Zašto nam je sve teže da stičemo prijatelje?

 Autor ovog teksta je jedna sjajna osoba, koja odlično piše, obrazovana, proputovala je velikim delom sveta, živela u Americi, Rusiji, u nekim evrospkim zemljama, ali eto, iz nekih samo njoj razumljivih razloga, želi da ostane anonimna. Poštujući tu njenu odluku, preporučujem vam ovaj tekst, mnogima će... mnogo toga kazati:

Psiholozi i antropolozi kažu da prijateljstvo i bliski kontakti utiču na kvalitet i trajanje naših života. Studije pokazuju da ženke majmuna babuna, koje uspostave čvrste veze sa svojim vršnjacima ili užom porodicom, žive duže i ostavljaju više potomstva. Po svemu sudeći, kod primata se, isto kao i kod ljudi koji žive okruženi istomišljenicima, snižava aktivnost žlezda koje luče hormone adrenalin i kortizol, što dovodi do pada nivoa kratkoročnog stresa i ubrzavaju se anabolički procesi koji organizmu omogućavaju da se bolje razvija i raste.

Gotovo svi smo u detinjstvu imali mnogo drugara. Oni su se jednostavno pojavljivali u našim životima, reklo bi se “niotkuda”. Jednog drugara bismo upoznali kao dete prijatelja sa kojima su se naši roditelji družili, drugog bismo "zakačili" u parkiću ili u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli. Nekada su i vremena bila drugačija, roditelji su posle radnog vremena mogli sa decom da prošetaju i da generalno provode više vremena u prirodi, a prijatelje su sticali u okviru udruženja i pokreta, na primer među planinarima, na folkloru, sportskim i umetničkim sekcijama. 

U tinejdžerskim godinama je delovalo da se broj prijatelja samo povećava, da nam poznanici i prijatelji “padaju sa neba”, a taj trend bi se nastavljao i tokom dvadesetih godina i delovalo je da ćemo uvek biti okruženi ljudima. A onda nas odjednom život demantuje pa se pitamo kako to da neko ko je uvek imao mnogo prijatelja i poznanika, gotovo preko noći (p)ostane usamljen?

Druženje je potrebno svima jer na taj način upoznajemo ljude i komuniciramo sa onima koji su nam duhovno bliski, ali i uspostavljamo svoje mesto u društvu. Druženjem stupamo u kontakt sa ljudima na koje možemo da se oslonimo i da im verujemo.
Dugo se smatralo da je druženje razvila naša biološka vrsta i da je ono proizvod društva isključivo zahvaljujući razumu i komunikaciji. Ipak, istraživanja pokazuju da i životinje mogu da se druže. Ovde se najpre radi o primatima, ali osim kod njih, biolozi su ovu sposobnost primetili i kod vrana, delfina, žirafa, pa čak i magaraca. Najčešće, životinje uspostavljaju ovakve odnose sa svojim "rođacima", odnosno unutar svojih "porodica", ali neke vrste imaju sposobnost i da grade "prijateljske" odnose i sa pripadnicima drugih stada, krda ili jata. Čovek je ipak, u tom smislu, najupečatljiviji primer. S obzirom na to da je "druženje" kod životinja opstalo tokom vekova evolucije i prirodne selekcije, njegova biološka funkcija je, očigledno, mnogo važnija od puke zabave sa drugim pripadnicima svoje vrste.

Druženje povećeva šanse da proživite dug i srećan život.

 
Osobe koje kroz odnose sa bliskim ljudima dobijaju podršku luče manje "hormona stresa" poput adrenalina i kortizola. 
Takođe, kvalitetno druženje podstiče organizam da proizvodi više "hormona sreće" serotonina, oksitocina i dopamina, što na duže staze dovodi do poboljšanja opšteg stanja i jačanja imuniteta. 
Stručnjaci smatraju da manjak prijateljske podrške može dovesti do mentalnih problema jer vremenom počinje da opada vera u sebe i sopstvene sposobnosti. 

