvaničnih podataka i nezvaničnih nagađanja, opravdanih strahovanja i manje ili više (ne)opravdanih poziva ili uputstava za ležernije ponašanje.

Nijedna proslava nije vredna ljudskih žrtava

1.      - Upravo sam došla iz jednog restorana koji se nalazi van grada i u čijoj je velikoj sali je slavljen prvi rođendan, sa sve muzikom i stotinak gostiju. Među prisutnima, naravno, nije bilo razmaka ni 20 cm,  niti je iko nosio masku – sem konobara, da ne pominjem da je bilo i mnogo dece koja su trčkarala između stolova, a u istoj sali ručavale su i neke porodice van ove skupine. Kako biste se ponašali da Vas neko pozove na slično slavlje, a šta biste rekli sinovima, odluče li eventualno da odu na neku sličnu zabavu?

     - Lako je gledati sa visine i reći kako ništa od toga ne sme da se desi. Ipak život traje i ne može se zaustaviti. Svima nam nedostaje puno toga. Recimo, meni, utakmice. Zatvoreni prostor, stotinjak gostiju na uskom prostoru, dovoljno je da samo jedan od njih bude kliconoša. Statistički, nekoliko će preminuti, više njih biti u bolnici a još nekoliko imati trajne komplikacije. Nijedna proslava nije vredna toga. Nikome ne preporučujem. Naći balans je, trenutno, nemoguće.

2.     -  U svom poslednjem tekstu na blogu, Sve što morate znati o kovidu-19, a niko vam na TV nije rekao, kažete: Radiologiju prepustite radiolozima, ljubazno vas molim. Postoji razlog zašto. Jednostavni školovani smo za to, vidimo ono što vi ne vidite ili mislite da vidite.

Pobudili ste moju radoznalost, onim što niste rekli, a ja bih volela ako biste hteli da nam kažete bar delić onoga na šta ste pritom mislili.

     - Više puta sam doživeo, tokom epidemije, da mi kažu kako mi radiolozi ne znamo ništa o epidemijama i da to znaju samo epidemiolozi, infektolozi, imunolozi, a svi šalju pacijente kod nas. Takva nam je struka, moramo da znamo sve. Imamo često mnogo bolji uvid jer sve dođe na „slikanje“. Povod za tu, konkretnu, rečenicu je bila tvrdnja da pacijenti oboleli od kovida-19 ne treba da se „slikaju“ jer je to glupost, upućena od nekih naših lekara. Jedan od glavnih kriterijuma za davanje dijagnoze „kovid-19“ je radiološka slika, posebno CT pregled. Nerazumevanje radiologije, radijacije i radioaktivnosti se prenosi na sve aspekte i mnogi vole da daju svoje mišljenje, zasnovano na filmovima i serijama, ne na nauci.

3.       - Budući da spadate u lekare koji su kovid kao bolest i sam virus upoznali i na svojoj koži, možete li mi reći šta se i koliko toga u Vašem saznanju o samoj bolesti promenilo i koliko je Vaše gledište na celokupnu problematiku u vremenu posle drugačije od onog u periodu pre?

     - Znao sam da je teška bolest, ali nisam znao koliko je uporna. Svaki dan je nalazila nove načine da ubije, ako može. Ima težih bolesti, sasvim sigurno, ali ova mrcvari, dosadno i uporno.

4.       - Navikli smo od Vas da nam razbijate mnoge stereotipe i zablude i pre korone i kovida, a Vi sami i na kritike i prozivke ne samo od strane neupućenih, već i onih koji bi trebalo da jesu upućeni u te iste teme. Ako nije tajna, koliko ima slaganja ili neslaganja u Vašim direktnim kontaktima sa kolegama koji su takođe direktno uključeni u rad sa pacijentima obolelim od kovida?

Oni koji direktno rade nemaju vremena da se prepucavaju, misle kako da izvuku glavu. Nesuglasice imam sa onima koji imaju mišljenje, ali ih ne zanimaju činjenice. Medicina XXI veka je zasnovana na dokazima, a ne na ličnim osećanjima, posebno ne na YouTube svedočanstvima. Mnogi bi trebalo, makar u javnosti, da se uzdržavaju od davanja svojih mišljenja koja nisu utemeljena u dokazima, posebno ako se kriju iza neke titule ko što je „dr“.

