Kolač dobrote Katarine Ostojić

 
"Dok smo mi odrasli unosili pakete s odećom za jednu porodicu, deca su se igrala na travanjaku ispred kuće.Vraćali smo se sa mora i u kolima je bila sinovljeva lopta. Nikada neću zaboraviti oči tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, zamolio je našeg sina da se igraju loptom.Taj pogled dečaka me nije napuštao i odlučila sam da mu poklonim sinovljevu loptu, a njegovoj sestri ćerkin ranac. Oboje su negodovali. Jasno, to su im pokloni od bake. Obećala sam da će im baka kupiti sve novo, čim se vratimo kući, a da je ovo sad jako važno da usrećimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali. Po povratku kući sam održala obećanje. Godinama kasnije pitala sam ćerku da li se seća svega. Ispričala mi je svoj doživljaj, da je tada bila jako tužna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije žao što sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno želi loptu ne mogu ni danas da zaboravim."

Ovo je samo jedna epizoda iz bogatog humanitarnog rada osobe koju sam jedva ubedila za pristanak da javno, dakle imenom i prezimenom, progovorim o njoj. Budući da smatra da je humanost lična stvar svakog humanog čoveka, Katarina Ostojić, Kaća za sve nas koji je znamo, sve ove godine od kada su nas društvene mreže spojile, u svim mojim tekstovima i statusima na Fejsbuku bila je “jedna od onih osoba širokog srca kojima smo mi, moje prijateljice u Srbiji i ja, produžena ruka njihove dobrote”.

IZMEĐU BOMBONA I KRPE

Rodom  je Beogradjanka, a dušom i srcem Zemunka. Dve i po godine  je živela u Danskoj, a od 1996. god zivi u Holandiji sa mužem i dvoje dece. Nema stalan posao. Povremeno radi kao kućna pomoćnica u holandskim porodicama.

“Muz ima stalan posao i zivimo od njegove plate i mojih povremenih primanja. Kada sam ga upoznala i pocela da zivim u zemlji lala, iza sebe sam imala duzi radni staž. Ovde sam prvo pohadjala skolu za strance, naucila osnove jezika i pocela da radim u fabrici bombona. Radila sam u vecernjoj smeni da bih preko dana mogla da idem u skolu jezika. Nije bilo lako, ali sam bila spremna na to. Prvi put sam se srela sa radom u fabrici, za masinom, s bukom, novom sredinom i radnim pravilima. To je najteze i najbolje radno iskustvo mog zivota. Mnogo sam naucila boraveci medju novim ljudima, druge kulture, jezika, shvatanja. Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim sta mogu i koliko mogu da pruzim od sebe u novoj sredini.”

 NAJSREĆNIJE GODINE MAJČINSTVA

Onda se posvetila majcinstvu i porodici. Za najsrećnije godine svog zivota smatra bas te koje je provela pored sina i cerke. Ima divnog supruga, ističe, i medju njima nikad nije bilo razgovora o tome da li zeli da radi i koliko.

“Medju nama postoji uzajamno razumevanje i postovanje i sve odluke vezane za posao moj suprug je prepustio meni, da sama odlucim sta je za mene najbolje. Kada su deca krenula u predskolsku ustanovu, odlucila sam da potrazim posao. Nesto sto cu raditi za vreme boravka dece u skoli, a da mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim i dalje njima, muzu, kucnim obavezama. Od svoje 14 godine sam za dzeparac zaradivala ciscenjem kuca, kao pomoc na slavama, u generalnom ciscenju stanova posle krecenja. I tada mi se javila ideja da bih mogla probati da radim kao spremacica. Prvi posao je bio u vrticu, kasnije u dva vrtica, do trenutka kada sam dobila otkaz. U to vreme je sve teze bilo doci do stalnog posla, pogotovo sto nisam tecno i perfektno vladala holandskim jezikom. Našla sam posao sama, preko oglasa. Krenula sam od jedne porodice do druge. Moja preporuka za angažovanje je bio moj rad. Tako je i danas. Fizicki posao cistacice je tezak, pogotovo sto su kuce u kojima radim velike i imaju po dva sprata, sa uskim i strmim stepenicama.Od novca koji zaradjujem ciscenjem ne mogu da prezivim, ni kada bih bila sama. Ali je to dodatak kucnom budzetu i nije zanemarljiv.”