Osim toga, kada nema dovoljno bliskih prijatelja, kod čoveka se povećava nivo anksioznosti, a manjak društvenih kontakata u svojoj akutnoj formi može dovesti do depresije.

Kako i kada počinjemo da se družimo?

Otprilike oko četvrte godine deca počinju da uspostavljaju drugarske odnose. U početku, mali ljudi komuniciraju samo sa svojim roditeljima i pripadnicima uže porodice, a potom počinju da ostvaruju odnose sa svojim vršnjacima. Ipak ta prva prijateljstva su više u smislu igre "pored" nekoga, a ne svesno "sa nekim". Dete polako uči da dobija povratni odgovor, da vodi razgovor i da razvija saosećanje. Deca uzrasta od tri do pet godina igraju se na prilično pragmtičnim i kratkoročnim osnovama. Drugar postaje svako ko pristaje na trenutna pravila igre. Takođe, onaj ko počne da narušava ta pravila, može u tom uzrastu da izgubi svog drugara zauvek. 
Detetu je teško da shvati zašto se neko ponaša drugačije u odnosu na ono što on sam želi i smatra poželjnim u datom trenutku. Veze se uspostavljaju i kidaju vrlo dinamično, jer je detetu u tom uzrastu teško da podnese da se druga osoba ponaša drugačije od onoga kako ono samo želi. Bez obzira na to što se u tom uzrastu veze zasnivaju i kidaju veoma brzo, dešava se da se drugarstva koja potiču upravo iz predškolskog uzrasta održe tokom čitavog života, posebno ako ljudi žive u manjim sredinama i viđaju se svakodnevno.
Dok rastu, deca shvataju da druženje može biti i apstraktno i da se ne odnosi samo na ono vreme koje je zajednički provedeno u igri. U ovom uzrastu druženje još uvek nema aspekt dobijanja "koristi", ali isto tako ono u ovoj fazi ne pruža samo zadovoljstvo od provođenja zajedničkog vremena u igri, već dete želi da svoje drugare daruje ili da im svesno pomogne u nekoj aktivnosti.

Otprilike između pete i devete godine, deci je drugarstvo izuzetno važno, čak do te mere da prevazilaze sopstvene potrebe, samo kako bi drugar bio prisutan. To je i ono vreme kada se javljaju prve zavisti i ljubomore. Takođe, to je period kada se formiraju grupice, često "tajna udruženja" sa svojim lozinkama, koje se ipak bez problema dele sa onima koji deluju da su "od iste fele".

Druženje u ranom pubertetu

U uzrastu od 11 do 13 godina, dotične mlađe pubertetlije svesno biraju osobe sa kojima žele da provode vreme i razmene misli i stoga prijateljstva u tom uzrastu nisu više samo rezultat slučajnih susreta. Tinejdžeri međusobno dele stavove, strahove, ideje, imaju tajne koje nikako ne bi valjalo deliti sa ostatkom sveta, uspostavljaju se posebno bliski odnosi. Ove veze se odlikuju emotivnom bliskošću i bez obzira na nesuglasice i razlike, udaljenost nije tako važna, drug ostaje drug.
Pravo drugarstvo u nešto starijem uzrastu je zasnovano na poverenju. Sa druge strane, javljaju se i značajno viši, odnosno drugačiji kriterijumi pa su prijateljstva lišena ljubomore i pojavljuje se podrška. Ali i zahtevi su veći: nije više važno koliko smo vremena proveli zajedno, već koliko su nam slični stavovi i pogledi na svet. Razgovori u većoj grupi postaju manje otvoreni, a iz celog kruga poznanika, izdvaja se njih desetak koji postaju bliski drugari. I to je već "početak kraja": što je manje takvih ljudi u okruženju, to teže pada pomisao da ih možemo izgubiti.

