Neučena fantastika

 

Godina 2000.

 Osoba rođena u jeku Onog Velikog Rata :

“Imao sam jedva pet godina kada su mi dali štap, parče crnog hleba crnjeg od mraka i grudvicu sira manju od mog detinjeg dlana, umotane u cepani rukav dedine košulje od grsnica sejanih na najmanjoj njivi koju smo imali i poslali me da sa vršnjacima i nekima jedva koju godinu starijima od nas, vodimo ovce da pasu nekoliko kilometara od naše kuće, ispod Goleme glave, brda koje smo zvali planina.

U jedanaestoj godini otac me je poveo u grad, tamo negde gde protiče Dunav, u koji su se mnogi pečalbari udavili, ne poznavajući reku i njene ćudi, i tako sam postao pečalbar… najpre pomoćni radnik, za pola dnevnice, a vrlo brzo i majstor za sve, mada mi je sečenje cigala, najgospostveniji posao u celom tom procesu, išlo najbolje od ruke. U jesen smo nastavljali put vojvođanskih polja, brali smo kukuruz na imanjima seoskih gazda, a zimi smo trošili crkavicu što bismo je leti i jeseni zaradili, dogovarajući ekipe za sledeću sezonu pečalbarenja. Onaj ko je vredan, nije morao da brine za “angažman”. Svaki vođa ekipa ga je hteo. Lenji, neodgovorni, zabušanti, jednom rečju nikakvi, morali su da mole nekoga da ih primi u svoje redove. Često pristajući i za manju dnevnicu.

Kad mi je pečalbarenje dozlogrdilo, i razvlačenje one crkavice od Mitrovog do Đurđevdana, došao sam u grad, kupio konje i drvena kola i počeo da vadim šoder iz Nišave. I zimi, na minus 20, i leti, na plus 30. Sneg do kolena, a mi razbijemo led na reci, navučemo gumene čizme do prepona, lopate u ruke i… punimo kola na koja se hvataju ledenice.”

Osoba rođena na negde tokom “zlatnih osamdesetih”:

“Star je čovek pa neću da ga vređam, ali stvarno govori gluposti. Ko je još čuo za to da  dete od pet godina ide da nešto… bilo šta, radi?  Čak i da je to istina, gde su bile socijalne službe, kako su  uopšte dozvolili da deca ostanu kod takvih roditelja? I ko je još čuo da se cigla seče, ona se bre kupuje na stovarištima građevinskog materijala, ja sam rođen na drvetu pa ću da mu poverujem, kako da ne!? Pa i ono… vadio šoder usred zime, na minus dvadeset, jes, malo sutra. Samo jedan dan da je ušao u taj led na minus dvadeset, završio bi u bolnici iz koje ne bi izašao mesecima.”

Godina 2020.

Osoba rođena negde tokom “zlatnih osamdesetih”:

“Mama mi je ispod jelke, one godine kada je za jednu platu mogla da se kupi jedna hemijska olovka ili deset jaja ako odmah odeš u radnju, a samo pet ako odeš poslepodne, stavila svesku u kocke, sa plavim koricama i mojoj radosti nije bilo kraja. Bila je to jedina nova sveska koju sam dobio za taj razred, jer su sve ostale bile neke stare sveske koje su se našle po kući pa je tata iz njih iscepao sve one već ispisane stranice.

A one godine kad su nas bombardovali, cela zgrada, i staro i mlado, sedeli smo u dvorištu i spavali u skloništu, a jeli smo kolače, krofne i palačinke kao nikada do tada. Ja nisam ni znao da za doručak i večeru može da se jede i nešto drugo i činilo mi se da smo najbogatiji na svetu kad svaki dan možemo da jedemo slatkiše kolko nam se oće.

Onda su bacili neke grafitne bombe i moj teča je sa nekim ljudima išao ispod tog dalekovoda i skidali su tu paučinu koja se stvorila od tih bombi i oni koji su nam poslali te bombe su se čudili kako smo tako brzo rešili problem sa strujom jer su oni hteli da nemamo struju dugo, dugo. Posle su moj teča i svi ti ljudi koji su mahali granama drveća po toj paučini umrli. Ali zahvaljujući njima mi nismo živeli u mraku.

I posle su došli neki koji su pravili proteste na trgovima i koji su nam rekli da ne plaćamo struju jer će nam oni, kad dođu na vlast, oprostiti sve dugove. I tata je išao da baci u neko bure u kojem je gorela vatra sve račune za struju. A kad su ovi što su ga ubedili da to radi došli na vlast, morao je da diže kredit u stranoj banci koju su oni doveli tako što su prvo uništili naše banke, da bi izašao iz dužničkog ropstva, tako je govorio dok je psovao nekog Zokija Praseta I Baneta, njegovog pajtaša koji mu u stvari nije bio pajtaš.”