 Iz perspektive građanina zemlje koja je ovoliki niz decenija u krizi, život u zemljama o kojima najčešće čitamo, uz retke prilike da ih i upoznamo, obojen je ružičasto. Stvarnost je često drugačija.

 “Svaki evro je dobrodosao, pogotovo kada imate dva studenta u kuci. Porediti standard Holandije i Srbije nije moguce.Velike su razlike.Troskovi zivota ovde su dosta veliki i jedna plata je nedovoljna za cetvoroclanu porodicu. Potrebno je da oba supruznika rade da bi mogli solidno ziveti od svog rada.Najveci troskovi su kredit za kupljenu kucu (hipoteka), poreske obaveze i zdravstveno osiguranje.Kada platite dugove drzavi, ostane vam nedovoljno za hranu za ceo mesec. No, s obzirom da smo kao porodica naucili skromno da zivimo, nismo nicega ni zeljni, niti u necemu oskudevamo. Otkad sam pocela da radim u porodicama bogatijih sugradjana, povremeno sam dobijala polovnu garderobu za decu i sebe i to mi je dosta pomagalo u kucnom budzetu. Cerka i ja volimo polovnu garderobu i vrlo cesto je i kupujemo.Tako sam i dosla na ideju da bi na ovaj nacin mogla da sakupljam ocuvane stvari i pomazem ljudima kojima je pomoc dobrodosla. Po rodjenju dece, sva njihova mala garderoba, obuca, posteljina je bila oprana i spakovana. Spremna na poklon nekoj decici koja nemaju dovoljno. Prva adresa na koju sam odnela humanitarnu pomoc je bila u Zvecanskoj ulici u Beogradu. Kasnije je to bio Dom za nezbrinutu decu u Subotici pa Sigurna kuca u Beogradu... Moj moto je da pomoc ode svaki put na neku novu adresu. Najvise doniraju moje musterije koje vec godinama znaju cime se bavim i uvek ostave stvari koje ja perem i pakujem. Kada dolazimo u zemlju na odmor (leti),  i te donacije  nosimo u specijalnom koferu koji se montira na krov automobila.Tokom godine pratim redovno nase vesti i dolazim do informacija kome, gde i kako je potrebno pomoci. Sve informacije koje mi se ucine istinite (ne zaboravite da ima svega i svacega i treba biti jako obazriv kada je humanitarna pomoc u pitanju), sama vise puta proverim (cak zovem i telefonom redakcije novina), kako bih bila sigurna da se radi o istinitoj prici vezanoj za humanitarni rad.”

 

I kako sad, neko ko je bez stalnog zaposlenja, ko za budžet svoje porodice zarađuje čisteći tuđe stanove, ko se oblači u radnjama polovne garderobe i ekonomiše bukvalno sa svakom parom koju stekne, čija deca svoj džeparac sama zarađuju, kako dakle taj biva veći dobročinitelj od mnogih koji plivaju u izobilju, I tamo negde daleko i ovde?

 

"Porodica me je od pocetka ideje podrzavala. Sada,kada su deca postala odrasli mladi ljudi, pomazu na neki drugi nacin. Posto oboje rade preko omladinske organizacija i imaju svoja primanja, pri svakoj akciji sakupljanja novca ucesvuju svojim prilogom.Tokom godine sakupljam odecu, obucu, posteljinu, a dva puta godisnje pravim humanitarni kolac koji prodajem i sav novac se salje porodici kojoj je pomoc potrebna.