U periodu od 20. do 25. godine, zaista ima mnogo ljudi oko nas, ali to je potpuno razumljivo, jer i biološki gledano mladima ljudima je potreban "buljuk" u tom uzrastu. Pa ipak, kako je čovek nesavršen, mi jednostavno fizički ne možemo stalno imati toliko prijatelja. Štaviše, čak je i broj aktivnih društvenih veza ograničen, a ovaj fenomen je poznat i kao Danbarov broj. Naime, početkom devedesetih godina prošlog veka, antropolog sa Oksforda, dr Robin Danbar istraživao je veze i odnose kod ljudi, ali i primata. Tokom istraživanja, naučnik je uočio vezu između veličine mozga primata i prosečne veličine društvene grupe. Potom je, uzimajući u obzir prosečnu veličinu mozga čoveka i primenjujići rezultate do kojih je došao proučavajući ponašanje primata, Danbar u svojoj teoriji izneo podatak da ljudi mogu da održavaju 150 stabilnih odnosa.

Kasnije je predstavljen i model Danbarovih slojeva. Uzimajući u obzir koliko su određeni odnosi zaista bliski, prema ovom biološko-sociološkom modelu, u najužem sloju nalazi se do petoro ljudi, i to su veze sa ljudima kojima vam znače najviše u životu. U ostalim Danbarovim slojevima nalazi se 15, pa 50 i na kraju 150 ljudi, a što je broj ljudi veći, smanjuje se emocionalna bliskost sa tim osobama.

Zašto se odrasli žale ne na broj prijatelja, već na odsustvo onih koji su tu "i u dobru i u zlu"

Čini se da do ovog fenomena dolazi jer se tokom života osipa broj "starih" prijatelja, a nove nekako ne umemo da nađemo. To što vremenom ostajemo sa sve manjim brojem prijatelja je lako objasniti: ljudi se sele, menjaju gradove ili države u kojima žive. Danas, značajno češće nego ranije ljudi menjaju radna mesta. Život se sve više "ubrzava" i donosi nove poglede na svet, koji se nužno ne poklapaju uvek sa stavovima onih sa kojima smo du juče delili gotovo sve. Neki zasnivaju porodice, drugi ne, jedni se razvode, zasnivaju nova partnerstva, a nekima porodični život nije zanimljiv i tu se ne pronalaze. Takođe, sa prijateljima iz detinjstva i mladosti često ne delimo tempo uspona po karijernoj lestvici. Druženje je odnos na dobrovoljnoj osnovi koji ostvarujemo na osnovu sopstvene želje, pa ne postoji odgovornost i obaveza, dok je priroda veze sa porodicom i radnim mestom ipak drugačija.

I još poneki razlog...

U poslednje vreme, ako se pred kraj radnog vremena javi nadređeni i traži da se posao hitno završi, retko ko će moći da odbije ovaj zahtev. Stoga će vreme predviđeno za prijatelje i/ ili porodicu biti potrošeno na posao. Često iz osećaja krivice zbog toga što smo zapostavili prijatelje zbog posla i drugih objektivnih okolnosti, podsvesno nam postaje sve neprijatnije da ih pozovemo i predložimo druženje, iako želja još uvek obostrano postoji. Ovo je tek jedan primer, a ima mnogo sličnih i svi vode ka tome da se ljudi polako udaljavaju od svojih prijatelja. I u mladosti su ovakve pojave zapravo bile česte, ali je zbog načina života bilo lakše uklopiti obaveze, a i upoznati nove ljude i steći prijatelje. U vreme dok smo išli u školu, bilo je mnogo lakše steći drugare jer je u okviru odeljenja bilo jednostavno naći one koji vole sličnu muziku, knjige i uopšte provode vreme u zajedničkim aktivnostima. Kako starimo, zbog različitih okolnosti sve više vremena provodimo sa ljudima sa kojima zapravo ne delimo interesovanja.