5.       - Zamolila bih Vas da ukratko navedete ono na šta ste u svojim tekstovima i izjavama ukazivali od početka kovida, a što se ovde ili onde tek sada nameće kao otkriće.

     - Nakon prvih 15 pacijenata već je bilo objavljeno preko 500 radova u SAD o bolesti. Uglavnom pogrešnih. Sve što smo saznali je bilo, u početku, iz Kine, a kasnije uglavnom iz Italije. Nakon par meseci je isto to objavljivano na Zapadu, kao revolucionarna otkrića. Kada se pojedincima ukaže da je to već poznato, odmah slede napadi kako je baš sada to otkriveno, a da pre nisu znali nego su samo eto tako tvrdili. Tako imamo iščuđavanja kako to da pacijenti umiru od infarkta, krvarenja u mozgu, šloga… Imamo nevericu kako to da virus živi leti, a zaboravlja se da je epidemija „rođaka“ ovog virusa MERS-a bila po najgoroj vrućini u Saudijskoj Arabiji.

Znam broj obolelih od kovid-19 u svakom nemačkom selu, ali ne i u Srbiji

      - Možete li sebe da zamislite u ulozi člana Kriznog štaba i ako možete,  mislite li da biste opstali u njemu ili biste se bili isključeni, tj sami dali ostavku posle nekog vremena?

     - U ovom, ovako zamišljenom, meni sigurno ne bi bilo mesta. Ne verujem da bi mi bilo mesta u bilo kom kriznom štabu. Pratim druge države. U svakom trenutku znam šta se dešava u Italiji, u Nemačkoj, znam koliko obolelih je u svakom, makar najmanjem selu. U realnom vremenu se vidi svaki podatak. Za Italiju mogu da saznam imena svih preminulih, gde su živeli, kako su se razboleli, ko ih je lečio, pa čak i ko je ostao iza njih. Kod nas ne znamo ništa, odnosno skoro ništa. Postoji anegdota ovde u Nišu – U Srbiji je danas preminulo dvoje ljudi a od toga troje u Nišu. Ne postoji transparentnost, što stvara prostor za nagađanja. Nagađanja stvaraju nepoverenje a nepoverenje ruši čitav sistem. Imamo toliko mladih, sposobnih, informatičara koji mogu čuda da naprave a mi se baziramo na nekim tajnovitim, nedorečenim, poluinformacijama.

7.      - Šta najviše zamerate Kriznom štabu, a sa kojim delom njihovih odluka se slažete?

Najviše zameram netransparentnost i nikako se ne slažem da su stariji ljudi smeli da budu zatvoreni bez prava izlaska ili maltretirani da pred zoru kupuju po radnjama. Moralo se naći vreme da svakoga dana budu napolju. Ako je moglo da se nađe za pse, valjda je moglo i za ljude. Postoji još nešto što mi je bilo nelogično, skraćivanje radnog vremena. Time su stvarani redovi, što je bilo potpuno pogrešno, treba na sve načine smanjiti gužvu. Dalje zameram na nedoslednosti. Tako je kako odluče, nema promene plana nakon dva sata. Imamo primere gde su krizni štabovi, u drugim državama, donosili mnogo lošije odluke ali ih nisu menjali. Takve štabove poštuju. Objektivno, ni nemaju mnogo mehanizama, samo preporuke. Ali sve bi bilo bolje da ulivaju poverenje.

I za kraj, citat iz teksta na doktorovom blogu:

Kako se prenosi virus

Putem kašljanja, kijanja, glasnog govora ali i disanja. Virus može biti u kapljicama ali i u samom vazduhu. Zato nam je potrebno više nivoa zaštite.

Da li maske štite

Štite. Nemamo neki drugi posebno pametan način da se zaštitimo. Malo maskama, malo higijenom, malo držanjem distance, malo odgovornijim ponašanjem. Sve zajedno nam daje zaštitu. Ništa posebno neće zaštiti, zajedno hoće

Čemu služe karantin i kućna izolacija

Služe da se bolesni ne šetaju okolo i raznose viruse ali i da zdravi budu u manjem kontaktu sa drugima koji bi mogli da prenesu viruse. Primena zatvaranja je samo znak da nemamo drugi način da se odbranimo.