Mislim da nasa deca nisu nicega bila uskracena za sve 23 godine koliko se bavimo humanitarnim radom suprug i ja. Postoji samo jedna epizoda koja ce zauvek ostati za pamcenje,u kojoj su bili ‘’ljuti’’na svoju mamu.Naime,dok smo mi odrasli unosili pakete a odecom,deca su se igrala na travanjaku ispred kuce.Vracali smo se sa mora i u kolima smo nosili sinovljevu loptu. Nikada necu zaboraviti oci tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, pozvao je naseg sina da se igraju loptom. Spremali smo se za polazak kuci. Taj pogled decaka me nije napustao i odlucih da poklonim sinovljevu loptu tom decaku, a njegovoj sestri cerkin ranac. Oboje su negodovali jer su to njihovi pokloni od bake. Obecala sam da ce im baka kupiti sve novo cim se vratimo kuci, a da je ovo sad jako vazno da usrecimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali na moj predlog. Po povratku kuci sam odrzala obecanje. Godinama kasnije pitala sam cerku da li se seca svega. Ispricala mi je svoj dozivljajaj, da je tada bila jako tuzna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije zao sto sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno zeli loptu ne mogu ni danas da zaboravim.”

 HUMANITARNI KOLAČ

“Obicno ga pravim pred bozicne i uskrsnje praznike. Kuglof sa sargarepom i orasima, jedan od mojih omiljenih kolaca. Neobican, redak. Svoje akcije organizujem samo u kurugu ljudi koji me poznaju, moje musterije, poznanici. Najvise ga kupuju bas moje musterije koje su s godinama postali  redovni kupci. Napisem objavu u kojoj objasnim za koga organizujem pomoc, formiram cenu i vreme trajanja akcije. Ljudi kod kojih radim godinama, znaju o cemu se radi i rado ucestvuju u akcijama. Medju njima su dve zene koje skoro nikada ne zele kolac zauzvrat, vec samo daju donaciju. Na njih sam posebno ponosna i uvek isticem njihovo plemenito srce. Spremne da pomognu, pitaju sta se desava sa bolesnima i operisanima. Poslednja akcija je bila nedavno. Novac je sakupljen, već poslat . Bice upotrebljen za lecenje tesko obolele osobe.”

 GENERALKA ZA NEČIJE ZDRAVLJE

 

“Od prosle godine sam dosla na novu ideju, koja se pokazala delotvornom. Objavila sam oglas u kome nudim svoje usluge generalnog ciscenja kuca, jednokratno, kako bih sakupila vise novca. Akcija traje tokom citave godine. Znaci, ljudi me mogu pozvati jednom da im generalno sredim kucu, a sav novac ce biti upotrebljen za humanitarnu pomoc. Taj novac odlazem u porodicni fond, kasu Sluzice ce za lecenje bolesnih, kupovinu lekova, operacije dece,  operacije odraslih, nabavku razne medicinske opreme, skolskog pribora  i dr. Mogu vam reci da zainteresovanih ima, a godina je duga. Dok me zdravlje sluzi trudicu se da ovo potraje sto duze, kako bih pomogla sto vecem broju ljudi.”

 

NEOPISIVA RADOST DAVANJA

 

“O mom humanitarnom radu zna nekolicina mojih bliskih prijatelja i poznanika. Jedino za humanitarni kolac sam odnedavno postala transparentna i to samo sa namerom da jos nekoga podstaknem da i on pokusa nesto slicno u onome u cemu je dobar, a za dobro drugog. Posle ovog teksta sam svesna da ce se pojaviti neki ljudi koji ce mozda zatraziti moju pomoc. Ovim putem hocu da pojasnim samo  jedno: nisam svemocna. Svesna sam da celom svetu ne mogu pomoci. Svako od nasi ma sansu da ucini nesto korisno za nekoga ko je u nevolji. Svako ima sansu da dokaze sebi da je u necemu dobar, koristan. Neka tu svoju sposobnost pretvori u dobru nameru i pokusa nekome pomoci. Osetice neopisivu radost u sebi. O tome se radi. O radosti koju sami mozemo da osvestimo u sebi, zbog sebe i drugih. Najsladje je kad covek nesto uradi sam. Zato apelujem na svakoga da potrazi to zrno dobra u sebi i pomogne, bilo kome. Nase malo je za nekoga mnogo veliko.”

 

ŽELJE

 

Nisam covek od mnogo zelja. Moja jedina je da moja porodica bude zdrava i slozna, kao sto smo bili do sada. Da kada nas jednom ne bude bilo nasa deca nastave sa cinjenjem dobra za druge, umesto nas. Da nastave nasim stopama.To bi nas jako usrecilo.