Danas ljudi često provode mnogo vremena čitajući komentare i prepiske po društvenim mrežama, što im stvara iluziju da oko sebe imaju istomišljenike koji im pružaju podršku. Kod većine se stvara iluzija da imaju mnogo "prijatelja", sa kojima mogu prijatno provesti vreme. Međutim, sociolozi i psiholozi kažu da onih ljudi koji zaista mogu da razumeju i dele naša osećanja, ima zapravo značajno manje nego što ima onih koji su spremni da diskutuju po društvenim mrežama. Da bi se ostvarile realne, čvrste prijateljske veze, neophodne su i "spoljne" aktivnosti poput sporta, šetnje, odlaska u restoran, pozorište, na koncert...

Tokom tridesetih, ljudima kvalitet prijateljskih veza postaje važniji od kvantiteta, a do toga se ne dolazi preko noći. Reklo bi se da kvantitet prethodi kvalitetu, a obaveza je sve više, vremena je sve manje. Radnim danima zatrpani smo poslom, ali i kućnim obavezama, vikend obično služi za odmor i pripremu za sledeću radnu nedelju. Ako ostane slobodnog vremena, ljudi obično teže da ga vikendom provedu sa starim poznanicima ili porodicom. Kada se pitamo zašto nema novih ljudi u našem krugu prijatelja, ne sme se zanemariti podatak do kojeg su došli stručnjaci. 

Naime, sociolozi su izračunali da je potrebno oko 50 sati razgovora kako bi osoba od neznanca postala nečiji poznanik i dodatnih 200 kako bismo tu osobu počeli da smatramo svojim bliskim prijateljem. Na prvi pogled to ne deluje tako mnogo, međutim valja znati da savremeni čovek dnevno provede samo oko 40 minuta u aktivnom razogovoru sa ljudima.

Šta činiti ako vam fale ljudi i druženje?

Odgovor nije jednostavan, ali vredi pomučiti se. 
Pokušajte češće da se čujete sa svojim postojećim prijateljima i poznanicima, održavajte te veze. 
Takođe, nemojte se uvek voditi "pravilima lepog ponašanja": ispostavlja da odnosi često utihnu jer svaka strana misli da onaj drugi nema prilike i mogućnosti za druženje i vremenom prestane da se javlja. Na primer, organizujte okupljanja, pozovite svoje prijatelje u goste ili u prirodu, ljudi će vam biti zahvalni. 
Valja imati na umu da nisu svi ljudi "na mreži" zaista suđeni da vam budu prijatelji, ali ništa vas ne košta da probate, uz dozu opreza. 

Pozovite, predložite druženje, viđanje. Takođe, ako organizujete neku aktivnost, predložite vašim prijateljima da pozovu svoje poznanike, probajte da širite krug ljudi koje lično poznajete. Osim toga, pokušajte da stupite u kontakt sa ljudima sa kojim ste se nekad lepo družili, ali ste se vremenom udaljili. Možda vredi pokušati, nemojte se stideti i udaljavati od ljudi. U najgorem slučaju, neće vam odgovoriti, a u najboljem- provešćete jedno lepo veče i potencijalno još mnoga druga. Na kraju krajeva, ako ove metode ne urode plodom, vratite se aktivnostima koje su vam donosile zadovoljstvo- poput slikanja, sporta, kursa jezika. Moguće je da ćete uskoro naći saborce, a potom će oni prerasti u prijatelje. Poenta je da se ne stidite, već da prilazite ljudima, razgovarate i povećavate mogućnost da upoznate ljude. Vremenom će se već iskristalisati ko je na istim talasnim dužinama kao i vi i sa kim ćete moći da provodite vreme kvalitetno i na obostrano zadovoljstvo. Održavajte stara prijateljstva, ulažite vreme i energiju u njih, ali svakako radite na tome da redovno upoznajete nove ljude – potencijalne prijatelje. Srećno!