Osoba rođena na početku milenijuma:

“Daj ćale,  molim te, isuviše sam veliki da bi mi pričao bajke. Sveska ispod jelke, nije nego. Znajući te, smem da se zakunem da bi i babu i svesku izbacio kroz prozor, u paketu. Nego, samo se vadiš jer mi nisi kupio vozić na baterije one godine kad su Milošu njegovi kupili onaj najskuplji, a ja sam te molio samo da bude vozić, nema veze koliko krugova šina ima i koliko ima vagona.

A to, za te kolače... pa šta vam je falilo, i ja bih sada jeo palačinke svake večeri, ali mama neće da ih pravi, kaže da smo se svi nagojili i da moramo da se hranimo dijetalno. A samo je mrzi, znam ja, da pravi domaći pekmez od šljiva i šipka, koje najviše volim i čuo sam je jednom kad je rekla da su joj se smučili ovi delimano tiganji koje ne može da opere ljudski posle palačinki pečenih u njima.

I nije mi jasno, zašto su uopšte morali da koriste grane od drveća za te… grafite, zar niste mogli da izmislite nešto pametnije? Kao i ti burići za račune za struju… pa to mi liči na paljenje veštica, učili smo nešto, pojma nemam da li iz istorije ili iz geografije, ali uglavnom veštice su bile na lomači, toga se sećam. Jedino ne shvatam da smo mi, kao, imali svoje banke. Odakle uopšte nama pare kada smo siromašna država, pa da sad kao mi imamo svoje banke… drugo su ove strane, to su banke iz bogatih zemalja i oni imaju svoje pare, daj molim te… ne mogu više da služam nepouzdane informacije…”

Godina 2050.

Osoba rođena na početku milenijuma:

“ Dok sam ja odrastao, reke su bile plave, more je bilo slano… dobro, bilo je jedno koje nije bilo toliko slano, ali su se i tamo kupali neki ljudi, iako se zvalo Crno more. Na nebu je bilo puno ptica, od kojih su neke bile selice, I milina je bila, kad odem na selo… znaš, to je ono gde je rođen moj deda pa je posle mnogo godina odlučio da se vrati tamo i počne da sadi šljive… e, tamo su se pred zimu sakupljale laste, dalekovodi su bili prepuni lasta koje su čekale druge laste i za to vreme obučavale su mlade laste kako se leti kada je dugačak put. I kada bi se sve laste iz našeg kraja sakupile na dalekovodu iznad naše kuće, kretale su sve zajedno, negde na jug, u toplije krajeve, da bi se vratile kad prođe naša zima. A kad je bila zima, onda je padao sneg, po čitavih pola metra napadao bi sneg, a meni je tata pričao da je u vreme kada je on bio mali kao ja tada, sneg bio iznad njegove glave pa je deda morao lopatom da ga razbacuje u stranu, kako bi on mogao da izađe iz dvorišta. A na ulicama su bile mašine koje su razgrtale sneg, kako bi autobusi i kola mogli da se kreću.

Imao sam drugare u ulici i u školi i zajedno smo igrali fudbal ponekad, kad bi nam dosadile igrice na kompjuteru, a tata mi je govorio, zamisli, da su oni igrali fudbal svaki dan jer nisu ni znali šta je to kompjuter i da su roditelji imali probleme da nateraju decu da uđu u kuću.

Ja sam mnogo voleo da idem kod bake i išao sam sam jer je stanovala tri kuće od nas i obožavao sam kad me baka zagrli i ja se sakrijem u njenom naručju i poželim da nikada ne izađem iz njega jer mi je u tom zagrljaju bilo taaaaaako mirisno i toplo. Grlili su me i mama i tata i druga baka i tatin tata i neki rođaci i prijatelji, kada bi mi čestitali rođendan, odličan uspeh u školi i Novu godinu, ali su svi ti njihovi zagrljaju bili nekako drugačiji i manje topli i mirisni od njenog zagrljaja.”

Osoba rođena 2025.

“I ti, Roditelju A, stvarno misliš da sam ja sisao… lizalicu pa ću ti poverovati dok seješ te svoje nebuloze? Plave reke, slana mora, ptice koje lete… svašta! Vi mora da ste bili daltonisti kad su uspeli da vas ubede u sve to. Reke su sive, upamti, mora imaju ukus šećerne trske, a po nebu lete samo supersonični avioni generacije 2040.

A toooo... to, igranje na ulici, fudbal sa drugarima, golići, sneg do kolena i do dedinog struka, pa te lopate i grtalice… pa dobro, možda je onaj tvoj moždani udar bio i jači nego što nam je Doktor Trgonek Kompjuterski napisao na monitoru.

Jedino me brine ta priča o zagrljajima, molim te ne pričaj je nikada više, čuće te moja deca pa će im, ne dao bog, pasti na um da traže zagrljaje. Znaš li bre ti koliko je opasno grliti se sa ljudima, ja ni rođenu ženu nisam zagrlio onda kada su… formirana naša deca, kamo li da sada glim njih, pu-pu, sačuvaj me i sakloni. Gospode, kud li ide ovaj svet, samo mi to nije jasno. Vidi molim te, zagrljaji...trice i kučine...”

           

 

 

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email